Za antologiju

Brehtove kuće

.

.

.

Jezičak

.

šta cvate u praskozorje

šta će da se sparuši u sutonu

to će se već naći u vedrim čitankama.

o bezglasni učitelji života

azbučnici iz kojih se sriče sve što će se zbiti.

mirisi zemlje. pouke iz gramatike. ljudska

          radosti

što zbrajaš se po čituljama. iz kakve će se zdele

podići jezik što pogađa uznemirenost. ko će

          otvoriti

smrznuti buđelar iz čijih se pregrada

          nasmešeno ceri

lice neumrlog tvorca. naseljenosti sa bezbrojnim

          pridevima

što hučiš kroz neprozirna imena.

          komešanja. zatišja.

sunčanice što se poput usplahirenosti

          povlače po tamnim

uglovima. olujni vetrovi sa severa. rastinja

          ispred

staništa: s prirodom nestaje naša nada.

          sporazumi.

sudbinske geste. vera što nadvladava elemente.

          ovde

dakle treperi jezičak što povinuje se

          mudrostima

opšteg boga. ovde gde je trebalo da sve bude

          izloženo

velikoj promeni. da li će tragaocu biti

          teško da shvati

te lukave preobražaje. hoće li znati

iako vetar raspršuje otiske koje ostavlja

          sklisko biće

da onaj što govori

ma kako da napinje vratne žile

progovara odistinski

tek kad propadne sečivo

kojim su mu kratili jezik.

.

.

Dođi slatka zimo

.

juče sam o životu naučio mnogo.

danas nešto više

sutra ću znati neuporedivo.

ali premudri učitelj strogo me gleda

on je proniknuo stvar.

proniknuo je moje prevrtljivo srce

spoznao nevernu dušu.

on zna šta može da učini nestrpljenje

šta prebrza ljubav

šta žestoki jezik.

o dođi slatka zimo

vedra nesanice srdžbo ushićenje

šibo što padaš na golo meso

hoću da znam više no što iko može znati

ne volim ovo iščekivanje.

.

.

Zimski izveštaj 

.

moglo je sve najzad biti

drugačije i nije se sve moralo

ovako desiti. ali svaki

ishod je događaj

a pristanak i odbijanje

dve su rukavice pred kojima

se vrpoljimo. da sam možda spretniji.

da sam se od stola brže podigao

da sam to obavio pre tropskih

kiša ili da sam upalio vatru

da li bih spalio rasipno pitanje.

ali ishod se ne izgovara

tama se ne opisuje.

izaći ću u nevreme

da napravim prtinu

a znanje ću poneti

na cipelama.

.

.

Crni sinko 

.

hteo bih da pevam.

iz sveg glasa da zapevam.

ali kad pomislim

koliko je tame u pređim

pesmama

koliko bola u napevima

nesreće u poklicima

moje je bratstvo nevično toj umetnosti

snagu će našu da raspe vedrina

a onda crni sinko

kakve koristi će od toga da ima

otadžbina.

.

.

Ha

.

ptice pevaju

ne doziva ih niko

ni svetac ni pevač.

voda je zamućena

ogledalo razbijeno

a sićušnost povazdan

plete kratke sipke rečenice.

žbuka opada

trava raste

blizina se stvrdnjava

kako da slušam ta slova

da uzviknem ha

da ih odagnam

da pevaju drugde

kao što pevahu negda

jednoj duši koja beše

savršena.

.

.

Uzleće šišmiš

.

ko pridržava život

grudvicu vazduha. dah iz kojeg

izleću vokali. jezik što slama se

na oštrim bridovima. ko pridržava

ruku što zalazi po starostavnim

narečjima i kotrlja se kroz ispošćene

udove zapuštenih gradova.

uzleće šišmiš

vrlo krilce

hladno lice.

žestoka posteljo

svetiljko što goriš

osim tebe ne postoji ništa.

.

.

Podlac

.

ko čita naše pesme

s našim rečima raspravlja

čisti ih od prljavosti

i prepokriva svetim izmetom.

ko stoji zagledan nad vodom

i duboko uzdiše: ah ah

veseli cvrkut

umnožava razrešnice

i oslobađa krivca

u tamnom testamentu vidi vedrinu

dok nevino pod mlazom vode pocupkuje.

ko sitnim koracima premerava bezvučnost

i mrmori dok lakim ašovčićem

                               obrađuje poreklo.

Ovde ovde je podlac pohranio blago

ovde se lukavo nakašljao

ovde je pljunuo u leju i posadio limun

skrivajući ga u posnom lišću

ovde je zmijski jezik zakopao

sakrio uši posejao vetar

ovde je ta duša koju valja razdrobiti

da ne cvili neumesno u zboru anđela.

.

.

Kralj gusaka

.

sedeo sam na zelenom busenu

iznad bare. nepokretnost podneva

i ukočeni obrisi gusaka. u vodu

sam bacio kamen. on je izabrao

put mojom rukom. na vodi su lelujali

krugovi

slični krugovima iz drugih priča

različiti od sebe samih

u nestajanju hranjeni

od svojih hrbata.

i kao da im je neko s leđa

skidao kožu

tako se pretvarahu

u lik koji već videh

lik kralja gusaka

koji propoveda večnost.

.

.

Povodac 

.

ulicom koju je obasjavao suton

između dvorišta gde je pevalo ćudljivo znanje

i zagasitih polja po kojima je kreštao gavran

sićušni pas vučen je na zategnutom lancu.

dečak koji ga je povlačio ličio je na slepu

                                                             budućnost

oštrih očiju kao suđenje u srcu je nosio odluku

a glava mu je bila razvezana kao horizont

odsutan kao ono što će ga prevariti

svetao kao svetlost što se samo jednom spozna

vodio je psa niz kosine tame

onog koji na tamu reži i ne podnosi je.

ali razlog je bio iznad obojice

on koji je činio sitna zločinstva

i on koji je držao povodac

nijednom od njih

mera nije data

nijedan nije upravljao lavežom na nepoznato

nijedan nije disao iz pobuda koje je pamtio

i niko nije znao šta je u njihovom zametku.

tamni razlog je sravnjivao račune

ono što će se desiti desiće se u veri

da je pogibao izvan znanja

da je put smrti put đavolskog rođenja

i da se put ljubavi otvara kroz posrtanje.

.

.

Ostrvo

.

rat nikad nije prestajao. sećam se zore kad

sam dom ostavljao. bio je posvud. za dovratkom je

držao sekiru. na postelji je sklupčao telo

                                                                ogrnuto

u vučju kožu.

ličio je na pauna koji me podozrivo posmatra

i sprema se da mi iskljuje ruke. na prozore je

spuštao zastore. krio se da ga ne vidim.

znao sam da mi je disao za potiljkom

vezao mi dah i činio stvari prozirnim

na kojima sam vid posvećivao.

oslovljavao me prezirno:

ti koji žvaćeš kremen sačekaćeš da ga povratiš

naučićeš da pamtiš ono što si zaboravio

ja sam tvoje znanje koje si budan proricao

ono za čim ćeš se osvrtati biće tama

otac koji se nikad neće vratiti

more sa kojeg će dolaziti plamen

od kojeg ćeš ogluveti.

ko je jači od rata

ja koji se ni o čemu ne pitam

ostrvo od kojeg će ostati samo ime

lihvar koji će me zadužiti

oružje koje ubija pre nego što se iskuje

ili zmija koja se vere tamo gde joj nije mesto.

.

.

Bitanga

.

on izranja iz sporedne ulice

povijen kao da propoveda

sa hiljadu očiju kao da prodire u tamu

kao da oponaša onog koji je u čorbu

                                     bacao mirođiju.

ako u trenu ne vidiš jasno

ako ne načiniš disanje poniznim

ako ne drhtiš tamo gde će to biti viđeno

onda zidaš zidove od pene.

ljubav melje i poništava

proždire i puca u glavu

svoje ždrelo hrani

mekim nepcem

hrskavim kostima

ovsenom kašom i krvavim beonjačama.

ali on je prozirao da su besede o ljubavi

bljutave

propovedi o vrlini bezumne

i da onaj koji sluša kao da je oduzet

a ako sve to odbaci

lišiće se slave

ali mudrost mu ne mogu odreći

mudrost ludaka koja pada kao da te udara

                                                         u potiljak

ali udara

rečitost koja zavodi i zanoveta

ali je rečitost

i kako god

kad svoj klobuk zgrabi i natuče ga na glavu

kad ga na ulicama spaze

reći će

to je ta bitanga

ne zna šta govori

ali dobro naplaćuje.

.

* * *

.

da li ičega mogu da se setim

i postoji li pamćenje koje će

nerođenost da obasja.

ako već učinim okret

kao da stopalo povlačim po sipkoj piljevini

dečaka vidim kako kroz

razrokost nesabranu korača.

zar da se sećam

onog koji se budalasto pitao

i kojeg je svako mogao da ućutka.

.

.

Savij se

.

pre nego što sam razumeo o čemu je reč

pre no što sam izneo sopstvene razloge

pre no što sam znao kuda sam se uputio

pre no što sam mogao znati odakle sam krenuo

i odakle da počnem ono što sam počeo

pre no što sam omirisao dijamant

okušao gluvoću

zapevao u pustinji

savetovaše me:

savij glavu. pogni se.

ali zar nije dovoljno savijena

zar nisam učinio da se to vidi.

savij je da se odista vidi

pogni je da zaseniš uspravnost

pogni je tako da se radujemo pognutosti

unesi je u srce

prožmi njome dušu

zagospodari udovima

nadahni se pogrbljenošću

zasvetli kao disk koji ne leti

zasijaj kao savijenost koja se ne da ponoviti

koja će nesavijenost da pogruži

da joj ukoči jezik

reči da pomete

da joj skrati visinu

zamuti vidljivost

širinu da joj sapne

sagni se sebe radi

slave svetske radi

spasenja koje je nadohvat ruke

istraj da shvatimo pognutost

da razumemo milost kojom smo nagrađeni

da se uzvisimo snagom koju smo uzeli

da se utvrdimo u umu kojim umujemo

da se uzdamo u savijenost

koju smo ti dali.

.

.

Mačak

                                      Za Sveu Haske i Maksija

.

kad stigoh u Berlin

naletih na mačka koji me sačeka

na vratima

gledao me je kao učitelj koji osmatra neznalicu.

njegova zaštitnica mi reče da je bolestan smrtno

i da već ne zalazi u vrt i ne izležava se

                                           u presjajnoj travi.

on me je odmeravao kao da sam

neko izdaleka ko će poneti njegove lance.

ali ubrzo shvati da sam mu brat

da je moje dahtanje nalik njegovom

i da je moje disanje poput plača.

ležao je u uglu prozirući daljinu

kao da je ispitivao šta ga tamo čeka.

berlin je prostran i naslanja se na vodu kao stepa

možda će me sačekati još jednom kao riba

nemušta da mi bilo šta kaže o prošlom životu

ali spreman da svoju nemost pozajmi bilo

                                                    kojem učeniku.

.

.

Brehtove kuće

 

                                                  za Roberta Vejna

kiša pada u berlinu a ja silazim pod nadsvođe

da preletim preko krovova i spustim se

                                                        pod zemlju

da vidim živog mrtvaca koji leži pored

                                                        svoje drage.

on beše učenik

hteo je da zna više od tirana i manje od kamena

hteo je da se skloni od podmuklih udaraca

i da se nađe kod slabih prijatelja

oni su imali tanke odore kroz koje je

                                              stezala zima

kroz koje se slivala hladna kiša

a ja sam ovde u Berlinu u njegovom gnezdu.

voda silazi niz moje obraze

a ja se uspinjem tamo gde behu reči

                             ili njihova naličja

brzina il pospanost

mnoštvo koje je trebalo da spasi celinu.

penjem se uz stepenice da

osmotrim sobu za razgovore

da onjušim ležaj smrti

da se iščuđavam nad posudama iluzija

mala terasa i mnoštvo čaša

zdelice sa ugašenim sjajem

kašike sa kojim se grabila hrana

između rečenica koje su se poput jata

naseljavale u vežama

u krošnjama vrta što

sija kao grobni zimzelen u pustinji.

a nešto dalje grobljanske staze

i mrtvi poslagani kao na tržnici

iza leđa hugenoti a naspram berta

velike glave

stasiti uglednici

ploče sa imenima

kamenje nehajno posađeno

ko ga je tu mogao skupiti osim smrti

hladna mudrost od koje učimo da niko neće

progovoriti o onom o čemu se mora ćutati.

.

.

Gvozdene vilice

.

Kakvi su naši gradovi

kakva sela.

kuća do kuće

putevi nepredvidljivi

vozila tušta

zvukova nebrojivo.

svaka je navika običaj

a običaj razlog za ridanje

i kad smrtnika nose ili ispraćaju

i kad se policija usred dana okuplja u rojeve

i kad se tma opisa uredno odlaže

                           u nepromočive kese.

koliko toga ima to niko ne zna

a negdašnje znanje ipak beše pouzdanije

potpis komesara ili višeg službenika

prilika koja jamči mudrost koja se

                                          ne zaboravlja

njega i danas love iz letilica bacajući

                                                      poternice

ljudi bez imena

žene bez strasti

portiri bez poznate prilježnosti.

njuše se kosti i veštački kukovi

snimaju ruke i gvozdene vilice

i otpravljaju napred bez velikih reči.

a kad ulicom prođeš na svakom balkonu

                                             šačica proroka

neki se uspentraju na drveni sanduk samo

                                                  da nas nadvise

gde god se okreneš svuda su obećanja

sa ekrana dovikuju da je dan odluke

da je trenutak koji se ne propušta

i da su pronašli vidikovac sa kojeg se

                                                 najdalje vidi.

da staneš ne znaš koliko će potrajati

da sedneš izgubićeš autobus

da se zamisliš zaboravićeš kud si pošao.

.

,

Posedi

.

kada mi je umirao otac

poručio je da bi voleo da sa mnom

porazgovara.

do tada smo

razmenjivali prazninu i čuđenje.

pomislio sam da želi

izgubljeno da nadoknadi.

običan život

ne podnosi teške razgovore

koji bi nas učinili bliskim

i koji bi našu tugu uvećali.

već sam slutio kako su posedi

prolazni i govornici neprepoznatljivi

i rastuživalo me je kako

nije odgurnuo kamen koji stvara privid

da je život svetla građevina

a da su reči poput vidikovca

kako ne vidi da to što hoće da kaže

neće biti izgovoreno prvi put

kako ne vidi da je umiranje uzaludno

i da nas ne spasava od zaborava.

.

.

Na prašnjavoj ulici među povicima 

 

…………………………………………………za Cacu[1]

.

reči koje sam pamtio behu poput potmulih pesama

brešće, oluš, teremije, gajevi i srebrnaste bare.[2]

tamo sam bio kao neko ko je izgubljen i ko se rađa

kao letač koji posrće i postaje lepet  koji se

uspinje iznad stogova koji su rasli kako je rasla smrt

i opadali kako se rađao žagor koji je sapinjao ništavilo

i slavio postojanje i njegove mutne prevare.

da li sam bio onaj koji

silazi u vlažnu tamu

u strahove koji će crtati moje lice.

bila si u drugim svetovima

na prašnjavoj ulici među povicima

i očevima i majkama koji su zatvarali vrata

i pevali o obećanjima.

u trenu te sretoh kao da si se nagnula da me

osloviš i predaš mi tugu koja

će nas svezati.

šta je to što je bilo i što ne možemo odbaciti

i što će nas razdvajati

i spajati kao što se spajaju neznanje i znanje.

sada si otišla i šta pamtim

šta ću prigrliti

šta će me obuzeti i spasti.

da li ćeš krenuti stazama na kojima nisi bila

među reči i imena gde sam teturao kao letač koji se rađa

da li ću te naći tamo gde sam postao svetiljka koja ne svetli.

.

.

Huk mrtve sove

.

gradonačelnik je voleo da citira

ali nije mario da zahvaljuje

vreme će ionako srušiti posednika

i sve će biti sabijeno u bezosećajni čip

kao  odjek sa šaltera gde niko ne pamti imena

ali traži potpis

bilo šta što se može uporediti

da bi se izdao dokument koji ne služi ničemu.

rekao je još

ne rušimo da bismo tapkali u mestu

rušimo da bismo gradili a gradimo da bismo rušili

o tome propovedaju proroci

ko naruči proračanstvo a ne može da plati

kao da je slušao nema usta

kao da je spavao pod hladnom mesečinom

i ne seća se u kom to gradu beše.

dakle ne rušimo da bismo rušili

rušimo kao da slušamo huk mrtve sove

rušenje je bolje od mrtvog podneva

a gotov novac od mrtvih kapitala

ispod ruševine je zametak života

sve se kreće i nikad ne staje

sam privid o tome svedoči.

kad pogledaš u kom gradu si rođen

nema dokaza  da je to isti grad

svejedno da li si prvi put stupio na njegove ulice

ili si imao san koji moraš zaboraviti.

niko je bacač opeke

zid je potpora koja će iščeznuti

a vrata će uvek biti otvorena

da ne izađeš jer nema izlaza.

.

______________________________________

.

[1] Jovanka Nikolić ( 1952 – 2017), pesnik i pripovedač

[2] Potesi u blizini Nakova

.

.

.

.

.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *