Biti „isti i poseban, i kukavica i hrabar, i moćan i nemoćan, i bezbojan i u svim bojama svetaˮ
(Jelena Angelovski, Mika, Službeni glasnik, Beograd, 2023)
Roman prvenac Jelene Angelovski pod naslovom Mika pripada, sada već dobro poznatoj kolekciji Azbučni red koju izdaje Službeni glasnik, a u kojoj se, pored pomenutog, nalaze i romani Dejana Aleksića, Vladislave Vojnović, Vuleta Žurića i Radeta Tanasijevića. Osmišljeni po modelu azbučnika tako da svako poglavlje predstavlja jedno slovo azbuke, odnosno pojam ili ličnost čije ime počinje tim slovom, ovakav koncept dovoljno jasno sugeriše njihovu obrazovnu svrhu i didaktički potencijal. Mika, ipak, prevazilazi te osnovne uređivačke namene i postaje roman koji je, aktuelizujući značajne teme i pitanja današnjeg modernog sveta i pozicije deteta/adolescenta u njemu, i sadržinski i formalno savremenoj književnosti za decu i mlade bio i te kako potreban.
Siže romana prati dva fabularna toka: život dečaka Mike, koji odrasta u nezavičajnoj sredini (Švajcarska) i traga za sopstvom, a na tom putu mu, kao izvestan vodič, pomaže čuveni pesnik Miroslav Mika Antić, i drugi koji se odigrava u Srbiji, a koji se tiče Mikinog dede Čede i babe Ljubinke, takođe poznate pod imenom Dženis (Janis), penzionerâ koji sticajem nepredviđenih okolnosti postaju aktivisti u borbi za zaštitu i očuvanje životne sredine. Iz ovako sažeto naznačenih glavnih okosnica romana naslućuju se i njegova tematska središta: sa jedne strane, pitanje identiteta kao ono koje je od suštinske važnosti u razvoju lika glavnog junaka i njegovog odnosa sa svetom, i sa druge, pitanje eko-aktivizma kao ono koje sadržinu romana dovodi u vezu sa aktuelnim zbivanjima u realnom svetu. I jednim i drugim problemskim ishodištem zalazi se u sferu savremenog života – života Mikine čitalačke publike koju prvenstveno čine tinejdžeri sa sličnim problemima i mukama kroz koje prolazi Mika i zbog kojih se i mogu poistovetiti sa njim, i života savremenog sveta koji je ogrezao u korupciji, nemoralu i nepoštovanju različitosti. Aspekt savremenosti, a vreme će pokazati da li i svevremenosti, dodatno je osnažen i drugim, ne manje važnim, pitanjima pokrenutim ovim romanom. Reč je o emigraciji i svim propratnim okolnostima koje prate život u novoj (multikulturalnoj) sredini, kao što su prilagođavanje, učenje jezika, kulturološke razlike, potreba za integrisanjem i sl. Zbog toga se ovo prozno ostvarenje Jelene Angelovski može čitati i iz perspektive savremenih imagoloških i interkulturalnih istraživanja. Takođe, roman odlikuje i bogata citatnost, kroz koju se vodi dijalog kako sa poezijom Mike Antića u prvom redu, tako i sa drugim pesmama za decu („Vuk i ovcaˮ), zatim sa kultnim muzičkim i filmskim ostvarenjima. Osim toga, neretko se aludira i na opšta mesta iz istorije (recimo kada se pominju braća Dalton, Če Gevara i sl.), čime se, s jedne strane, bogati opšta kultura mladih čitalaca i tako ostvaruje još jedna obrazovna svrha ovog romana. S druge strane, ovako postavljena intertekstualna podloga, gde se prepliću tradicionalno i moderno, učestvuje i doprinosi i u izgradnji likova, kao i u aktuelizaciji gorepomenutih problemskih težišta romana. Sve prethodno navedeno doprinosi tome da čitaoci pred sobom imaju prozno ostvarenje za decu i mlade (ali i za odrasle) koje se može čitati u različitim slojevima, a višeslojnosti se i težilo,[1] i koje upućivanjem na savremene probleme tinejdžera, njihovih roditelja i sveta u kojem žive pobuđuje pažnju šire čitalačke publike i podstiče na razmišljanje o tome da li su promene moguće. Mika, sâm, i Mika, u celini, poručuju nam da jesu.
Ko je Mika? To je pitanje na koje pokušava da odgovori dečak, poreklom Srbin, a koji živi i školuje se u Švajcarskoj, koji nema hobi, želi da bude isti kao svi i koji ne zna koja je njegova supermoć. Već na početku njegovo samorazumevanje, odnosno pokušaj određenja sopstvenog identiteta, pomereno je u odnosu na uobičajeno poimanje budući da je dvostruko određeno – mestom porekla i mestom odrastanja. Da li je on Srbin iz Švajcarske ili Švajcarac iz Srbije? Osim toga, Mika odrasta u nehomogenoj multikulturalnoj sredini koja sama po sebi niveliše kulturološke, pa i identitetske razlike, što s jedne strane doprinosi otvorenosti uma i prihvatanju onoga što je drugačije od „našegˮ, ali sa druge u adolescentskim godinama, u kojima je Mika, može napraviti pometnju u razumevanju sebe i svoje prirode, do čega i dolazi u njegovom slučaju. Momenat u kom Mika najpre otkriva da ne zna ko je ni šta je, odnosno da je ništa, jeste trenutak kada je, prešavši na stranu nasilnika iz razreda Stefana i Leandra, pristao da bude deo mase, zbog čega mu je najbolji drug Martin jasno i glasno rekao: „Ti si ništa!ˮ (16) Ovo prvo otrežnjenje Mika kasnije u potpunosti osvešćuje u razgovoru sa školskim psihologom Vermerom, kada dolazi do bolne spoznaje: „I konačno sam uspeo – postao sam niko i ništa, i spolja i iznutra, lepo mi je Martin rekao. Svaka mi čast.ˮ (23) Od niko i ništa Mika će, ipak, postati nešto, ali na tom razvojnom putu samorazumevanja biće mu potrebna pomoć. Tu na scenu stupa Mikin imenjak, čuveni pesnik – Miroslav Antić.
Njegovo pojavljivanje, naime, uglavnom se dešava u Mikinim kriznim situacijama (kada ga uhvati panika, kada se postidi, ne zna šta da kaže, to jest kada mu nastane haos u glavi). Pesnik se ispostavlja kao figura koja svojim savetima, a oni su najčešće zapravo stihovi njegovih pesama, ne samo da pomaže Miki u potrazi za identitetom, već mu daje i određene životne smernice u tome kako da put od detinjstva do sveta odraslih bude što bezbolniji. Stihovi njegovih pesama, koji su vrlo vešto ukomponovani u dijaloške sekvence romana, figuriraju tako kao izvesne životne mudrosti. Pomoću njih Mika dolazi do određenih životnih spoznaja (otuda je ona o tome „da je gore kad je neko đubre kao čovek, nego kad se baca đubre po uliciˮ (35), koje su, iako ponekad na prvi pogled mogu delovati neuverljivo, budući da je Mika još uvek samo tinejdžer, autentične i imaju ulogu da pokažu da se Mika razvija i menja, kao što se menjaju i njegov pogled na svet i odnos sa svetom i ljudima u njemu, jer ga uče šta je ono što u životu zaista vredi: ljubav, prijateljstvo, porodica.
Ako je susret sa pesnikom bio polazna tačka u Mikinoj potrazi za sopstvom, ili kako će se kasnije ispostaviti, za „plavom zvezdomˮ (142), otkrivanje svoje supermoći je takođe jedna vrsta potrage za onim ko smo i šta smo, šta je ono što nas izdvaja od drugih. Upisavši se tako kurs srpskog jezika i spoznavši da je azbuka njegova supermoć, u romanu se indirektnim putem pokazuje koliko je u izgradnji sopstvenoga bića važan i jezik, i to maternji. Na taj način se, gledano na širem planu, forma samog romana ispostavila kao najreprezentativniji oblik koji je mogao da odgovori njegovom sadržinskom i idejnom sloju. Osim toga, trebalo bi naznačiti da je pitanje jezika u Miki, osim što je značajno za izgradnju lika glavnog junaka, od neprocenjive vrednosti i u oblikovanju drugih likova, ali možda prvenstveno u postizanju humora koji je lucidan i vrcav, i svakako jedan od bitnijih elemenata koji doprinosi umetničkom kvalitetu ovog proznog dela.
Ako bismo se, na pragu prethodnog, poslužili samo jednom od mnogobrojnih jezičkih bravura na koje čitalac nailazi u ovom romanu, a ima ih zaista mnogo, moglo bi se reći da je Mikin put samospoznaje per aspera ad astra, ili: „Preko trnja do zvezdaˮ (90), u bukvalnom smislu realizovana metafora njegove potrage za identitetom. Naime, uz pomoć pesnika Miroslava Antića, na putu koji se odigravao unutar njegovoga bića i na kojem je morao ponekad da ide kao „bos po trnjuˮ, „novi, nenormalni Mikaˮ (123) otkrio je šta je prava ljubav, naučio je kako da prekine tišinu, kako da kaže ne, koje su prave životne vrednosti i kako da se izbori za njih. Shvatio je da nema razloga za strah ako si istovremeno „i isti i poseban, i kukavica i hrabar, i moćan i nemoćan, i bezbojan i u svim bojama svetaˮ (160), jer je to upravo suština svih ljudskih bića – menjanje, promena, razvoj. U tome su mu, pored njegovog superheroja pesnika, pomogli i članovi porodice – roditelji i tetka Svetlana, ali prvenstveno deda Čeda i baba Ljubinka, koji su svojim primerom pokazali da su promene moguće ne samo unutar sebe već i u svetu, i da se za njih treba boriti.
I naposletku, a možda je to trebalo reći na početku, pa da se u vidu nekog (jeftinog) marketinškog trika čitaoci zainteresuju za roman, a potom i za ovaj njegov prikaz, Mika pleni i osvaja članove žirija vrlo značajnih nagrada u domenu književnosti za decu: „Rade Obrenovićˮ Međunarodnog centra književnosti za decu „Zmajeve dečje igreˮ u Novom Sadu, Nagrada Grada Niša za književnost za decu i mlade „Maleni cvetˮ, uži izbor za Nagradu „Dušan Radovićˮ, regionalno priznanje „Dragan Radulovićˮ, kao i regionalna Nagrada „Mali princˮ za najbolje delo književnosti za decu na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore. To može da nam nešto govori o umetničkim vrednostima romana prvenca Jelene Angelovski, ali i ne mora ništa. Nagrade postoje da bi se nekome dodelile. Međutim ako, makar ovlašno, pročitamo obrazloženja žirija i aspekte koje su izdvojeni kao oni koji Miku čine najboljim delom književnosti za decu objavljenim u 2022. godini, nema sumnje da ovaj roman pokreće vrlo aktuelna i vrlo važna pitanja savremenog doba, čime u razvoju savremene književnosti za decu i mlade ide jedan korak dalje od ostalih. Samouvereno i hrabro, baš kao i Mika.
[1] Naime, autorka u jednom intervjuu kaže: „Cilj mi je bio da napišem knjigu koja bi se mogla čitati i razumevati u slojevima, dakle na jedan način će je čitati desetogodišnjak, na drugi tinejdžer ili adolescent, a na treći njihovi roditelji, ili uopšte, odrasli.” Intervju je u celosti dostupan na sledećem linku: https://www.rasejanje.info/2022/12/26/dr-jelena-angelovski-dobitnica-nagrade-rade-obrenovic-za-roman-mika-knjiga-za-sve-uzraste/.
