Apartman 714

Dejan Mak
Lat­est posts by Dejan Mak (see all)

    .…..

    .

    .….U novem­bru će biti tačno tri godine kako su Šone i Lin­da zajed­no. Živeli su neko vreme u gar­son­jeri na Mon­martru koji su kon­ačno uspeli da promene za jedan pros­trani­ji i bol­je osvetl­jen, nedaleko od Mon­par­nasa. Bio je to Šone­tov omil­jeni kraj. Čak i danas kada se sa Lin­dom proše­ta uli­com Ren, seti se dana kada je sti­gao u ovaj grad i sa pri­jatelji­ma dočeki­vao zoru. Setio se još jed­nom kako su tada svi oni bili samo stran­ci. Nisu gov­o­rili jezik lju­di koji ovde žive. Znali su samo pijanstvom da im prkose, da iskazu­ju patri­o­ti­zam glas­no peva­jući pesme koje niko dru­gi nije razumeo. Sada je sve dru­gači­je. Lin­da je div­na devo­j­ka, puna razumevan­ja. Uvek je čini­la sve što bi od nje tražio. Njoj se izuzetno dopa­da novi apart­man. Kaže da su 7 i 14 odu­vek bili njeni srećni broj. Biran­je odgo­vara­jućeg nameš­ta­ja u pro­davni­ci i ukla­pan­je u već unapred osmišl­jeni enter­i­jer je igra koja nju beskra­jno zabavl­ja. Šone­tu je svo to zezan­je oko ure­đi­van­ja stana mno­go man­je intere­sant­no. Sada je sedeo u svo­joj fotelji i palio cig­a­re­tu. Lin­da je na sve­ga neko­liko kora­ka od nje­ga birala koju će sukn­ju obući večeras.

    .….– Šta mis­liš o ovoj? – upi­ta Šone­ta, pokazu­jući mu jed­nu od mnogih iz kolek­ci­je. – Da li je dovoljno kratka?

    .….On joj niš­ta ne odgov­ori samo ispusti dim, kao da je u dalji­ni, gleda­jući kroz pro­zor, pokušao da u glavi ucr­ta obrise torn­ja Mon­par­nas, čiji se vrh nije video u noći.

    .….– Stivu se svidela prošlog puta, sećaš se? Sećaš se Sti­va, dra­gi? Ona nje­go­va se toliko trudi­la da se uteg­ne i da bude riba, ali je jed­nos­tavno bila predebela.

    .….– Nije mno­go vaţno šta ćeš obući, pobogu – reče on ne pogle­davši svo­ju ženu.

    .….– Molim?

    .….– Ne moraš, baš sva­ki put, da izgledaš kao zvez­da večeri, Lin­da. Nije naj­važni­je šta ćeš obući. Uostalom, meni se večeras i ne ide. Mož­da bis­mo mogli da prekinemo sve ovo.

    .….– Otkud sad to dra­gi? Ti bar nika­da nisi tako govorio.

    .….– Gov­o­rio?

    .….– Da. Kad god bi nas Stiv i Dženi dove­zli do kuće po izlasku iz kola bi mi rekao: ”Dra­ga, bila si najbol­ja” Na kra­ju kra­je­va, to je zna­lo i njih da napali.

    .….– Koga?

    .….– Sti­va! I ne samo Sti­va. Leona, Nika, Pit­era i sve one koji su se javl­jali na naše oglase u ove posled­nje tri godine. Svi su više voleli sa mnom nego sa svo­jim ženama.

    .….– Dobro, dos­ta, Linda.

    .….– A i ti si uvek više voleo da vidiš mene sa nji­ma nego što bi uži­vao sa nji­hovim ženama.

    .….– Gov­o­rili smo o garder­o­bi, ženo.

    .….– Ah, da. Dak­le šta nije u redu sa garderobom?

    .….– Ne znam, nekad pomis­lim da ti je…

    .….– Šta?

    .….– Nekad mi se ta sukn­ja čini suviše kratkom.

    .….Lin­da se izne­na­di ovom primed­bom i polako priđe Šone­tu. Bila je na tri kora­ka od nje­ga. On je i dal­je gledao kroz pro­zor. Jed­na gru­pa tur­ista se popela do posled­njeg spra­ta torn­ja Mon­par­nas sa kojeg su sevali blice­vi. Slikao se Pariz noću iz jedne od perspektiva.

    .….– Kada si mi pred­ložio da ode­mo kod tvo­jih pri­jatel­ja, čiji si broj našao na posled­njoj strani nek­ih nov­ina, krenu­la sam u farmerka­ma i širokoj maji­ci koja je visi­la do buti­na. Sećaš se šta si mi tada rekao?

    .….– Nar­avno da ne. To je bilo pre pune tri godine, Linda.

    .….– Rekao si da tako sa mnom nećeš iza­ći i da mi je vreme da se oblačim kao žena. Onda sam se počela oblači­ti onako kako tebi odgo­vara. Voleo si da gledaš kako ih pal­im, šta ti je sada? Uži­vao si da me vidiš sa dvo­ji­com, je li tako? Da, volim da sed­nem Har­i­ju u kri­lo, da mu se spus­tim na gru­di i da mi ga Piter istovre­meno nabi­ja od poza­di. Volim da uhva­tim tvoj pogled dok ti Eva puši. Šta ima lošeg u tome? Mis­liš da je meni sve to bilo lako u početku? A onda sam se opusti­la i počela da uživam.

    .….– Lin­da, zabo­ga, imam uti­sak da me napadaš – reĉče, okrenu­vši se najzad ka svo­joj supruzi. – Kao da sam te ja nat­erao na sve to.

    .….– Ne, napro­tiv. Mno­go si mi pomogao.

    .….– Pomo­gao?

    .….– Da. Shvati­la sam jed­nos­tavno da to volim i da sam to odu­vek želela. Pomaže mi da zado­voljim svo­je apetite, a da u meni i dal­je sve funkcioniše kako tre­ba. Među nama, kako si ti rani­je gov­o­rio. Otvoreni smo jed­no pre­ma dru­gom, niko nije povređen. Pa, zar to nisu tvo­je reči, Šone? Shvati­la sam da me ovo sve više uzbuđu­je. Svi ti goli muškar­ci, sve te žene…ti si mi mno­go pomo­gao, Šone. Zah­valju­jući tebi uspela sam da pron­ađem sebe.

    .….Kada je ovo izgov­o­rila Lin­da je već bila sprem­na. Imala je svo­je hal­tere, kratku sukn­ju, crni brus, koji joj je Šone kupio za rođen­dan, ispod bluze. Izgledala je divno. U tom momen­tu neko zaku­ca na vra­ta. Bio je to Hari sa svo­jom budućom supru­gom Evom. Hari dade znak Lin­di, koja  im otvori, da požure, jer ih još jedan par čeka dole u koli­ma. To su bili Fran­soa i Lorans, nji­hovi novi prijatelji.

    .….Šone kon­ačno ustade. Dok je oblačio kaput, zat­vara­jući pro­zor, uči­ni mu se da vidi zvez­du padalicu, ali niš­ta ne poželi. Potom pogle­da drugu stranu bule­vara i onaj toranj negde u dalji­ni. Kada oni tur­isti budu razvili svo­je fotografi­je, grad o kojem su san­jali i kojeg su dugo želeli da vide, neće više biti onakav kakvim su ga nekad zamišljali.

    .

                                                                                                                                        Pariz, 1996.

    .

    .

    .

    .

    .