Vladislava Gordić Petković

Fikcija je odbrana od životnih surovosti

.

..

 

Vladislava Gordić Petković je redovna profesorka engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, književna teoretičarka i kritičarka.  Koordinatorka je programa Rodne studije na Univerzitetu u Novom Sadu. Autorka je deset knjiga (jedna u koautorstvu sa Ivanom Đurić Paunović), više stotina naučnih radova, eseja i novinskih članaka. Glavna je i odgovorna urednica biblioteke Prva knjiga Matice srpske. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog književnog društva i PEN-a. Urednica je Kulture, naučnog časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, od 2017. godine.

Za prevode proznih knjiga Entonija Berdžesa i Ernesta Hemingveja nagrađena je nagradom “Laza Kostić” Novosadskog salona knjige i nagradom Društva književnika Vojvodine za prevod godine. Dobitnica je nagrade “Kapetan Miša Aksentijević” za doprinos u oblasti književnosti, prevodilaštva i kulture. Za rukopis knjige Književnost i svakodnevica dobila je nagradu „Istok – Zapad“. Pisala je kolumne za dnevne listove Danas i Politika.

.

.

            Prva reč koji ste izgovorili?

.

            Sasvim sigurno je bila ženskog roda, ma-ma ili ba-ba. Bila sam vrlo brbljiva uvek, ali i selektivna u toj brbljivosti.

.

.

            Vaše prve igračke?

.

            Najpre isključivo lutke, tek kasnije lego kockice, ali i knjige, koje sam sistematski uništavala. Jedna od voljenih “igračaka” bila mi je Istorija modernog slikarstva Herberta Rida: iscepala sam je onako revnosno kako sam je prethodno išarala.

.

.

            Vaše igre? 

.

            Igranje lastiša bila je odlična zanimacija  nešto starijeg uzrasta. Žmurke. One standardne dečje simulacije stvarnog života, koje se uglavnom svode na isprobavanje rodnih uloga koje smo viđale u svojim malim svetovima gde su mame išle na posao, i zato kuvale ručak prethodne večeri, tapirale kosu i mazale usne ciklama karminom. Nikakav poseban repertoar, dakle.

.

.

            Kao dete želeli ste da postanete?

.

            Mene je fascinirala registar-kasa u samoposluzi, i moje prve ambicije vezane su za nju: činilo se da, kao neko ko se bavi brojkama i sedi za mašinom punom tipki, kasirka savršeno kontroliše situaciju u svetu. U drugom talasu ambicija došla sam na ideju da budem vaspitačica: tete u zabavištu delovale su kao vile na sedativima, prava blagodet u kontekstu svih šokova koje svakodnevno doživljava dete prisiljeno da ustane rano i nekud odlazi po obavezi. Ali najduže me je držala želja da budem modni kreator, o čemu svedoče tabaci i tabaci crteža visokih i koščatih manekenki i odeće koja je, sad to uočavam, imitirala stil američkih supruga iz srednje klase pedesetih godina prošlog veka. Mislim da je na moje razumevanje sveta i stvarnosti najvećeg uticaja imao “Politikin zabavnik” i njegove rubrike od Riplija do onog stripa u sredini – makar do polaska u školu a možda i dugo nakon toga.

.

.

            Prvo slovo koje ste naučili? 

.

             Prvo slovo mog imena, ćirilično, koje sam pisala naopačke, ne znajući  tada za logo grupe ABBA.

.

            Šta Vas je rastuživalo? 

.

            Kraj leta, jer je na kraju leta moj rođendan, a posle mog rođendana sledio je kraj svih krajeva – početak nove školske godine. Zapravo, kad bolje razmislim, mnogo veće parče moje melanholije potroši se na početke nego na završetke.

.

.

            Društvo u najranijem detinjstvu?  

.

            Cica i Goca, dve drugarice iz susedstva, savršeni antipodi: Cica vesela i opuštena, Goca ozbiljna i marljiva. I, naravno, buljuk dece iz komšiluka, škole… Osnovna škola je bila vezana za čitav niz mini-migracija, jer su se stalno menjale lokacije zgrada i učionica, pa sam za prvih pet razreda premrežila sve šidske kote, a i moja generacija sa mnom.

.

.

            Prvi bicikl?

.

            Crveni poni koji mi je kupio deda Đorđo. Naučila sam da vozim uz pomoćne točkove i dedinu sigurnu ruku. Obožavam bicikl, ali odavno se nisam vozila jer se stravično plašim saobraćajne gužve a nekako nema ni mesta ni prilike da opušteno vozim. Nikada neću biti šefica drumske krstarice jer nisam polagala, niti ću polagati, vozački ispit. O tome je valjalo misliti ili na vreme, ili nikad nakon toga. Još kad u svojoj natalnoj karti uočiš železnički čvor, zaključiš da neka određenja postoje zato da bi nas presudno odredila, pa odlučiš da ga ne raspertlavaš. Međutim, moram da se pohvalim da sam savršen suvozač na duge staze, efikasan spoj duhovnika i kondicionog trenera.

.

.

            Prva lopta?

.

            Mnogo je bilo prvih lopti, jer sam imala sedmoricu braće, što od tetke, što od stričeva, tako da sam delila njihove igre i njihove lopte u onoj meri u kojoj su hteli i želeli da me pripuste u svoje svetove “sporta i razonode”. Uvek su me fascinirale takozvane “medicinke”, uglavnom teške i hrapave, a moja omiljena igra bila je “između dve vatre”.

.

.

            Šta Vam beše najteže u školi? 

.

            Bila sam redak antitalenat za predmet zvani OTO, ili kolokvijalno “tehničko”, a umeren antitalenat za likovno, mada oduvek mnogo volim da crtam i ponekad čak neoprezno tvrdim da to i umem. Sa temperama sam uvek bila posvađana: nebo na mojim radovima iz likovnog uvek je ličilo na cunami stušten na banatsku pustaru. Zvuči nemoguće, otkud cunami u Banatu,  je l’ te, ali tako tupu i tamnu plavu boju neba kakvu sam ja uspevala da zamutim retki su filmovi katastrofe umeli da dočaraju. Hemingvej u jednom pismu Gertrudi Stajn more u Rapalu opisuje kao “weak and dull”; upravo takva sam neba ja malala.

.

.

            Učiteljica?

  .

            Moja učiteljica u osnovnoj školi  u Šidu, Verica Kovinčić, za koju sam kasnije otkrila da liči na Vivijen Li. Učiteljevala je i u Slavoniji pre dolaska u Šid. Bila je vrlo predana, ono što se danas dosta bezosećajno i neutralno naziva “dobar metodičar”. Dobra strana pedagogije u vreme mog odrastanja bila je ta kombinacija nadobudne strogosti i svedene ljubaznosti koja je vaspitanje pretvarala u seriju mekih prizemljenja čupavih Narcisa i dobro uhranjenih princeza. Tako smo učili da niko od nas nije centar sveta.

.

.

            Predeli Vaše djetinjstva? 

.

            Lipovača, izletište na obroncima Fruške Gore, gde je još sedamdesetih postojala trim staza. Tamo sam odlazila sa ocem.  Sva ta imena mesta u okolini Šida zvuče i danas mistično: Adaševci, Berkasovo, Molovin, Gibarac, Jamena, Sot. Zatim, selo Gajdobra u kom sam provodila leta. Provela sam mnogo vremena na selu i u šumi, ali od svih predela najviše volim more i morsku obalu: smatram sebe posebno povlašćenom kad uspem da ukradem nekoliko dana na primorju u neko “vansezonsko” vreme, kad su ulice puste i obavijene hladnjikavom omaglicom. Nekad to bude Malta u vetrovitom septembru, Istra u  vlažnom novembru, mislim da samo u martu nisam nikad bila na morskoj obali.

.

 .   

            Da li ste pisali ljubavna pisma? 

.

            Nikada, to mi je bilo dosadno. Radije avanturističke romane i šaljive pesmice.

.

.

            Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

.

            To su pre bile takozvane simpatije. Lepa reč koja se izgubila. Ne znam kud se dedoše, nestade i Jastreba iz “Kapelskih kresova”, ako se on računa….

.

.

            Vaš nadimak iz škole?

.

            Toliko sam ih smišljala drugima da nijedan nije ostao za mene! To je sudbina nas sa imenima dužim od Igmanskog marša. Da bi se moje ime izgovorilo, treba zastati na odmorištu, a onda je i prevelik napor da se smišljaju nadimci. Bila sam najčešće Vlatka ili Vladica.

.

.

            Da li ste se tukli?  

.

            Nisam bila harambaša za primer, više mi se dopadalo verbalno nadgornjavanje, odnosno – nadlajavanje.

.

.

            Šta ste čuli o Vašim precima? 

.

            Po jednoj porodičnoj priči, koja je više intrigantna no verodostojna, vodimo poreklo od Mehmed-paše Sokolovića, a sa mamine strane postoji dokazana veza sa Teodorom Herbezom, čiju biografiju moj ujak pomno istražuje. Sa hajdučicom Jelenkom, ljubavnicom Miloša Obrenovića kojom se oženio, Teodor nije imao dece, ali ja obožavam da ovu ideju rodoslova fikcionalizujem i domećem joj grančice kneževa i razbojnika istovremeno.

            Fikcija je odbrana od životnih, dokumentovanih surovosti: moji preci sa obe strane su se jada nagledali –  ratovi, oskudica, stradanja u ratu i miru. Jednom je moja ujna pitala moju baku kako su se ona i deda upoznali, i baka se rasplakala, jer se poznanstvo s partizanom koji je uspeo da pobegne sa masovne grobnice desilo nakon što je u požaru koji je podmetnula ustaška vojska stradala njena porodica. Druga baka je tokom rata rodila troje dece s kojom se skrivala od četnika. Tad sam shvatila da romantika ne samo da nije univerzalna pojava, nego je privilegija, ili klase, ili geografije. Romantične uspomene imaju spokojni i bogati ljudi koji žive u zemljama koje ne ratuju. Bakina sestra je svoju decu pozdravljala rečima “alaviju”, misleći da je to “I love you” koje je tako čula u filmovima, pozdrav na rastanku, pa i to dosta toga kaže: sva ljubav koja se desi u izazovnim istorijsko-geografskim formatima postoji samo u rastanku, odlasku.

.

.

            Preci koje ste sreli? 

.

            Valjalo bi objaviti jednom, ako se mama i ujak slože, životnu priču moje bake Danice Herbez, koju je pred kraj života napisala, a moj ujak prekucao. Životna priča mog dede Đorđa Herbeza postoji na Internetu, o tome kako je pobegao sa streljanja 1941. na jami Kukavuši kod sela Kozice. Pronađite, ja se već godinama ne usuđujem da snimak pogledam do kraja. Počnem da gledam, pa mi se oko zaustavi na dedinom odelu, lalama na stolu, dvorištu kuće u kojoj sam provela veliki deo detinjstva i sve bude, što bi Vordsvort rekao, “preduboko za suze”.

.

.

            Slika oca?

.

            Moj tata, čitalac i sportista, trkač, hodač. Izuzetan književni stručnjak, pisac, intelektualac, etalon etičnosti. Kaže da me je on uveo u “pakao svoje biblioteke”, tvrdi da je čitao Foknera dok me je ljuljao u kolevci; poverujte mu. Trebalo mu je četiri decenije da me zarazi pasijom za sport: namerno kažem “pasija”, pošto se oboje rekreacijom bavimo do granica patnje. On je sa trideset i tri počeo intenzivno da trči, svaki drugi dan, istrčao je u više navrata polumaraton i maraton.

            On me je, kad sam bila dete, nagovorio da počnem da učim engleski, a oduvek insistira na uspravnom držanju. Šteta što ne patentira svoj sistem vaspitavanja dece “u četiri reči”. Evo kako to izgleda: pitate ga za savet šta da činite, on odgovori “TI PROCENI”. Poslušate ga; razmislite, procenjujete li, procenjujete ceo dan, nedelju i mesec, te potom, kako često bude, donesete pogrešnu odluku, kolosalno se okliznete na prethodno dobro prostudiranom terenu…. Kad shvati posledice i razmere pogrešne odluke, na red dođu druge dve reči koje izgovori: “IZVUCI ZAKLJUČKE”. Možda je to pedagogija a možda zen diplomatija, svačija biografija okićena je tim hematomima pogrešnih odluka koji blede da bi se opet zacrveneli.

.

.

            Fudbal ili košarka? 

.

            Fudbal. Pratila sam pomno fudbalsko prvenstvo u Španiji 1982, i danas znam kako se zvao golman kamerunske reprezentacije. N’Komo. Ja sam kataloška priroda, pamtim imena i detalje, što su nepotrebniji, tim mi se dublje urežu u pamćenje. Sport doživljavam kao neku vrstu larpurlartističke a srcu prirasle statistike  – kao da mi je duhovni vođa Božo Koprivica, s kojim delim navijačku strast. Ja sam treća generacija partizanovaca.

.

          . 

            Gde je otišla Vaša prva plata?

.

            U predvečerje inflacije. Izazov je setiti se tih dana 1992. godine jer je moje zaposlenje na Filozofskom fakultetu, gde radim sa velikom predanošću i danas, otpočelo u teškim vremenima rata i galopirajuće oskudice: te je godine na anglistiku umesto kvotom predviđenih 40 upisano 160 studenata, pa je moj rad u fakultetskoj nastavi počeo stadionskom atmosferom na vežbama iz  engleske književnosti (stadionskom po broju prisutnih, ponašanje brucoša bilo je po svemu uzorno), višednevnim usmenim ispitima i pokušajem prilagođavanja takvoj radnoj atmosferi. U roditeljskom stanu su se smenjivali rođaci i prijatelji izbegli iz Hercegovine i Sarajeva, ali taj teret gostoprimstva i dobročinstva najviše je pao na leđa moje majke.

.

.

            Gde Vam beše lepše, u danima ili u noćima?

.

            Najviše volim rano jutro, bilo uz knjigu, bilo uz kompjuter, ali noć je mnogo tiša, i zato često biram noć. Noć je lepša za druženje, za sedeljke i izlaske, ali volim i ranojutarnje kafe sa dragim drugaricama, prijateljima i kolegama. Neki vole da “zatvore” kafanu, a ja volim da “otvorim” kafić, da dođem prva prvcata.

            Suprug i ja živimo u različitim časovnim zonama: ja sam ranoraniteljka, on kasno zaspi. To može da bude recept za dobar brak, jer omogućava delimična neviđanja na svakodnevnoj osnovi, bez kakvih je bilo kakav kvalitetan zajednički život nemoguć. Ta časovna razdešenost donosi i luksuz svakodnevnih razmirica na temu ko je duže spavao i manje doprineo životu i radu u našoj maloj zajednici. Uostalom, spokoj nikog nije usrećio!

.

.

            Da li ste ikada poželjeli da budete glumica?

.

            Koja curica to ne poželi? Ta se želja potroši čim dospeš u recitatorske i literarne sekcije i shvatiš da je uprizorivanje tuđih života krvav rad. Imala sam radost i zadovoljstvo da se bliže upoznam sa nekoliko glumaca i glumica, ali ne bih im bila u koži. Svi ti psihološki rudokopi u koje moraju da silaze da bi izronili svetlo zrno nove uloge teško da se mogu porediti sa  stvaralačkim anksioznostima u drugim umetnostima.

.

.

            Da li ste poželeli da odete? 

.

            Svakog dana po dvesta do trista puta poželim da odem u Umbriju, ili na Maltu. Italija je jedina zemlja koja mi se javlja u snovima postojano i redovno, Maltu obožavam na daljinu. Ja sam birokratska kukavica, plašim se svake vrste papirologije, i to je možda jedini valjan razlog mog neodlaska ikuda na duže vreme.

.

.

            Vaša leta? 

.

            Dalmacija u detinjstvu, Istra u bračnom životu, obe važne i nezamenljive. More i plivanje, nerazmrsiv spoj za mene. Nikad ne plivam u bazenima i rekama iz dubokog poštovanja prema moru.

.

.

            Grad? 

.

            Mnogo volim Budimpeštu, nekoliko svetih i lepih mesta imam tamo. To je grad konzistentne urbanosti i mora zelenila, džepni London, koji takođe mnogo volim. Mislim da su tek posete metropolama u Rusiji i Americi učinile da shvatim koliko je ljudsko biće patuljasto i nemoćno spram rastojanja, arhitekture i urbanističke tradicije. Volim mnogo i male gradove, koji su melanholični i samo prividno tesni duhu. Peruđa i Sijena su bajke u kojima bih volela da živim: u Peruđi sam provela nekoliko nedelja nakon prve godine studija, i dalje znam naizust nazive ulica. Živela sam nekoliko godina u Pančevu, i dalje u njemu provodim dosta vremena, smatrajući ga svojom vazdušnom banjom: to je grad čarobne slojevitosti, panonska mistika na delu. Novi Sad mi je dom i glavna kota od 1979, ali ga i dalje upoznajem, on je kao odelo sa bezbroj skrivenih džepova. Beograd je grad za koji smišljam neumorno razloge da provedem makar nekoliko sati nedeljno u njemu, ubedljivo najadrenalinskiji od svih mojih omiljenih destinacija.

.

.

            Selo?  

.

            Gajdobra. Imate o njoj sad čitavu monografiju iz pera Anđe Šušić. Mesto plemenitih i duhovitih ljudi koje je, nalik Dubrovniku, dugo imalo svoje Letnje igre!

.

.

            Planina?

.

            Fruška Gora, prepešačena.

.           

.

            Zašto se ljudi zaklinju?

.

            Dovoljno sam dugo slušala uzrečice svojih baka i dedova, od “na zlo ti svanulo” do “očiju mi”, da bih shvatila da su zakletve retorske formule ljubavi i motor razgovora istovremeno.

.

.

            A zašto proklinju?

.

            Zarad iluzije snage i uticaja.

.

.

            Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

            Služe redu i sistemu. Ja sam opsesivni zagovornik forme, jer forma spasava smisao od propasti. Što je donekle u koliziji sa mojom fobijom od papirologije ali niko se konzistentan nije rodio.

.

.

            Kome verujete?

.

            Roditeljima, mužu, bratu i nekolicini divnih ljudi koje zovem svojim prijateljima.

.

.

            Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

            U Sikstinskoj kapeli. Bila sam u Vatikanu u jeku restauracije i imala prilike da vidim tavanicu Sikstinske kapele, dopola u zamagljenim nijansama koje smo znali sa reprodukcija i razglednica a otpola u pastelnim bojama. Granica između prljavog i poznatog s jedne i čistog a čudnog sa druge je slika pred kojom sam najduže stajala.

.

.

            Kurosava ili Bergman?

.

            Bergman. Film koji najviše volim na celom svetu je “Veronikin dvostruki život” Kšištofa Kišlovskog. Poslednjih godina volim veselu nostalgiju Vesa Andersona, koji nije reditelj, već svetkovina. Ništa Tarantinovo nije mi strano: sa godinama sve teže mogu da gledam nasilje i čitam o njemu, ne vraćam se knjigama u kojima se muče ljudi ili životinje, ali Tarantinove slike nasilja su nešto najbliže veselom paklu Voje Despotova.

.

.

            Kako danas izgledaju nekadašnje zablude?

.

            Prelepo! Mislila sam da auto-škola razvozi decu od kuće do škole a da Josip Broz Tito svakog meseca za jednim velikim trpezarijskim stolom deli plate po zasluzi.

.

.

            Začin? 

.

            Prvi prvcati začin je karanfilić: kao dete volela sam da ga grickam i osetim taj peckavi miris na jeziku, kao što sam volela da u ormanu, premećući po odeći, osetim pod prstima narandžinu koru iz koje su štrčale glavice karanfilića. Vanila i cimet spadaju u ukuse i mirise koje svi monumentalno mistifikujemo u svojim uspomenama na detinjstvo i mladost, s pravom. Kad sam, postavši supruga i domaćica, počela da svakodnevno kuvam, prepustila sam se začinskim misterijama, te tako danas moram da imam u kući četiri boje bibera, cimet, kurkumu,  mirođiju i lovor uvek, tu nema pregovora.

.

.

            64?  

.

            Dugo sam igrala šah sa bratom i ocem, dugo i loše. Koliko god bila sistematični perfekcionista i perfekcionistički sistematičar, ne umem da mislim više poteza unapred, i zapravo sam izgubljen slučaj za sva pitanja matematičke logike.

.

.

            Vaši strahovi?

.

            Strah od visine, najveći. Ali mi, za divno čudo, ne smeta da se bavim fizičkom aktivnošću koja podrazumeva lebdenje iznad tla i obrnute položaje, kao što je antigravitacijska joga. Taj strah mi nije smetao ni da se pentram po gredi i visim na karikama kao dete.

.

.

            Šta čekate?

.

            Trenutak neupitne finansijske sigurnosti.

.

.

            Čime se utešiti?

.

            Parčetom torte od čokolade. Iako, kako godine odmiču, sve više mislim da kafa nema konkurenciju. Bez kafe je moj život možda ne besmislen, nego je minsko polje one specifične sorte melanholije kakvu samo ljudi s niskim pritiskom poznaju.

.

.

            Čega se stidite?

.

            U ovom trenutku života, samo svoje nesposobnosti da produbim neke asane u jogi.

.

.

            Praštate li?

.

            Moja dragovoljna amnezija to čini umesto mene.

.

.

            Tražite li da Vam se prašta?

.

            Ne povređujem ljude.

.

.

            Čime se ponosite? 

.

Istrajnošću u nekoliko samozadatih fiksacija.

.

           .

Ko Vas je razočarao?   

.

.     Nikad niko. Vaspitavana sam da u odnosima sa ljudima budem pažljiva i savesna, i da ne obraćam pažnju na to da li se dobro vraća dobrim, zlom, ili ordinarnom pakošću. Zato i ne pravim nikakve statistike ljudskih odnosa, jer to odvodi u samosažaljenje, koje je najodvratnija moguća osobina.

.

 .     

Koga ste Vi razočarali?

.

.   Verovatno sve one koji su od mene imali pogrešna očekivanja. Bojim se da je takvih osoba puno, jer je potpuno ljudski da svakom koga upoznate docrtate poneku osobinu koju nema i posle patite od samozadatih iluzija. Najviše ljude oko sebe razočaraju ljubazni ljudi; sa namrštenicima ste načisto.

.

 .   

Čemu uvek dajete prednost?

           .

Doslednosti. Biti dosledan, to je najteže.

.

 . 

            Šta posvećujete suprugu?

.

…….Svaki svoj dan po ceo dan i prethodnih osamnaest godina. Nekad sam mu bila dežurno smetalo i bezuslovna podrška, sad sam mu i zdravstveni menadžer koji zna naizust naramke njegovih dijagnoza i terapija.

.

.

            Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

       .Otkad znam za sebe, brinem: i zbog toga što su ljudi smrtni, i zato što nisam naučila fiziku ili besprekorno pripremila predavanja. Prethodnih godinu dana sam bila suviše blizu smrti da bih smela da sve prethodne brige otpišem kao frivolne. Ne: one su me pripremile za ovo sad.

.

.

            Šta dalje?

 

……..Valja brojati blagoslove, i stideti se svojih privilegija: ono čega se podsetim svakog dana jeste koliko treba da budem zahvalna divnim ljudima sa Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Oni su mi pokazali šta su to pitanja srca i kako se boriti za odgovore na njih.

.

.

                                               Razgovarao Enes Halilović

.

.

.

.

.


Vladislava Gordić Petković

Profesorka engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, književna teoretičarka i kritičarka. Koordinatorka je programa Rodne studije na Univerzitetu u Novom Sadu. Autorka je deset knjiga (jedna u koautorstvu sa Ivanom Đurić Paunović), više stotina naučnih radova, eseja i novinskih članaka. Glavna je i odgovorna urednica biblioteke Prva knjiga Matice srpske. Članica je Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog književnog društva i PEN-a. Urednica je Kulture, naučnog časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, od 2017. godine. Za prevode proznih knjiga Entonija Berdžesa i Ernesta Hemingveja nagrađena je nagradom "Laza Kostić" Novosadskog salona knjige i nagradom Društva književnika Vojvodine za prevod godine. Dobitnica je nagrade "Kapetan Miša Aksentijević" za doprinos u oblasti književnosti, prevodilaštva i kulture. Za rukopis knjige Književnost i svakodnevica dobila je nagradu „Istok – Zapad“. Pisala je kolumne za dnevne listove Danas i Politika.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja