Apoteoza

Barbara Kingsolver
Lat­est posts by Bar­bara King­solver (see all)

    .

    .

    .

    Ima dana kad zavidim svo­jim kokoškama:
    kad žudim za svrhom savršenom i istinitom
    kao što je tek sne­seno jaje.

    Kad bih mogla samo da sto­jim na suncu,
    čeprkam po kamenčići­ma, žmirkam i čekam
    da se svi ele­men­ti unutar mene okupe i povežu
    za šta je potreb­no tek zrno žita
    pre­pusti­la bih se čudu
    svakod­nevnog ovaploćen­ja: deo moje duše
    uhvaćen u žumance­tu i ljusci.

    I ne bi mi trebale
    viz­ije koje dolaze drugima
    da ih uznesu
    do suočen­ja sa ništavilom.
    Zov kojo­ta u noći
    ne bi podi­gao ni jed­no jedi­no pero na mom telu, jer bih ja,
    uljuljkana u svom gnez­du, san­jar­i­la o
    umnožen­im plodovi­ma svog života
    bezbed­no ušuškan­im u kar­ton­skim kutijama.

    A opet nikad nisam bila sasvim zavedena,
    jer sam videla šta kokoške zaista zna­ju o svemoći:
    nema tu ničeg od božan­skog čuda,
    tu je samo ruka koja ih hrani
    i svakog im dana pljač­ka gnezda.

    .

    .

    .…..Pre­vod: Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .