Iskolutavanje

Lat­est posts by Ste­fan Basar­ić (see all)

     

    Povratak

     

    tre­ba­lo je da se vra­tim
    odak­le sam počeo

    da ostavim grad u kom sam god­i­na­ma posvećeno stvarao kule od pes­ka
    da napus­tim ženu sa kojom sam god­i­na­ma ispi­si­vao ide­je o životu

    i da se vra­tim na mesto koje mir­iše na zvuk ravne lin­i­je na mon­i­toru kraj sveže preminulog

    i da tu četvrtkom
    žal­im nad god­i­na­ma koje sam utkao u čitan­je
    jer od čitan­ja se ne opsta­je
    u sve­tu ukradenih beba, visok­ih ren­ti i mis­te­ri­oznih epidemija

    besmisao batr­gan­ja,
    kao bodež,
    zari­va se u splet arter­i­ja iznad karlice

    ne mogu da spavam,
    čini se god­i­na­ma,
    tek pred svi­tan­je
    me probu­di
    podi­vl­jali gong srca:

    vra­tio sam se

     

     

    Trip­tih o bubašvabama

     

    I

    Plašim se svo­jih mis­li
    kad ostanem sam u svo­joj
    sam­i­ci

    sećam se jedne crnokose
    koja je uvek sedela negde
    na sre­di­ni amfiteatra

    rekla mi je jed­nom samou­v­ereno,
    zbun­je­na mojim okl­e­van­jem:
    pa čovek je naj­jači kada je sam,
    to je prirodno

    nika­da joj nisam
    poverovao

     

    II

    Onaj pri­marni,
    pre­na­tal­ni strah od gubit­ka tla
    počeo je da mi zuji u sle­poopčni­ca­ma
    u oktavi visokog pritiska

    sedeo sam sam
    u kožnoj fotelji izna­jml­jenog stana
    u uli­ci Đurđa Brankovića
    dok se sep­tem­barsko nebo
    guralo među rolet­na­ma
    crta­jući iskust­vo samoće
    preko mojih mokrih obraza

    želeo sam tu ide­ju večno dosledne
    ljudske samoće da zadržim kao
    gorku istinu u dnu grla
    i da me nika­da ne napusti
    svest o trag­ičnoj usaml­jenos­ti
    ljudske pojave

    mis­lio sam da niko nije sposoban
    da se otkine od sebe toliko
    i upli­va u tuđi pros­tor
    dovoljno čvrsto
    da bi me ta sen­zaci­ja samoće
    pono­vo napustila

    tako je bilo
    sve dok nije došao
    feb­ru­ar

     

    III

    kolek­tiv je izmišljoti­na,
    čovek je čoveku vuk,
    mokri snovi o zajed­ničkom nas­tupu
    završili su se u dodiru vrha piju­ka
    i bet­ona
    negde sa one strane Tri­jum­falne kapije

    ide­ju su pro­dali glad­ni i žed­ni,
    zaigrani svo­jim šes­tari­ma i
    voš­tan­im boji­ca­ma
    koji­ma su iscr­tali hil­jadugodišn­je granice
    izmed­ju Slove­na koji usta­ju
    na levu nogu
    i onih drugih

    poslušni­ci su
    pokopani sa svo­jim kofer­i­ma
    punim zelenih papi­ra
    sa kojih se smeši
    lice neko krotitel­ja Lakota

    i sada je svako sam
    u mag­net­nim tune­li­ma
    gde je jedi­no važno
    troši­ti troši­ti troši­ti
    dok se koža sa dlano­va ne istan­ji
    i dok potrošač ne skonča
    u kolev­ci svo­je samoće

     

     

    Deus ex machina

     

    Ovo je jedan od onih dana
    kada se šun­jam po uli­ca­ma
    kao po ivi­ci uvoštenog žile­ta
    i kada vrcam dozrele mis­li
    iz masne magle predgrađa.

    Ovo je jedan od onih dana kada
    sve labave bar­i­jere od
    kar­ton­skih kuti­ja samoob­mane
    puca­ju i kada sve oštre niti
    apsur­da
    izbi­ja­ju na površinu mog čela.

    Ovo je jedan od onih dana
    u koji­ma sam sves­tan svog
    umo­ra i neis­pa­vane žel­je
    da sve bude nalik onome
    što sam zamišl­jao
    skla­pa­jući indi­jan­s­ka sela
    od Lego kockica.

    Ovo je jedan od onih dana kada se zat­varam u karan­tin, u svo­je sinapse,
    u svo­je komore i u svo­ja pluća
    i kada sve radim samo da se ne bih
    ugušio pred čin­jeni­com
    da sam živ.

    Ovo je jedan od onih dana
    kada isko­lu­tavam zenice unutra
    i kada se ugrađu­jem u sve uzda­he
    svih žrta­va ove i ovakve zbil­je
    i kada razmišl­jam o puto­van­ju
    na Suma­tru brodom.

    Ovo je jedan od onih dana
    u koji­ma izno­va sve­dočim svom pouz­danom pedi­greu.
    Oba roditel­ja su mi stran­ci.
    Otac mi se bavi drevn­im vešti­na­ma
    komu­nikaci­je sa čakra­ma i sazvežd­ji­ma kos­mosa,
    a maj­ka rit­u­al­no, god­i­na­ma unazad,
    pon­avl­ja kako ne zna šta da mi kaže.

    Ovo je jedan od onih dana
    kada, kao kakav doučeni vrač,
    biram da se lečim slo­bod­nim stihom