Gorčin Blagojević, romansijer i esejist, rođen je u Nikšiću 1973. godine, gdje i danas uglavnom živi. Pod mentorstvom prof. dr Lidije Tomić, diplomirao je i magistrirao na katedri za srpski jezik u južnoslovenske književnosti Filološkog fakulteta. Dobitnik nagrade “Kočićevo pero”. Objavio je romane Cerada od sopstvene kože i Bezimeni vrh. U pripremi je njegova monografija Iskrenik – portret pjesnika Ranka Jovovića. Gorčin Blagojević je sin pjesnika Spasoja Paja Blagojevića (1946 – 1988), a unuk prosvetitelja i protojereja Đurka Blagojevića (1906 – 1958). Teodorov je tata.
Kako ste reagovali na vijest o nagradi Kočićevo pero?
-Bio sam kod komšinice i prijatelja Lole Radulović. Povremeno razmenjujemo knjige. Iako je u devetoj deceniji, ne poznajem nikog ko bolje od nje prati i poznaje savremenu domaću i evropsku prozu. Zazvonio je telefon… Trebalo mi je malo vremena da se priberem, ali sam održao riječ i ćutao o nagradi dok ne dođe vreme dodjele. Ćutanje je bilo veliko iskušenje, ali sam, uz devizu u dobru se ne ponesi…, održao riječ. S druge strane, to je bila prilika da još jednom premotam film, da sagledam ko je ko u mom životu. Još jednom zahvaljujem žiriju, čiji kredibilitet “Kočićevo pero” čini jednom od najvećih nagrada na nekadašnjem srpskohrvatskom jezičkom području. O tome govore i imena prethodnih dobitnika i naslovi nagrađenih knjiga, dostojnih imena kolosa srpske i jugoslovenske književnosti i kulture. Bio sam dlaka u njegovom peru, sad sam pero, ali samo pero u ruci diva.
Vaše ime je Slađan, a umjetničko Gorčin.
Dok ste dečkić, simpatično ime. Kasnije, recimo, u školi, dođe novi nasavnik ili professor, proziva, izgovori “Slađana”, ja ustanem da objasnim, a on me izbaci iz učionice misleći da provociram. Kažu da mi ga je otac dao po Slađani Mlošević. Na Zlatiboru je to, početkom sedamdesetih, bio mnogo češći slučaj nego u Crnoj Gori. A Gorčin… on je enigma.
Prva riječ koju ste izgovorili?
Baba, kažu.
Vaše prve igračke?
Obične drvene kocke. Crvena, žuta, plava i zelena.
Vaše igre?
Klikeri, autići, ali i cjelodnevne igre kauboja i indijanaca po šumi. Vikendom bih išao kod babe Savete koja je živjela na obodu Plužina, na početku šume. Moji drugovi iz predgrađa i ja znali smo ko gdje u šumi ima štalu ili kokošar, peli smo se na najviša stabla, znali smo napamet gdje je ko sahranjen na groblju. U Nikšiću su to bile avanture po baštama naših djedova i baba.
Kao dijete želeli ste da postanete?
Kosmonaut i smučar.
Prvo slovo koje ste naučili?
Prije škole znao sam prvih osam slova abecede. Njih je otac urezao na šahovsku tablu. Igrao sam šah, uveliko, čak i sa Vladom Adžićem, suprugom moje buduće učiteljice Bose. Dva dana pred polazak, majka je pitala moju drugaricu Nanu Bošnjak šta gleda u nekom romanu na latinici. Ona je kazala da čita. Kad je otac došao s posla rekla mu je Znaš li da ti sin ne zna đavolje slovo azbuke, a Nana čita romane?!
Šta Vas je rastuživalo?
Kad mi Stana, moja majka, nije dozvoljavala da izađem vani. Nekada je bilo dovoljno da sa balkona vikne A sada, Mapet šou!, i trčao bih, kao manit, uz stepenice, do poslednjeg sprata, da ne zakasnim. Kasnije je po mene dolazila s prutom. Jer, znao sam, usred zime, da se iskradem kada svi zaspu. I da satima, pod gradskom rasvetom, skijam na improvizovanim sličugama, na minus ko zna koliko, po čistom ledu, niz strme ulice po kojima je saobraćaj bio obustavljen. Nas nekolicina bismo postavili cjepanice, kao kapije. Dragan Malović, Slavko Malović, Goran i Ljubo Vuković, Rašo Tadić, Vlatko Bajčeta, braća Jokanovići, Delibašići, Gojkovići… pa bi jedan bio Bojan Križaj, drugi Jure Franko, treći Boris Strel… Moj idol je bio Rok Petrovič. S Draganom i danas razgovaram o stripovima i o Partizanu.
Otac?
Muzika. To je prva asocijacija na njega. Sačuvali smo ploče Bitlsa, Rolingstonsa, Status kvoa, Red Cepelina… nekad smo imali preko hiljadu kaseta. On je, recimo. Džoa Kokera imao u tri primjerka. Jedan u kući, drugi na poslu i treći u kolima, u kojima je i izgubio život. Tu je i biblioteka, zbirka umjetničkih slika i kolekcija starih predmeta. Znao je, recimo, i da me dribla. Kad kažem da sam dobio peticu iz metematike, pitao bi me koliko mogu sklekova. Kad uradm, pred njim, pedeset komada, pitao bi me koliko sam dobio iz fizike. Znao je začas da smisli neku novu igru, pa su ga sva djeca obožavala. Kasnije, kad je Uzeir Bećović, iz kulturno-prosvetne zajednice, ustanovio nagradu sa njegovim imenom, za mlade pjesnike, bio sam u prilici da pomognem mnogima da objave prvu knjigu. Međutim, kad bih nešto pisao, potpisivao sam se raznim imenima i slao časopisima van Crne Gore. Jedan od tih mojih pseudonima je S. B. Stanin. Nijesam htio da trčim, da me prijatelji mog oca tapšu, objavljuju i ne daj bože nagrađuju. Tu je, konačno, moj stric Šoša, s kojim sam bio najbliži. On je bio brucoš u Sarajevu kada mu je umro otac, najstariji od osmoro djece, a najmlađa je imala svega nekoliko mjeseci. Slikao je, svirao harmoniku, snimao i izrađivao fotografije, stratveni ribolovac, sa Žarkom Bošnjakom osnovao je srednju školu iz koje su izašli mnogi od znamenitih pivskih akademika.
Društvo u djetinjstvu?
U zgradi su to bile Nana i njena sestra Gara, ali i porodica Adžić, kod kojih sam bio atrakcija. Ljilja i Beba su me učile da pjevam i igram, a Aco i Goran svakakva čuda. Kad bi zazvonio telefon, jedna od njih dve bi digla slušalicu i mojoj majki rekla da ću brzo krenuti, a da sam kod njih pojeo supu. Mrzeo sam supu. Društvo je bilo iz generacije, kompletna dva odeljenja. Svaki naš susret i danas je kao sa najrođenijim. Viđam se sa Radžom Adžićem, ali posle toga bolujm danima od trbušnjaka, jer u njegovom društvu se morate smejati do suza.
Prvi bicikl?
“Poni”, možda u četvrtom razredu. Ali brzo je usledila zabrana vožnje do narednog ljeta, jer sam sa Bobanom Kujačićem i ekipom izvodio vratolomije kod robne kuće “Nikšićanka”. I sad je bajs moje prevozno sredstvo. “Rog”, kupio sam ga nakon što sam ga deset godina iznajmljivao na Durmitoru. Leti. Jabučilo.
Prva lopta?
Kožna bubamara, iz Varšave. Kupila mi je tetka Slavka, moja mala majka. Baš kao i onaj šah.
Šta je bilo najteže u školi?
Domaći zadaci.
Učiteljica?
Učiteljica Bosa se često smejala mojim lupetanjima, ali, kako me je znala iz kuće, davala mi je petice čak i iz likovnog, iako ni danas ne umem da nacrtam ni Čiča Glišu. Kad bi se naljutila na mene i majki prenosila zamjerke, uvek bi se pojavio njen muž Vlado i govorio da ću ja dogodine direktno u peti razred, da će me on upisati. Kasnije, tu je nastavnica Anđa Simunović, od koje smo učili sve, od sporta do folklora i pjevanja. O razrednoj Senki Bošnjak ću reći samo to da je toliko volim da sam odavno počeo da ličim na nju.
Predjeli Vašeg djetinjstva?
Pivsko jezero je potopilo Pivsko Oko, izvor Pive, sa koga su moji Blagojevići. Potopilo je i reku Vrbnicu i stare Plužine, iz kojih mi je ujčevina, Bogdanovići, gde sam i prohodao. Ali toga se ne sećam. Osim ovih, koje sam već pomenuo, to su bašte u našoj maloj ulici u centru Nikšića. Naše bake i djedovi su uzgajali čudo božije. A mi bismo, uveče, kao, krali od njih. Aco i Ana Vujović, Darko i Goca Mićunović… i danas smo tu, pravi prijatelji. Djetinjstvo su obilježile avanture na jezeru Krupac, Pivskom jezeru i ski centru Vučje. Tamo sam sam Đokom i Milošem Vujičićem vozio spust niz zaleđene šumske puteve, vozili smo slalom između uspinjača u pokretu da bismo šarmirali Dubrovčanke… Boka Kotorska i Durmitor su predjeli u kojima boravim i kada nijesam tamo.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
Pišem ih i danas.
Srećete li Vaše prve ljubavi?
Uh ! Bilo ih je nekoliko, istovremeno. Nijesam znao šta me je snašlo. A ona glavna, u školi, je propala kada je nastavnik presreo njeno pismo. I odneo ga kući. Zamislite. Ne, ne srećem ih.
Vaš nadimak iz škole?
Limun, Blagoje…
Šta ste čuli o Vašim precima?
Da su bili dobri ljudi.
Preci koje ste sreli?
Babu Savetu Blagojević, rođenu Blečić, bistrooku. Babu Zorku Bogdanović i djeda Savu, njegovu braću Lazara i Milinka koji su kolonizirali u Kulu, njihovu sestru Nenu, na Durmitoru. Zorka je glavni pripovedač. Čak i dok sam bio u gimnaziji znao sam da prespavam u njenoj sobi, samo da bi mi još ponešto ispričala. Legende o Hercegu Šćepanu, Lazaru i Muju Sočici, sve muške i ženske narodne pjesme koje je zapisao Vuk, apsolutno svaku, znala je napamet, čak i nekoliko cijelih Kočićevih priča. Njoj posvećujem priznanje.
Nikšić?
To je čaša vode iz bakine kuhinje o kojoj sanjam kad negde odem. To je kuća i to su komšije koje nema niko. Onaj ko živi između Vujovića, Mićunovića, Radulovića, Markovića… taj ne mora da brine ni o čemu. To su moje sestre Isidora i Jelisaveta, se strična Elena. To su moji prijatelji Nikola Radulović, dr Aco Vujović, Gero Blagojević, Srećko Vučković, Vesna Anastasija Božović, Nataša Lalatović, moji prijatelji još iz gimnazije i sa studija… To su i oni kojih više nema, Stevo i Biserka Vujović, Veljko i Vidosava Marković… To je grad planinara i alpinista. Nikšić, to je Miladin Šobić koji me je učio da sviram, to je Branko Janjušević koji me je zarazio pisanjem. To su Novica Tadić, Žarko Komanin, Živko Nikolić, Gojko Janjušević, Dušan Govedarica… To je korzo o kome je pevao Tin Ujević i kojim danas šeta pesnik Radule Rakočević… Nikšić, to je dobro pivo i opljačkana industrija… To je grad drvoreda i kulturne tradicije koju su utemeljili Šobajići, u kome je učio i prvu izložbu imao Lubarda… To je Gimnazija koju su pohađali moji roditelji i stričevi, to su profesori Slavko Radović i Miodrag Šujo Todorović. Nikšić, to su univerzitetski profesori Novo Vuković, Mito Vukićević, Slobo Vujačić, Novak Kilibarda, Ratko Božović, Lidija Tomić, Drago Perović… To je, kao svako malo mesto, i grad mediokriteta koji se građanima ne skidaju s grbače.
Gdje je otišla Vaša prva plata?
Vjerovatno na kutiju cigareta. To je bilo vreme užasa.
Novine?
Čitao sam, pored stripova, novine, još od Tempa. Tokom gimnazije, pored Zabavnika, Politiku i NIN. Nije mi bilo teško da uskočim, a morao sam nešto da radim da bih preživeo. Nezavisna i slobodna štampa… to su priče za malu decu. Zanimljivo je, mladima, da se time bave, ali ne bih im preporučio više od godinu, dve. Ako nije reč o kulturi, to je čisto zaglupljivanje.
More?
Herceg Novi.
Da ste u prilici, šta bi upitali Bokača?
Da li u Dekameronu ima autobiografskih elemenata ili je sve izmaštao.
Kako definišete riječ?
Kao posledicu misli. Kao Slovo.
Šta se krije u Homerovom djetinjstvu?
Rana.
Šta upamtiti od Tolstoja?
Zamah. Veličinu. Prirodni zamah i prirodnu veličinu.
Mirko Kovač ili Blažo Šćepanović?
Bliži mi je Kovač.
Stjepan Mitrov Ljubiša ili Mihailo Lalić?
Ljubiša.
Sofka ili Koštana?
Sofka.
Tomas Man?
Pomisao na Mana me vodi ka uzaludnoj borbi pojedinca, uzaludnoj borbi za opstanak.
Bernhard?
Mučnina.
Crnjanski?
Ka Hiperboreji. Retko koji pisac je tako vredan u svim žanrovima, ali ta knjiga je nešto drugo.
Gdje Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?
Jutro. Praskozorje.
Zašto se ljudi zaklinju?
Zbog straha da neće odžati riječ.
A zašto proklinju?
Strah, opet. O tome često razgovaram sa prijateljicom Vesnom Anastasijom, kanautorkom East Elysium-a. Ona je psiholog, a pripada Hindu religiji i dosta vremena provodi u Indiji. Jako je interesantno čuti kako oni gledaju na naš primitivizam.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
Da bi moćnici upravljali svetom. Dovoljno je poštovati zapovesti bilo koje religije.
Kome vjerujete?
Bogu.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
Pred Mikelanđelovim Strašnim sudom i pod tavanicom sikstinskom. Pred svim njegovim slikama i skulpturama u Firenci i u Rimu. Stojiš, i pitaš se, zar je tada neko mogao kjaroskuro dovesti do savršenstva, kako je i na slici i u kipu izrazio, pre svega, svoju misao. Muzeji su, kaže Prust, zdanja pod čijim se krovom ne čuvaju platna i boje, već samo misli. A Mikelanđelo je bio prvi.
Kurosava ili Bergman?
Bergman.
Raonićev servis ili Đokovićev ritern?
Ritern, kao znak inteligencije i usredsređenosti.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?
Najveća je bila da će Jugoslavija opstati. Razbiti onakvu zemlju?! A sad svi kukaju da je bilo lepše kad smo bili zajedno.
Začin?
C.
64?
Nažalost, rijetko igram. Volim i da gledam dobru partiju, ali u poslednje vrijeme nemam priliku. Odigram po koju sa sinom, koji je, kao i ja, prije škole naučio da igra šah, da skija i da pliva.
Vaši strahovi?
Mislim da je Kjerkegor govorio da se čovjek plaši, pa da zato izmišlja. Što je veći strah, od bilo čega, to je jača mašta, kao odbrambeni mehanizam. Strah me je od svega. Poslednjih godina ne plivam više od dvadesetak metara od obale, želudac mi se prevrće na višim spratovima…
Čega se stidite?
Gluposti i pohlepe koje i danas vladaju.
Praštate li?
Praštam. Htio ne htio. Nedavno sam, nakon liturgije na Savini, čuo lepu priču sveštenika kako je veliki grijeh osuđivati drugoga. Njegova besjeda mi je pomogla da ne budem ohol i gord u trenutku kada bih, sa visine, mogao da uzvratim mediokritetima. Dokle će me to držati, vidjećemo.
Tražite li da Vam se prašta?
Izvinjavam se odmah kad pogrešim.
Čime se ponosite?
Najviše time što nijesam zadrt. Srećan sam kad promijenim mišljenje o bilo čemu. I ne ustručavam se da pitam bilo šta što ne znam.
Ko Vas je razočarao?
Nova lokalna vlast u Nikšiću. Žrtva sam klasične uličarske prevare, propraćene nevaspitanjem i primitivizmom, sve tokom festivala Auto(r) na korzu, prošle godine. Praštam, ali ne zaboravljam.
Koga ste Vi razočarali?
Ekstremiste raznih boja. Znao je, poneko, da mi kaže da sam ništa Srbin i ništa Crnogorac, što mi je, priznajem, bio kompliment. Slab sam, izgleda, s tim krvnim zrncima. To je stvar izbora. Isto kao i da li ćete biti deo nekog klana. Moj put je težak, ali ja ga volim. Stara je istina, na svim jezicima i religijama sveta, da nije važan cilj, nego put. Mogu reći da sam svoj, da nijesam ničiji broj. Spokojan. Hvala Bogu na tome!
Kome uvijek dajete prednost?
Damama.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
Isti, poseban, slobodan, biti samo svoj… Spokojan, da. Ali bezbrižan, ne baš. Jednom sam, na samom vrhu Međeda, legao, raširenih ruku i nogu, i gledao pravo u čisto nebo. Odjednom, osjetio sam kako naša planeta putuje tom ogromnom brzinom i kako se okreće. Imao sam osjećaj da ću se odvojiti, da ću početi da padam u beskonačnu provaliju neba. Bio sam kao u snu bespomoćan. A samo koji tren ranije činilo mi se da sam bezbrižan.
Šta dalje?
Pomagaću Teodoru oko domćaih zadataka i muzičke škole. Brinuću o bašti koju negujem u spomen na baku. Pišem, nešto… A stižu i pozivi iz regiona za festivale, susrete i autorske večeri. Trudim se da što manje mislim na ono što mi fali. Ali, što kaže Goran Petrović, u kredu Romana delte, čovek je jedino biće koga čini i ono što nema.
Razgovarao Enes Halilović
Fotografija Ivana Vidić
