Brehtove kuće

Lat­est posts by Jovan Zivlak (see all)

    .

    .

    .

    Jez­ičak

    .

    šta cvate u praskozorje

    šta će da se sparuši u sutonu

    to će se već naći u vedrim čitankama.

    o bez­glas­ni učitelji života

    azbučni­ci iz kojih se sriče sve što će se zbiti.

    mirisi zeml­je. pouke iz gra­matike. ljudska

              radosti

    što zbra­jaš se po čit­ul­ja­ma. iz kakve će se zdele

    podići jezik što pogađa uzne­mirenost. ko će

              otvoriti

    smrznu­ti buđe­lar iz čijih se pregrada

              nas­mešeno ceri

    lice neum­r­log tvor­ca. nasel­jenos­ti sa bezbrojnim

              pridevima

    što hučiš kroz neprozir­na imena.

              komešan­ja. zatišja.

    sunčan­ice što se pop­ut usplahirenosti

              povlače po tamnim

    uglovi­ma. olu­jni vetro­vi sa sev­era. rastinja

              ispred

    staniš­ta: s prirodom nes­ta­je naša nada.

              sporazumi.

    sud­binske geste. vera što nad­vla­da­va elemente.

              ovde

    dak­le treperi jez­ičak što pov­in­u­je se

              mudrostima

    opšteg boga. ovde gde je tre­ba­lo da sve bude

              izloženo

    velikoj promeni. da li će tra­gaocu biti

              teško da shvati

    te lukave pre­o­braža­je. hoće li znati

    iako vetar raspršu­je otiske koje ostavlja

              sklisko biće

    da onaj što govori

    ma kako da nap­in­je vratne žile

    pro­go­vara odistinski

    tek kad propadne sečivo

    kojim su mu kratili jezik.

    .

    .

    Dođi slat­ka zimo

    .

    juče sam o živ­o­tu naučio mnogo.

    danas neš­to više

    sutra ću znati neuporedivo.

    ali pre­mu­dri učitelj stro­go me gleda

    on je pronikn­uo stvar.

    pronikn­uo je moje pre­vrtlji­vo srce

    spoz­nao nev­er­nu dušu.

    on zna šta može da uči­ni nestrpljenje

    šta pre­brza ljubav

    šta žesto­ki jezik.

    o dođi slat­ka zimo

    vedra nesan­ice srdžbo ushićenje

    šibo što padaš na golo meso

    hoću da znam više no što iko može znati

    ne volim ovo iščekivanje.

    .

    .

    Zim­s­ki izveštaj 

    .

    mog­lo je sve najzad biti

    dru­gači­je i nije se sve moralo

    ovako desi­ti. ali svaki

    ishod je događaj

    a pris­tanak i odbijanje

    dve su rukav­ice pred kojima

    se vrpolji­mo. da sam mož­da spretniji.

    da sam se od sto­la brže podigao

    da sam to obavio pre tropskih

    kiša ili da sam upalio vatru

    da li bih spalio rasip­no pitanje.

    ali ishod se ne izgovara

    tama se ne opisuje.

    iza­ći ću u nevreme

    da naprav­im prtinu

    a znan­je ću poneti

    na cipela­ma.

    .

    .

    Crni sinko 

    .

    hteo bih da pevam.

    iz sveg glasa da zapevam.

    ali kad pomislim

    koliko je tame u pređim

    pes­ma­ma

    koliko bola u napevima

    nes­reće u poklicima

    moje je brat­st­vo nevično toj umetnosti

    snagu će našu da raspe vedrina

    a onda crni sinko

    kakve koristi će od toga da ima

    otadžbi­na.

    .

    .

    Ha

    .

    ptice peva­ju

    ne dozi­va ih niko

    ni sve­tac ni pevač.

    voda je zamućena

    ogleda­lo razbijeno

    a sićušnost povazdan

    plete kratke sip­ke rečenice.

    žbu­ka opada

    tra­va raste

    bliz­ina se stvrdnjava

    kako da slušam ta slova

    da uzviknem ha

    da ih odagnam

    da peva­ju drugde

    kao što pevahu negda

    jed­noj duši koja beše

    savrše­na.

    .

    .

    Uzleće šišmiš

    .

    ko pridrža­va život

    grud­vicu vaz­duha. dah iz kojeg

    izleću vokali. jezik što sla­ma se

    na oštrim bridovi­ma. ko pridržava

    ruku što zalazi po starostavnim

    narečji­ma i kotrl­ja se kroz ispošćene

    udove zapuštenih gradova.

    uzleće šišmiš

    vrlo krilce

    hlad­no lice.

    žesto­ka posteljo

    svetiljko što goriš

    osim tebe ne pos­to­ji ništa.

    .

    .

    Pod­lac

    .

    ko čita naše pesme

    s našim reči­ma raspravlja

    čisti ih od prljavosti

    i pre­pokri­va sve­tim izmetom.

    ko sto­ji zagledan nad vodom

    i duboko uzdiše: ah ah

    veseli cvrkut

    umnoža­va razrešnice

    i oslobađa krivca

    u tam­nom tes­ta­men­tu vidi vedrinu

    dok nevi­no pod mla­zom vode pocupkuje.

    ko sit­nim koraci­ma pre­mer­a­va bezvučnost

    i mrmori dok lakim ašovčićem

                                   obrađu­je poreklo.

    Ovde ovde je pod­lac pohranio blago

    ovde se luka­vo nakašljao

    ovde je pljun­uo u leju i posa­dio limun

    skri­va­jući ga u pos­nom lišću

    ovde je zmi­js­ki jezik zakopao

    sakrio uši pose­jao vetar

    ovde je ta duša koju val­ja razdrobiti

    da ne cvili neumes­no u zboru anđela.

    .

    .

    Kralj gusa­ka

    .

    sedeo sam na zelenom busenu

    iznad bare. nepokret­nost podneva

    i ukočeni obrisi gusa­ka. u vodu

    sam bacio kamen. on je izabrao

    put mojom rukom. na vodi su lelujali

    kru­govi

    slični kru­gov­i­ma iz drugih priča

    različi­ti od sebe samih

    u nes­ta­jan­ju hranjeni

    od svo­jih hrbata.

    i kao da im je neko s leđa

    ski­dao kožu

    tako se pretvarahu

    u lik koji već videh

    lik kral­ja gusaka

    koji propove­da večnost.

    .

    .

    Povo­dac 

    .

    uli­com koju je obas­javao suton

    između dvoriš­ta gde je peva­lo ćudlji­vo znanje

    i zag­a­sitih pol­ja po koji­ma je kreš­tao gavran

    sićušni pas vučen je na zateg­nu­tom lancu.

    dečak koji ga je povlačio ličio je na slepu

                                                                 budućnost

    oštrih oči­ju kao suđen­je u srcu je nosio odluku

    a gla­va mu je bila razvezana kao horizont

    odsu­tan kao ono što će ga prevariti

    sve­tao kao svet­lost što se samo jed­nom spozna

    vodio je psa niz kosine tame

    onog koji na tamu reži i ne pod­nosi je.

    ali razlog je bio iznad obojice

    on koji je činio sit­na zločinstva

    i on koji je držao povodac

    nijed­nom od njih

    mera nije data

    nijedan nije upravl­jao lavežom na nepoznato

    nijedan nije disao iz pobu­da koje je pamtio

    i niko nije znao šta je u nji­hovom zametku.

    tam­ni razlog je sravn­ji­vao račune

    ono što će se desi­ti desiće se u veri

    da je pogibao izvan znanja

    da je put smr­ti put đavol­skog rođenja

    i da se put ljubavi otvara kroz posrtanje.

    .

    .

    Ostr­vo

    .

    rat nikad nije presta­jao. sećam se zore kad

    sam dom ostavl­jao. bio je posvud. za dovratkom je

    držao sekiru. na postelji je sklupčao telo

                                                                    ogrnuto

    u vučju kožu.

    ličio je na pau­na koji me podozri­vo posmatra

    i spre­ma se da mi isklju­je ruke. na pro­zore je

    spuš­tao zas­tore. krio se da ga ne vidim.

    znao sam da mi je disao za potiljkom

    vezao mi dah i činio stvari prozirnim

    na koji­ma sam vid posvećivao.

    oslovl­javao me prezirno:

    ti koji žvaćeš kre­men sačekaćeš da ga povratiš

    naučićeš da pamtiš ono što si zaboravio

    ja sam tvo­je znan­je koje si budan proricao

    ono za čim ćeš se osvr­tati biće tama

    otac koji se nikad neće vratiti

    more sa kojeg će dolaz­i­ti plamen

    od kojeg ćeš ogluveti.

    ko je jači od rata

    ja koji se ni o čemu ne pitam

    ostr­vo od kojeg će osta­ti samo ime

    lih­var koji će me zadužiti

    oruž­je koje ubi­ja pre nego što se iskuje

    ili zmi­ja koja se vere tamo gde joj nije mesto.

    .

    .

    Bitan­ga

    .

    on izran­ja iz sporedne ulice

    povi­jen kao da propoveda

    sa hil­jadu oči­ju kao da prodire u tamu

    kao da opon­aša onog koji je u čorbu

                                         bacao mirođiju.

    ako u trenu ne vidiš jasno

    ako ne načiniš dis­an­je poniznim

    ako ne drhtiš tamo gde će to biti viđeno

    onda zidaš zidove od pene.

    ljubav mel­je i poništava

    proždire i puca u glavu

    svo­je ždrelo hrani

    mekim nepcem

    hrskav­im kostima

    ovsenom kašom i krvav­im beonjačama.

    ali on je prozi­rao da su besede o ljubavi

    blju­tave

    propove­di o vrli­ni bezumne

    i da onaj koji sluša kao da je oduzet

    a ako sve to odbaci

    lišiće se slave

    ali mudrost mu ne mogu odreći

    mudrost luda­ka koja pada kao da te udara

                                                             u potiljak

    ali udara

    reči­tost koja zavo­di i zanoveta

    ali je rečitost

    i kako god

    kad svoj klobuk zgra­bi i natuče ga na glavu

    kad ga na uli­ca­ma spaze

    reći će

    to je ta bitanga

    ne zna šta govori

    ali dobro naplaćuje.

    .

    * * *

    .

    da li iče­ga mogu da se setim

    i pos­to­ji li pamćen­je koje će

    nerođenost da obasja.

    ako već učin­im okret

    kao da stopa­lo povlačim po sip­koj piljevini

    deča­ka vidim kako kroz

    razrokost nesabranu korača.

    zar da se sećam

    onog koji se budalas­to pitao

    i kojeg je svako mogao da ućutka.

    .

    .

    Sav­ij se

    .

    pre nego što sam razumeo o čemu je reč

    pre no što sam izneo sop­stvene razloge

    pre no što sam znao kuda sam se uputio

    pre no što sam mogao znati odak­le sam krenuo

    i odak­le da počnem ono što sam počeo

    pre no što sam omirisao dijamant

    okušao glu­voću

    zape­vao u pustinji

    save­to­vaše me:

    sav­ij glavu. pog­ni se.

    ali zar nije dovoljno savijena

    zar nisam učinio da se to vidi.

    sav­ij je da se odista vidi

    pog­ni je da zaseniš uspravnost

    pog­ni je tako da se radu­je­mo pognutosti

    une­si je u srce

    prož­mi njome dušu

    zagospo­dari udovima

    nadah­ni se pogrbljenošću

    zasvetli kao disk koji ne leti

    zasi­jaj kao sav­i­jenost koja se ne da ponoviti

    koja će nesav­i­jenost da pogruži

    da joj ukoči jezik

    reči da pomete

    da joj skrati visinu

    zamu­ti vidljivost

    šir­inu da joj sapne

    sag­ni se sebe radi

    slave svetske radi

    spasen­ja koje je nado­h­vat ruke

    istraj da shva­ti­mo pognutost

    da razumemo milost kojom smo nagrađeni

    da se uzvisi­mo snagom koju smo uzeli

    da se utvrdi­mo u umu kojim umujemo

    da se uzdamo u savijenost

    koju smo ti dali.

    .

    .

    Mačak

                                          Za Sveu Haske i Maksija

    .

    kad stigoh u Berlin

    naletih na mač­ka koji me sačeka

    na vra­ti­ma

    gledao me je kao učitelj koji osma­tra neznalicu.

    nje­go­va zaštit­ni­ca mi reče da je bolestan smrtno

    i da već ne zalazi u vrt i ne izleža­va se

                                               u pres­ja­jnoj travi.

    on me je odmer­avao kao da sam

    neko izdale­ka ko će poneti nje­gove lance.

    ali ubr­zo shvati da sam mu brat

    da je moje dah­tan­je nalik njegovom

    i da je moje dis­an­je pop­ut plača.

    ležao je u uglu prozirući daljinu

    kao da je ispi­ti­vao šta ga tamo čeka.

    berlin je pros­tran i naslan­ja se na vodu kao stepa

    mož­da će me sačekati još jed­nom kao riba

    nemuš­ta da mi bilo šta kaže o prošlom životu

    ali spre­man da svo­ju nemost poza­j­mi bilo

                                                        kojem učeniku.

    .

    .

    Bre­htove kuće

     

                                                      za Rober­ta Vejna

    kiša pada u berlinu a ja silaz­im pod nadsvođe

    da prele­tim preko krovo­va i spus­tim se

                                                            pod zemlju

    da vidim živog mrt­va­ca koji leži pored

                                                            svo­je drage.

    on beše učenik

    hteo je da zna više od tirana i man­je od kamena

    hteo je da se skloni od pod­muk­lih udaraca

    i da se nađe kod slabih prijatelja

    oni su imali tanke odore kroz koje je

                                                  steza­la zima

    kroz koje se sli­vala hlad­na kiša

    a ja sam ovde u Berlinu u nje­gov­om gnezdu.

    voda silazi niz moje obraze

    a ja se uspin­jem tamo gde behu reči

                                 ili nji­ho­va naličja

    brz­i­na il pospanost

    mnošt­vo koje je tre­ba­lo da spasi celinu.

    pen­jem se uz ste­penice da

    osmotrim sobu za razgovore

    da onjušim ležaj smrti

    da se iščuđavam nad posu­dama iluzija

    mala terasa i mnošt­vo čaša

    zdelice sa ugašen­im sjajem

    kašike sa kojim se gra­bi­la hrana

    između rečeni­ca koje su se pop­ut jata

    nasel­javale u vežama

    u krošn­ja­ma vrta što

    sija kao grob­ni zimze­len u pustinji.

    a neš­to dal­je grobl­janske staze

    i mrtvi posla­gani kao na tržnici

    iza leđa hugenoti a naspram berta

    velike glave

    sta­siti uglednici

    ploče sa imenima

    kamen­je neha­jno posađeno

    ko ga je tu mogao skupi­ti osim smrti

    hlad­na mudrost od koje uči­mo da niko neće

    pro­gov­oriti o onom o čemu se mora ćutati.

    .

    .

    Gvoz­dene vilice

    .

    Kakvi su naši gradovi

    kak­va sela.

    kuća do kuće

    pute­vi nepredvidljivi

    vozi­la tušta

    zvuko­va nebrojivo.

    sva­ka je navi­ka običaj

    a običaj razlog za ridanje

    i kad smrt­ni­ka nose ili ispraćaju

    i kad se poli­ci­ja usred dana oku­pl­ja u rojeve

    i kad se tma opisa ured­no odlaže

                               u nepro­močive kese.

    koliko toga ima to niko ne zna

    a neg­dašn­je znan­je ipak beše pouzdanije

    pot­pis kome­sara ili višeg službenika

    pri­li­ka koja jamči mudrost koja se

                                              ne zaboravlja

    nje­ga i danas love iz letil­i­ca bacajući

                                                          poternice

    lju­di bez imena

    žene bez strasti

    por­tiri bez poz­nate prilježnosti.

    njuše se kosti i veš­tač­ki kukovi

    sni­ma­ju ruke i gvoz­dene vilice

    i otpravl­ja­ju napred bez velik­ih reči.

    a kad uli­com prođeš na svakom balkonu

                                                 šači­ca proroka

    neki se uspen­tra­ju na drveni san­duk samo

                                                      da nas nadvise

    gde god se okreneš svu­da su obećanja

    sa ekrana doviku­ju da je dan odluke

    da je trenu­tak koji se ne propušta

    i da su pron­ašli vidiko­vac sa kojeg se

                                                     naj­dal­je vidi.

    da staneš ne znaš koliko će potrajati

    da sed­neš izgu­bićeš autobus

    da se zamis­liš zab­o­rav­ićeš kud si pošao.

    .

    ,

    Pose­di

    .

    kada mi je umi­rao otac

    poručio je da bi voleo da sa mnom

    poraz­go­vara.

    do tada smo

    raz­men­ji­vali prazn­inu i čuđenje.

    pomis­lio sam da želi

    izgubljeno da nadoknadi.

    običan živ­ot

    ne pod­nosi teške razgovore

    koji bi nas učinili bliskim

    i koji bi našu tugu uvećali.

    već sam slu­tio kako su posedi

    pro­lazni i gov­or­ni­ci neprepoznatljivi

    i ras­tuži­va­lo me je kako

    nije odgur­n­uo kamen koji stvara privid

    da je živ­ot svet­la građevina

    a da su reči pop­ut vidikovca

    kako ne vidi da to što hoće da kaže

    neće biti izgov­oreno prvi put

    kako ne vidi da je umi­ran­je uzaludno

    i da nas ne spasa­va od zaborava.

    .

    .

    Na prašn­javoj uli­ci među povicima 

    -

     

    .….….….….….….….….….….….….….….za Cacu[1]

    .

    reči koje sam pam­tio behu pop­ut pot­mulih pesama

    brešće, oluš, teremi­je, gaje­vi i sre­br­naste bare.[2]

    tamo sam bio kao neko ko je izgubljen i ko se rađa

    kao letač koji pos­rće i posta­je lep­et  koji se

    uspin­je iznad sto­go­va koji su rasli kako je rasla smrt

    i opadali kako se rađao žagor koji je sap­in­jao ništavilo

    i slavio pos­to­jan­je i nje­gove mutne prevare.

    da li sam bio onaj koji

    silazi u vlažnu tamu

    u stra­hove koji će crtati moje lice.

    bila si u drugim svetovima

    na prašn­javoj uli­ci među povicima

    i oče­vi­ma i majka­ma koji su zat­var­ali vrata

    i pevali o obećanjima.

    u trenu te sre­toh kao da si se nag­nu­la da me

    osloviš i predaš mi tugu koja

    će nas svezati.

    šta je to što je bilo i što ne može­mo odbaciti

    i što će nas razdvajati

    i spa­jati kao što se spa­ja­ju nez­nan­je i znanje.

    sada si otišla i šta pamtim

    šta ću prigrliti

    šta će me obuzeti i spasti.

    da li ćeš krenu­ti staza­ma na koji­ma nisi bila

    među reči i ime­na gde sam tetu­rao kao letač koji se rađa

    da li ću te naći tamo gde sam postao svetilj­ka koja ne svetli.

    .

    .

    Huk mrtve sove

    .

    gradon­ačel­nik je voleo da citira

    ali nije mario da zahvaljuje

    vreme će ion­ako sruši­ti posednika

    i sve će biti sabi­jeno u bezoseća­jni čip

    kao  odjek sa šal­tera gde niko ne pamti imena

    ali traži potpis

    bilo šta što se može uporediti

    da bi se izdao doku­ment koji ne služi ničemu.

    rekao je još

    ne ruši­mo da bis­mo tap­kali u mestu

    ruši­mo da bis­mo gradili a gradi­mo da bis­mo rušili

    o tome propoveda­ju proroci

    ko naruči pro­račanst­vo a ne može da plati

    kao da je slušao nema usta

    kao da je spavao pod hlad­nom mesečinom

    i ne seća se u kom to gradu beše.

    dak­le ne ruši­mo da bis­mo rušili

    ruši­mo kao da slušamo huk mrtve sove

    rušen­je je bol­je od mrtvog podneva

    a gotov novac od mrtvih kapitala

    ispod ruševine je zametak života

    sve se kreće i nikad ne staje

    sam priv­id o tome svedoči.

    kad pogledaš u kom gradu si rođen

    nema dokaza  da je to isti grad

    sve­jed­no da li si prvi put stu­pio na nje­gove ulice

    ili si imao san koji moraš zaboraviti.

    niko je bacač opeke

    zid je pot­po­ra koja će iščeznuti

    a vra­ta će uvek biti otvorena

    da ne iza­đeš jer nema izlaza.

    .

    ______________________________________

    .

    [1] Jovan­ka Nikolić ( 1952 – 2017), pes­nik i pripovedač

    [2] Pote­si u blizi­ni Nakova

    .

    .

    .

    .

    .