Dobitak (od) smrti

Lat­est posts by Vio­le­ta Sto­j­men­ović (see all)

    .

    .

    (Miroslav Ćurčić: Smrt u Bašaidu, Par­ti­zan­s­ka knji­ga, Kikin­da, 2017)

    (Dim­itri­je Bukvić: Sva­ka dobi­ja, Par­ti­zan­s­ka knji­ga, Kikin­da, 2017)

     

    „[V]eć od naslo­va i prve rečenice, događaj u kratkoj priči počin­je da se razvi­ja, stvara­jući ten­z­i­ju koja se pro­duža­va do posled­nje rečenice, ne pruža­jući čitaocu emo­cional­no olakšan­je i rešen­je ras­ple­ta.“[1] Ovo (ni najbol­je, ni uni­verzal­no, ali zgod­no i upotre­blji­vo) određen­je kratke priče, koje se može real­i­zo­vati na bezbroj nači­na, odlično ilus­tru­ju deb­i­tantske knjige Mirosla­va Ćurčića i Dim­itri­ja Bukvića (u izdan­ju Par­ti­zanske knjige) – Smrt u Bašaidu, odnos­no Sva­ka dobi­ja. Bilo da se usred­sređu­ju na određene crte psi­hološkog, ređe ide­ološkog pro­fi­la lika ili karak­tera koje kroz prikazani događaj i (odsust­vo) reak­ci­je na nje­ga tre­ba da se ispol­je, oslobađa­jući svo­je šire, poten­ci­jalne ili, u odno­su na sliku sve­ta u čijoj izgrad­nju učestvu­ju, meton­im­i­jske imp­likaci­je i kono­taci­je, bilo da im je u središ­tu pažn­je okružen­je, atmos­fera situaci­je ili događa­ja, i Ćurčić i Bukvić teže tome da čitao­ca izne­na­da dove­du do neočeki­vanog, neka­da komičnog, češće tragikomičnog, grotes­knog, ironičnog ili paradok­salnog reza – preokre­ta u sud­bi­ni lika ili prikazanoj situaciji/fabuli.

    U nave­den­im zbirka­ma se, pre sve­ga, pokazu­je mogućnost da se vari­ran­jem lica i tačke glediš­ta (psi­hološke, ide­ološke, pros­torno-vre­menske per­spek­tive) tj. glasa putem kojeg se ona izraža­va i man­i­fes­tu­je, od bilo kojeg detal­ja, doživl­ja­ja, utiska, događa­ja ili deša­van­ja iz svakod­nevnog živ­ota, ma kakav da je živ­ot­ni stil, odnos­no društveni mil­je u okviru kojeg je on svakod­nevni, stvori nar­a­tivni događaj čija je poen­ta aktuelizaci­ja i oneo­bičen­je prikazanog/ispripovedanog sluča­ja. Na taj način, slučaj ℗osta­je (ne)običan.

    Intere­sant­no je da, sva­ki na svoj način, pored raznih var­i­jan­ti prvog i trećeg, obo­ji­ca auto­ra u po jed­noj priči isprobava­ju i rel­a­tivno retko korišćenu mogućnost pripovedan­ja u dru­gom licu – inter­pel­a­tivnog a ne samo apel­a­tivnog – uz pomoć koje se čita­lac pret­vara u juna­ka i „uvlači“ u svet priče. Obo­ji­ca čitaocu, na taj način, dodelju­ju ulogu deča­ka – pet­naesto­godišn­jeg Roma San­dokana, saku­pl­jača sekun­darnih sirov­ina koji je pre vre­me­na, silom pri­li­ka, napus­tio školu i det­injst­vo, u Ćurčićevom, odnos­no još mlađeg „Mane­tovog buraz­era“, čiji je jedan man­je-više običan škol­s­ki dan, obeležen nekadašn­jim, soci­jal­is­tičkim prak­sama izgrad­nje pamćen­ja, kolek­tivnog sećan­ja na čvrsto uta­bane „staze solo­bode“ i kul­ta hero­jske sol­i­darnos­ti, postao građa priče u sluča­ju Dim­itri­ja Bukvića. Očigled­no je da su bit­ni ele­men­ti vizure i doživl­ja­ja, iskus­ta­va, mis­li i osećan­ja koje pripovedači prip­isu­ju (ili nameću) čitaoci­ma (i čitateljka­ma) samim čitaoci­ma u stvarnos­ti nedos­tup­ni, sem kroz naslućivanje/nagađanje, odnos­no, malo verovat­no sećan­je, te da od ono­ga koji (se) čita zahte­va­ju da se daleko izmesti iz svo­je aktuelne, tekuće ide­ološke ili klasne, odnos­no istori­jske pozi­ci­je – a ne samo da opet, na kratko, postane dete/tinejdžer.

    U Ćurčićevom sve­tu neprestane, stal­no pothran­ji­vane a, zapra­vo, nez­a­site i ras­tuće gla­di, čovek je, kako se to jas­no pokazu­je u snu juna­ka posled­nje, naslovne priče zbirke, neka vrs­ta Tan­ta­la: okružen fan­taz­matskim (preo)biljem, koje provo­ci­ra obest, a uvek, suštin­s­ki, u osku­di­ci; uvek na pragu žuđenog ili cil­ja koji se udal­ja­va, kao svad­be­na povor­ka od zab­o­ravl­jenog mladožen­je u priči „Pro­pust“; kao i jezik, u kojem se puni izraz svih tih pot­mulih potre­ba i žel­ja, mož­da, skri­va, osta­jući na doh­vat ruke, ali neuh­vatljiv, izmičući. Nemoć gov­o­ra ili nemoć u jeziku i, ujed­no, strep­n­ja, ako ne i strah od jezi­ka, čine izraz grče­vi­to šturim, reporter­s­ki sve­den­im na tak­sativno i, kada je o pripovedan­ju u trećem licu i nepred­stavl­jenom pripovedaču reč, ravn­odušno, tako­reći bez­dušno navođen­je sle­da gesto­va, rep­li­ka, čul­nih uti­sa­ka, reak­ci­ja…, rasteg­nu­tih površi­na nek­ih pori­va, afeka­ta, moti­va, koji zbog odsust­va makar i nagov­eš­ta­ja nek­ih dubljih psi­hičk­ih slo­je­va ili for­mi (dolažen­ja do) samosvesti, ostavl­ja­ju uti­sak o kom­pulzivnom, goto­vo mehaničkom pon­ašan­ju.  Amblem, meton­im­i­ja i hrono­top toga sve­ta, a u jed­noj od priča („Noć“) i stanište, dom propa­log investi­to­ra, jeste tržni cen­tar, pros­tor u kojem se svet kao ner­a­zluči­va mešav­ina sli­ka, fan­taz­i­ja koje lako pro­bi­ja­ju porozne granice imag­i­narnog, stvari i žel­ja, kao svet izla­gan­ja, glad­nih pogle­da i zuren­ja, materijalizuje.

    Kao soci­olog („kafanolog“) i nov­inar, Bukvić je sklon priča­ma koje su dovoljno bizarne tj. ironično obr­nute da bi se od njih, po volji, mogla naprav­i­ti i aneg­do­ta, i crnohu­morni vic, i kafan­s­ka priči­ca za beskra­jno prepriča­van­je, i šokant­no ili sen­za­cional­is­tič­ki intoni­rana novin­s­ka vest i (kako je autor izabrao) intere­sant­na krat­ka priča čija se intri­g­ant­nost sa nivoa sle­da događa­ja i situaci­ja pre­meš­ta na nivo pripovedne vizure i sti­la pripovedan­ja i izraža­van­ja, naroči­to u priča­ma „Ispod tepi­ha“ (gde se, zajed­no sa đubre­tom, na „deponi­ji prošlosti“, od bogatog ljubavni­ka-spon­zo­ra, kri­ju tajni ljubavni­ci) i „Oče­v­i­dac“ (sao­braća­jne nes­reće tj. pogibi­je devo­jke), u koji­ma eksper­i­men­tiše sa unutrašn­jim monol­o­gom, koji priču zat­vara i ras­tače u flu­id­nu svest, odnos­no sa pripovedan­jem koje se odvi­ja unazad, kao izraz žel­je za poništen­jem tragedi­je i smr­ti, što će poen­ti dati speci­fičnu intonaci­ju. S druge strane, ispripovedane situaci­je su, ipak, i dovoljno tip­ične da mogu da budu egzem­plum nar­avi, vred­nos­ti, društvenih fenom­e­na i odnosa, proce­sa dugog tra­jan­ja, onih koji nas­tavl­ja­ju da se odvi­ja­ju i da obliku­ju karak­tere i deša­van­ja i onda kada se društve­na i držav­na ure­đen­ja izmene, kada se (sov­jet­s­ki) medved spri­jatelji sa ćudljivom i pus­tolovnom (glob­al­no pop­u­larnom) Mašom, kada bitan okvir deša­van­ja, ma koliko naiz­gled nemao veze sa „nama“, postanu deša­van­ja, verovan­ja i običa­ji u dalekoj, čud­noj Kini.

    Naime, Bukvićeve priče su smeštene u različite peri­ode dvade­se­tog veka, mada na to ukazu­ju tek jed­va primet­ni detalji; nje­gov cilj nije da prikaže kul­turnois­tori­jsku raz­liku kao rezul­tat pro­t­i­can­ja vre­me­na, već opsta­jan­je obraza­ca mišl­jen­ja, odnošen­ja i (ne)delanja, uprkos vre­menu. Zbog toga su nje­gove priče uvezane: spored­ni likovi jedne priče javl­ja­ju se kao junaci/pripovedači priče koja sle­di ili pretho­di, iz istog ili dru­gog peri­o­da; ili je, pak, reč o igri imenima/identitetima, o imenu kao (ne)garanciji identiteta.

    S obzirom na to da se priče uglavnom završava­ju osu­jećen­jem, izn­ev­er­a­van­jem neči­jih nam­era, plana, očeki­van­ja, naslov zbirke – koji situaci­ja­ma, i kada nije reč o, npr., klađen­ju ili lutri­ji, pri­da­je karak­ter haz­arder­ske igre i kock­an­ja (sa sud­bi­nom) uz pre­varu, tj. lažno, ilu­zorno obećan­je dobit­ka – u odno­su na svet dela jeste ironičan, ali i tako­reći metapo­et­ič­ki: iz tih gubita­ka – sva­ka priča dobija.

    Očigled­na posvećenost koliko flek­si­bil­noj i ekonomičnoj toliko i zahtevnoj for­mi kratke priče, pažn­ja i trud uloženi u to da sva­ki aspekat nar­a­ti­va i detalji scene, dijalo­ga i opisa situaci­ja ili pred­meta budu funkcional­ni, smis­lotvorni i s obzirom na temu, poen­tu i ton određene pripovesti efek­t­ni i usklađeni, promišl­je­na kom­pozi­ci­ja zbir­ki kojom se poje­d­i­načne priče nado­građu­ju i u svo­joj dinamičnoj razno­likosti objed­in­ju­ju jedin­stven­im pogle­dom na besmis­lenost, uza­lud­nost, pro­mašenost, ispraznost, (auto)destruktivnost ili grotes­knost ljud­skih post­pu­ka i sud­bi­na, Smrt u Bašaidu i Sva­ka dobi­ja čine zbirka­ma vred­nim pažn­je, domišl­jan­ja i komentara.

    [1] Bojana Sto­janović Pan­tović, Mor­fologi­ja ekspre­sion­is­tičke proze, Beograd, 2003, str. 61.

    .

    .

    .

    .

    .