benzinske duge
mrtvi konopci za sušenje veša
savijaju se na vetru kao boe
ispod asfaltiranog blata spava
još uvek glatko srce planete
kiše će s fasadama sprati i kašalj
i kartonski grad
oblepljen oglasima za kamagru
na periferiji će ostati
napušteni hoteli na obali
prazne kantine za sezonske radnike
kiosci adaptirani u kontejnere
pola planete smo već raskopali i popločali
srazmerni bregovi kao glatki stomaci
zategnuti, pod strijama podrhtavaju
jednom će se majka teško zakašljati
pocepati usireno more oko ekvatora
umesto u srce
noga će nam propasti u prezreli paradajz.
bonsai život
za stolom nas kao ispečene ptice
grizu oko prstiju
oko nogu im zaspalo perje s naših glava
trzano godinama, natenane
na stolu oglodane trtice
otac je pre večere
brišući sokove ispod brade
jebao mater
mater sada krvari iz nosa
grize batake do zgloba
zaliva ih crvenom čorbom koja dalje teče
lepi nam stopala za pod
vezuje nas u noge kuhinjskog stola
vezuje nas u kućni inventar
sve što preostane na kraju skupe na jednake gomile
bace psima iza ograde
oni nas posle danima oplakuju
s kostiju ližu sakrivene suze
drhte pred rukama koje su zategle lanac.
iskrenje
negde u meni se gnezdi jeza
velika kao očnjak
niz kućni dimnjak puze mekane ptice
sutra će na sumpornom nebu
izaći bolesni mesec
plav kao porodični podočnjaci
sve ptice sam vezao oko nogu
izvrnuo naglavačke
sutra me kroz zakašljanu šumu
šalju na pijacu na obali
među tužnim stablima, pre mraka
sutra oslobađam prijatelje
rukama sam cedio prezrele citruse
drugima uzdravlje
sada me peku posekotine na šakama
mutav sam ulepljen oko usana
košulja mi pada do kolena
ako ikada pronađem put nazad do kuće
ubiće boga u meni.
omarska
negde u ovoj magli riču bikovi
i tu je verovatno granica naše arene
iz ruke, oštro sastavljenim prstima,
pod nagibom salutiram najvišem u masi
nejasno gde, ali iza naših leđa
bikove u mraku zasecaju iza ušiju
koje nam posle leže na grudima s oduzetim životima
takve obožava publika
od šatora krojimo plašteve
cirkuska povorka je kratka
sa sledećom nedeljom
ponovo dolazi vreme koride
uvek ćeš lako prepoznati pobednike
matadorima dosta toga visi oko vrata
na kraju lente ne sijaju medalje
nemamo čime da se pohvalimo.
punkt kalabrija
svet razvijen za trajnu upotrebu tester-kozmetike
oni koji u jesen u hodu presreću čiopu i kosa
niz strme balkanske ulice
s ivica metropola, gledaju
ceo život evropa provodi
mokra ispod brade
zagledana preko okeana
u predvorju mi
slažemo tapas na gomilu
vrele lepinje punimo kuglicama falafela
šireći dlanove uzvikujemo
prego, садитесь
na kraju dana zvučimo srećno poput bakšiša
ustani s kaldrme
nabavi osedlanog konja
odvedi ga na vrh sunca, u sumrak
oslobodi ga u stepi.
unatoč proljeću ptica
bas u meni je dubok i otegnut
crn kao bivo koji prevrće mrtvo stanište
predah tražim na suvim obalama
nadgledam fosilni horizont
preda mnom se uvrće kupa od račvastog jezika po kome sam
u očima očeva nepatriota
u očima velikih velegradskih kapija emigrant
zapravo neucrtani vodotok
na oguljenim fasadama je ispisano, i ja čitam, piše apatrid.
ljudi nemaju ništa sa svojim imenima.
moj put i grba na leđima odjednom su na svim vanrednim špicama
većina naših nalazišta su dobro kamuflirane jame
pulsirajući krtičnjaci, u njima
sanjam topla zategnuta srca, njihove glatke rane
u grudima traje okoštavanje
prestravljen sam spalio šumu da blokiram domet avionima
avioni su posle nekog vremena odleteli dalje
šuma nikad nije ustala
pod stopalima sve češće ugledam indigo
govore hodaj
ovo je samo službena beleška.
cerak vinogradi
udaram kašikom leđa
prezrelog prepolovljenog nara
umesto celih zrna pod noge mi padaju
kapi gnjile voćne sukrvice
kroz prozor doma posmatram
jedinice za ubrzano naoružavanje civila na ulici
u akciji
hodaju kao raspamećeno drveće
ponovo nazirem zaboravljene trase
prevoj preko brda vodi do šume
svaki put govorim sebi evo je šuma sad će
kroz prozor autobusa gledam raskopane kaldrme
blatne otiske stopala na ulici
radnike gradskog zelenila na pauzi kako piju
bojim se
iza poslednjeg skretanja šina
naći ću samo panjeve
gole kao utvrđenja.
srebrni rit
tiho je kao kada
posle stoleća buke strojevi stanu
udahnuli smo previše vazduha
kako je oko našeg trupa otpušten stisak
osetili: konačno rastemo do pucanja
rasukao sam grlo da progutam ceo riblji leš
zemlja se odjednom u mojim zenicama
dodatno raširila i bio sam siguran
sve će se na tren zakašljati sa mnom
neki dani su sanjivi pred ledom koji se istesao u život i tada u sebi mislim
bolje mrtav sit
nego mrtav gladan
sa krovova ka nama
možda i klizi posrebreno perje
možda se ispod kore zašiva dugačka rana u rukama
ali se tu, oko naših nogu
u nedogled grana jedino smrznuta močvara,
zamagljena mapa
naseljena đubrišta.
