(Šaban Šarenkapić, Kvartida, Darma Books, Beograd, 2020)
Gledajući kroz rosno staklo prozora iza kojeg tutnji razvučena slika zime nepoznatih predjela, pita se da li je, u ovom košmaru, njena domovina samo njen jezik? (55)
Roman Kvartida, pre nego što susretne čitaoca sa užasima nepojmljive patnje, surovim i otuđujućim iskustvima, prvo iznenađuje čitaoca svojim jezikom, koji isto tako katkad ostaje nepojmljiv i neprepričljivo čulan kao i bol. Iako broji nepunih osamdeset stranica, knjiga Šabana Šarenkapića predstavlja jedan obilan verbalni poduhvat, a priča o jednom kvartu postaje celovit pesnički kosmos. Autor je o svom odnosu prema reči podelio da u njoj traži sagovornika, u neku ruku i sapatnika, verujući da reči nose sećanja i otvaraju dijalog sa onima koji bi bez njih već odavno bili zaboravljeni. Kako je rekao u intervjuu objavljenom na portalu za kulturu i književnost Strane, „riječima pamtimo ljude, drage i one daleke”. A pogotovo u „starinskom govorenju”, koje odlikuje autorov stil, „stanuje poezija, umjetnost riječi”. Ipak, otkrićemo odmah, verujemo da je u pitanju nešto sasvim drugo od deljenja i bežanja od samoće – jer to ipak može ponuditi svaki roman dovoljno pristojan da ne narušava ukus i navike svakidašnjeg čitaoca. Naprotiv, Šarenkapićev jezik je začudan, zaseban, jedinstven – da li takav jezik može saopštiti ipak nešto više od jednog sasvim transparentnog i komunikativnog stila? Ako se prisetimo Ovidijevih čuvenih stihova poezije iz izgnanstva, gde pisanje pesama među ljudima koji ne razumeju njegov jezik poredi sa plesanjem u mraku, opet se susrećemo sa idejom „užasne šutnje” o kojoj govori Šarenkapić. Ipak, upravo taj neprozirni ples u mraku u Kvartidi dobija univerzalni značaj. Zato će pitanje univerzalnog i jedinsvenog, koje je kao takvo sadržano u samom poetskom jeziku teksta, prožeti i sve velike teme ovog romana, od pojedinačnog telesnog iskustva do identiteta i istorije.
Poetika kvarta
Kvartida je memorabilija jedne iščezle pazarske mahale, privatnog kosmosa za kakve istorija ne haje puno. Taj kosmos je pre svega sagrađen na nivou jezika, čije značenje prosečnom čitaocu vrlo često izmiče. Ipak, da je u pitanju puko sećanje na jedno minulo vreme, roman ne bi za nas i za književnost imao mnogo značaja. Ali, naprotiv, upravo je ta radikalno privatna istorija, ličan jezik ono što podupire univerzalni smisao teksta – tačnije, ono što dovodi u pitanje univerzalnost kao takvu.
Posredi je, naime, sandžački jezik koji naizgled stvara osećaj zavičaja. Ipak, jezik kojim se pripoveda o mahali je pre svega idiosinkrastičan poetski izraz koji obiluje čulnim i, ponekad, uznemiravajućim slikama. Kao takve, one svedoče nemoć da se govori sa distance o velikim stvarima, već kao trauma, uvek se vraćaju na isto mesto, neposredni prizor užasa. Stoga, umesto osećaja pripadnosti zavičaju, i sa njim samom životu, ovaj poetski izraz čini se da govori jezikom koji je prema istoriji i sopstvenom identitetu ostao nemušt, govor izgnanstva. Tek u slučajnim trenucima gde se značenje dodirne sa nepojmljivim iskustvom života koje ga nadilazi, čini se da je na tren premošćena samoća koja je otuđila meštane:
Sve u čemu blista, zbog čega se raduje, ne može da obuhvati umom, ali se dobro podupire rukama. Spušta oči kad god se gradivo, na dosadnim časovima, dotiče istinskog života, zrijevanja. U tom mjestu, odjednom, prestaje da postoji granica koju, s jedne i s druge obale na modroj rijeci, mještani prelaze ne misleći na nju, koja ih, od malih nogu, čak i u snovima, podsjeća da se samoća, u metežu mnoštva, zauvijek provukla kroz njih. (32)
Za meštane, zavičaj više ne obitava u njihovom kvartu, njihovoj mahali, već je izgnan u reči. Ali te reči više ne pripadaju simboličkom poretku koji čini tkivo istorije, politike i društva, svakog razumljivog diskursa koji se deli u zajednici. One postaju začudni i jedinstveni izrazi jednog nemog iskustva, odnosno iskustva koje više ne možemo „obuhvatiti umom” (32). Samim tim što se iskustvo ne može obuhvatiti umom, ne može se ni podeliti, što ishodi osećajem ontološke otuđenosti i samoće kvartide. Ipak, tamo gde jezik prestaje da označava, telo počinje da govori.
Jezik, telo i identitet
Ma koliko govorili, naša čula su uvek nema. Uvek ostaje nesaopštivi ostatak telesnog iskustva koji nadilazi svaki pokušaj razumevanja i simbolizacije. Ako identitet nije ništa drugo do našeg pokušaja da artikulišemo svoje nerazumljivo telo, kao što tvrdi Žak Lakan, šta je onda taj začudni neizrecivi deo nas, ta nepojmljiva jedinica koja ne nalazi svoje mesto u zakonu društvenog poretka? Drugi je taj koji nam omogućava da se imenujemo i artikulišemo, da upišemo identitet u socijalni poredak. Ukoliko je taj proces na neki način osujećen, u našem biću ostaje neoznačena rupa, prvobitna trauma, jedinstvena i „užasna šutnja”.
Ida, junakinja čije ime se urezuje u naslov romana, postaje deo toponima, a sam kvart deli iskustvo jedne devojke i, tačnije, ženskog tela. Od početka romana, pratimo istoriju kvarta paralelno sa Idinim problematičnim otkrivanjem svog tela, kako na narativnom tako i na jezičkom nivou. Ida ostaje bez majke po rođenju i odrasta sa ocem koji gubi vid pre nego što je ona ušla u devojaštvo. Samim tim Ida ostaje neobično uskraćena za smisao svog tela, pa tako i identiteta, što vidimo još od njenog prvog susreta sa žudnjom vršnjaka, čije pobude ne razume, niti kako su one vezane za nju. Sa druge strane, sam opis kvarta oslanja se na naglašene oneobičene i jedinstvene slike čulnog užitka koji prodire u istoriju. Kvart koji iskače iz istorijske ose, kao i Ida koja pokušava da pronađe smisao tom čudnom postojanju u sopsvenoj koži, oboje predstavljaju te suvišne jedinice, previše pojedinačne i nesaopštive da bi pripadale društvenom poretku.
Novi društveni poredak ne donosi samo promene u načinu života u mahali, već i novi hibridni identitet žene, koji mahala ne uspeva da pojmi, tako da Ida još jednom ostaje telo bez značenja – ili barem poznatog ženskog identiteta:
Ferijalni savez, u čiji se rad Ida uključila, žestoko je napadanut u sumnjičenju da kvari omladinu, da uvodi pogane navike u ponašanje smjernih žena, da unosi pometnju u živote familijarnih i poštenih ljudi. Svi počinju da izbjegavaju Idu. Oni koji ne smiju ni da joj se približe, nadijevaju joj ime najveće pogrde: fabrikuša. (32)
Kao što je svaki oblik suviška neoznačivog uživanja jedinsven i pojedinačan, tako i jezik može biti neprozirni izraz izvan označenog – ili dozvoljenog zadovoljstva – što nas, najzad, dovodi do pitanja zakona, jezika i ideologije.
Istorija, ideologija i privatni jezik
U pozadini priče o kvartidi, odvija se vreme velikog društvenog progresa koji je život kvartide odgurao na svoje margine. Titova socijalistička Jugoslavija je nedvojbeno zapamćena je kao zlatno doba – jer jezik politike nije trpeo razliku i nije mogao da obuhvati nesreću, taj višak iskustva koji izlazi izvan njenih ideoloških okvira. Tako progres raste u kvartidi kao strano telo, kao neželjeni poljubac koji se prihvati, ali nikad ne razume. On obesmišljava telo same kvartide i, kao i Ida koja zatrudnevši opasuje i krije stomak u kom raste plod, „njena plašnja od krvi i živoga mesa” (36), tako i kvartida ne razume i ne integriše to telo koje neminovno u njoj raste. Zato jezik romana postaje jezgrovit, gust, kondenzovan u naturalističke pesničke slike koje mapiraju telo kvarta, dok istorija, politika i progres ostaju nagovešteni u elipsama, ali nikad integrisani u telo teksta. Najzad, taj neoznačeni Idin porod, koji se rađa kao ontološka lutalica, „od oca nepoznatoga, od čovjeka bez kontakata i obaveze prema potomstvu” (42), ujedno je i pripovedač romana. On nije samo nahoče svog biološkog oca, već i istorije koja je bezobzirno napustila svoju decu.
Te skitnice su ostavljene da nemo stradaju, ali odsustvo patetike u pripovedanju o užasima propasti, smrti, ubistva, samoubistva, zlostavljanja upravo jeste i odsustvo smisla tih događaja, nemogućnost da se smisleno obuhvate i žale, već ostaju kao neiznačene rupe, „užasne šutnje” koje huče kroz biće. Dok su male sudbine i pojedinačna iskustva bili kontrateža velikim narativima, ovde oba bivaju zahvaćeni elipsama u tekstu. Rečenice ne komuniciraju sa onom sledećom, jer bi takva kauzacija navela čitaoca da poveruje da takvi događaji mogu imati nekog smisla. Ali smisao se stvara upravo u tišini između redova:
Zaboravivši da je ikad bio čovjek u milosti mladosti, saginje glavu u lavor i, u glavu, ispaljuje užareni metak.
U daljinama pobjedonosno gruhaju topovi razjedinjenog svijeta.
Umro je Josip Broz Tito. (35)
Pored ovakvih elipsi, takođe treba primetiti da je tekst gotovo u celosti pripovedan u sadašnjem vremenu, što je neobično za jednu povest koja se po pravilu pripoveda sa jednom vremenskom distancom. Ova priča, naprotiv, neposredno svedoči svako zbivanje, tako da njihovo objašnjenje izostaje, a ostaje nedokučivi, i samim tim zastrašujući, život pun neprozirne telesnosti. Tako apsolutna samoća jednog nedeljivog iskustva postaje univerzalna tema ovog romana, dok njegov jezik, koji gubi svoju komunikativnu funkciju, postaje jezik tela koje govori.
