Eho

Lat­est posts by Sanel Delić (see all)

    .

    .

    Krik egzis­ten­ci­je koji odjeku­je pros­tor-vre­menom, rastežeze se bez grani­ca. Samo ga sadašn­jost može čuti. Trenu­ta koji izmiče total­noj spoz­na­ji razu­ma. Čvrsti sti­sak koji pokuša­va uhvati­ti sadašn­jost. Ali ne možeš uhvati­ti ono što ti izmiče kroz prste. Sis­temske struk­ture imitiraju/oponašaju (samo) ono što dolazi iz prošlosti. Na budućnost možeš biti pripreml­jen, ali da li je to sve sig­urno? Prazan pros­tor među nama, dale­ka tiši­na koja nam je bliže nego bilo šta dru­go. Fiz­ič­ka raz­dalji­na, ili društve­na, zar je važno? Mož­da nije ni bit­no, jer raskol između sub­jek­ta i objek­ta jeste kakav jeste, da li uopće mora biti pre­vaz­iđen? U snuž­denos­ti, koja pada u kapi­ma kao kiša, osjećaj anksioznos­ti od egzis­ten­ci­je. U potrazi za oslobođen­jem – oslon­jen na izo­laciju. Dodir sa samim sobom, jed­i­na prepre­ka koja se tre­ba pre­vaz­ići u što pri­jašn­jem vre­menu. Izgu­biti dodir sa svo­jom prirodom, nužnost koja se mora dogodi­ti kako bi se pono­vo pron­ašli? Iz teze ide uvi­jek anti-teza? Mož­da, ali ne mora biti; jedi­ni metod kojeg uzi­mamo za daljnu istragu. Sin­teza, pro­ces koji negi­ra i spa­ja obo­je. Dolazak Jedin­st­va, otkriće neuh­vatljivog. Cjeli­na kak­va jeste, ali ne za dugo. Opet ide peri­odičnost u toku. Ima li spasen­ja od toga? Nevezanost za sve, i bezuslovno djelo­van­je. Dru­gi način, ali unčikovi­tiji(?). Spasen­je ili oslobođen­je? I da li je spasen­je usit­inu oslobođen­je? Oslobođen­je je(ste) spasen­je, ali tra­jno, bez čekan­ja bilo koga dru­gog. Oslan­jati se na samo­ga sebe; jer to je ono što imaš čitavu svo­ju egzis­ten­ci­ju. Nošen­je sa svo­jim Ja. Dok nas smrt ne ras­tavi. Sti­sak živ­ota, sti­sak trenut­ka, sti­sak smr­ti. Toliko nas­to­ji­mo stis­nu­ti, zadržati, iz stra­ha da ne pro­pus­ti­mo ostatak nadolažen­ja. Nevezanost za van­jsko, djelo­van­je bezuslovno, jeste uži­van­je u van­jskom i unutrašn­jem trenutku. Pri­h­vačan­je dolas­ka i odlas­ka, kao prirodnog proce­sa – prirod­nih bića. Neprirod­ni ne pri­pada­ju priro­di. Uskla­di­ti tije­lo i um, žel­je i mogućnos­ti; radi­ti ono što svo­jim bićem osjećamo. Ono što nam je u priro­di. No za to je potreb­no duboko pogle­dati okom u svo­ju unutrašn­ju proval­i­ju, za otkri­van­jem ono­ga što je skriveno i rasu­to u nama. Sin­teza sve­ga u nama, povezanost i usklađenost. Bal­ans sis­tema, kao uni­verzu­ma. Time ćemo moći uspostavi­ti kon­takt sa drugi­ma, drugim ja, bez ometan­ja  prirodnog toka događa­ja i komu­nikaci­ja. U svi­je­tu stranaca, stranac koji luta okeanom duša ovim pos­to­jan­jem. Duše neusklađenih, koji plu­ta­ju bitkom. Bit­ka sa van­jskim i unutrašn­jim. Sub­jekat i objekat, u vječnom odno­su onog bliskog i dalekog. Prob­lem je kada sub­jekat izgu­bi odnos sa samim sobom. Tada nas­tupi plu­tan­je bića, nalik na okeanu bez grani­ca, u bitku koji ne gov­ori niš­ta. Priča tiši­nom se oda­je  u kodovi­ma. Glaso­vi naliku­ju samo na eko u praznom pros­toru, a bića na zrna pijes­ka u pustin­ji. Komu­nikaci­ja presta­je, nema više (smis­lenog) gov­o­ra. Svi žele da ih se čuje, ali niko nije spre­man da čuje. Bitak je jedi­ni koji čuje sve, ali ne odgo­vara naglo, jer ne želi preki­dati odnos i gov­or ljud­skog bića koji ima neš­to za reći. Izo­laci­ja, uzi­man­je vre­me­na za sebe od svih. U moru glaso­va se čini isto kao i u mrtvoj tiši­ni. Niko te ne čuje, izolo­van si. Komu­nikaci­ja nije uspostavl­je­na; ne pričamo istim jezikom. Ne drži­mo svi iste ide­je više. Uz par poje­d­i­naca živ­ot se čini zabavni­jim, igrani­jim. Odluču­je­mo o sve­mu što nas se (ne)tiče. Sob­st­vo je jedi­no moje, i ono me se tiče. Jedi­no važno, dok ga još imam. Uza­jam­nost sa drugim ja je(ste) dio ljud­skog bića. Gubljen­je sob­st­va dovo­di do ovis­nos­ti drugih. Ovis­nost koja ne može biti ispun­je­na jed­nos­tavno. Posu­da bez dna. Umjesto vode tu je pažn­ja koja se traži od drugih; ali ona nije sama, tu su odobra­van­ja drugih. Nema niš­ta loše od umjerenog odobra­van­ja od drugih, ali da to bude pre­sud­na odlu­ka u djelo­van­ju jeste otrov. Tada presta­je uži­van­je i razi­gra­nost. Upoz­na­van­ja sob­st­va preko sebe i drugih, ali ne ovis­nos­ti koja vodi o kon­ačnoj odlu­ci dru­gog ja. Biti opažen od strane samo­ga sebe. Samo­pri­h­vatan­je, kao poče­tak na kome se raspo­laže mater­i­jal za dal­je obliko­van­je. Samod­o­voljnost, kao iden­titet koji je svoj. Ne pored­i­ti se sa drugi­ma, nego potvrđi­van­je sob­st­va kao i (onog) dru­gog (ja). Egoizam kao pogrešno razu­mi­je­van­je samod­o­voljnos­ti; vodi nas u iluz­i­ju. Mnen­je izvire, buk­ti, stvara nered. Kolek­tiv­na ludost, koja ne vodi nigdje osim u proval­i­ju his­ter­i­ja i drugih pomi­ješanih i nedefin­isanih emo­ci­ja, koje se krčka­ju kao čor­ba u lon­cu. Kon­tradik­tornos­ti koje se miješa­ju dajući nove okuse. Vješ­tač­ki proizve­deni, nepri­jat­ni za probavl­jan­je. Bitak guta, iako nepri­jatan ukus, probavl­ja nas vre­menom. Frus­traci­ja zbog greške u komu­nikaci­ji sa sob­stvom, sob­stvom i okoli­nom. Uti­caj okoliša na nas, i nas na okoliš. Sim­bioza koja je neizb­jež­na. Zbog frus­traci­ja jed­no od tog dvo­ga ima neizb­ježnost u svo­joj akci­ji da bude infe­ri­orni­je od ono­ga dru­goga. Priro­da posta­je nepri­jatelj, jer neza­v­is­na je od čov­je­ka. Nas­tavl­ja svo­jim tokom i bez nje­ga. Ne tre­ba joj niš­ta što joj ne pri­pa­da. Čov­jek, biće koje je izgu­bio dot­i­caj sa njom zbog ega. Prop­ušteni trenut­ci uče nas neče­mu što gubi­mo. Žal­jen­je kao oruži­je za (samo)destrukciju ličnos­ti. Jadiko­van­je – obz­navlji­van­je trag­ičnog epa. Hor se oglaša­va  kada počne  trag­ični trenu­tak veličan­ja   živ­ota (jednog) juna­ka. Krik egzis­ten­ci­je. Oslobođen­je putem kon­tak­ta sa onos­tran­im. Uzi­man­je sred­sta­va za pronalaskom mira. Tragedi­ja pokazu­je crte čov­jekove pat­nje. Prist­up živ­o­tu kao stvari koju tre­ba osvo­ji­ti, kako se ne bi osjećali infe­ri­orn­im. Shvatan­je živ­ota kao igru, i djelo­van­jem u skladu sa har­moni­jom jast­va. Umjesto pronalas­ka onog što će nas defin­isati, tre­bamo živ­jeti da bi se defini­ci­ja sama rodi­la. Ako je uopće potreb­na da bude. Ne kao dog­ma, već uput­ni­ca za daljnu igru. Dolazak budućnos­ti u pos­to­jan­je, za sve odvažne koji su odlučni naprav­i­ti si mjesto u utro­bi nje sama. Budućnost, inves­ti­ci­ja bez sig­urne garan­ci­je koja zbog svo­je nepos­to­jan­soti je neuh­vatlji­va, biva mod­i­fiko­vana našim (kolek­tivn­im i/ili indi­vid­u­al­nim) akci­ja­ma. Stan­je svi­jesti za odvažnost preuz­i­man­ja konaca od moiri.

    .

    .

    .

    .