Filip Grbić, rođen u Beogradu 1984. godine. Dobar deo detinjstva proveo u Rusiji. Prvi razred završio sa značkom ”oktobarčića” kao pripadnik poslednje generacije prvaka – kandidata za „pionire“ u Sovjetskom Savezu pred njegov raspad. Nakon toga se s roditeljima i bratom vratio u Jugoslaviju koja je te godine takođe prestala da postoji. Završio Treću beogradsku gimnaziju. Diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija razvio duboku sklonost ka antičkoj, posebno Platonovoj filozofiji koju nastoji da brani od Ničeovih i Hajdegerovih prigovora. Razočaran u akademski život i osetljiv na svaki nasrtaj na ličnu slobodu, zapošljava se kao nastavnik filozofije najpre u srednjoj školi, a zatim i u gimnaziji. Bavi se književnim prevođenjem i piše prozu. Objavio romane Ruminacije o predstojećoj katastrofi (2017), Prelest (2018) i Kanon potištenog uma (2023). Za prva dva dela dobio nagrade Miloš Crnjanski i Branko Ćopić. Živi s porodicom u Beogradu.
Da li je svaki čovek hipohondar?
Ako hipohondrija označava prekomernu i nerazumnu brigu za vlastito zdravlje, onda ne. Iako su mi neurotične strepnje dobro poznate, taj vid mučenja me je srećom zaobišao. Ne mogu sebe da nateram da odem kod lekara čak i kad imam neki akutan problem. Sa svojim telom živim u relativno mirnoj, uglavnom prijatnoj kohabitaciji. Dajem mu dovoljno hrane, kretanja i odmora u nadi da će me ostaviti na miru, to jest da me neće ometati bolovima i nekim sumanutim prohtevima. S druge strane, poznajem ljude i to vrlo zauzete koji jednom pa čak i dva puta nedeljno idu u klinike kako bi prekontrolisali srce, bubrege, štitastu žlezdu, mladeže itd. Nikuda ne idu bez nesesera prepunog farmakoloških sredstava. Medijska obrada nedavne pandemije je mnoge ljude trajno, možda čak i nepovratno, gurnula u hipohondriju. Kako su se samo ljudi naglo opismenili kad je reč o stručnim medicinskim terminima poput ce-reaktivnog proteina i značenja povišenih monocita! Ali jedan slučaj je meni književno posebno zanimljiv: hipohondrija pesimiste koji priziva sopstvenu smrt. Komičan, dirljiv paradoks.
Da li ste nekad poželeli da komponujete muziku?
Rudolf Karnap je tvrdio da su metafizičari ustvari muzičari lišeni muzičkog dara. Karnap je umeo da bude zajedljiv ali ne mislim da je izvedena analogija sasvim pogrešna. Kao što izvođenje određenog kvarteta, sonate ili simfonije ima intrisičnu vrednost, mi svojih sluhom i umom otkrivamo lepotu u melodijama i njihovim varijacijama, odnosno opštem skladu kompozicije dok ona traje, a zatim smo ponovo izloženi buci i kakofoniji ulice, radnog mesta, trga… Na sličan način nas smelost jednog sistema metafizike opčinjava dok se njime bavimo čitajući i komentarišući tekstove, a zatim se stropoštavamo nazad u svakodnevicu koja tupavo ćuti i krije od naših pogleda svoju duboku pozadinu. Može biti da sve umetnosti potajno zavide muzici kojoj strogost forme ne brani da neposredno deluje na slušaoca, da ga obuzima i zanosi.
Koliko filozofija podstiče priču?
Tu se stvari komplikuju. Filozofija svoj predmet pokušava da osvetli putem pojmova. Pripovedaču nije zabranjeno da uvodi i pojmove jer je prozni tekst najinkluzivniji medijum stvaralaštva uopšte. Prozaist se može izražavati i algebarskim jednačinama ako mu se tako prohte ali to nije poenta. S pravom se od priče očekuje da pokaže, a ne da kaže. Kada prozni tekst hoće da kaže onda nastaje esej, fragment, pamflet ili pometnja. Zato cenimo priče i romane u kojima imamo žive junake koji jedni s drugima stupaju u uverljive odnose, mašta i misao se tu oslobađaju za alegorijsko tumačenje, otvara se prostor za različita gledišta, a to je ono što dobru prozu razlikuje od lake. Meni je stalo do toga da lociram poreklo izvesnih ideja ali i da ispitam njihov mogući uticaj na živote junaka. Zanima me cena koju čovek plaća za svoja uverenja.
Vaše ime?
Svaka porodica ima svoju privatnu mitologiju i svoje drage mistifikacije. Bio sam u majčinoj utrobi u vreme kada su moji stanovali u Bloku 45. Jednom je moj otac s balkona čuo kako neko nekoga doziva: „Filipe, Filipee…“ Shvatio je to kao poruku i doneo odluku o imenu svog nerođenog sina.
Vaše prve igračke?
Neumorno sam bacao predmete, jer sam uporno proveravao da li se, kad nestanu iz vidokruga, vraćaju ili nestaju zauvek. Jednom sam kao dvogodišnjak bacio svoju stoličicu s terase.
Vaše igre?
Moje raspoloženje oscilira između dve krajnosti: ledene, mrtvačke ozbiljnosti koja posmatra svet kao krvavu pozornicu koja se bez ikakvog dubljeg razloga periodično ruši i obnavlja i onih retkih, tajanstvenih ekstaza kada srce prepuno zahvalnosti preskače zavesu pojava kao da je neki ekran koji prikazuje uobražene i nimalo stvarne strahote te me vodi pravo do iskona kojem sve što jeste duguje svoju egzistenciju, lepotu, dobrotu… Nakon tih iskustava često razmišljam o deci, dečjim pitanjima i dečjoj igri kao nečemu što je u duhovnom pogledu starije i istinitije od uobičajenih zanimanja odraslih ljudi. Dete žudi za saznanjem radi njega samog i to u igri koja je sama sebi svrha. Čudno je kako brzo zaboravljamo da nam je smisao našeg boravka na zemlji otkriven takoreći čim ispadnemo iz majčine utrobe. Čudno je kako zaboravljamo suštinska saznanja, a pamtimo raznorazne gluposti.
Kao dete želeli ste da postanete?
Najpre lekar, zatim istoričar, a kao adolescent sam se pripremao da postanem astrofizičar. Čovek kao prirodno biće, čovek kao povesno biće, a zatim neljudska, čudovišna lepota svemira kao predmet divljenja. Kao gimnazijalac sam, na predlog svog profesora filozofije, počeo da čitam Platonovu Državu. To je bio duhovni šok. Shvatio sam da su moja pitanja filozofska, a ne naučna. Naizgled jednostavno postojanje čaše na mom stolu nije manje zagonetno od postojanja neke divovske galaksije na rubu opažljivog kosmosa.
Prvo slovo koje ste naučili?
Slovo G.
Šta Vas je rastuživalo?
Nestalnost, pakost i grubost mojih drugova. Dugi, prazni sati samovanja.
Otac?
Imam nežnog oca koji je oduvek je bio posebno slab prema meni. Verovao mi je i davao mi slobodu čak i onda kada to za mene nije bilo dobro. Njega je zahvatio možda najžešći sukob generacija u istoriji. Deda je bio odlikovani pukovnik JNA, oslobodilac Beograda, a moj tata je kao mladić nosio dugu kosu i bradu, slušao rok, čitao Dostojevskog, autostopom putovao po Evropi, učestvovao u demonstracijama protiv rata u Vijetnamu… Čitao je mnogo i pomalo pisao, srećom po sve nas od toga je odustao i završio započete studije na Saobraćajnom fakultetu. Saželjevam decu umetnika. Dobro je držati se podalje od tog sveta.
Društvo u detinjstvu?
Često smo se selili, samim tim, često sam menjao društvo. U Moskvi jarke ličnosti, dečaci i devojčice, propušili i propili se pre trinaeste godine, bilo je mnogo slatkih nestašluka ali sa stilom da tako kažem i bez agresivnosti. U Beogradu, rukometaši, odlikaši koji se mlate skoro na svakom odmoru, rođendanu, sportskoj priredbi… U Moskvi, usred najjezivije tranzicije, ne pamtim nijednu tuču u školi, dok su se u Beogradu deca iz takozvanih dobrih kuća makljala i ponižavala svakodnevno. Radi se o prilično oštrim mentalitetskim i kulturnim razlikama.
Lopta?
Lopta me nikad nije interesovala. I dan-danas sam ravnodušan prema sportu i sportistima. Trenirao sam veslanje kao gimnazijalac u klubu Galeb u Zemunu. Tada sam iskusio ćudljivost i snagu Dunava. Kasnije sam kod Aleksandra Kostića vežbao borenje, od tradicionalnog ruskog stila do mešovitih borilačkih veština. Najviše sam zavoleo rvanje. Odavno se ne bavim tim stvarima ali je ostala navika da nekoliko puta nedeljno izađem na otvoreno vežbalište u kraju, zajedno sa svojim psom Kionom. On se istrči, ja uradim vežbe snage pa se vratimo zadovoljni kući. Povremeno trčim. Sve to blagotvorno utiče na moje duševno stanje.
Šta je bilo najteže u školi?
Ima neke ironije u tome što sam zaposlen u školi budući da smatram da je naš obrazovni sistem organizovani zločinački poduhvat uperen protiv ličnosti i njenih osobenih talenata. Laskam sebi da sam nekakva unutrašnja gerila. Grozno prostačenje nauka i umetnosti i birokratski formalizam učinili su da škole postanu mrtvačnice duha. Osim toga, vreme sporo protiče kad si klinac i kad odudaraš od ostalih. Najcrnji je period između petog i osmog razreda. Tada se deca pretvaraju u divlje životinje i ako se ne nalaze pod čvrstom stegom postaju neobjašnjivo surovi. Malo toga se promenilo od tada – nastavnici se prave da ništa ne vide i da vaspitanje nije njihov posao. Ali kada razmišljam o sebi iz tog perioda, uvek mi teže padaju nepravde koje sam drugima naneo od onih koje sam podneo.
Predeli Vašeg detinjstva?
Moja majka se rodila u Rabrovu, selu koje se nalazi u jednoj dolini pored reke Pek. Na istoku se vide obronci Homoljskih planina. Golubac i Gradište nisu daleko. Brat i ja smo letnje i zimske raspuste provodili kod babe i dede. To su bili najsrećniji dani mog detinjstva. Kod babe je svaki obrok bio radosno iznenađenje, a deda nas je vodio sa sobom u vinograd da orezujemo lozu, u mlin da meljemo pšenicu, na njive da beremo pasulj i vadimo kromir… Jeli smo trešnje sa drveta, jurcali slobodno po poljima, kupali se u Peku čije obale u to vreme još nisu bile divlje deponije…
Da li ste pisali ljubavna pisma?
Već je bilo kasno za mene. Uspon informacionih tehnologija išao je u korak s mojim polnim sazrevanjem. Nekada otmena i pomalo patetična, razmena između ljubavnika postala je banalna i prostačka, nalik na susret kupca i prodavca na slobodnom tržištu. Onda kada je to bilo važno, birao sam staromodne izraze i gestove iako su se sredstva promenila.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi?
Veoma retko. Ne treba ružiti i trivijalizovati ono što je nekada bilo lepo.
Šta ste čuli o Vašim precima?
Grbići su hrabri ljudi. Deda je bio u Šestoj krajiškoj diviziji, baba u Četvrtoj, a pradeda u Trećoj krajiškoj diviziji, preživeo je sve ofanzive, uključujući i klanicu Sremskog fronta. Deda je, nažalost, poginuo 1986. godine u saobraćajnoj nesreći u Splitu. Voleo je Bosnu. Slobodno vreme je najradije provodio u porodičnoj kući u Bosanskom Petrovcu. Iskreno je verovao u jugoslovenski projekat. Ostale su fotografije i njegovi rukopisi. Bio je obrazovan, topao i veoma pedantan čovek.
Kako definišete reč?
Definicija kao postupak nam u ovom slučaju neće biti od koristi. Nauka o jeziku razlikuje informativnu, performativnu, konvencionalnu i druge funkcije reči, ali nauka nije u stanju da sagleda celinu one oblasti u kojoj se događa prožimanje mišljenja i govora. Jezik u isto vreme otkriva i skriva. Same reči pripovedaju samo ukoliko umemo da ih slušamo. Šta je drugo poezija ako ne osluškivanje i zauzimanje za reči koje nisu samo puki znakovi i transmiteri. S čime god da se na ovom svetu susrećemo, mi se s time susrećemo u jeziku.
Crnjanski ili Andrić?
Stihijska snaga genija i oprezni korak mudraca.
Tomas Man?
“Da li će se i iz ove svetske svečanosti u čast smrti, iz ove opake grozničave vatre koja svud unaokolo zahvata večernje nebo, takođe jednom uzdići ljubav?” – Ostaje najlepša poslednja rečenica jednog romana koju sam ikada pročitao.
Zašto se ljudi zaklinju?
Jer ne veruju ni sebi samima.
A zašto proklinju?
Jer su nemoćni da čine zlo.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
Kako bi najhladnije od svih hladnih čudovišta – tako je Niče u Zaratustri nazvao državu – imalo sve više i više pipaka kojima davi i cedi svoje podanike.
Kome verujete?
Onima koji se ne boje da govore istinu čak i kad je ona neprijatna.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
Pred Leonardovim Blagovestima u Galeriji Ufici.
Vaši strahovi?
Da je istorija bezumna i da slučaj gospodari svime.
Čega se stidite?
Svoje anksiozne ozbiljnosti.
Praštate li?
Svima sam oprostio.
Tražite li da Vam se prašta?
Da.
Čime se ponosite?
Uspesima svog sina i svojih učenika.
Čemu uvek dajete prednost?
Razgovoru.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
Bilo je i takvih dana.
Šta dalje?
Umesto odgovora, navešću stihove iz Elegije Aleksandra Vedenskog:
Sad izgubljeno nadahnuće
na tren se vraća da podvuče:
u smrt da gledaš ubuduće
jahaču, bardu jadni.
Razgovarao Enes Halilović
