……
.
…..U novembru će biti tačno tri godine kako su Šone i Linda zajedno. Živeli su neko vreme u garsonjeri na Monmartru koji su konačno uspeli da promene za jedan prostraniji i bolje osvetljen, nedaleko od Monparnasa. Bio je to Šonetov omiljeni kraj. Čak i danas kada se sa Lindom prošeta ulicom Ren, seti se dana kada je stigao u ovaj grad i sa prijateljima dočekivao zoru. Setio se još jednom kako su tada svi oni bili samo stranci. Nisu govorili jezik ljudi koji ovde žive. Znali su samo pijanstvom da im prkose, da iskazuju patriotizam glasno pevajući pesme koje niko drugi nije razumeo. Sada je sve drugačije. Linda je divna devojka, puna razumevanja. Uvek je činila sve što bi od nje tražio. Njoj se izuzetno dopada novi apartman. Kaže da su 7 i 14 oduvek bili njeni srećni broj. Biranje odgovarajućeg nameštaja u prodavnici i uklapanje u već unapred osmišljeni enterijer je igra koja nju beskrajno zabavlja. Šonetu je svo to zezanje oko uređivanja stana mnogo manje interesantno. Sada je sedeo u svojoj fotelji i palio cigaretu. Linda je na svega nekoliko koraka od njega birala koju će suknju obući večeras.
…..– Šta misliš o ovoj? – upita Šoneta, pokazujući mu jednu od mnogih iz kolekcije. – Da li je dovoljno kratka?
…..On joj ništa ne odgovori samo ispusti dim, kao da je u daljini, gledajući kroz prozor, pokušao da u glavi ucrta obrise tornja Monparnas, čiji se vrh nije video u noći.
…..– Stivu se svidela prošlog puta, sećaš se? Sećaš se Stiva, dragi? Ona njegova se toliko trudila da se utegne i da bude riba, ali je jednostavno bila predebela.
…..– Nije mnogo vaţno šta ćeš obući, pobogu – reče on ne pogledavši svoju ženu.
…..– Molim?
…..– Ne moraš, baš svaki put, da izgledaš kao zvezda večeri, Linda. Nije najvažnije šta ćeš obući. Uostalom, meni se večeras i ne ide. Možda bismo mogli da prekinemo sve ovo.
…..– Otkud sad to dragi? Ti bar nikada nisi tako govorio.
…..– Govorio?
…..– Da. Kad god bi nas Stiv i Dženi dovezli do kuće po izlasku iz kola bi mi rekao: ”Draga, bila si najbolja” Na kraju krajeva, to je znalo i njih da napali.
…..– Koga?
…..– Stiva! I ne samo Stiva. Leona, Nika, Pitera i sve one koji su se javljali na naše oglase u ove poslednje tri godine. Svi su više voleli sa mnom nego sa svojim ženama.
…..– Dobro, dosta, Linda.
…..– A i ti si uvek više voleo da vidiš mene sa njima nego što bi uživao sa njihovim ženama.
…..– Govorili smo o garderobi, ženo.
…..– Ah, da. Dakle šta nije u redu sa garderobom?
…..– Ne znam, nekad pomislim da ti je…
…..– Šta?
…..– Nekad mi se ta suknja čini suviše kratkom.
…..Linda se iznenadi ovom primedbom i polako priđe Šonetu. Bila je na tri koraka od njega. On je i dalje gledao kroz prozor. Jedna grupa turista se popela do poslednjeg sprata tornja Monparnas sa kojeg su sevali blicevi. Slikao se Pariz noću iz jedne od perspektiva.
…..– Kada si mi predložio da odemo kod tvojih prijatelja, čiji si broj našao na poslednjoj strani nekih novina, krenula sam u farmerkama i širokoj majici koja je visila do butina. Sećaš se šta si mi tada rekao?
…..– Naravno da ne. To je bilo pre pune tri godine, Linda.
…..– Rekao si da tako sa mnom nećeš izaći i da mi je vreme da se oblačim kao žena. Onda sam se počela oblačiti onako kako tebi odgovara. Voleo si da gledaš kako ih palim, šta ti je sada? Uživao si da me vidiš sa dvojicom, je li tako? Da, volim da sednem Hariju u krilo, da mu se spustim na grudi i da mi ga Piter istovremeno nabija od pozadi. Volim da uhvatim tvoj pogled dok ti Eva puši. Šta ima lošeg u tome? Misliš da je meni sve to bilo lako u početku? A onda sam se opustila i počela da uživam.
…..– Linda, zaboga, imam utisak da me napadaš – reĉče, okrenuvši se najzad ka svojoj supruzi. – Kao da sam te ja naterao na sve to.
…..– Ne, naprotiv. Mnogo si mi pomogao.
…..– Pomogao?
…..– Da. Shvatila sam jednostavno da to volim i da sam to oduvek želela. Pomaže mi da zadovoljim svoje apetite, a da u meni i dalje sve funkcioniše kako treba. Među nama, kako si ti ranije govorio. Otvoreni smo jedno prema drugom, niko nije povređen. Pa, zar to nisu tvoje reči, Šone? Shvatila sam da me ovo sve više uzbuđuje. Svi ti goli muškarci, sve te žene…ti si mi mnogo pomogao, Šone. Zahvaljujući tebi uspela sam da pronađem sebe.
…..Kada je ovo izgovorila Linda je već bila spremna. Imala je svoje haltere, kratku suknju, crni brus, koji joj je Šone kupio za rođendan, ispod bluze. Izgledala je divno. U tom momentu neko zakuca na vrata. Bio je to Hari sa svojom budućom suprugom Evom. Hari dade znak Lindi, koja im otvori, da požure, jer ih još jedan par čeka dole u kolima. To su bili Fransoa i Lorans, njihovi novi prijatelji.
…..Šone konačno ustade. Dok je oblačio kaput, zatvarajući prozor, učini mu se da vidi zvezdu padalicu, ali ništa ne poželi. Potom pogleda drugu stranu bulevara i onaj toranj negde u daljini. Kada oni turisti budu razvili svoje fotografije, grad o kojem su sanjali i kojeg su dugo želeli da vide, neće više biti onakav kakvim su ga nekad zamišljali.
.
Pariz, 1996.
.
.
.
.
.
