Dve priče

Lat­est posts by Amar Liči­na (see all)

    .

    .

    Gavrilo­va vrata

    .

    Kao i svakog dana vra­ta su bila otvore­na i ko god je hteo mogao je da naruši setu doma pro­fe­so­ra Gavri­la Sub­otića. Čovek bi se lako mogao ogreši­ti i reći da nije imao ko da poremeti melan­holi­ju pro­fe­so­ra Gavri­la, neka­da uglednog hemičara koga i dan danas ceo grad ceni  i poš­tu­je kao velikog znal­ca. Poseći­vao je nar­od mudru glavu, čak je par puta i lično gradon­ačel­nik dolazio i nudio mu pomoć, novac, čak i posao, mada je i sam gradon­ačel­nik znao da Gavri­lo odavno za posao nije sposoban. Svi gosti bi u Gavrilovoj kući bili priml­jeni raširenih ruku čak bi mno­gi u nje­gov­oj kući osta­jali do kas­no u noć raz­go­vara­jući sa dobroćud­nim starcem, seća­jući se nje­gov­ih srećnih vre­me­na nje­gove nekadašn­je vedrine i raz­draganos­ti kao i nje­gov­og divnog nači­na živ­ota kojim je isi­javao. Ali svako ko bi mu nudio bilo kakvu pa čak i naj­man­ju moguću pomoć naišao bi na odlučno odbi­jan­je. Tako je god­i­na­ma Gavri­lo tvr­dio da mu niš­ta osim jednog ne tre­ba, jedi­no što je kako tako opet preko vol­je pri­h­vatao  je neko­liko kriš­ki hle­ba i parčence sira, to bi mu tra­ja­lo neka­da i po nedelju dana. Jed­i­na žel­ja koju je Gavri­lo imao  je da mu niko ne zatvori vra­ta, čak bi kroz suze jeca­jući i moleći na kolen­i­ma tražio od gosti­ju da ne zat­vara­ju vra­ta kada budu izlazili. Nikakvih potre­ba ni za čim nije imao, sko­ro da ni one iskonske čovekove potrebe nije imao, jed­i­na nje­go­va žel­ja se vre­menom pretvo­rila u iskon­sku potre­bu i pred­stavl­jala svrhu nje­gov­og živ­ota, kas­ni­je mu je opsesi­ja posta­la da čuva otvore­na  vra­ta svo­je kuće, koju više i nije u pot­punos­ti doživl­javao svo­jom. Tu kuću čija vra­ta nika­da nije hteo da otvori sagra­dio je davno, sa svo­jom ženom i u svaku ciglu kuće utkana je bila sreća jedne složne porodice a sad iz tih beton­skih hlad­nih cigli izbi­ja čemer. Neka­da je to bila vila puna ljubavi a sada je nakarad­na ruina koje se mno­gi plaše. Malo ko je Gavri­la razumeo, mno­gi su gov­o­rili da je lud jer spa­va kraj otvorenih vra­ta čak i zimi , svi su ga upo­zo­ravali da ne drži otvore­na vra­ta zimi i noću, ali on ih  nije slušao, nje­mu je jedi­no bilo bit­no da niko ne zatvori vrata.Istina hlad­no mu je bilo, bojao se noću lopo­va ali nika­da nije imao snage da bilo kome priz­na. Lopo­va je noću dok Gavri­lo spa­va bilo mno­go, sko­ro svake noći ih je bilo, Gavri­lo nije mario šta će ukrasti, samo im je ostavl­jao jed­nu istu poruku svake noći “Ako me neko bude tražio, naroči­to moja žena, ili ako budem tre­bao negde da idem probu­dite me, odmah me probu­dite, molim vas odmah, ko Boga vas molim odmah, jer ako me ne probu­dite odmah mogu izgu­biti sve što imam”. Nije ga niko tražio, nisu ga ni budili a svake noći bi legao sa željom da ga neko probu­di i kaže mu da ga traži žena i da mora da ide. U nje­gov­om kra­ju bilo je mno­go man­gu­pa, bio je to takav komšiluk da je čovek mogao umreti, ohla­di­ti se i proš­lo bi mesec dana a da niko ne zna ni da je umro, srećom Gavri­lo je imao veliku i složnu porod­icu, mno­go rođa­ka i pri­jatel­ja koji su ga često oblazili, raz­go­var­ali sa njim i pokušavali da ga razvese­le ali koliko god gosti dolazili kuća je osta­jala aveti­js­ki praz­na, bez  i jednog trač­ka sreće, radosti  i vesel­ja u njoj, kao da nika­da niko nije živeo u njoj.  Man­gupe iz kra­ja nije zan­i­mao Gavrilov bol, oni su jedi­no znali da pos­to­ji neki ludak koji nika­da ne zat­vara vra­ta i za njih je bilo sme­lo i junač­ki zatvoriti vra­ta kuće jednog skrhanog star­ca, nije ih bilo briga što su ta otvore­na vra­ta bila smisao živ­ota Gavri­la Sub­otića. Gavrilu je ponovno otvaran­je vra­ta stvar­alo napor, otežano se kre­tao, nije ni imao žel­je ni nemere da se kreće bilo kuda bez svo­je žene. Čim bi opet otvo­rio vra­ta on bi zvao komši­je i pro­laznike pitavši ih je li ga neko tražio dok su vra­ta bila zatvore­na  i tre­ba li da ide na neki put. Neki su ga ignorisali, neki i ismevali, Gavri­lo bi tada stao na prag i plakao, nije plakao zbog komši­ja i zadirki­van­ja ili zbog man­gu­pa koji  su mu zat­var­ali vrta, nije bilo nje­gove žene niti ga je traži­la, moraće još da čeka da je vidi, da se sretne sa njom, da se izraz­go­vara, još je morao da čeka. Sva­ki mom­e­nat čekan­ja za Gavri­la je bila smrt­na kaz­na, sekunde su mu tra­jale kao godine. Kako nije pri­h­vatao nikakvu pomoć niti pok­lone sem hle­ba i sira, to dvo­je je bilo jedi­no što je i jeo, nijed­no dru­go jelo, naroči­to kuvano nije mogao ni da pogle­da, jer su ga sva pod­sećala na nje­govu ženu, na posled­nji trenu­tak koga se seća, na ono jutro kada je otvo­rilo vra­ta svog doma i nika­da ih više nije zatvo­rio. Toga jutra pro­fe­sor Gavri­lo je bio iznanađen koli­ki se svet sja­tio u nje­govu kuću, čak se i uplašio tolikog nar­o­da. Nika­da kuća Sub­otića nije bila puni­ja nar­o­da, ali će zato god­i­na­ma nakon tog dana kuća biti avet­injs­ki praz­na. Mnoge ljude koji su se toga dana okupili u nje­gov­oj kući Gavri­lo je poz­navao, sa mnogi­ma bio blizak čak i rod sa neki­ma od njih, ali Gavri­la nije zan­i­mao niko od njih, on je jedi­no tražio svo­ju ženu, hteo je sa njom da popi­je kafu i ispriča se, kao i svakog jutra, tako je navikao, ali ona je spavala. Samo je ona spavala dok su svi oko nje pričali. plakali, jaukali a ona ni prstom nije mak­la. Nije shvatao plač, nar­i­can­je i jauke, to mu je smetao i ućutki­vao je sve koji bi zaplakali, kad već žena spa­va neka spa­va na miru, neka je niko ne probu­di.  Vreme je pro­lazi­lo, pro­fe­soro­va žena je i dal­je spavala a Gavri­lo je bio zbun­jen, vrteo se po kući i čekao da se žena probu­di pa da popi­ju kafu i ispriča­ju se kao i svakog jutra do tada. Oni nisu imali dece, on je posled­njih god­i­na posao otal­javao, poli­tikom se nije bavio mada je verovao u bolju budućnost, tako da je zajed­nič­ki suživ­ot sa nje­gov­om ženom za Gavri­la pričin­javao jed­inu radost živ­ota, zato je Gavri­lo toliko i čekao. Čekao je tako ceo dan, celu noć pa i sledećeg jutra je čekao da se nje­go­va žena probu­di, ali ona je i dal­je spavala. Spavala je čvrstim snom čak i kada kada su je u nekom čud­nom kovčegu izneli iz kuće i odneli sve do grobl­ja gde su je čak i zakopali duboko u zemlju, ona je i dal­je spavala. Gavri­lo se svađao i bunio celim putem od kuće do grobl­ja čak je i tamo pokušavao da ih spreči da je zakopa­ju, gov­o­rilo je da nje­go­va žena neće moći da diše dole a i kada se probu­di neće moći tako lako da se vrati, uostalom groblje je bilo toliko tužno i bez­nadežno da bi njih dvo­je zajed­no bili na groblju, oni su odis­ali ljubavlju i srećom a tome mes­ta na groblju nije bilo, ali niko ga nije slušao, niti se nje­go­va žena budi­la. Svi su ga nakon toga napustili i on se vra­tio kući, od toga dana drži vra­ta svo­je kuće otvore­na u iščeki­van­ju da se nje­go­va žena probu­di, iza­đe iz te rake i vrati mu se da pono­vo piju kafu i uži­va­ju ili da njega,onako usnu­log kao nju odve­du onim istim putem.

    .

    .

    .

    .

    Aplauz

    .

    .

    Nagrade se, valj­da, od vajka­da dodelju­ju pojed­nici­ma ili gru­pa­ma zbog toga što su to zaslužili svo­jim radom na nekom polju. One mogu biti dodel­jene i oni­ma koji ne streme nji­ma i koji­ma one nisu motiv. Valj­da se sma­tra za logično da oni koji predano rade pri­h­vata­ju i nagradu za svoj rad. Takve principe poš­tu­ju mno­gi, naroči­to oni na poseb­n­im pozi­ci­ja­ma. Već dugo nije taj­na da ljude sa više nagra­da i priz­nan­ja više cene, bez obzi­ra na objek­tivni istin­s­ki kvalitet nje­gov­og rada.

    Jed­na poz­na­ta bri­tan­s­ka film­s­ka pro­du­cents­ka kuća ima običaj da svake godine nagra­di najbol­je pre­ma nji­hovom izboru. Oni su se već god­i­na­ma vodili prin­cipom da ko god predano radi negde bar u podsvesti želi nagradu i samim tim se samokan­di­dovao za nagradu. Jed­nos­tavno bi gre­ho­ta i sramo­ta bilo odbiti takvu nagradu tek onako, iz dosade. Jedan od takvih lju­di, koji nisu imali izb­o­ra sem da pri­h­vate nagradu bio je  Dže­j­mi Pjulis, man­je poz­nat a više isku­san režis­er iz Birminge­ma. Ima­lo je lju­di koji su za nje­ga čuli ali man­je nego kod ostal­ih režis­era nje­gov­og ran­ga. Nika­da nije prim­io nikakvu nagradu za sve ove godine rada. Niko ga nije pohvalio nikako dru­gači­je sem aplau­zom i ponekom časom starog viski­ja. U toliko je ova nagra­da i bila bit­na za Dze­jmi­ja, bila je neka vrs­ta potvrde da u živ­o­tu radi dobar posao. Sle­dovala ga je nagra­da za pose­ban dopri­nos kul­turi, speci­jal­no priz­nan­je za sve što je radio god­i­na­ma unazad, teško bi bilo očeki­vati da će opet imati pri­liku da pri­mi neko slično priz­nan­je. Već god­i­na­ma se cer­e­moni­ja godišn­je dodele nagra­da te pro­du­centske kuće održavala se u jed­noj ogrom­noj pozorišnoj sali u Lon­donu. Pored toga što je to bila jed­na od većih sala u celoj Bri­tani­ji svake godine je sala bila puna do posled­njeg mes­ta, ogro­man broj lju­di intereso­vao se za cer­ermoni­ju iz godine u god­inu. U toj sali se aplauz čuo kao grom, naroči­to tog dana kad je orga­ni­zo­vana godišn­ja dodela nagra­da i priz­nan­ja. Zapra­vo to bi se pre  mog­lo naz­vati godišn­jom smotrom sve­ga što je ta kuća uradi­la u pro­tek­lih god­inu dana, svo­jevrstan rez­ime godine koji je pub­li­ci svake godine bio sve zan­imljivi­ji. Na samom početku su vlas­nik, direk­tor i ostali funkcioneri držali užas­no duge i dosadne gov­ore koje nisu mogli ni da nauče napamet već su čitali sa papi­ra zamuck­u­jući na svakoj dru­goj reči. Za Dže­jmi­ja cela cer­e­moni­ja je tra­jala kao god­i­na, nije mogao da doče­ka da iza­đe na binu, pri­mi to priz­nan­je i vreti se u pub­liku. Kada su kon­ačno stigli do tog dela kada vlas­nik pro­du­centske kuće uruču­je priz­nan­ja voditelj­ka je naj­duže čita­la Dže­jmi­je­vu biografi­ju, detal­jan prikaz svih nje­gov­ih poslovnih i drugih aktivnos­ti u živ­o­tu, spisak je bio impozan­tan. Već dok je voditelj­ka bila na polovi­ni čitan­ja nje­gove biografi­je aplauz se čuo u sali. Pravu ekstazu doživela je pub­li­ka kada je Dže­j­mi ule­teo na binu, na brz­inu zgra­bio nagradu jed­va se ruko­vavši sa direk­torom, spus­tio je na pod do nje­ga malu statuu i diplo­mu i počeo da aplaudi­ra zajed­no sa pubi­likom. Iako je običaj bio da pubi­li­ka sto­ji i aplaudi­ra zaista dugo, nije baš bilo uobiča­jeno da i onaj koji je dobio nagradu aplaudi­ra sam sebi. Čak su ga ovi iza nje­ga, ostali lau­re­ati i funkcioneri, gledali kao da je skren­uo pameću pa zato sam sebi aplaudi­ra. Dok je udarao dlanom o dlan što je jače mogao suze su mu kao potok lile niz obraze. Nika­da rani­je nije toliko udarao i nije mu pada­lo na pamet da stane, da obiše suze. Tek nakon što je posle dugih pet min­u­tra aplauz uti­h­n­uo i sala pol­sta­la jezi­vo tiha pa i nakon što je Dže­j­mi završio sa aplau­zom i obrisao suze. Dugo mu je tre­ba­lo da se sabere. Nije imao snage da gov­ori neki dugačak gov­or, nije ni želeo. Samo se pri­makao mikro­fonu i kroz suze viknuo.

    -Hvala vam za ovo, za ovaj aplauz. Hvala što ste mi pomogli, večeras sam uspeo.

    Rekavši to Dže­j­mi briznu u plač a pub­li­ka ga poz­dravi aplau­zom i dok je izle­tao sa bine. Vra­tio se u pub­liku, tamo je sedeo par min­u­ta ali poš­to ipak nije mogao da obuz­da suze koje su lile sve jače i jače trčeći je iza­šao napol­je. Nakon svečanos­ti nije raz­go­varao ni sa kim sko­ro mesec dana, o ovom događa­ju novine su pisale dan­i­ma. Jed­va da je izlazio iz kuće, živeo je sam sa majkom i gosti mu  nisu često dolazili i nije imso potrerbu da obješn­ja­va događaj na dodeli priz­nan­ja. Ni najbolji rijatelj, sa kojim je odras­tao, ga nije poseći­vao puni mesec i po. Ali čim su se sre­li, prvo što ga je ovaj pitao je bilo pitan­je vezano za onu noć. Samo sećan­je Dže­jmi­ju je ter­alo suze na oči ali ga je čini­lo ponosnim.

    -Ponosan sam na tu noć. Svi su mi aplaudi­rali, svi sem moje majke, koja je i ako u kolici­ma pot­puno nepokret­na došla da me gle­da. Svi su aplaudi­rali jedi­no ona nije, ona je plakala od sreće a ja sam joj aplaudi­rao. Dok sam njoj aplaudi­rao svi ostali su mi poma­gali i bio je t jedan veli­ki aplauz za moju majku. Ponosan sam na to što mi je cela sala pomogla i aplaudi­rala mojoj majci.

    .

    .

    .

    .