(Etela Farkašova, Scenario, prevela sa slovačkog Zdenka Valent Belić, Agora, Novi Sad, 2021)
Moderna književnost, bazirajući svoju poetiku, pre svega, na značaju rubnih i skrajnutih segmenata društva, književnosti, istorije i kulture uopšte, posebnu pažnju posvetiće polju marginalizovanih grupa. Stavivši u prvi plan sve one aspekte koji se tiču malog života običnog čoveka, stvoriće uslove za rušenje tabua i progovoriti o različitim pitanjima marginalizacije i diskriminacije u novonastalim okvirima savremenog sveta.
U tom smislu, višestruko nagrađivani roman Scenario, iz pera Etele Farkašove, jedne od najznačajnijih slovačkih autorki, postavljajući u svoj fokus društvenu grupu izloženu specifičnoj marginalizaciji, o kojoj se i danas nedovoljno, a često i neadekvatno govori, ukazuje se kao štivo koje pokreće važna društvena pitanja. Stoga, osim što će domaćoj čitalačkoj publici ponuditi uvid u stvaralaštvo značajne savremene autorke, roman će na društvenom planu pokrenuti i veoma važno pitanje – fenomen starenja i specifične aspekte starosno motivisane diskriminacije. Baveći se, dakle, važnom temom kakva je društvena skrajnutost najstarijih pripadnika zajednice, roman Etele Farkašove izrasta u slojevito književno delo koje, kroz društveno angažovanu temu, otvara i različita pitanja umetnosti, muzike i naučnog rada.
Fabula romana prati Katarinu i Vojta, bračni par suočen sa starenjem i novim životnim okolnostima, ogledanih, kako kroz lične, intimne aspekte, tako i kroz opšti društveni okvir. Suočavajući se sa starošću, kao poljem društvene, porodične, ali i naučne i profesionalne skrajnutosti, roman će progovoriti i o specifičnom položaju intelektualaca u novonastalim uslovima. Našavši se u procepu između dva društvena polja, roman Scenario kretaće se po granicama dva odvojena područja. Deleći svet na na položaj centra i područje margine, roman će svoju priču razvijati na granici koja radvaja produktivne članove društva od ličnosti skrajnutih sa glavnih društvenih, kulturnih i institucijalnih tokova.
Inicijalna slika nevidljivosti i marginalizovanosti najstarijih, u romanu romanu Etele Farkašove razviće se u prikaz otvorene netrpeljivosti čitavoga društva. Zamišljena granica između dva područja socijalnog vrednovanja, progovoriće o kultu večne mladosti i produktivnosti, negovanih od strane zajednice, ali i o duboko ukorenjenom strahu od prelaska demarkacione linije.
„Govorila je sve uznemirenije, shvataš li, kao da bi time mogli da naglase neku zamišljenu granicu iza koje su stari, slabi, ujedno i nepotrebni, suvišni, koji smetaju… tim psovkama kao da žele da se zadrže sa ove strane granice, tu, gde su oni koji još imaju snage, koji su korisni i produktivni… kao da uzvikuju da se na njih još može računati, ne kao na ovog ovde nepažljivog, nekoncentrisanog koji možda više i ne vidi dobro, koji sada zadržava tramvaj…“ (91)
Baveći se temom starosti i starosno motivisane diskriminacije iz ugla Katarine, nekadašnje profesorke i uspešne prevoditeljke, i iz ugla njenog muža Vojta, uspešnog istraživača iz oblasti prirodnih nauka, u svom romanu autorka će posebno osvetliti pitanje intelektualnog rada u poznim godinama. Suočavajući se sa tokovima savremenog sveta u kome finansijski momenat predstavlja ključnu motivaciju, u kome su brzina i kvantitet obavljenog posla važniji od kvaliteta i suštine, likovi romana biće višestruko diskriminisani. Navođenje starosne dobi naučnika za glavni razlog izostanka finansijske podrške naučnom projeku, biće u romanu najslikovitiji primer diskriminacije u okvirima jednoga društva, ali i u okvirima sistema vrednosti naučnih institucija.
Nevidljivost starijih osoba u okvirima intelektualnog rada proširiće se na nevidljivost na svim planovima društvenih odnosa, sa krajnjim ishodom u sopstvenom uverenju o vlastitoj suvišnosti, proisteklim iz opšte društvene klime. Osvešćujući svoj položaj skrajnute skupine, likovi romana prepoznavaće duboku marginalizovanost i diskriminaciju i na planu svakodnevne komunikacije. Držeći starost „nepristojnom, ružnom rečju koju bi bilo bolje izbeći“ (212), doba starosti ukazaće se kao svojevrsni tabu, svedočeći tako o društvu koje podstiče kult večne mladosti.
Gradeći životnu priču bračnoga para kroz retrospektivu, roman će razvijati i splet tananih odnosa unutar porodice. Suočeni sa društvenom odbačenošću, par će se suočiti i sa zanemarivanjem od strane najbližih članova porodice. Momenat neporilagođenosti novonastalim okolnostima izgradiće emocionalni aspekt romana sa razočaranošću kao dominantnom crtom. Doživljavajući se odbačenim i unutar porodice, bračni par još jednom će se kretati po granici koja razdvaja produktivne članove zajednice od marginalizovanih: „(…) on joj je stavljao do znanja da graničnu liniju treba ispoštovati: ili još uvek pripadaš ovamo, među zdravim i sposobnim, ili si već samo smetnja , kako je bila naivna, nikada pre toga joj nije palo na pamet da bi tu liniju mogao da povlači njen sin…“ (250)
Inicijalna motivacija romana Etele Farkašove ogleda se u poduhvatu ostarelog bračnog para da načini scenario od muzičkih kompozicija, koje bi umesto posmrtnog govora bližnjih vernije oslikao njihove živote. Na taj način Scenario, osim pitanja starenja, starosti, društvene marginalizovanosti i neminovne smrti, veliku pažnju posvetiće pitanju umetnosti, ali i univerzalnim egzistencijalnim temama. Praveći rekapitulaciju životnih događaja, čiju suštinu najbolje oslikavaju klasične kompozicije, roman će poprimiti i oblik rasprave o umetnosti i muzici, kao njenom najsavršenijem obliku. Videći kompozicije Šopena, Mocarta, Baha, Stravinskog i mnogih drugih kao formu jedinu sposobnu da predstavi egzistencijalnu suštinu, roman će muziku karakterisati kao prostor koji nadilazi svaku drugu formu umetničkog stvaranja.
„Najviše ju je zainteresovalo mesto gde filozof piše da ostale umetnosti govore o senkama, samo muzika o suštini, a to obrazlaže time da je muzika neposredna objektivizacija i odraz volje kao i sam svet, nije baš shvatala šta pod tim filozof misli, ali u jednom se sa njim apsolutno slagala, u tvrdnji da je delovanje muzike daleko jače od uticaja drugih umetnosti, da kazuje suštinu…“ (23)
Stoga, oslanjajući se na klasičnu muziku i suštinsko egzistencijalno u pojedinačnim delima, dovodeći ih u vezu sa malim, ličnim sudbinama, roman će biti koncipiran kao svojevrsna kompozicija muzičkih oblika. Ton, nadilazeći ostale izražajne oblike umetnosti, a naročito reč, otvoriće u romanu i prostor za promišljanje same književnosti.
Naime, vera u muziku, u medijum jedini sposoban da izrazi suštinu egzistencije, na idejnom planu doneće nepoverenje u jezik. Reči i verbalna komunikacija u opštem smislu ukazaće se kao još jedno u nizu razočarenja. Spoznaja neadekvatnosti jezika da izrazi suštinu, predstaviće i književnost kao umetnost koja gubi sponu sa bićem stvari. Nimalo optimistična vizija naglasiće izostanak suštinskog saglasja reči i samih događaja, i sve veći udeo obmana i maski.
„Što je bila starija, sve više je bila svesna kako ogroman rizik donosi njena želja, skoro nikada se ne može unapred znati koje će reči biti prave a koje ne, ako uopšte tako nešto kao što su prave reči postoji, reči koje se priljubljuju uz stvari, a onda ponovo one koje mogu da odvedu na stranputice, činilo joj se da je za nju pre svega sve više onih drugih koje se nepredvidljivo udaljavaju od stvari i od nje same…“ (63)
Oslikavajući naizgled individualnu priču, život i sudbinu običnih ljudi, suočenih sa starenjem i društvenom, profesionalnom i porodičnom marginalizacijom, roman Scenario ispripovedaće krajnje univerzalnu priču ljudske egzistencije. Videći umetnost i književnost, pa i sam život, kao beskonačni broj varijanata jedne iste priče, autorka će izgraditi narativ čiji idejni okviri govore o ljudskoj „zazidanosti“ u društvene obrasce. Nemogućnost da se iskorači iz unapred definisanih puteva i iskustava, društvene i egzistencijalne datosti, progovoriće o opštem principu granica, ograničenosti, ali i ljudske nemoći da takvo stanje promeni.
Roman Etele Farkašove, dakle, postavljajući u središte pažnje temu starenja, progovarajući o društvenoj marginalizaciji i višestrukoj diskriminaciji starijih članova zajednice, otvoriće pitanje od velikog društvenog značaja. Ukazujući na brojne aspekte sa kojima se u starosti suočava bračni par intelektualaca, roman će u svojoj sveobuhvatnosti ukazati na ključne probleme i tipične modele starosno motivisane marginalizacije. Društveni značaj osvešćivanja problema sa kojima se suočavaju najstariji članovi zajednice, čini roman Scenario važnim štvom sa gledišta društveno angažovane književnosti. S druge strane, roman će biti posebno zanimljiv ljubiteljima klasične muzike, dok će složeni porodični odnosi i opšta egzistencijalna pitanja delo smestiti u red univerzalnih tema, kakvima se uvek teba iznova vraćati.
