Neumitna pesma
Rečitošću žuborenja
Zatrovane mirne vode
Na obali pokraj stenja
Ludom školjkom šumi podne
Ne vraća se voda moru
Što je žubor tamo preči
No ne može slušat goru
Celog veka kako ječi
Sa vodom nas veže samo
Neminovnost našeg toka
O žuboru sve što znamo
Slušali smo kraj potoka
Imali smo s one strane
S one strane vode ove
Dva drveta i dve grane –
Računali na plodove…
Sad na vetru negde šumi
Svelo lišće – naš nespokoj
Krenuli smo k svojoj šumi
Ali nema mosta ka njoj
S obalom nas veže samo
Ono drvo preko vode
Zbog koga se dozivamo
U nepovrat kad sve ode
Istanjeni kasnim letom
Tumačimo san o vodi
I srastamo sa drvetom
Na koje se šuma svodi
S one strane neko čeka
Zagledan u trošne vale
I ne sluti kuda teku
Il ne vidi sa obale
Sa nama je snom zanesen
I vodama istim kvašen
Davno ušao u jesen
I poslednjim listom maše
Ponovno putovanje u Rusiju
Evo me Rusijo, posle mnogo leta!
Stigao sam, napokon – ko sa kraja sveta –
putujući dugo, noćima, danima…
Al to što sam došao – nikog ne zanima.
Verovo sam da će svi odmah videti
kako moje srce ponad Moskve svetli,
nadao se da ću čim iz voza stupim
oko sebe pola Rusije da skupim…
Iz gužve perona izlazim polako,
idem trotoarom, skoro bih zaplako.
Taman kad pomislih da sam sasvim sam
iza prvog ugla pojavi se – Mandeljštam.
Stope u prašini
– Jesu li, Gospode, ili mi se čini
to tvoje stope kraj mojih u prašini?
I to što me prate tvoji koraci
jesu li neki posebni znaci?
Znao si me često ostaviti sama
kad mi je gorelo pod nogama…
Po tragovima, u prašini, vidim, opet
iza mene ostaju samo moje stope.
– To tebe, sine, neverica prožima
pa ne veruješ mojim rečima.
Život i sve što za tobom minu
samo je trag kroz pesak i prašinu
a stope koje su ostajale za nama
moje su – dok sam te nosio na rukama.
Balada
Ja sam onaj zloduh što kroz san poprima
Zajedljivost zvezda, cinizam meseca,
Ljubljah jednu ženu s kurvinskim očima,
Samo je pogledam – rode nam se deca.
Od naše ljubavi jedva je ostala
Poneka reč da svetli u mraku
I gorčina u glasu dok je šaputala:
‘Ljubav nije sperma po mome stomaku’.
Ostalo je, možda, još nešto u nama,
Ko zna gde i šta, nešto što nas preči
Da shvatimo da se kroz nas svet prelama –
Ide dalje, a mi se svodimo na reči
Iz kojih će ljubav možda da nas prene…
Tražeći u njima, neki, svoj, smisao
I nas će morati, uz njih, da pomene
Kao nekog ko je bar samo disao:
Nekad s većom snagom, nekad s manje bola,
S radošću u oku, s borama na čelu;
Nekad punim srcem, a nekad do pola
Ispevanom pesmom o cvetu uvelu
Od kojeg će, opet, samo reč ostati
Da cveta u pesmi sve dok pesma traje,
Samo što reč nikad neće mirisati
Već će imat miris što joj pesma daje.
Sonji Vidmar,
u Beogradu, na Zvezdari,
maja, 1984.
Kad bih
Kad bih umeo da nacrtam prozore
I kišu kako po njima pada,
A na drugom crtežu kako gore
U istim prozorima svetla grada.
Na trećem da nacrtam ruku
Koja, mašući mi, zaklanja lice
I šapat što me, nadjačavši buku,
Prati do kraja ulice…
Ofelija
Žubore godine i vekovi teku
Mirno kao voda u kojoj lokvanji,
U svojim krunama, ko zna gde niz reku,
Pronose legendu o tvojoj lobanji
Iz koje se nije mogla naslutiti
Lepota što ju je tvoj osmeh imao,
Al se zato lako moglo dogoditi
Da se neki grobar i s njom poigrao.
Hamlet
Prvi put iz lože posmatram predstavu.
(Sa mnom u dvorani jedino tišina.)
Na scenu je neko promolio glavu
I zavesa pade kao giljotina.
Prosto kao da se pisac sa mnom šali:
Uvek se iznova scena otvarala
I neki glasovi, čudni, dozivali,
Glave promaljale, zavesa padala.
Shvatio sam da je to deo komada
Koji će me jednom snaći na sred bine.
Gledajuć zavesu kako opet pada,
Hvatao me užas i strah od tišine.
Kada sam uspeo izaći iz sale
Rešio sam da se manem pozorišta.
Negde su u meni zavese padale
Ali nisam mogao učiniti ništa.
Orfejeva poslednja pesma
Ja koji se iz hada, kao sa pola puta, vratih
Pokušavao sam da živim od uspomene…
Na ovom svetu rad sam još jedino znati
Bih li sledeći put mogao da se ne okrenem.
Nojev gavran
Preleteli prostori
mere se odlaskom i povratkom
Ptici što nad vodama kruži
Jedino još može da se dogodi
Da let u beskonačnost produži
Ili da iznemogla okonča u vodi.
Iz talasa kao da izranja
Mogućnost da se na lađu vrati,
Ali olistalima od čekanja
Nade o kopnu bi mogla pokopati.
Samo privid
Dok si mrtav, il dok spavaš
Sanjaš da si nekad bio
I da knjigu prelistavaš,
Da si i sam knjige dio.
Poglavlje si jedno cijelo
Sa kojim se tek svršava
Davno mrtvo tvoje tijelo,
Razasuta tvoja slava.
I bez tebe život traje
Il je sve to samo privid.
Sastavlja se kraj sa krajem
Pa mislimo da smo živi.
U slučaju smrti
U slučaju smrti ne sahranjujte me –
Ja sam za života sasvim istrunuo…
U krematoriju bih možda i planuo
Pre nego iz zemlje krenuo ko seme.
Sve što nije vatra može da izgori,
Da život, još jednom, kroz plamen, oseti
I svoje poslednje reči izgovori
Ako ih, već, sobom ne može poneti.
Svest o smrti
Od svih energija, što iz sebe zrače
Neki tajni plamen – život nepoznati –
Nas, u ovom telu, materija zače
I kroz ceo život – sve do smrti – prati.
A smrt se događa negde izvan svesti,
Izvan puke moći da je razumemo.
Na našu bi meru i nju hteli svesti
Ali ne možemo ili ne umemo.
Suština procesa o kom nagađamo
Da se okončava raspadanjem tkiva –
Deo je onoga što o sebi znamo
Mi – još uvek samo materija živa.
Možda je smrt tela ruka produženja
Ove večne tajne… Možda ona krije
Neki novi život u koji nas menja
Nama nepoznati oblik energije…
Uzaludna pesma
Smrti moja razuzdana,
U jedan ćemo sanduk stati –
I tebe će istog dana
Kad i mene oplakati.
Zato, smrti, budi tiha
Da ne čuje moja draga,
Budi onaj deo stiha
U kom ona spava naga,
Budi pesma kojom ona
Stane da me sutra budi,
Budi šapat il zvuk zvona,
Budi kamen, ptica budi.
Posthumna
Metak me kroz čelo za smrt prikovao.
Iz mene je davno iscurila krv,
Pa sad ne znam da l sam dovde dogurao
Ko lešina ili u lešini crv.
Napolje izvirim kroz rupu od metka –
Šupljinu koja me sa prošlošću spaja,
Nanovo tražeći smisao početka
I u njemu sluteć besmisao kraja.
Ovde je sve lepo – kao tuđa sreća.
Nit imamo čega, niti nam šta fali:
Udišemo život kroz korenje cveća
I strepimo – ko da nismo umirali.