Dejan Atanacković

Duh mora

.

.

…..Ima više godina otkako je grupa predstavnika Maora, etničke manjine Novog Zelanda, došla u zvaničnu posetu firentinskom Muzeju antropologije. Pozvani radi učešća na konferenciji posvećenoj putovanjima Džejmsa Kuka, preneli su ljubazne pozdrave svojih sunarodnika organizatoru konferencije i čuvenom gradu iz kog je potekla renesansa. Potom su, već tog prvog jutra, pošli u obilazak grada sa vodičem. Nakon ručka, usledila su uvodna izlaganja, i grupa je pažljivo pratila projekcije slajdova u sali sa velikim kaminom. Muzej koji je osnovan krajem devetnaestog veka, a svoje sadašnje mesto dobio početkom dvadesetog, primer je klasične etnološko-antropološke kolekcije toga vremena. Sakupljeni predmeti svedoče o vremenu besomučnih osvajanja i otimačina. S obzirom na muzeološki zanemarive izmene, današnji kustosi upravo taj aspekt navode kao značajan, ispravno odbijajući da muzej „osavremene”, za razliku od mnogih evropskih muzeja srodnih kolekcija, s vremenom preobličenih u prikladno uređene zabavne parkove. Posle završenog izlaganja usledila je pauza i grupa Maora, koju su činila tri starija muškarca i dve žene sličnih godina, svi odeveni u sasvim obične artikle zapadne kulture, dobila je najzad priliku da obiđe muzej. Poseta je tekla uobičajeno, uz pratnju kustosa i organizatora konferencije, sve do dolaska u salu posvećenu Polineziji. Tamo je grupa zastala pred velikom vitrinom ispunjenom predmetima kulturne baštine Maora. Bile su tu figure predaka, obredni predmeti, izrezbarene kapije, komplikovani pramci čamaca, oruđa od kostiju, igle za ritualno tetoviranje… Dugo su stajali nemo, potom se međusobno došaptavali, pa opet zaćutali. Konačno je jedan od muškaraca prišao kustosu i ljubazno zamolio za dozvolu da zapevaju. Bio je to, naime, njihov prvi susret sa autentičnim predmetima sopstvene kulture. Do tada su mnoge od njih, rekao je, videli samo na fotografijama i slušali predanja o njihovoj upotrebi. Naseobine Maora u potpunosti su pokradene i uništene. Što nije spaljeno, deo po deo preneto je u muzeje zapadnog sveta. Grupa je tada, stojeći pred muzejskom vitrinom kao pred kakvim svetilištem, zapevala, kako su posle prisutni pričali, tihu i prkosnu pesmu o precima, o strašnom duhu mora koji čuva selo, o neprijatelju koji nema hrabrosti da mu se suprotstavi. Po završenoj pesmi, zavladala je takva tišina kakvu niko nije smeo da poremeti, tišina kojoj su prisustvovali i u njoj začuđeno učestvovali i malobrojni posetioci muzeja koji su se slučajno tu našli. Danima se posle, među osobljem muzeja, prepričavala ta tišina. Svako je primetio poneki detalj: odraz u staklu, pogled, šum disanja koji je ličio na udaljeni zvuk talasa. Grupa se potom zahvalila kustosu i pošla na ugovorenu večeru.

 

 

   © 2018 Besna kobila

.

.

.

.

.


Dejan Atanacković

Rođen u Beogradu 1969. godine. Kao vizuelni umetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i projekte. Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci. Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu Body Archives, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela. Dobitnik je NIN-ove nagrade za svoj prvi roman “Luzitanija” u izdanju Besne kobile (2017). Autor je zbirke pripovedaka “Čovek bez jezika” kod istog izdavača (2018). Kolumnista je NIN-a od septembra 2018.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja