Fragmenti

Lat­est posts by Boban Tri­funović (see all)

    .

    .

    Niš­ta nam, ni u ovom sve­tu, ni u ma kojem dru­gom mogućem, istin­s­ki ne pri­pa­da, a pon­a­j­man­je pri­padamo sami­ma sebi. Tuđi­ni smo, koji­ma su potreb­ne teori­je o Dru­gosti i Dru­gi ne bis­mo li kon­sti­tu­isali sebe naspram Njih. Zaš­to se ne može­mo odred­i­ti u odno­su na sebe same? Zaš­to sami sebi nis­mo dovoljni – makar da bis­mo znali ko smo, ne šta smo, jer poton­je je nemoguće? Zaš­to, vaz­da, u neš­to moramo da upe­r­i­mo prst?

    .

    *

    .

    Preziru sebe jer jesu. Žale što, svo­jom rukom, ne mogu da ne budu. Bro­jni su i, najčešće, nepo­jam­ni razlozi za nemogućnost da se ne bude. Potreb­no je da se neš­to neimenlji­vo, neš­to iz naj­dubljih pono­ra Čove­ka sažali na nje­ga i satre sva ta sulu­da oprav­dan­ja za održa­van­je živ­ota – da bi, bed­nik, kon­ačno mogao da kaže da može da ne bude. Katkad, ni sati­ran­je svih oprav­dan­ja za biti­san­je nije dovoljno.

    .

    *

    .

    Čovek je sužanj smis­la. Bez smis­la ne može da dela, a smis­la – iskon­skog, istini­tog smis­la – nema i nikad nije bilo. Čovek ga je – par­don, ih je – sto­ga, izmis­lio; dak­le, ne jedan jedi­ni smisao, koji će biti buk­t­in­ja u noći svakome, već bezbroj man­je-više kom­pat­i­bil­nih i nekom­pat­i­bil­nih metafiz­ičk­ih sis­tema. I, sad, robu­je svakom od njih; robu­je sop­stven­im lažima.

    .

    *

    .

    Pre­više očeku­je­mo od ovog sve­ta. Očeki­vali bis­mo isto i od ma kog dru­gog sve­ta. Očeku­je­mo, uvereni smo da će nam se svet, kad-tad, povi­no­vati. Neće. Ne može se povi­no­vati nikom od nas. Niti se mi može­mo povi­no­vati sami sebi.

    .

    *

    .

    Sred­njovekovni ili savre­meni demonolozi – sva­ka grani­ca se dez­in­te­griše kad se sus­ret­nemo sa nepri­h­vatljivom nam istin­om, a to je da i jed­ni i dru­gi, u svakom demonu, neza­v­is­no od nje­gov­og ime­na ili izmaš­tanog položa­ja u hijer­arhi­ji Šeo­la, Hada, Pak­la, Šibalbe (Xibal­ba)… ne vide niš­ta do nijanse metaforičkog prikaza čovekove prirode.

    .

    *

    .

    Nema dru­gog nači­na da preživi­mo u bez­i­zlazu, u hao­su savre­menog sve­ta, izuzev da bez­i­zlaz i haos pri­h­va­ti­mo i pro­glasi­mo ih za istin­sko stan­je stvari. Tom pri­likom, tre­ba da done­se­mo i jed­nu jed­inu odluku: hoće­mo li u tome sude­lo­vati ili ne.

    .

    .

    .

    .

    .