.
.
.
Ima dana kad zavidim svojim kokoškama:
kad žudim za svrhom savršenom i istinitom
kao što je tek sneseno jaje.
Kad bih mogla samo da stojim na suncu,
čeprkam po kamenčićima, žmirkam i čekam
da se svi elementi unutar mene okupe i povežu
za šta je potrebno tek zrno žita
prepustila bih se čudu
svakodnevnog ovaploćenja: deo moje duše
uhvaćen u žumancetu i ljusci.
I ne bi mi trebale
vizije koje dolaze drugima
da ih uznesu
do suočenja sa ništavilom.
Zov kojota u noći
ne bi podigao ni jedno jedino pero na mom telu, jer bih ja,
uljuljkana u svom gnezdu, sanjarila o
umnoženim plodovima svog života
bezbedno ušuškanim u kartonskim kutijama.
A opet nikad nisam bila sasvim zavedena,
jer sam videla šta kokoške zaista znaju o svemoći:
nema tu ničeg od božanskog čuda,
tu je samo ruka koja ih hrani
i svakog im dana pljačka gnezda.
.
.
……Prevod: Danijela Jovanović
.
.
.
.
.
