Anđela Pendić

Glas boje

.

.

………………………………U voćnjacima

Nepromenjena ostaje reč

iako je prilagođavamo imenima ptica, riba –

svaka je kao svoje prepoznala

saučestvovanje u našoj bolnoj radosti.

Preobraženim čulima shvatamo voćnjake

i njihov govor:

„pre nas su ovde bili ponori kao uslov odjeka

posle nas glasovi čoveka

kao njihovo opravdanje,

sada smo zajedno, unapred čujemo

njihov plač i naknadno obnavljamo izbor ognja.“

Ne plašimo se razdoblja tišine,

cela tvar ćuti jer priprema vaskrsenje,

naslućujemo je na kori, i po njenom obrascu

svest o smrti preobražavamo

u nagost pred Suncem.

Čuvamo pokrete – i nestajemo,

ne pamtimo uvek sva značenja

vezana za cvet –

a ipak ga slavimo kao otkriće.

Nikada ne napuštamo ove obale,

neko drugi među rasuta stabla unosi duh voćnjaka,

sakuplja plodove:

zrna nara rasuta

po prividnoj cikličnosti vremena

višeznačna

u svom odnosu sa tvorevinom,

jednoznačna u svojoj

boji krvi

.

.

.

………………………………-Na kopnu

.

Boja kamena objavljuje sadašnjost ljubavi

boja drveća njeno istovremeno postojanje u volim

i voleću

u tome se sastoji njeno strpljenje

njen strašni sud. Odlazimo,

u nasleđe nam ostavlja previše plavetnila.

Ipak, neću se plašiti

šta ću osećati sutra

kad umesto linije dlanova

zateknem udoline, volju talasa.

Svetlost dolaska i svetlost odlaska

obrazuju mreže,

one padaju meko

preko stena-ćutanja i krošnji-uteha

a ostavljaju duboke ureze na koži

onih koji kreću u sretanje

koji raščlanjavaju svetlost na boje

u potrazi za njenim poreklom

i govore: sve nam je potrebnije

i sve bolnije

nebo.

.

.

…………………….Glas boje

.

Vidim svoj dlan položen po poljima

nećemo proći nećemo hodati

za nas će ostati netaknuta

dovoljno ljubičasta

dovoljno usnula i nova.

Stojimo stvarni nasuprot poljima

između njih granice trenja stvaraju puteve

na kojima se ljubičastom ukazuje

svaka unutrašnjost

ili lik topole.

Vidim svoj dlan i jedno polje

prevodim u dodir nevinost drveća:

„Puni smo rose

tek rođeni“

.

.

……………………..Pompeja posle

.

Razumevam prvo pepeo

zatim ime požara,

prvo ovaj trenutak u kom se skupljamo u sebe

od bolne poznatosti,

tek zatim shvatam sećanje – moj odlazak zabeležen

kao nedostatak

u savršenoj senci na podu terase:

rešetki kovanog gvožđa.

Mladi smo, još uvek iznenadni pogled

na „kamen i bršljan“

u nama budi bliske predmete,

u svakoj novoj razdaljini

prostiru se marame, toplina,

njihova nova značenja.

Naknadni pokreti

otkrivaju šta je bilo pre njih

cela jesen tako zavisi od prvog pokreta zime

a moje vreme od načina

kako ću konačno napustiti tamnu visinu

našeg zagonetnog sporazuma,

nečujno kao svetlost

kroz rešetku, kroz ćutanje.

.

………………….Bdenje

.

Celokupna noć ogleda se u rukama odlomcima

rasutim po zemlji od bunara do praga.

Nepromenljiva tišina juna prešla je u

uvek drugačiju tišinu smrti, najlakši zaborav.

Svetlo se povuklo,

njena glava naslanja se na senku grudi

koja dopire iz odškrinutih vrata.

Devojka leži pred novim mirom

nakon krika začetog u dodiru posude i odraza.

Tamo su zavese i svetiljke

gleda ih ponovo udaljene

kroz prah koji joj ne skriva lice

i tečnost koja ga ne uspostavlja.

Leži nepomično sa kosom

u promenjenoj glini,

čuje kako dolazi tiho

konačno kao što umorni od odsustva stupaju u leto

.

.

.

.

.


Anđela Pendić

Rođena 1993. godine u Beogradu. Trenutno student doktorskih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu (opšta lingvistika). Ima dve objavljene zbirke pesama, Beleg (2015, objavljen kao prvonagrađeni rukopis na festivalu Pjesnička reč na izvoru Pive) i Oganj (2016, prva nagrada na Somborskom književnom festivalu). Kao višestruki finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu, zastupljena u zbirkama poezije koje je festival objavio 2015, 2018. i 2019. godine. Trostruki dobitnik druge nagrade na Ratkovićevim večerima poezije. Objavljivala poeziju u pančevačkim Rukopisima, u časopisima: Dometi, Trag, Prosvjeta, Balkanski književni glasnik. Učesnik prve pesničke radionice „Anonimni pesnici“ pod mentorstvom Ognjenke Lakićević. Zastupljena u zborniku radova Ova strana kuće (2019, urednik Đorđe Majstorović) nastalim u toku književne kolonije „Tekst je prisutan“ u Malom Iđošu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja