Identitetske igračke

Lat­est posts by Lana Derkač (see all)

    Lana Derkač (1969) piše poez­i­ju, prozu, drame i ese­je. Zas­tu­plje­na je u zemlji i inozem­stvu u mnogim antologi­ja­ma, panora­ma­ma i zbor­nici­ma. Sudion­i­ca je bro­jnih među­nar­o­d­nih pjes­ničk­ih fes­ti­vala i raznih književnih događan­ja. Njeni tek­stovi pre­vođeni su na 20 jezi­ka. Dobit­ni­ca je više književnih nagra­da, između ostal­ih i Nagrade Ris­to Ratković za najbolju zbirku pje­sama u regi­ji, odnos­no najbolju pjes­ničku knjigu na pros­toru Crne Gore, Hrvatske, Srbi­je i Bosne i Herce­govine. Objav­i­la je pet­naes­tak pjes­ničk­ih zbirki.

     

      

    Prva riječ koji ste izgovorili? 

     

    Bila je to riječ: Ide! Majči­no i moje razmišl­jan­je o raz­logu izgo­varan­ja baš spomenute riječi znat­no se raz­liku­ju. Moja maj­ka donosi sasvim racionalan zaključak. Sma­tra da sam je plačem  žel­jela doz­vati dok je ispravl­jala školske zadaće svo­jih učeni­ka. A s obzirom da je, kada je pri­lazi­la koli­jev­ci, uvi­jek izgo­var­ala riječ idem, očigled­no je da sam usvo­ji­la riječ kojom ću ost­var­i­ti njenu bliz­inu. Moje tumačen­je izgov­orene riječi danas je sveobuh­vat­ni­je i naiz­gled iskon­stru­ira­no umom odrasle osobe. Ali samo naiz­gled! Otka­da znam za sebe, bilo mi je važno kre­tan­je. Važni­je nego bilo kojem djete­tu s kojim sam se druži­la. Stal­no sam iznalazi­la razloge zbog kojih sam se morala  nekamo kre­tati jer sam imala potre­bu za  neprestanim per­cipi­ran­jem mjes­ta na koja sam odlazi­la. Iz različi­tih per­spek­ti­va. Per­spek­ti­va je, nar­avno, ovisi­la o mojim trenu­tačn­im interes­i­ma i fasci­naci­ja­ma. Jed­nom sam bila fotografk­in­ja, dru­gi put sku­pl­jači­ca jesen­jih plodo­va, treći put istraži­vači­ca slatk­iša. Nisam se dugo usp­jela zabavl­jati gotovim dječjim igračka­ma koje sam dobi­vala. Za vri­jeme studi­ja znala sam sati­ma ski­tati po gradu u kojem mi je uvi­jek neš­to bilo nepoz­na­to. Kada razvo­jni psi­holozi spom­in­ju nomad­sku fazu u živ­o­tu pojed­in­ca, sva­ki put pomis­lim kako je jed­na znatiželj­na djevo­jči­ca ušla u nju u predškol­skoj, a ne u tine­jdžer­skoj dobi, u njoj se izgu­bi­la, nekom greškom s njom čak pois­tov­jeti­la svo­je pos­to­jan­je. Pa u toj fazi zau­vi­jek osta­la! Uistinu mi nije jas­no zaš­to je jedan poz­nati psi­holog uz nomadizam u razvo­jnom pro­ce­su vezao samo dječake! Osim kre­tan­ja koja me opuš­ta­ju i vese­le, danas me sve više zama­ra­ju puto­van­ja na relaciji Pože­ga – Zagreb – Pože­ga jer živim u oba gra­da. U svakom sluča­ju, riječ ide odredi­la je čitav moj živ­ot i s njom kao da sam odredi­la svo­ju sud­binu. Moj živ­ot je kre­tan­je – i fiz­ičko i duhovno. Kamo god da nose stopala ili kotači, putu­je i duh. Pa čak i kad se radi o pro­maša­ji­ma ili otpočet­ka nežel­jen­im puto­van­ji­ma. I kamo god pošla, pro­laz­im kroz samu sebe, pre­m­da za to neka­da ne tre­ba pri­jeći ni milimetar udal­jenos­ti, a katka­da nisu dovoljni dese­ci ili tisuće kilo­metara. Još je Rilke zapisao da je jedi­no puto­van­je ono unutar nas samih. Alain de Bot­ton je prim­i­je­tio da nove mis­li zahti­je­va­ju nova mjes­ta. Iz toga proi­zlazi da se naiz­gled jed­no puto­van­je sas­to­ji od dva para­lel­na puto­van­ja. Iz svake fiz­ičke kret­nje nas­ta­je kret­n­ja duha, osim ako oso­ba nije liše­na svakog osje­ta. Iz kret­nje duha ne mora prois­teći fiz­ič­ka kret­n­ja, ali je ona pril­ično logič­na. Barem kao nus­po­ja­va. Barem kao pokret da se dokuči knji­ga ili neki dru­gi pred­met. Pa bih mogla uzviknu­ti: Evo, ovaj put ide ruka!A važno je kre­tati se.

    Isti­na, osta­lo je nejas­no na koga se odno­sio glagol mog prvog gov­ornog poth­va­ta. Jesam li žel­jela da maj­ka priđe koli­jev­ci? Ili sam, naučivši značen­je izgov­orene riječi, žel­jela iza­ći iz ograničenog pros­to­ra u koji sam stavl­je­na i poći usus­ret iza­zovi­ma, u zan­imljiv i šaro­lik svi­jet? Vol­ja za kre­tan­jem pret­vara pojed­in­ca iz pasivnog bića u aktivno, iz objek­ta u subjekt.

    Vaše prve igračke?

    Ne sjećam se prve igračke. Da mi netko i kaže koja je to igrač­ka bila, vjero­jat­no ne bi u meni iza­z­vala bilo kakvu emo­cional­nu reak­ci­ju. Može li se neki pred­met s pravom naz­vati prvom igračkom ako se dijete njime ne igra, ne koristi ga? Ako se nađe neprim­i­jećen na nekoj poli­ci? Ako ga je dijete dobi­lo pri­je nego što je nauči­lo što je igra?

    Sjećam se da sam u najrani­jem djet­injstvu vol­jela bam­bi­ja. Ne sjećam se kako je ostao bez jedne noge. Vol­jela sam ga zbog nje­gove jed­nos­tavnos­ti, nenapir­l­i­tanos­ti, ljup­kosti, nenametljivosti, pla­hosti. Svjes­na sam da kažem glu­post kada tvrdim da komad gume pos­je­du­je, na prim­jer, pla­host. Pred­met nije plah i ne mogu mu se pri­da­vati karak­terne osobine. Ali baš igra je ono što sve može promi­jen­i­ti! U njoj pred­met posta­je sim­bol, dobi­va osobine živog bića i još štoš­ta. To doda­van­je značen­ja karak­ter­is­tično je i za poez­i­ju i za druge književne rodove. U svo­joj poez­i­ji često brišem granice između bića i pred­meta. Valj­da je sva­ka dječ­ja igra s igračkom ili bez nje vjež­ba za kas­ni­je složeni­je raz­ma­tran­je poj­mo­va i nji­hovog odnosa s drugim imeni­ca­ma, glagoli­ma, prid­je­vi­ma i tako redom. Lako je pron­aći defini­ci­ju igre i igračke, ali teže joj je odred­i­ti granice. Pogo­to­vo ako nije riječ o dječjoj igri ili dječjoj igrač­ki. Ako i knjige mogu shvati­ti kao igračke, među mojim najrani­jim, ali omil­jen­im igračka­ma, našle su se i dvi­je knjige koje još nisam znala čitati. Sve­jed­no su me se dojmile. Stal­no sam nosi­la i lista­la „Sva čuda svi­je­ta“ koja su bila oče­va, a ja sam im zader­ala omot i zašar­ala ih drven­om boji­com. „100 djela književnos­ti jugoslaven­skih nar­o­da“ maj­ci su služi­la za nas­tavu, knjigu sam jed­va držala jer je bila preteš­ka za moju dob, no fascini­rali su me rijet­ki crno-bijeli portreti pisaca koje sam našla u njoj. Gnjav­i­la sam je da me ispitu­je tko je na portre­ti­ma pa sam, kad mi je pokazi­vala sliku po sliku, za Krležu rekla Guježa, za Andrića And­jic, za Tina Uje­vića Tin-Tin-Tan. Ne znam zaš­to mi je ta knji­ga bila zan­imlji­va jer tada nisam žel­jela biti pisac. Književnost mi je u nekim razred­i­ma osnovne škole, na užas moje majke, čak bila dosad­na. Ipak, vjeru­jem da igračke itekako gov­ore o čov­jekovom budućem iden­tite­tu, da su metafore. Ali ne prve igračke, nego prve igračke koje sami izaberemo.

    Vaše igre?   

    Osim igara koje sam već spomenu­la u prethod­nom pitan­ju, gov­oreći o igračka­ma, bav­i­la sam se svime i svačime. No tu tre­ba raz­liko­vati moje stvarne interese od ono­ga što su mi namet­nuli vršn­jaci i na što sam pris­ta­jala da bih se s nji­ma igrala jer još nisam imala svoj stav, nisam dobro sagledala svo­je sposob­nos­ti i bila svjes­na da sva­ka igra nije za mene.

    Ali istin­s­ki sam vol­jela kreativne igre u koji­ma sam stvar­ala. Postavl­jala sam male slikarske izložbe po vra­ti­ma sobe, jed­no lje­to inten­zivno sam radi­la fig­ure od bla­ta i strašno se nalju­ti­la kad su bile bačene. I svid­jela mi se misaona igra koju je izmis­lila maj­ka kako bih lakše pod­ni­jela sate puto­van­ja do mora. Zadala mi je pojam, a ja sam ga tre­bala objas­ni­ti. Danas bih rekla da sam mu tre­bala odred­i­ti defini­ci­ju, ali u ono vri­jeme nisam znala što je defini­ci­ja. Kas­ni­je sam često traži­la da ponovno igramo tu igru. Bila mi je sil­no zan­imlji­va! Mis­lim da mi je ona pomogla i u književnos­ti jer me navela da riječi ne koris­tim olako, da u nji­hovoj upotre­bi budem pre­cizni­ja. Kad sam u sred­njoj školi na satu logike vježbala odred­i­ti neki pojam, shvati­la sam da zapra­vo igram igru iz djetinjstva.

    Kao dijete želeli ste da postanete?

    Filo­zof! Ali ni tu riječ još nisam mogla izgov­oriti pa sam rekla pilo­zop. Toga se sasvim dobro sjećam, iako ne znam razlog za svoj tadašn­ji izbor. Nitko se u mojoj obitelji nije bavio filo­zofi­jom. Mis­lim da je long­ple­j­ka „Odbrana Sokra­to­va i smrt“ u našu kuću došla nakon moje nestalne odluke da postanem filo­zof i nije na nju utje­cala. Mis­lim da sam se bavl­jen­ju filo­zofi­jom kas­ni­je najviše pri­b­liži­la u književnos­ti. I sama je katka­da dotaknem u ese­ji­ma, katka­da u prozi. Ali na drukči­ji način. Pomaknut! Kako je i književnost igra, katka­da mi je pravi gušt nekom pomaknu­tom logikom, ali ipak dosljed­no, utvrdi­ti da neka defini­ci­ja ne šti­ma. Ili, ako šti­ma, onda iz nje proi­zlazi ono što nitko ne sma­tra da bi tre­ba­lo proi­zlaz­i­ti. Iako se ne čini, u racional­ni ple­doa­je kojim se brani pomaknu­ti stav može se uklo­p­i­ti i dos­ta poetike.

    Kas­ni­je sam htjela biti pravni­ca, vjero­jat­no zato što je moja omil­je­na teta studi­rala pra­vo. Pa još svaš­ta. Čak i kliza­či­ca nakon što sam gledala Jayne Torvill  i Christo­phera Deana kako kližu uz Rav­elov „Bolero“. A za ples uopće nemam smis­la! Žel­jela sam biti i tur­is­tič­ki vodič. Da želim biti pisac, shvati­la sam nakon dru­gog razre­da sred­nje škole i ota­da se nisam pre­domišl­jala. Iako sam odluči­la studi­rati ped­a­gogi­ju. Razlog je bio taj što nisam htjela da mi književnost ika­da bude opterećen­je. Vol­jela sam uči­ti ono što ne moram, a ono što moram obično doživim kao pri­ti­sak. Uvi­jek sam poma­lo zavid­jela ljudi­ma koji mogu bez prob­le­ma odra­di­ti baš ono što im je izvana zadano, što se od njih traži.

    Šta Vas je ras­tuži­va­lo?   

    Neprav­da. Nisam mogla pri­h­vati­ti lošu ocjenu ako je nisam zasluži­la. A mnoge jesam! Nije me veselila ni dobra ocje­na ako sam bila svjes­na da za nju nisam dovoljno znala. Pogađa­lo me ako me netko kri­vo optuži i sma­trala sam da, ako je nekome dru­gome počin­je­na neprav­da, neizostavno moram reći istinu. Bila sam tada izuzetno osjetlji­va. I veća per­fek­cionis­ti­ca nego danas. I danas se ježim na laž­na svje­dočanst­va, svjes­na sam da šut­n­ja uvi­jek ide u prilog tlačitelju, a nika­da žrtvi. Ali su me godine naučile da prvo promis­lim pa rea­gi­ram kada nađem način kako neš­to promi­jen­i­ti. A to neka­da traje.

    Šta Vam bijaše najteže u školi?   

    Defin­i­tivno sportovi s lop­tom. Nije mi teško padala ni atleti­ka, ni vježbe na različitim sprava­ma, ali nisam vol­jela oti­mati lop­tu pa sam se uglavnom držala po strani. A najveći dio tje­lesnog odgo­ja bazi­rao se baš na tim igrama.

    Učitelji­ca?    

    Usprkos ženi koja me poučavala od prvog do četvr­to­ga razre­da osnovne škole i trudi­la se dobro odra­di­ti svoj posao, moja najveća i naj­tra­jni­ja učitelji­ca, učitelji­ca u svim raz­doblji­ma živ­ota pa i u tom osnovnoškol­skom, bila mi je upra­vo moti­vaci­ja. Ona je uvi­jek određi­vala što ću istin­s­ki nauči­ti. Dru­go sam nauči­la samo kako bih dobi­la dobru ocjenu, a potom bih naučeno zab­o­ravl­jala. Moti­vaci­ja je ona koja mi je pomogla pril­ično efikas­no savla­dati i ono za što uopće nisam imala tal­en­ta, ako bi mi to znan­je pomog­lo da dođem do ono­ga što me zan­i­ma­lo. Nev­jero­jat­no koliko je moć­na bila uvi­jek ta učitelji­ca! U meni, koja sam u djet­injstvu lako odus­ta­jala, budi­la je nev­jero­jat­nu tvr­doglavost i upornost.  Iznalazi­la je načine kako da sama svladam složene zadatke, baš ja koja sam se i u jed­nos­tavni­jim zadaća­ma, ako me nisu zan­i­male, često oslan­jala na druge.

    Pred­jeli Vašeg djet­injst­va?   

    Za raz­liku od danas, kada vri­jeme provodim uglavnom u urban­im pred­je­li­ma ili priro­di koju je čov­jek i odviše prip­it­o­mio i pre­ob­liko­vao tako da pot­puno odraža­va nje­gov ukus, a potis­nu­la je svoj karak­ter, neka­da sam većinu dana provodi­la u priro­di. Ona u baki­nom vrtu bila je također podčin­je­na, ali tom poko­ra­van­ju izmakn­uo je korov koji me najviše zaoku­pl­jao pa sam brala divl­je cvi­jeće, a u vrtu pokušala podići improvizirani šator u kojem sam žel­jela kam­pi­rati dok tra­ju moje pus­tolovine otkri­van­ja „nove zeml­je“. Ipak, više sam vol­jela divl­ja mjes­ta pa sam vikendom za vri­jeme obiteljskih izle­ta u selo Veliku uz livadu imala svo­ju „zečju jazbinu“ uokvirenu šikarom. Vol­jela sam i „tužno mjesto“ kroz koje je pro­t­i­cao šum­s­ki potok, a koje je zaradi­lo taj naziv nakon što su oko nje­ga drvos­ječe pos­jek­le stabla.

    Ne znam što se dogodi­lo, ali danas češće dajem pred­nost očov­ječenoj priro­di, nekom botaničkom vrtu ili parku, pred zaraslom i nepre­gled­nom šumom. Pre­m­da moji tek­stovi tvrde suprot­no. Često su ispun­jeni baš šumom. Nije teško uoči­ti nesklad.  Ako me pitate tko ne gov­ori istinu, uistinu ne znam!

    Da li ste pisali ljubav­na pisma? 

    Nakon dru­gog razre­da sred­nje škole zalju­bi­la sam se u deč­ka koji je bio iz Požege, ali se školo­vao u Bakru. God­inu kas­ni­je išao je u vojsku — u Pulu pa u Split. U tom raz­doblju, goto­vo svakod­nevno, izm­jen­ji­vali smo pisma.

    Vaš nadi­mak iz škole?

    U škol­skim dan­i­ma nisam imala nadi­mak. Valj­da zato što mi je ime kratko i nije ga tre­ba­lo pojed­nos­tavlji­vati. Bila sam jed­i­na Lana u razre­du, a ni drugdje nisam sus­rela drugu Lanu pa me nadimkom nije tre­ba­lo raz­liko­vati od te osobe. Tek puno god­i­na kas­ni­je moj suprug Davor dao nam je nadimke koji mi se baš sviđa­ju: Dadek i Lanek. U nji­ma osje­tim veliku toplinu.

    Pre­ci koje ste sre­li?   

    Dje­da s majčine strane se ne sjećam. Rano je umro. Volio je umjet­nost i žene. Djed s očeve strane imao je smis­la za tehniku, čak je izu­mio neš­to što je unapri­jedi­lo rad mli­na u kojem je radio. Nije bio usm­jeren na unučad i nis­mo bili blis­ki. Bake sam bol­je poz­navala. Poseb­no sam vol­jela majčinu mamu s kojom smo živ­jeli, koja me čuvala. Nju je „koš­ta­la“ nje­na naglost i ishitreno donošen­je odlu­ka. Puno je čita­la, pot­i­cala me na bavl­jen­je umjet­nošću i često je bila prva kojoj sam proči­ta­la novu pjes­mu. Sil­no je žel­jela da napišem roman. Gov­o­rila sam joj da on defin­i­tivno nije književ­na vrs­ta koju bih znala pisati, ali ipak sam ga napisala nakon njene smr­ti. Gov­ori o njoj i reuma­toid­nom artri­tisu koji joj je donio nepod­nošljive bolove, učinio ju nepokret­nom zad­njih deset god­i­na njenog živ­ota. Tati­na maj­ka bila je pril­ično tak­tič­na i sve njene riječi bile su pod snažnom kon­trolom njenog uma. Sasvim suprot­no onoj prvoj baki! Znala je navesti bližn­je da naprave upra­vo ono što želi. Kako s njom nisam bila bliska kao s majči­nom majkom, nika­da joj otvoreno nisam rekla sve što mis­lim, niti se s njom pos­vađala. Mis­lim da su moja pris­to­jnost i odsto­jan­je gov­o­rili i o man­joj količi­ni ljubavi pre­ma toj baki.

    Sli­ka oca?

    Moj otac pra­va je kom­bi­naci­ja fak­i­na i odgov­orne osobe. Ova odgov­ornost preteg­nu­la je s god­i­na­ma. I sa sil­nim tru­dom majke koja, s druge strane, živ­ot shvaća pre­oz­biljno i pre­požrtvovno. Za raz­liku od majke, otac je u mla­dosti bio pril­ično komotan, nije se uvi­jek pri­lagođavao zadan­im situaci­ja­ma, nego je situaci­je pokušavao pri­lagodi­ti sebi. Brin­uo se da imam uvjete za školo­van­je, sig­urnost, ali nije imao dovoljno str­pljen­ja za igru ili učen­je sa mnom. Kako je star­i­ji, lju­ti ga ako mu se uči­ni da u meni pre­poz­na­je neodgovornost.

    Imao je, oso­bito u mla­dosti, određenu količinu nekon­ven­cional­nos­ti, ludosti, orig­i­nal­nos­ti. Često se izražavala u dos­jetka­ma. Mis­lim da mi je dobro doš­lo tak­vo nje­go­vo sagle­da­van­je nek­ih poj­mo­va i odnosa, a u kom­bi­naci­ji s majči­nom ozbiljnošću i tihom upornošću.

    Šta bi danas požel­jela Vaša majka?

    Ona mi želi mirni­ji i dosad­ni­ji, ali i zdrav­i­ji živ­ot. Seki­ra­ju je moja stal­na puto­van­ja, žur­ba, neu­jed­načeni ritam odlas­ka na spa­van­je i prekratko tra­jan­je sna. Kaže da si ne znam odred­i­ti pri­or­itete. Da mi je stan skladište uspom­e­na za koje se pre­više vežem, a nepre­gled­ni (ne)red stvari ne može za posljedicu imati red u glavi. Želi da se bol­je snalaz­im u vre­menu, da mogu točni­je pro­ci­jen­i­ti koliko neka rad­n­ja tra­je pa da stal­no ne trčim nekamo jer samo što ne zakasnim.

    Gdje je otišla Vaša prva plata?

    Kupi­la sam sliku Rober­ta Budo­ra tam­nih tono­va, bez suvišnih detal­ja. Na njoj je samo obris lika koji je, vjeru­jem, u med­itaci­ji. Sli­ka me odmah osvo­ji­la i osta­la je, i nakon bro­jnih god­i­na, moja naj­draža slika.

    Gdje Vam biješe ljepše, u dan­i­ma ili u noći­ma?  

    Teško je reći. Sva­ki dio dana, a i noć kao nje­gov dio, ima svo­je draži i svo­ju poseb­nu svjet­lost. Svjet­lost za mene ima velik značaj, dobro je zam­jeću­jem bilo da se radi­lo o dnevnom svjetlu ili mal­im izvorima svjet­losti kao što su kri­jes­nice, lampe, svi­jeće… Kad se pože­lim opredi­jeli­ti za diskretne noćne izvore svjet­la, pomis­lim na čari svi­tan­ja ili dra­matično dan­je nebo pa počnem dvo­ji­ti. Mož­da su mi katka­da noći ugod­ni­je zbog opuštenos­ti jer obično dan­ju žurim, rad­ni dan je pun kojekakvih obaveza. Ali bilo bi pogrešno pred­nost zbog toga dati noći. Nije tu stvar u dobu dana, nego u namet­nu­tom rasporedu.

    Noć pos­je­du­je čaroli­ju skri­van­ja. Ali nije man­ja čaroli­ja ni u otkri­van­ju. Mjes­ta koja pos­jeću­je­mo često vode dva fasci­nant­na i različi­ta živ­ota, sva­ki u jed­no doba dana i bilo bi se teško bilo kojeg od njih odreći jer je bogat­st­vo u nji­hovoj različi­tosti i nadop­un­ja­van­ju. To je kao da me netko pita bih li se odrekla kruha ili vode.

    Da li ste ika­da požel­jeli da budete glumica?

    Ne. Teško mi je katka­da inter­pre­ti­rati i vlastite tek­stove. Uh, pa ja imam poma­lo dječji glas, a ne neki moćan!

    Da li ste požel­jeli da odete?

    Nar­avno da jesam. Mis­lim da sam imala tri ili četiri godine kada sam obav­i­jesti­la roditel­je da odlaz­im u svi­jet. Već sam pripremi­la pin­klec. Kas­ni­je sam maš­ta­la o puto­van­ju koje bi tra­ja­lo god­i­na­ma i na kojem bih mogla osta­ti koliko bih gdje htjela. Kad sam odrasla, požel­jela sam otići nekamo gdje nema nepravde i korup­ci­je, nekamo gdje se poš­tu­ju zakoni i ljud­s­ka pra­va, ali shvati­la sam da ide­alnog mjes­ta na Zemlji nema. I nema demokraci­je. Pos­to­je samo mjes­ta s višim ili nižim stup­n­jem demokratizacije.

    Vaša lje­ta?   

    Lje­to je jedi­no vri­jeme kad imam slo­bo­du. Pre­m­da joj je rok tra­jan­ja samo mjesec dana. Svako lje­to odem nekamo gdje još nisam bila. Nije mi teško čitavu god­inu šted­jeti za neko puto­van­je. Ovo lje­to sam išla u južnu Ital­i­ju, proš­lo lje­to u Dan­sku. Kad prav­im plan puta, obično na papir upišem pre­više odrediš­ta pa me suprug kori­gi­ra. I nakon korek­ci­je ostane odviše toga za vid­jeti i onda se dogo­di da na nekom povi­jes­nom trgu ne stignemo uži­vati u kavi. Sva­ki put pon­avl­jam istu grešku, no ne mogu si pomoći!

    Grad?

    Volim mul­ti­kul­tur­alne gradove pop­ut malez­i­jske Melake, nek­ih grado­va u Andaluz­i­ji, Mex­i­co City­ja… Neke od njih usp­jela sam pos­jeti­ti zah­valju­jući književn­im fes­ti­val­i­ma. Fascini­rao me bije­lo-plavi Chefchaouen u Maroku. Usprkos čin­jeni­ci da pos­to­ji puno grado­va u spomenu­tim boja­ma, ovaj ima uistinu poseb­nu arhitek­tu­ru i med­inu. Na zad­njem puto­van­ju u Ital­i­ju oduševila me pećin­s­ka Matera.

    Plan­i­na? 

    Volim pla­nine koje ima­ju neku poseb­nost zbog koje se vri­je­di pen­jati. Puno hodam po ravnom, ali za uzbrdicu mi, priz­na­jem, tre­ba moti­vaci­ja. Iako do Kamenih glji­va u Istočn­im Rodopi­ma ne tre­ba pješači­ti jer sto­je uz ces­tu, zbog takvih geo­mor­fološk­ih obli­ka bih se i ovo­ga trenut­ka prista­la penjati.

     

    Nedavno sam napisala kratku priču ( https://www.vecernji.hr/kultura/last-minute-1496876 ) koja, između osta­log, gov­ori i o mojoj strašljivosti pri­likom pen­jan­ja do Sto­ga­ja i spuš­tan­ja do plaže Ruči­ca na Pagu. A to je već dru­ga priča o istim mjes­ti­ma. Ta mjes­ta defin­i­tivno su  vri­jed­na napo­ra i mene su se dojmi­la puno više od nek­ih daleko razvikani­jih mjesta.

    Pustin­ja?

    Riječ pustin­ja proi­zlazi od prid­je­va pust koja ukazu­je na odsut­nost sadrža­ja, lju­di, nas­tam­bi, obradi­vog tla, veg­etaci­je. Iako u pustin­ji man­j­ka veg­etaci­je, tako barem kažu, meni se čini da je ama baš sve na svom mjes­tu. Obožavam pustin­ju i ne doživl­javam je kao ispražn­jeno mjesto. Mož­da zvuči apsurd­no da baš u Sahari mogu osjeti­ti pun­inu živ­ota. Ali u njoj inten­zivni­je doživl­javam kre­tan­je živ­ot­in­ja – pa i onih koje ne bis­mo žel­jeli sus­resti. Inten­zivni­je osjećam nji­hovu povezanost s čov­jekom – čak i onih otro­vnih. Pustin­ja pos­je­du­je određenu živost. Ne svagdje jed­naku. Puno bih radi­je opet borav­i­la u Sahari južno od Zafranea, nego u nekim njen­im drugim dijelovi­ma. Pa tako Sahara nije za mene pustin­ja u seman­tičkom smis­lu, iako je tako zovu. Puno su vjerni­je poj­mu pus­toće pustin­je u čov­jeku. Pustin­je duha.

    Zaš­to se lju­di zak­lin­ju? 

    Iz stra­ha od neu­vjerljivosti. Što se više zak­lin­ju, man­je im vjerujem.

    A zaš­to proklin­ju? 

    Zbog vlastite nemoći. Ako poje­d­inac zna kako neš­to riješi­ti, ne gubi bespotreb­no riječi, a pogo­to­vo ih ne koristi na način kojim, zapra­vo, obezvređu­je svoj habitus.

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa? 

    Ima jed­na izre­ka koja kaže da zakoni tre­ba­ju tamo gdje nema dovoljno ljubavi. Gdje je ima, nema potrebe za izvan­jskom reg­u­lacijom odnosa među bići­ma i sudovi­ma. No kako svakod­nevno svje­doči­mo njenom man­jku, odgov­o­rila bih na ovo pitan­je citi­ra­jući Cicerona: „Poko­rava­mo se zakon­i­ma da bis­mo bili slobodni.“

    Začin?  

    Cimet. Iako volim još čitav niz zači­na i svi oni su uistinu junaci moje kuhinje.

    Šta čekate?

    Neka­da sam stal­no čekala. Danas više živim!

    Čime se utješiti?

    Kreativnošću kao nus­po­javom boli.

    Šta dal­je?

    Već dugo zaoku­pl­ja me žica. Kad pomis­lim na nju, prvo vidim onu bodljikavu. Isti­na, ona može posluži­ti za zašti­tu, kao ogra­da. Ali sva­ka ogra­da nije niš­ta dru­go nego izo­lacijsko sred­st­vo korišteno da se barem dva bića ili dvi­je strane ne spo­je. Na jez­ičnom por­talu piše da žica služi i za utvrđi­van­je ratnog položa­ja. Razmišl­ja­jući o sim­boli­ma, najčešće joj pri­da­je­mo repre­siv­na obilježja.

    Bav­i­la sam se njom u poez­i­ji i pokušala utvrdi­ti koje nam­jene ima, koristi li je i Bog kad pred sobom ima neku raš­ti­manu zajed­nicu ili narušeni kra­jo­braz. Ako smo ateisti, pomišl­jamo na tradi­ci­jske prikaze boga u našoj kul­turnoj baš­ti­ni u kojoj je on stvoren pre­ma našoj sli­ci. Ako smo teisti, vjeru­je­mo da smo mi stvoreni pre­ma sli­ci Boga (ovaj put pisanog velikim slovom!), a ne obr­nu­to. U tom sluča­ju može­mo pov­jerovati i da ga kopi­ramo dok radi sa žicom na nekom mjes­tu koje nikako ne može biti sumorni teh­nop­o­lis. Ni bezlič­na izrablji­vač­ka radion­i­ca. Niti kaznion­i­ca. Ako nam je sta­jal­ište tak­vo, znamo da smo rad­nje nalik nje­gov­im, doduše pojed­nos­tavl­jene, s vre­menom mijen­jali, dorađi­vali na način znan samo čov­jekovoj vrsti, a ako je riječ o logori­ma, onda smo rad­nje sa žicom, sasvim sig­urno, i sotonizirali.

    Žica me nije pre­sta­la zaoku­pl­jati. Zato kan­im, ako dobi­jem pot­poru za knjigu, poz­vati druge pjes­nike da izne­su svo­ja viđen­ja tog hladnog i nepre­glednog met­alnog tki­va koje, čini mi se, sve man­je šti­ti, a sve više gra­di i u vis­inu i u šir­inu tije­lo Zla. Mož­da pro­gov­ore o nam­je­na­ma met­al­nih niti ili o nji­hovim osobi­na­ma koje ne uočavam, a vol­jela bih ih pre­poz­nati. Pokušat ću okupi­ti pjes­nike na promišl­jan­je ove teme. No još je rano da o tome govorim.

    Raz­go­varao Enes Halilović