.
.
.
Jezičak
.
šta cvate u praskozorje
šta će da se sparuši u sutonu
to će se već naći u vedrim čitankama.
o bezglasni učitelji života
azbučnici iz kojih se sriče sve što će se zbiti.
mirisi zemlje. pouke iz gramatike. ljudska
radosti
što zbrajaš se po čituljama. iz kakve će se zdele
podići jezik što pogađa uznemirenost. ko će
otvoriti
smrznuti buđelar iz čijih se pregrada
nasmešeno ceri
lice neumrlog tvorca. naseljenosti sa bezbrojnim
pridevima
što hučiš kroz neprozirna imena.
komešanja. zatišja.
sunčanice što se poput usplahirenosti
povlače po tamnim
uglovima. olujni vetrovi sa severa. rastinja
ispred
staništa: s prirodom nestaje naša nada.
sporazumi.
sudbinske geste. vera što nadvladava elemente.
ovde
dakle treperi jezičak što povinuje se
mudrostima
opšteg boga. ovde gde je trebalo da sve bude
izloženo
velikoj promeni. da li će tragaocu biti
teško da shvati
te lukave preobražaje. hoće li znati
iako vetar raspršuje otiske koje ostavlja
sklisko biće
da onaj što govori
ma kako da napinje vratne žile
progovara odistinski
tek kad propadne sečivo
kojim su mu kratili jezik.
.
.
Dođi slatka zimo
.
juče sam o životu naučio mnogo.
danas nešto više
sutra ću znati neuporedivo.
ali premudri učitelj strogo me gleda
on je proniknuo stvar.
proniknuo je moje prevrtljivo srce
spoznao nevernu dušu.
on zna šta može da učini nestrpljenje
šta prebrza ljubav
šta žestoki jezik.
o dođi slatka zimo
vedra nesanice srdžbo ushićenje
šibo što padaš na golo meso
hoću da znam više no što iko može znati
ne volim ovo iščekivanje.
.
.
Zimski izveštaj
.
moglo je sve najzad biti
drugačije i nije se sve moralo
ovako desiti. ali svaki
ishod je događaj
a pristanak i odbijanje
dve su rukavice pred kojima
se vrpoljimo. da sam možda spretniji.
da sam se od stola brže podigao
da sam to obavio pre tropskih
kiša ili da sam upalio vatru
da li bih spalio rasipno pitanje.
ali ishod se ne izgovara
tama se ne opisuje.
izaći ću u nevreme
da napravim prtinu
a znanje ću poneti
na cipelama.
.
.
Crni sinko
.
hteo bih da pevam.
iz sveg glasa da zapevam.
ali kad pomislim
koliko je tame u pređim
pesmama
koliko bola u napevima
nesreće u poklicima
moje je bratstvo nevično toj umetnosti
snagu će našu da raspe vedrina
a onda crni sinko
kakve koristi će od toga da ima
otadžbina.
.
.
Ha
.
ptice pevaju
ne doziva ih niko
ni svetac ni pevač.
voda je zamućena
ogledalo razbijeno
a sićušnost povazdan
plete kratke sipke rečenice.
žbuka opada
trava raste
blizina se stvrdnjava
kako da slušam ta slova
da uzviknem ha
da ih odagnam
da pevaju drugde
kao što pevahu negda
jednoj duši koja beše
savršena.
.
.
Uzleće šišmiš
.
ko pridržava život
grudvicu vazduha. dah iz kojeg
izleću vokali. jezik što slama se
na oštrim bridovima. ko pridržava
ruku što zalazi po starostavnim
narečjima i kotrlja se kroz ispošćene
udove zapuštenih gradova.
uzleće šišmiš
vrlo krilce
hladno lice.
žestoka posteljo
svetiljko što goriš
osim tebe ne postoji ništa.
.
.
Podlac
.
ko čita naše pesme
s našim rečima raspravlja
čisti ih od prljavosti
i prepokriva svetim izmetom.
ko stoji zagledan nad vodom
i duboko uzdiše: ah ah
veseli cvrkut
umnožava razrešnice
i oslobađa krivca
u tamnom testamentu vidi vedrinu
dok nevino pod mlazom vode pocupkuje.
ko sitnim koracima premerava bezvučnost
i mrmori dok lakim ašovčićem
obrađuje poreklo.
Ovde ovde je podlac pohranio blago
ovde se lukavo nakašljao
ovde je pljunuo u leju i posadio limun
skrivajući ga u posnom lišću
ovde je zmijski jezik zakopao
sakrio uši posejao vetar
ovde je ta duša koju valja razdrobiti
da ne cvili neumesno u zboru anđela.
.
.
Kralj gusaka
.
sedeo sam na zelenom busenu
iznad bare. nepokretnost podneva
i ukočeni obrisi gusaka. u vodu
sam bacio kamen. on je izabrao
put mojom rukom. na vodi su lelujali
krugovi
slični krugovima iz drugih priča
različiti od sebe samih
u nestajanju hranjeni
od svojih hrbata.
i kao da im je neko s leđa
skidao kožu
tako se pretvarahu
u lik koji već videh
lik kralja gusaka
koji propoveda večnost.
.
.
Povodac
.
ulicom koju je obasjavao suton
između dvorišta gde je pevalo ćudljivo znanje
i zagasitih polja po kojima je kreštao gavran
sićušni pas vučen je na zategnutom lancu.
dečak koji ga je povlačio ličio je na slepu
budućnost
oštrih očiju kao suđenje u srcu je nosio odluku
a glava mu je bila razvezana kao horizont
odsutan kao ono što će ga prevariti
svetao kao svetlost što se samo jednom spozna
vodio je psa niz kosine tame
onog koji na tamu reži i ne podnosi je.
ali razlog je bio iznad obojice
on koji je činio sitna zločinstva
i on koji je držao povodac
nijednom od njih
mera nije data
nijedan nije upravljao lavežom na nepoznato
nijedan nije disao iz pobuda koje je pamtio
i niko nije znao šta je u njihovom zametku.
tamni razlog je sravnjivao račune
ono što će se desiti desiće se u veri
da je pogibao izvan znanja
da je put smrti put đavolskog rođenja
i da se put ljubavi otvara kroz posrtanje.
.
.
Ostrvo
.
rat nikad nije prestajao. sećam se zore kad
sam dom ostavljao. bio je posvud. za dovratkom je
držao sekiru. na postelji je sklupčao telo
ogrnuto
u vučju kožu.
ličio je na pauna koji me podozrivo posmatra
i sprema se da mi iskljuje ruke. na prozore je
spuštao zastore. krio se da ga ne vidim.
znao sam da mi je disao za potiljkom
vezao mi dah i činio stvari prozirnim
na kojima sam vid posvećivao.
oslovljavao me prezirno:
ti koji žvaćeš kremen sačekaćeš da ga povratiš
naučićeš da pamtiš ono što si zaboravio
ja sam tvoje znanje koje si budan proricao
ono za čim ćeš se osvrtati biće tama
otac koji se nikad neće vratiti
more sa kojeg će dolaziti plamen
od kojeg ćeš ogluveti.
ko je jači od rata
ja koji se ni o čemu ne pitam
ostrvo od kojeg će ostati samo ime
lihvar koji će me zadužiti
oružje koje ubija pre nego što se iskuje
ili zmija koja se vere tamo gde joj nije mesto.
.
.
Bitanga
.
on izranja iz sporedne ulice
povijen kao da propoveda
sa hiljadu očiju kao da prodire u tamu
kao da oponaša onog koji je u čorbu
bacao mirođiju.
ako u trenu ne vidiš jasno
ako ne načiniš disanje poniznim
ako ne drhtiš tamo gde će to biti viđeno
onda zidaš zidove od pene.
ljubav melje i poništava
proždire i puca u glavu
svoje ždrelo hrani
mekim nepcem
hrskavim kostima
ovsenom kašom i krvavim beonjačama.
ali on je prozirao da su besede o ljubavi
bljutave
propovedi o vrlini bezumne
i da onaj koji sluša kao da je oduzet
a ako sve to odbaci
lišiće se slave
ali mudrost mu ne mogu odreći
mudrost ludaka koja pada kao da te udara
u potiljak
ali udara
rečitost koja zavodi i zanoveta
ali je rečitost
i kako god
kad svoj klobuk zgrabi i natuče ga na glavu
kad ga na ulicama spaze
reći će
to je ta bitanga
ne zna šta govori
ali dobro naplaćuje.
.
* * *
.
da li ičega mogu da se setim
i postoji li pamćenje koje će
nerođenost da obasja.
ako već učinim okret
kao da stopalo povlačim po sipkoj piljevini
dečaka vidim kako kroz
razrokost nesabranu korača.
zar da se sećam
onog koji se budalasto pitao
i kojeg je svako mogao da ućutka.
.
.
Savij se
.
pre nego što sam razumeo o čemu je reč
pre no što sam izneo sopstvene razloge
pre no što sam znao kuda sam se uputio
pre no što sam mogao znati odakle sam krenuo
i odakle da počnem ono što sam počeo
pre no što sam omirisao dijamant
okušao gluvoću
zapevao u pustinji
savetovaše me:
savij glavu. pogni se.
ali zar nije dovoljno savijena
zar nisam učinio da se to vidi.
savij je da se odista vidi
pogni je da zaseniš uspravnost
pogni je tako da se radujemo pognutosti
unesi je u srce
prožmi njome dušu
zagospodari udovima
nadahni se pogrbljenošću
zasvetli kao disk koji ne leti
zasijaj kao savijenost koja se ne da ponoviti
koja će nesavijenost da pogruži
da joj ukoči jezik
reči da pomete
da joj skrati visinu
zamuti vidljivost
širinu da joj sapne
sagni se sebe radi
slave svetske radi
spasenja koje je nadohvat ruke
istraj da shvatimo pognutost
da razumemo milost kojom smo nagrađeni
da se uzvisimo snagom koju smo uzeli
da se utvrdimo u umu kojim umujemo
da se uzdamo u savijenost
koju smo ti dali.
.
.
Mačak
Za Sveu Haske i Maksija
.
kad stigoh u Berlin
naletih na mačka koji me sačeka
na vratima
gledao me je kao učitelj koji osmatra neznalicu.
njegova zaštitnica mi reče da je bolestan smrtno
i da već ne zalazi u vrt i ne izležava se
u presjajnoj travi.
on me je odmeravao kao da sam
neko izdaleka ko će poneti njegove lance.
ali ubrzo shvati da sam mu brat
da je moje dahtanje nalik njegovom
i da je moje disanje poput plača.
ležao je u uglu prozirući daljinu
kao da je ispitivao šta ga tamo čeka.
berlin je prostran i naslanja se na vodu kao stepa
možda će me sačekati još jednom kao riba
nemušta da mi bilo šta kaže o prošlom životu
ali spreman da svoju nemost pozajmi bilo
kojem učeniku.
.
.
Brehtove kuće
za Roberta Vejna
kiša pada u berlinu a ja silazim pod nadsvođe
da preletim preko krovova i spustim se
pod zemlju
da vidim živog mrtvaca koji leži pored
svoje drage.
on beše učenik
hteo je da zna više od tirana i manje od kamena
hteo je da se skloni od podmuklih udaraca
i da se nađe kod slabih prijatelja
oni su imali tanke odore kroz koje je
stezala zima
kroz koje se slivala hladna kiša
a ja sam ovde u Berlinu u njegovom gnezdu.
voda silazi niz moje obraze
a ja se uspinjem tamo gde behu reči
ili njihova naličja
brzina il pospanost
mnoštvo koje je trebalo da spasi celinu.
penjem se uz stepenice da
osmotrim sobu za razgovore
da onjušim ležaj smrti
da se iščuđavam nad posudama iluzija
mala terasa i mnoštvo čaša
zdelice sa ugašenim sjajem
kašike sa kojim se grabila hrana
između rečenica koje su se poput jata
naseljavale u vežama
u krošnjama vrta što
sija kao grobni zimzelen u pustinji.
a nešto dalje grobljanske staze
i mrtvi poslagani kao na tržnici
iza leđa hugenoti a naspram berta
velike glave
stasiti uglednici
ploče sa imenima
kamenje nehajno posađeno
ko ga je tu mogao skupiti osim smrti
hladna mudrost od koje učimo da niko neće
progovoriti o onom o čemu se mora ćutati.
.
.
Gvozdene vilice
.
Kakvi su naši gradovi
kakva sela.
kuća do kuće
putevi nepredvidljivi
vozila tušta
zvukova nebrojivo.
svaka je navika običaj
a običaj razlog za ridanje
i kad smrtnika nose ili ispraćaju
i kad se policija usred dana okuplja u rojeve
i kad se tma opisa uredno odlaže
u nepromočive kese.
koliko toga ima to niko ne zna
a negdašnje znanje ipak beše pouzdanije
potpis komesara ili višeg službenika
prilika koja jamči mudrost koja se
ne zaboravlja
njega i danas love iz letilica bacajući
poternice
ljudi bez imena
žene bez strasti
portiri bez poznate prilježnosti.
njuše se kosti i veštački kukovi
snimaju ruke i gvozdene vilice
i otpravljaju napred bez velikih reči.
a kad ulicom prođeš na svakom balkonu
šačica proroka
neki se uspentraju na drveni sanduk samo
da nas nadvise
gde god se okreneš svuda su obećanja
sa ekrana dovikuju da je dan odluke
da je trenutak koji se ne propušta
i da su pronašli vidikovac sa kojeg se
najdalje vidi.
da staneš ne znaš koliko će potrajati
da sedneš izgubićeš autobus
da se zamisliš zaboravićeš kud si pošao.
.
,
Posedi
.
kada mi je umirao otac
poručio je da bi voleo da sa mnom
porazgovara.
do tada smo
razmenjivali prazninu i čuđenje.
pomislio sam da želi
izgubljeno da nadoknadi.
običan život
ne podnosi teške razgovore
koji bi nas učinili bliskim
i koji bi našu tugu uvećali.
već sam slutio kako su posedi
prolazni i govornici neprepoznatljivi
i rastuživalo me je kako
nije odgurnuo kamen koji stvara privid
da je život svetla građevina
a da su reči poput vidikovca
kako ne vidi da to što hoće da kaže
neće biti izgovoreno prvi put
kako ne vidi da je umiranje uzaludno
i da nas ne spasava od zaborava.
.
.
Na prašnjavoj ulici među povicima
–
…………………………………………………za Cacu[1]
.
reči koje sam pamtio behu poput potmulih pesama
brešće, oluš, teremije, gajevi i srebrnaste bare.[2]
tamo sam bio kao neko ko je izgubljen i ko se rađa
kao letač koji posrće i postaje lepet koji se
uspinje iznad stogova koji su rasli kako je rasla smrt
i opadali kako se rađao žagor koji je sapinjao ništavilo
i slavio postojanje i njegove mutne prevare.
da li sam bio onaj koji
silazi u vlažnu tamu
u strahove koji će crtati moje lice.
bila si u drugim svetovima
na prašnjavoj ulici među povicima
i očevima i majkama koji su zatvarali vrata
i pevali o obećanjima.
u trenu te sretoh kao da si se nagnula da me
osloviš i predaš mi tugu koja
će nas svezati.
šta je to što je bilo i što ne možemo odbaciti
i što će nas razdvajati
i spajati kao što se spajaju neznanje i znanje.
sada si otišla i šta pamtim
šta ću prigrliti
šta će me obuzeti i spasti.
da li ćeš krenuti stazama na kojima nisi bila
među reči i imena gde sam teturao kao letač koji se rađa
da li ću te naći tamo gde sam postao svetiljka koja ne svetli.
.
.
Huk mrtve sove
.
gradonačelnik je voleo da citira
ali nije mario da zahvaljuje
vreme će ionako srušiti posednika
i sve će biti sabijeno u bezosećajni čip
kao odjek sa šaltera gde niko ne pamti imena
ali traži potpis
bilo šta što se može uporediti
da bi se izdao dokument koji ne služi ničemu.
rekao je još
ne rušimo da bismo tapkali u mestu
rušimo da bismo gradili a gradimo da bismo rušili
o tome propovedaju proroci
ko naruči proračanstvo a ne može da plati
kao da je slušao nema usta
kao da je spavao pod hladnom mesečinom
i ne seća se u kom to gradu beše.
dakle ne rušimo da bismo rušili
rušimo kao da slušamo huk mrtve sove
rušenje je bolje od mrtvog podneva
a gotov novac od mrtvih kapitala
ispod ruševine je zametak života
sve se kreće i nikad ne staje
sam privid o tome svedoči.
kad pogledaš u kom gradu si rođen
nema dokaza da je to isti grad
svejedno da li si prvi put stupio na njegove ulice
ili si imao san koji moraš zaboraviti.
niko je bacač opeke
zid je potpora koja će iščeznuti
a vrata će uvek biti otvorena
da ne izađeš jer nema izlaza.
.
______________________________________
.
[1] Jovanka Nikolić ( 1952 – 2017), pesnik i pripovedač
[2] Potesi u blizini Nakova
.
.
.
.
.
