Beleška o Ajantu

Lat­est posts by Božo Kopriv­i­ca (see all)

    .

    .

    .

    .….Nemam nikakvu ambi­ci­ju da se upuš­tam u neku akadem­sku raspravu oko Sofoklove drame „Ajant“. Nemam ni snage ni vol­je. Nemoćan da neš­to čitam s punom pažn­jom, posle operaci­je na mozgu. Kako je izgledala moja rascve­tana loban­ja. Kakav je taj moj ožil­jak bedan. A kakav je ožil­jak na punom mese­cu. U post­op­era­cionom neraspoložen­ju, čitam na preskok, dijag­o­nal­no. Šta mi dođe pod ruku. Prelećem po naslovi­ma poluhaotične kućne bib­lioteke. Najbol­je se snalaz­im u hao­su. Ajant je moj omil­jeni junak. Znam, čitao sam nedavno tu dra­mu. Redak svat, redak junak koji je odbio očev savet da traži pomoć bogo­va pred bitku. Ne znam je li ovo Homer ili Sofok­le. Odbio je pomoć bogin­je Atene: Pomozi drugim rat­nici­ma, ovde gde ja sto­jim pro­tivnik neće proći. Ja ću to sam obaviti.

    .….Ajant je po junaštvu uz bok Ahilu. Kad je Ahil pogin­uo, Ajant je poželeo nje­go­vo oruž­je. Znao je da nje­mu po zasluzi pri­pa­da. Ali bogovi su se odlučili za Odis­e­ja. Ajant je pao u jarost, a u ludi­lo ga je odvela Ate­na. Njen lju­bi­mac je Odis­ej. Bogovi ne trpe oholost juna­ka. U stan­ju pom­račen­ja uma, pok­lao je sta­do ova­ca mis­leći da su nje­govi zli nepri­jatelji. Jedan ovan  je bio biče­van kao da je Odis­ej. Da bi ga pos­rami­la Ate­na mu je vrati­la razum da vidi šta je učinio. Ostao je sam u svom bolu.

    .….Već sam potrošio mno­go reči da bih došao da bih došao do nekakvog finala. Haha, finala. Prelis­tavam Antologi­ju ital­i­janske poez­i­je da bih ukrao neki stih za zapis o romanu Vreme koje se udal­ja­va Mir­ka Kovača. I evo u tom prelis­ta­van­ju pesme „Ajant“ da mi pomogne. Pes­nik Vinčen­co Kar­dare­li. Sutra se neću seti­ti nje­gov­og ime­na. Kako pes­nik između toliko bogo­va i juna­ka, posle toliko stoleća, vraća dug slavnom rat­niku, koji je od svo­je ruke pogin­uo. Ajant se ubio tačno u podne, prkoseći bogov­i­ma. Želeo je da ode u carst­vo seni u čas kada on nije imao senku. Ajan­to­va krv cve­ta­la je u mojoj obitelji.

    .….Vinčen­co Kar­dare­li bira najpraved­ni­jeg nemilos­rdnog i naj­moćni­jeg sudi­ju. Stih:

    Nikakav bog da te štiti

    ni sla­va bez prem­ca da ti se osmehne,

    samo te junašt­vo tvo­je pratilo

    Grci ti onu jed­nu što požele nagradu uskratiše:

    oruž­je Ahila 

    veš­ta varalica

    preote ga,

    ali more nje­mu ga uze. A milosrdni

    talas, talas nestalne ćudi, ali kadar

    da mudri­je sudi od lju­di, da traje

    duže no sreća, na tvo­ju humku najzad ga položi. 

     

    .….P.S. Voleo bih da je Ajan­to­va sen­ka na obali nje­gove Salamine. I volim što ni Zevs ne može pomoći Ateni koja je pala u božan­sku, veči­tu jarost. Mož­da pređe na bromazepam

    .….Ate­na je ugašen vulkan. Ajant je smrt koja živi. Ostavio je svo­je snove, svo­ju prav­du u mojim vena­ma. Ne mogu da kon­trolišem logore­ju. Jed­va da u dalji­ni čujem otku­ca­je srca. Na Ajan­tovoj hum­ci more svi­ra na usnoj har­moni­ci. Koje su reči rima za logore­ju: divl­je naro­vo drvo. Može, ne može, može, veli Ajant. Jer logore­ja deča­ka je more koje može da rodi hil­jadu lađa.

    .

    .

    .

    .

    .