Ah, vi racionalni, obrazovani ljudi

Lat­est posts by Dim­itri­je Bukvić (see all)

    .

    .

    .

    Tele­fon je zazvonio.
    – E, nek’ se nosi – podi­gao je Đorđe ruke i zama­lo srušio limenku piva. – Još jedan koji ’oće da se žali…
    Počeo je ner­vozno da stiska minđušu u lev­om uhu. Aparat na nje­gov­om stolu pono­vo se oglasio.
    – Šta da radimo?
    Pavle je sedeo preko puta i predano zurio u šahovsku tablu. Zamišl­jenog pogle­da iza debe­lih naočara, pućkao je lulu i pos­ma­trao nekolicinu figu­ra ras­poređenih po crno-belim polji­ma. Nje­gov reze­do pulover, mes­tim­ično poha­b­an, ukla­pao se u sumorne, oljuštene zidove skučene pros­tori­je. Povukao je potez, provukao prste kroz sedu kosu i tek tad odgov­o­rio, jed­no­ličn­im tonom:
    – Ti si uprskao stvar.
    – Pa gde ti je kolegi­jal­nost, čoveče?
    U redak­ci­ju je stu­pio David. Kao i uvek, nosio je crni frak i cilin­dar, ulazeći ustal­jen­im, otmenim hodom. Podi­gao je šešir i teatral­no klim­n­uo glavom.
    Đorđe se dose­tio. Usplahireno je pokazao na plas­tičnu napravu s gumenim tasterima.
    – Požuri, Davide, ovo je za tebe! Neki čita­lac te tražio mal­o­pre, reče da će zvati za deset min­u­ta… Ajde, brzo!
    Čim se David javio, Đorđe se pridi­gao i iza­šao iz redakcije.
    – Halo? Trenu­tak, gospodine…
    Pok­lop­ivši mikro­fon dlanom, David je tiho upi­tao Pavla:
    – Izvi­ni, gde je Đorđe nestao?
    Umesto da mu odgov­ori, Pavle je podi­gao crnog lov­ca, pa odmah­n­uo glavom i vra­tio potez. David je zako­lu­tao očima.
    – Cen­jeni gospo­dine, kole­ga zadužen za enig­matiku trenut­no nije tu – rekao je sagovorniku.
    S druge strane, začuo se žagor.
    – U redu… Preneću, ne bri­nite… Ah, svi greši­mo, zar ne? Ali, to je dokaz da smo neš­to i radili. Nema prob­le­ma, skrenuću pažn­ju kole­gi, budite uvereni! Sve najbolje…
    David je spus­tio slušalicu. Đorđe se vratio.
    – Ipak je bilo za tebe – ski­dao je David frak i cilin­dar. – Čita­lac, star­i­ji gospodin, požalio se…
    – Znam – pote­gao je Đorđe iz limenke i podrign­uo. – Cmiz­dri što smo danas objav­ili pogrešnu šemu za ukrštenicu. Dokoni pen­zos. Nema šta da radi, pa se bavi enigmatikom.
    – Meni to ne bi mog­lo da se desi – umešao se Pavle. – Ja razmišl­jam neko­liko poteza unapred.
    – Nisi u pravu – nas­tavio je David raz­gov­or s Đorđem. – Nje­mu živ­ot zav­isi od toga.
    – Šta lupaš?
    – Ozbiljno ti kažem. Tvo­ja ukršteni­ca mu je jedi­ni lek da ga Alcha­jmer ne uzme pod svo­je. To mi je ispričao.
    Đorđe je zaću­tao, nam­rš­tio se i upalio cig­a­re­tu. Raz­gr­n­uo je sa svog sto­la „Prosvet­inu” encik­lo­pe­di­ju, atlas, službeni primer­ak svežih nov­ina i blok praznih šema za ukrštene reči. Pik­sla je najzad izmilela.
    – I šta je još rek’o?
    – Kaže, nemoguće je da sim­bol iridi­ju­ma ima sedam slo­va. I da pod jedan vodor­avno piše „zel­jas­to povrće iz kojeg se, pre­ma verovan­ju, rađa­ju deca”, a u ukršteni­ci četiri polja.
    – Ko ga jebe, nek’ stavi man­ju glav­icu – odmah­n­uo je Đorđe rukom. – Nego, Davide, reci ti meni, što nas zajebavaš?
    – Molim?
    – Ne pren­e­maži se. Da si stvarno pro­rok, znao bi da ovaj poziv nije bio za tebe.
    – Par­don – podi­gao je David znača­jno prst. – Ja sam astrolog, a ne gatara!
    – Nije mudo nego jaje… Zamis­li, na ovolic­ki tiraž una­jmlju­ju astrolo­ga da čitaoci­ma radi horoskop! A mi, klošari, delimo jedan redak­ci­js­ki tele­fon. Ko da je kameno doba, a ne kraj dvade­se­tog veka!
    – Eure­ka – poradovao se Pavle. – Prob­lem rešen! Imam rubriku za sutra…
    Đorđe je i dal­je pričao Davidu:
    – Vidi, dečko… Za ovih četres’ i kusur god­i­na šljak’o sam u još tri dnev­na lista, pre ovog ras­pa­da od redak­ci­je… I svu­da se zna­lo: horoskop po kazni piše nov­inar koji taj dan neš­to zasere. A sad, ispade, tre­baće ti dozvola da lažeš čitaoce!
    – To je pseudoas­trologi­ja – seo je David za svoj sto, pun rasu­tih lis­to­va har­ti­je s kružn­im ski­ca­ma astrološk­ih kuća. – Ja ovo zaista znam da radim…
    – A na kom se uni­verzite­tu uči to tvo­je ždrakan­je u zvezde?
    – To je dar. S tim se rađa.
    – Ajde, beži, foli­ran­tu! Znam ja kako vi pišete te budalaš­tine… Nalu­pate šta stignete, tipa: „Posao: čuva­jte se nez­god­nih situaci­ja”. Drža­va u kur­cu, rat na grani­ci, tol’ki lju­di nema­ju šljaku, a vi ih još zaje­ba­vate. I još im kažete da im je zdravl­je sta­bil­no, a ljubav cveta!
    – Vidim, ti ne čitaš moj horoskop. Ja gajim sasvim dru­gači­ji pristup.
    – Alo, picope­vac! Nisam ja završio faks da me ti ovde kecaš, znaš?
    David je iskriv­io usne u ironični osmeh.
    – Ah, vi racional­ni, obra­zo­vani lju­di – ustao je i raširio ruke. – Otkad ste zavladali sve­tom, plan­eti je sve gore! Dva svet­s­ka rata, toli­ka krvo­pro­lića, ekološ­ka katas­tro­fa… I sve to u eri nauke i razu­ma? Zato će ova civ­i­lizaci­ja i propasti… A onda dolazi novo doba! Tada će svi koji ima­ju vezu s onos­tran­im povesti ljude u slobodu!
    – Ajde, ne svi­raj… Kol’ko ti je god­i­na, balavče?
    – Godine, kilo­gra­mi, krvni pri­ti­sak, novac – odgov­o­rio je David sprem­no. – Današn­ji površni lju­di razmišl­ja­ju samo u ciframa…
    Tele­fon je pono­vo zazvonio.
    – Pa, dok­le više – zava­pio je Đorđe, gnječeći cig­a­re­tu u pepel­jari. – Davide, ’oćeš, molim te, da se javiš?
    – Što, kad nije za mene?
    – Otkud znaš?
    – Znam – zagonet­no se nas­me­jao astrolog.
    – Pavle, ajde ti – sklo­pio je Đorđe dlanove. – Plaćam ti kafu, samo preuz­mi poziv!
    Pavle je klim­n­uo glavom i prišao telefonu.
    – Halo?
    Đorđe i David su ga radoz­na­lo gledali.
    – Veza se prek­in­u­la – saopš­tio je Pavle.
    – Pa, spusti – rekao je Đorđe.
    Pavle je mehanič­ki pos­tu­pio po nared­bi i vra­tio se na mesto. Odnekud je izvukao har­ti­ju sa šemom šahovske table i počeo da ucr­ta­va položaj figu­ra sa stola.
    – Zaš­to jed­nos­tavno ne pustite da zvoni? – pitao je David.
    – Vidi se da si nov… Zato što se onda poziv preusmere­va na sekre­tar­i­jat… A ako one ćurke tamo saz­na­ju, sve će izbr­bl­jati glavnom uredniku…
    Tele­fon. Opet.
    – E, sa’ ću da jebem mater tom pen­zo­su – pod­vikn­uo je Đorđe.
    – „Dnevni glas­nik”, rubri­ka „razon­o­da”, izvo­lite? – javio se, pode­sivši glas na umil­nu frekven­ci­ju. – Koga? Evo, odmah, gospođice…
    S olakšan­jem, pružio je slušalicu Davidu.
    – Izgle­da da si i ti neš­to zasr’o – rekao mu je tiho.
    – Zaš­to to misliš?
    – Znaš kako je rek’o Hičkok, da su glum­ci sto­ka? E pa, čitao­ci su gov­na! Zovu samo kad neš­to zaje­beš, ne daj bože da pohvale…
    David se šturo osmehn­uo i uzeo slušalicu. Raspe­van­im glasom raz­go­varao je sa strankom:
    – Da, izvo­lite? Jeste, ja sam! Oooo, hvala veliko… Vrlo ste ljubazni, mla­da damo… Da pogodim: trideset dve godine? Eh, kako sam znao… Pa to mi je posao, gospođice! Eto, vidite, upra­vo sam pogo­dio i da ste neu­dati. Pred­log? Slušam… Nar­avno, kako da ne! Kad vi kažete… Za deset min­u­ta? Dogov­oreno… Doviđenja!
    – Šta bi? – pitao je Đorđe.
    – Šta da ti kažem, kole­ga… Čitatelj­ka javl­ja da joj već sedam dana pogađam horoskop. Hoće da joj uradim natal­nu kar­tu… Platiće, naravno.
    Đorđe se okren­uo ka Pavlu koji ga, obuzet crtan­jem po šahovskom papiru, nije ni prime­tio. David se obukao i kren­uo ka izlazu.
    – Adios, ami­gos – rekao je svečano, natuknu­vši cilin­dar i napus­tio redakciju.
    Kad su ostali sami, Pavle je znača­jno pogledao Đorđa.
    – Dugu­ješ mi kafu.
    – Što? Pa, veza se prek­in­u­la – uspro­tiv­io se Đorđe.
    – Rekao si: plaćam ti kafu, samo preuz­mi poziv. Ja sam svo­je obavio. Sad si ti na potezu – zaključi­vao je Pavle.
    – Dobro. Ali, ajde ovako: ja ti dam pare a ti odeš? Taman da i meni uzmeš pivo.
    Pavle se zamis­lio na sekund, pa odgovorio:
    – U redu. Taman da odne­sem i sutrašn­ji prob­lem na prelom.
    Uzevši novac od Đorđa, Pavle je s para­ma i har­ti­jom iza­šao iz prostorije.
    Tog momen­ta, pono­vo se oglasio tele­fon. Đorđe se uhva­tio za glavu.
    – Halo?
    S druge strane, začuo se mlađi žen­s­ki glas:
    – Đorđe, vi ste?
    – Da…
    – Zovem vas iz sekre­tar­i­ja­ta. Imate poziv od glavnog ured­ni­ka da hit­no dođete u nje­govu kancelariju.
    Đorđe se pren­uo. Širom je otvo­rio oči i počeo da stiska minđušu. Zapalio je cig­a­re­tu. Odložio je slušalicu pored tele­fona i zgra­bio novine sa stola.
    – Đorđe… Jeste li tu?
    Grozniča­vo pre­vrćući strane, zaus­tavio se na onoj u čijem je vrhu pisa­lo „Razon­o­da”.
    – Čujete li me?
    Preletevši pogle­dom ukrštenicu s felerom i šahovs­ki prob­lem, zagledao se u dvanaest kratk­ih zapisa ilus­trovanih vin­je­ta­ma znako­va iz zodijaka.
    Baš tad, kao po koman­di, veza se prekinula.

    .

    .

    .

    .

    .