David protiv Golijata

Marjana Kalinić
Lat­est posts by Mar­jana Kalin­ić (see all)

    .

    .

    (Miroslav Ćurčić, I šam­pi­oni umiru, zar ne, Kikin­da, Par­ti­zan­s­ka knji­ga, 2019)

    .

    .

                Pri prvom sus­re­tu sa romanom I šam­pi­oni umiru, zar ne, neupuće­na u poet­iku Mirosla­va Ćurčića, te svakako ne zna­jući šta da očeku­jem, uoči­la sam da tekst već na vizuel­nom planu delu­je vrlo zan­imlji­vo. Sačin­jen je od kraćih frag­me­na­ta nejed­nake dužine, koji se smen­ju­ju pop­ut film­skih kadro­va, veo­ma brzo i sug­es­tivno, čineći čitaoče­vo oko zaoštreni­jim, kako bi mog­lo da prati znakove koje mu pro­ces čitan­ja nameće.

                Poče­tak romana, kao i sam naslov, tem­ats­ki su vrlo indika­tivni: „Ujak je umro istog dana kad i Muhamed Aliˮ. Zah­valju­jući povlašćenom mes­tu koje prva rečeni­ca nemi­novno zauz­i­ma, nagov­ešteno nam je da je smrt jed­na od velik­ih tema ovog romana. Junak koji otpočin­je pripovedan­je nalazi se u bol­ni­ci. Vest o ujakovoj smr­ti pod­stiče ga na razmišl­jan­ja o svom pro­tek­lom živ­o­tu, o ujakovoj sud­bi­ni, o prošlosti svo­je porodice i o drugim ljudi­ma iz svo­je oko­line, pop­ut komšinice Žane. Motiv, tema, pitan­je i atmos­fera smr­ti na eksplic­i­tan način objed­in­ju­ju sve ostale aspek­te romana. Svi likovi bili su sve­do­ci smr­ti, svi razmišl­ja­ju o njoj i istovre­meno žele da se dis­tan­ci­ra­ju od nje, jer uviđa­ju u kolikoj ih meri bez nji­hove vol­je određuje.

                Preter­a­no razmišl­jan­je o pro­tek­lim događa­ji­ma i neis­pun­jenost sadašn­jeg živ­ota liko­va struk­turno stvara pros­tor za dru­gi vre­men­s­ki plan – za prošlost. Dva vre­men­ska plana neprestano se smen­ju­ju, i nema propisanih prav­i­la koji tu smenu dik­ti­ra­ju. Likovi žive u sadašn­jem trenutku, goto­vo u 2019. godi­ni, u kojoj je objavl­jen i sam roman, budući da ih u tek­stu zatiče­mo kako poje­dine pred­mete kupu­ju u Beogradu, u „Ikeiˮ. Među­tim, nji­hovi živ­oti pot­puno su okrenu­ti prošlim događa­ji­ma koji „zabran­ju­juˮ dalji lin­earni tok bilo kakvih mis­li ili dešavanja.

                Prošlost proži­ma ovaj tekst i kroz vizuel­ni plan. Naime, ekfraza je pos­tu­pak vrlo zas­tu­pljen u ovom romanu. Fotografi­ja o kojoj se najviše gov­ori je ona na kojoj se nalaze ujak Adri­jan i leg­en­darni bokser Muhamed Ali. Pored toga, ujak je u svom stanu jedan zid posve­tio znača­jn­im fotografi­ja­ma iz ličnog i iz porodičnog živ­ota i ovaj zid, vrlo sug­es­tivno, naz­vao – „mem­o­ri­jal­nimˮ. Fotografi­ja kao medij ima tu moć da „zalediˮ određeni mom­e­nat i da u svesti pos­ma­trača evo­ci­ra hrono­top u kojem je nasta­la. Pos­ma­tra­jući fotografi­je, likovi i sami biva­ju „zaleđeniˮ u vre­menu i mes­tu kojem više ne bi tre­ba­lo da pripadaju.

                Goto­vo je nemoguće da se na prvim strani­ca­ma romana ne postave pitan­ja: „Čiji glas pripove­da? Ko je lik koji se ispove­da u prvom licu? Ko nam priča ovu priču ?ˮ Na početku čitan­ja ovo pitan­je se javl­ja kao vrlo intri­g­ant­no i iza­zovno. Naraci­ja ispr­va teče u prvom licu i ton je vrlo ličan i ispovedan. Potom, u sledećem frag­men­tu pripove­da se u 2. licu jed­nine i uočava­mo da nije uvek reč o istom junaku. Pored pripovedan­ja u trećem licu u nekim trenuci­ma, određeni frag­men­ti prikazani su kroz priz­mu dijalo­ga dva­ju liko­va. Uočlji­va je, dak­le, het­erogenost pripoved­nih obli­ka, a samim tim i različite vizure liko­va. Kako vreme čitan­ja odmiče, per­cep­ci­ja čitao­ca se privika­va na dinamizam pripoved­nih per­spek­ti­va i fokusira se više na tem­ats­ki i ide­jni plan romana. Drugim reči­ma, presta­je da nam bude važno koji lik gov­ori to što je rečeno, jer nam se čini da slič­na tesko­ba mori sve pripovedače.

                Mno­ga su pitan­ja koja ovaj roman otvara, a neka od njih postavl­ja­ju se već u kon­tek­stu naslo­va. O kom „šam­pi­onuˮ je u romanu reč? Da li je to neko od liko­va koji se ispoveda­ju ili se naslovom evo­ci­ra figu­ra Muhame­da Ali­ja? Sasvim sig­urno je da na ovaj način figu­ra bok­sera dobi­ja određeno sim­boličko značen­je. Čitav roman gov­ori o duhovnoj bor­bi sa mišlju o smrt­nos­ti i pro­laznos­ti, o bor­bi u kojoj nema onih pobed­ni­ka koji bi svoj tri­jumf posve­dočili dizan­jem ruke visoko iznad glave, kao u ringu. Kraj romana ipak nikako ne odraža­va pes­imističnost. Mož­da je samo naophod­no bori­ti se, čak i ako su izgle­di za pobedu man­ji od onih koje je imao David pro­tiv Goli­ja­ta. Na kra­ju kra­je­va – šam­pi­oni mož­da nika­da zaista ne umiru.

    .

    .

    .

    .

    .