Pojmovi odstojanja i rastanka

Jens Fink-Jensen (Кopenhagen, 1956) je danski pisac, arhitekta, kompozitor, pesnik, putopisac i fotograf. Diplomirao arhitekturu, na vojnoj akademiji je obučen za kraljevskog gardistu, a pre toga završio filološku gimnaziju. Кasnije je magistrirao multimedijalni dizajn.

Prve tekstove je objavio vrlo rano: kao osamnestogodišnjaku list Information mu je objavio pripovetku, a njegovu pesmu je samo godinu kasnije prihvatio ugledni književni časopis Zrno pšenice. Oknjižio se, pak, zbirkom pesama „Svet u oku“ 1981.

Jens Fink-Jensen je bio jedan od pokretača i organizatora dvodnevnog hepeninga „Sada!! 80“ oktobra 1980. u Кopenhagenu, kada je grupa multimedijalnih umetnika najavila raskid s dotadašnjom politizovanom i sterilizovanom umetnošću. Taj događaj je označio rođenje danskog panka i novog talasa u poeziji. Jens je bio u grupi s Mikelom Strungeom, Serenom Ulrikom Tomsenom, Polom Borumom, Boom Grinom Jensenom i drugima.

Usledile su pesničke zbirke „Žalobna putovanja“ 1982. i „Ples pod vešalima“ 1983, da bi 1986. objavio veoma zapaženu i, kako vreme odmiče, sve cenjeniju zbirku priča „Beštije“ (knjigu je 2019. objavio „Gilendal“ kao elektronsko izdanje).

Posle rođenja ćerke napisao je i dve dečije knjige o dečaku Jonasu (ilustrator je bio Mels Steje). Putopis „Zapadne obale Evrope – fotografsko putovanje od Skejena do Gibraltara“ iz 2008. preveden mu je na engleski i francuski. Tim povodom organizovane su izložbe fotografija s tog putovanja u tri grada: Esbjergu, Denkerku i Roterdamu.

Poezija mu je prevođena na poljski, i s tim u vezi poljska slikarka Кasija Banas je napravila seriju ulja na platnu inspirisana njegovim pesmama. Izložbe slika zajedno s predstavljanjem dvojezičnog, poljsko-danskog izdanja pesama organizovane su u Vroclavu i Varšavi 2012.

Jens Fink-Jensen je bio gost „Smederevskih pesničkih jeseni“ 2023. godine, što je tradicionalno rezultiralo i objavljivanjem dvojezične srpsko-danske knjige sa 35 izabranih pesama u prevodu Predraga Crnkovića a u izdanju festivala.

Šta je to reč?

Reč je faličan pokušaj da se objasni neko osećanje ili postupak. Kao pisac, prinuđeni ste da reči podvrgnete žestokim eksperimentima u nadi da će se one odjednom moći upotrebiti tako da mogu opisati makar parčence onoga što hoćete da izrazite.

Vaše ime?

Moje ime je Jens i potiče od Johanes. Johanes, pak, znači „bog je postupio milostivo“, ili „bog je milostiv“. Kada su se moji roditelji venčali, otac je zamolio da – ako dobiju sina – on bude kršten Jens, po jednom od njegovih dedova, na koga se veoma ugledao a majka mu je drage volje to obećala.

Prva riječ koju ste izgovorili?

Ne bih znao da vam kažem, a ni moja majka ne zna. Ne mogu da se setim nečeg što je bilo toliko davno, a moguće je da sam bio potpuno sâm kada sam izgovorio tu najprvu reč. Nije sigurno ni to da bi neko uopšte razumeo tu prvu reč. Možda je bila na jeziku koji sam u čitavom svetu samo ja mogao razumeti.

Vaše prve igračke?

Prve igračke kojih se sećam jesu dve mece, koje još posedujem. Jedan meca ima svetlobraon krzno i njegove ruke i noge sada vise o tankim nitima, osim toga ostao je i bez očiju a time i vida. Drugi meca ima tamnosmeđe krzno i malo je veći. On se, i što se tiče tela i vida, pokazao mnogo robusniji. Premda sam ih tokom čitavog odraslog života držao sklonjene u ormanu, oni imaju svoj značaj i pravo na život. Ne sećam se da sam im ikada dao neka imena.

Vaše igre?

Kopao sam rupe u zemlji i pravio drumove po kojima su automobilčići mogli da voze. I u kraju u kom smo stanovali išao sam u otkrića u prirodu, bez pratnje odraslih.

Kao dijete želeli ste da postanete?

Sanjao sam da postanem pilot, ali mi je doktor – kao tinejdžeru – konstatovao izvestan stepen daltonizma. Takođe sam počeo da dobijam minus dioptriju, znači da postajem kratkovid, tako da sam morao da priznam da bi ispunjenje sna moglo biti prilično teško, u svakom slučaju ako bih hteo da budem profesionalni pilot.

Prvo slovo koje ste naučili?

Moglo bi to biti slovo „O“, zato što sam jamačno crtao krugove mnogo pre nego što sam znao da postoje slova. Ali voleo bih da mislim da je to bilo slovo „A“ – prvo slovo azbuke i u obliku malih merdevina koje se mogu koristiti da se ide dalje u kako azbuci tako i do mesta gde se nalazi pisani jezik.

Šta Vas je rastuživalo?

Mislim da je su to situacije kada nisam bio shvaćen. Stoga sam nalazio utehu i potporu u unutrašnjem životu a prva među tim utehama je bila što sam počeo da pišem. Pisanjem sam stvarao svoj sopstveni prostor, gde sam mogao dati oduška osećanjima i oslobodim svoje misli.

Otac?

Moj otac je od mene imao velika očekivanja, ali nije baš umeo da objasni kakva tačno. Danas bi se to reklo da nije pokušao niti uspeo da mi nađe žicu, da nije umeo da me sluša. Tišina je na jedan zastrašujući način ispunjavala priličan deo našeg zajedničkog života i često me je bolelo kada ne bih razumeo njegove reakcije.

Društvo u djetinjstvu?

Možda sam najčešće sam sebi pravio društvo, ali imao sam mnogo drugara u igri kao dete. Preselili smo se iz predgrađa u provinciju kada sam imao oko 12 godina i tada sam izgubio vezu s većinom njih. U tom provincijskom gradiću u koji smo se preselili, pošao sam u školu i sprijateljio sa Serenom Ulrikom Tomsenom, koji ej kasnije postao pesnik kao i ja. To sam vazda smatrao veoma neobičnom slučajnošću u mom životu.

Prvi bicikl?

Mali crveni tricikl s bicikl s platformom kao za kiper pozadi.

Prva lopta?

Lopte mi nikada nisu mnogo značile. Nikada me nisu privlačili ekipni sportovi, tako da su lopte – tačnije loptice – koje sam imao bile one za golf, budući da sam igrao golf kao tinejdžer, kao i teniske loptice, koje sam koristio kada sam, inače veoma retko, igrao tenis.

Šta je bilo najteže u školi?

Matematika. U osnovi nikada mi nije uspelo da je skontam.

Učitelj?

Najvažniji učitelj u ranoj mladosti bio mi je, sada pokojni, nastavnik danskog Mels Nilsen (Mads Nielsen). Bio sam tada u gimnaziji. Način na koji nam je prenosio književnost i predstavljao pisce i njihovo stavralaštvo naveo me je da ozbiljno počnem da razmatram mogućnost da i sam počnem da pišem. Poželeo sam da otkrijem kakvi su razni danski pisci bili i kao ljudi i kako su se „formirali kao ličnosti“, i štaviše pisao sam nekima. Za divno čudo, skoro svi su mi odgovorili i pozvali u goste da razgovaramo.

Predeli Vašeg djetinjstva?

Mogu da se setim da sam bez obzira na godišnje doba hodio poljima na obodu naše kuće s okućnicom. Tamo je bilo jezerâ i šumâ a bio je i jedan pašnjak sa kravama. Osećao sam kao da sam ušao u neku divljinu, u kojoj sam mašti mogao da pustim na volju. Na jednom mestu su ležali ostaci srušenog aviona i video sam ono što je ostalo od pilotske kabine, u kojoj su se još nalazili instrumenti i mogao sam da zamislim priču tog aviona. Taj svet sam uzeo kao polazište za moje tri dečije knjige o dečaku Jonasu.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Da, ali samo u obliku pesama, koje i drugi mogu da čitaju.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi?

Nisam imao mnogo ljubavi. Mojom prvom pravom ljubavi sam se oženio i razveo. Nismo imali dece i nisam više s njom u kontaktu i ne znam ni da li je živa i ako jeste, gde živi. I mojom sledećom ljubavi sam se oženio. Dobili smo ćerku i kasnije razveli. S njom imam nešto više kontakata, zato što imamo ćerku.

Vaš nadimak iz škole?

Ako i sam imao neki, ne sećam ga se. Često su me zvali Fink (prvi deo mog prezimena) umesto imenom, Jens, ali ne bih to zvao nadimkom.

Šta ste čuli o Vašim precima?

Da su svi iskusili ljubav a posle i žal zbog gubitka iste. Da su snevali i nadali se, i da su iskusili i radost i tugu.

Preci koje ste sreli?

Imao sam toliko sreće da sam upoznao dedu i babu po majci. I dedu po ocu, koji mi je ipak bio malo dalji. Moja baka po ocu je umrla kada je otac bio dete. Poznajem obe prababe i i jednog pradedu. Majku mog dede po majci i roditelje moje babe po ocu. Poslednje spomenuti pradeda je bio slikar i naslikao je moj portret.

Rodni grad?

Kopenhagen, kome se uvek vraćam i u kome radim – premda danas živim na njegovom zapadnom obodu. Njegova velika prednost jeste položaj pored – naime pored moreuza između Danske i Švedske. I svake godine se aktivnosti i gradnja novih naselja sve više pomeraju prema moru. U mom detinjstvu velike oblasti pored vode u Kopenhagenu bile su rezervisane za luke, industriju i magacine, ali to se ubrzano menja – što je od velike koristi za gradski život.

Gdje je otišla Vaša prva plata?

Moja prva plata se sastojala od džeparaca koje mi je otac davao jednom nedeljno – sedmičnih džeparaca. Pare sam koristio uglavnom za slatkiše u dućanu, koji se nalazio tik do naše kuće.

More?

More igra veliku ulogu u mom stvaralaštvu. Često sam boravio pored mora kada sam pisao pesme. More predstavlja dveri u veliki svet, avanturu, ali i odstojanje. Kada ste pored mora, pojmovi odstojanja i rastanka postanu vam tako bliski. Tako se jedna od mojih poetskih zbirki zove „Blisko odstojanje“ a more ima veliki značaj i u prvoj od moje tri dečije knjige (o već pomenutom dečaku Jonasu).

Da ste u prilici, šta bi upitali Bokača?

Kakav je život u Firenci XIV veka?

Šta se krije u Homerovom detinjstvu?

Zapravo nije baš jasno da li je Homer uopšte postojao, ili – ako jeste – da je samo zajednički naziv za više pripovedača? Onda tu nije reč o jednom detinjstvu već više njih.

Šta naučiti od H.K.Andersena?

Njegove bajke se kreću između svetlosti i tame, između sreće i beznađa, i navode nas na razmišljanje o tome ko smo i zašto razmišljamo i postupamo kao što činimo.

Šta upamtiti od Tolstoja?

Dobročinstvo.

Tomas Man?

Tomasu Manu ne može ukratko. Za mene je jedan od vrhunaca Smrt u Veneciji – kome je Viskontijev film nemalo doprineo. Magla koja se zloslutno nadvija nad svime, zabranjena ljubav, zastrašujuća lepota.

Gdje Vam je ugodnije, u danima ili u noćima?

Tamo gde jesam. Insistiram da u goste – lepa osećanja – uvek ponesem sa sobom.

Zašto se ljudi zaklinju?

Ja se inače čuvam prevelikih obećanja.

A zašto proklinju?

Možda iz nemoći. To najradije izbegavam.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Bez pravila i zakona naše društvo ne bi moglo da funkcioniše. Pomažu našoj koegzistenciji. Nažalost često se dešava da se ljudi ne pridržavaju zakona, a to u najgorem slučaju može dovesti do rata i patnji nevinih žrtava.

Kome vjerujete?

U načelu verujem bližnjem svome.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Pred odrazom u ogledalu. Ono se i menjalo i nije se menjalo.

Kurosava ili Bergman?

Nemoguć izbor. Kurosava je primamljivo nepoznat i egzotičan, Bergman, pak, pruža dobro poznatu skandinavsku atmosferu.

Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?

One su onakve kakve su trebalo da budu, zato što sam ja bio takav kakav sam bio.

Začin?

So života.

64?

Nikada nisam naučio da igram šah kako treba i stoga nemam pojma šta se u toj igri odvija.