Bocnuti tamo gdje treba

Lat­est posts by Dra­gana Bošković (see all)

    .

    .

    .

    .….Ret­ki su pis­ci koji upore­do opsto­java­ju i u prozi i u poez­i­ji; ret­ki oni koji su pod­jed­nako glas­ni i ekspre­sivni i u sti­hu i u rečeni­ci; dra­matični u prozi, pre­cizno artikulisani u poez­i­ji i reči­ti u dra­mi. A još i čitani, pre­vođeni, nagrađi­vani. Jedan takav književni stvar­alac je Enes Halilović koji je 2017. god­inu obeležio pub­liko­van­jem zbirke priča Čud­na knji­ga. Neo­bičan, Halilović svo­jim stvar­alaštvom razbi­ja stereotip „ras­ta“ književnog umet­ni­ka – od poez­i­je, preko kratke priče i pripovetke do romana. Ne, ovaj pisac se opire svakom lit­er­arnom šablonu i uvek ino­v­a­ti­van, i ovo­ga puta Čud­nom knjigom pomera hor­i­zont očeki­van­ja čita­la­ca, ne samo na planu struk­ture zbirke, nego i tem­ats­ki i stilsko-jezički.
    .…. Naime, zbir­ka se sas­to­ji se iz tačno 87 priča ili ele­me­na­ta, kako ih je autor imen­o­vao u sadrža­ju, i tako neu­mit­no evo­ci­ra odjeke zbirke 87 pesama Mio­dra­ga Pavlovića sa kojom deli kratku for­mu, elip­tičan jezik bez suvišnog deko­ra i patetike i rafini­ranu filo­zof­sku reflek­si­ju. Šest delo­va koje ne bih stro­go naz­vala priča­ma, autor je u sadrža­ju izd­vo­jio poseb­no, naz­vavši ih zajed­ničkim imenitel­jem aparatu­ra (Pred­gov­or Čud­noj knjizi, Preteča, Кon­traindikaci­ja, Uput­st­vo za upotre­bu Čudne knjige, Pogov­or Čud­noj knjizi i Uput­st­vo za čitan­je Čudne knjige). Iako su ravnomer­no ras­poređene unutar tki­va knjige, nji­hovim izd­va­jan­jem u Sadrža­ju autor impli­ci­ra i nji­hov autopo­et­ič­ki karak­ter (mož­da najin­ten­zivni­je u Pogov­oru). Iako se one struk­turno i stil­sko-jez­ič­ki ukla­pa­ju među ostal­ih 87 priča, one čine onu osnovnu ide­jno-filo­zof­sku potku, lit­er­ar­nu aparatu­ru kroz koju pro­tiče alhemi­ja ostal­ih priča tvoreći tako jedin­stvenu mag­i­ju dela. Upra­vo u ovim priča­ma autorsko ja je najs­nažni­je izraženo, naj­naglašeni­je, što ih i atribuira kao autopo­et­ičke ili piščeve komentare. I baš kao što čarob­ni nap­i­tak ističe iz retorte kap po kap, tako i čita­lac u mal­im gutl­ja­ji­ma upi­ja sadržinu Čudne knjige: neke priče su kom­pono­vane na fonu vin­jete (npr. sja­j­na Lek­ci­ja, zatim Epitaf, Кlan­i­ca ili završ­na Crveno more) od samo neko­liko rečeni­ca; neke opet u vidu crti­ca pop­ut Čudnog kro­jača, Majčinih cipela ili Vukod­la­ka, dok su neke priče u stvari humoris­tično intoni­rane aneg­dote (Sek­su­al­nost, Moda ili Meč­ka). Neke su nalik pes­ma­ma u prozi (Oči države), a neke opet razvi­jene kratke priče na neko­liko strana (Škol­s­ki drug, Кako naplati­ti oca, Čud­na igra i druge). Naroči­to zan­imljive su one priče koje su struk­tuirane pop­ut mozai­ka jer se sas­to­je iz više kraćih priča, aneg­do­ta ili crti­ca koje su objed­in­jene istim motivom (Biografi­je, Putopisi) ili likom (Gitara, Psi­ho­tač­ka), pa su ti delovi mozai­ka i numerisani. Dak­le, zbir­ka je uistinu Tipologi­ja, kako sto­ji u pod­naslovu knjige, a svo­ju lit­er­ar­nu težn­ju ka zgus­nu­tosti kratke priče, Halilović će potvrdi­ti i u Pogov­oru: „Poez­i­ja tre­ba da bude što kraća, a proza još kraća.“ Min­i­mal­is­tič­ki karak­ter nje­gove proze naliku­je encik­lo­pe­di­jskim odred­ni­ca­ma, mno­go kraćim od Paviće­vih i Кišovih, ali po ugle­du na nji­ho­va čuve­na dela, autor kon­cipi­ra struk­tu­ru zbirke. Navo­di se u Uput­stvu za čitan­je Čudne knjige: „Tre­ba je čitati tamo gdje se otvori, gdje god se otvori, jer niš­ta nije sluča­jno, pa ni stran­i­ca gdje se knji­ga otvori.“ Dak­le, pop­ut Haz­arskog rečni­ka ili Encik­lo­pe­di­je mrtvih, i Čud­na knji­ga nudi čitaocu način na koji će da je otkri­va i zbog toga se Pred­gov­or nalazi na 17. strani, Pogov­or na 111. (od ukup­no 136), a Uput­st­va za upotre­bu i čitan­je takođe su inko­r­pori­rana unutar knjige, a ne kao što bi se i očeki­va­lo na njenom početku. Čud­no, zar ne?
    .….Ono što je zajed­ničko svim priča­ma je izuzetno efek­tan završe­tak priče, bilo teži­nom filo­zofske mis­li (priča Кon­cert: „Umjet­nost je var­ka, zato se svakom laiku čini da je najlakše ono što je najteže.“) ili bravurozn­im poigra­van­jem seman­tičkim poten­ci­jalom određenih reči, kao na primer u priči Čud­ni kro­jač: „Imao je krv, kost i meso, nok­te i kožu, ali nije imao ono što bi čov­jeku dalo težinu. (…) svako ko visi – visi zbog nečeg što mis­li.“ Priče aneg­dot­skog karak­tera se često završava­ju humoris­tičnom poen­tom pop­ut one u priči Sek­su­al­nost, gde zidar Bibe objašn­ja­va zaš­to je sig­u­ran da je sek­su­al­no uži­van­je žene daleko jače od onog u muškar­ca: „Кad prstom češkaš uho, kome je to mil­i­je, prstu ili uhu?“ Takođe, tre­ba skrenu­ti pažn­ju i na svo­jevrsnu, rek­lo bi se, post­mod­ernističku poet­iku naslo­va priča, koji često ima­ju funkci­ju izn­ev­er­a­van­ja ili bol­je reći, zavar­a­van­ja hor­i­zon­ta očeki­van­ja, jer upra­vo kad pomis­limo da smo uhvatili nit naslovnog moti­va, autor nas često obr­tom u priči ili samom završnom rečeni­com izne­nađu­je, pri­morava­jući nas da pono­vo uspostavi­mo recep­ci­jsku kopču sa naslovom priče (npr. priče Vata, Lek­ci­ja, Čov­jek koji voli živ­ot i druge).
    .…. izne­nađu­jući recep­ci­js­ki efekat je i osnov­na ide­j­na nit koja vezu­je fino ple­ti­vo ove zbirke, a koje se sustiče upra­vo u naslovu dela: Čud­na knji­ga. Ova zbir­ka min­u­ciozno odabranih priča i pron­i­cljive opser­vaci­je zah­va­ta sve sfere ljud­skog delan­ja: porodične odnose, živ­otne drame, ljubavi i preljube, ras­tanke i smr­ti; obične ljude i ljude na vlasti, o pisci­ma i skri­bo­man­i­ma, priče iz det­injst­va i priče o starosti, lokalni mil­je i gos­to­van­ja u stran­im zeml­ja­ma; lokalne leg­ende i nenapisane biografi­je poz­natih; vojnike, sudi­je, sportiste, var­al­ice. Dak­le, sve ono što čini živ­ot. No, sva­ka priča nosi u sebi klicu „čudno­ga“ koja preg­nant­nom i bravuroznom naraci­jom Ene­sa Halilovića buja i popri­ma dimen­z­i­je umet­ničke vred­nos­ti, zah­valju­jući upra­vo stil­sko-jez­ičkom uobličenju.
    .…. Ovo je zbir­ka kratk­ih „začud­nih“ priča, kako i naslov sug­er­iše, sa ele­men­ti­ma fan­tastike, burleske, ale­gori­je i per­si­flaže. Ali Haliloviće­vo poiman­je čudnog ne tre­ba svodi­ti samo na književni prosede, u smis­lu oneo­biča­van­ja, ostran­jeni­ja ruskih for­mal­ista, već ga tre­ba doživeti kao fenomen. Autor je u jed­nom inter­vjuu u Politi­ci (27.11.2017) negi­rao da je reč o nje­gov­oj auto­bi­ografi­ji, iako je mnoge od priča zaista i video ili prepisao iz stvarnos­ti, i iako su mnoge ličnos­ti uistinu pos­to­jale – pre­ci, pri­jatelji, sug­rađani… Dak­le, čud­no nije samo inven­ci­ja književne imag­i­naci­je, nego je čud­no sas­tavni deo stvarnos­ti, samo ga kao takvog tre­ba i pre­poz­nati, uoči­ti, uobliči­ti. Njagove priče su dokaz da je živ­ot pre­pun mal­ih i velik­ih čuda, da i obični lju­di mogu da ima­ju čudne sud­bine, da čud­ni događa­ji mogu da nam obeleže živ­ote. „Jaje nema smis­la ako ne učestvu­je u pro­ces­i­ma izvan jaje­ta“, napisaće Halilović u Pogov­oru. Isto to se može pri­meni­ti i na nje­go­vo književno stvar­alašt­vo: književnost nije umet­nost uko­liko ne emani­ra svo­ju sušt­inu, uko­liko ne dospe do čita­la­ca, uko­liko nas ne pokrene, „boc­ne“; reč ne služi niče­mu uko­liko nema ko da je čuje; knji­ga nije knji­ga ako se ne čita; čud­no nije čud­no ako vas ne začudi.
    .….Pisac je u pomenu­tom inter­vjuu izjavio da je „čuđen­je priv­i­legi­ja dece“, što odabirom nje­gov­ih reči impli­ci­ra na čin­jenicu da su odrasli izgu­bili ili se odrek­li te priv­i­legi­je. Mirča Eli­jade u studi­ji Sve­to i pro­fano na sličan način objašn­ja­va da „deca još žive u mit­skom vre­menu“, dak­le, u vre­menu u kom su čuda moguća, gde se u čuda još veru­je. Deca vas ne preki­da­ju kada im čitate bajke da vas pita­ju kako je moguće da ćil­im leti, kako to dobre vile i duhovi pri­tiču u pomoć, niti kako to živ­ot­in­je gov­ore ili kako pred­meti ima­ju mag­ič­na svo­jst­va. Deca još uvek otkri­va­ju svet, radoz­nali da upoz­na­ju ljude i pojave oko sebe i u tom otkri­van­ju se neprestano oduševl­java­ju, izne­nađu­ju i čude. Jes­mo li uistinu spoz­nali svet i živ­ot toliko da nas više niš­ta ne može začu­di­ti; jes­mo li sig­urni da smo u pot­punos­ti otkrili fenomene oko sebe i unutar nas da nam niš­ta više nije čud­no? Ili smo pros­to zab­o­rav­ili, otvrd­nuli, otu­peli? Halilović tvr­di da je „čuđen­je poče­tak filo­zofi­je i ogleda­lo umet­nos­ti“. Nije li ova zbir­ka onda Haliloviće­va lit­er­ar­na sug­esti­ja da smo zab­o­rav­ili da se čudi­mo, a samim tim zab­o­rav­ili da mis­limo i stvaramo; zab­o­rav­ili da se oduševl­java­mo, opažamo, poimamo? Nije li ovo autorov pokušaj da nas pod­seti koliko je i sam živ­ot čud(es)an? Ako ste i vi izgu­bili ovu priv­i­legi­ju, Čud­na knji­ga će vas „boc­nu­ti tamo gdje treba“.

    .

    .

    .

    .

    .