Poezija

Iskolutavanje

 

Povratak

 

trebalo je da se vratim
odakle sam počeo

da ostavim grad u kom sam godinama posvećeno stvarao kule od peska
da napustim ženu sa kojom sam godinama ispisivao ideje o životu

i da se vratim na mesto koje miriše na zvuk ravne linije na monitoru kraj sveže preminulog

i da tu četvrtkom
žalim nad godinama koje sam utkao u čitanje
jer od čitanja se ne opstaje
u svetu ukradenih beba, visokih renti i misterioznih epidemija

besmisao batrganja,
kao bodež,
zariva se u splet arterija iznad karlice

ne mogu da spavam,
čini se godinama,
tek pred svitanje
me probudi
podivljali gong srca:

vratio sam se

 

 

Triptih o bubašvabama

 

I

Plašim se svojih misli
kad ostanem sam u svojoj
samici

sećam se jedne crnokose
koja je uvek sedela negde
na sredini amfiteatra

rekla mi je jednom samouvereno,
zbunjena mojim oklevanjem:
pa čovek je najjači kada je sam,
to je prirodno

nikada joj nisam
poverovao

 

II

Onaj primarni,
prenatalni strah od gubitka tla
počeo je da mi zuji u slepoopčnicama
u oktavi visokog pritiska

sedeo sam sam
u kožnoj fotelji iznajmljenog stana
u ulici Đurđa Brankovića
dok se septembarsko nebo
guralo među roletnama
crtajući iskustvo samoće
preko mojih mokrih obraza

želeo sam tu ideju večno dosledne
ljudske samoće da zadržim kao
gorku istinu u dnu grla
i da me nikada ne napusti
svest o tragičnoj usamljenosti
ljudske pojave

mislio sam da niko nije sposoban
da se otkine od sebe toliko
i upliva u tuđi prostor
dovoljno čvrsto
da bi me ta senzacija samoće
ponovo napustila

tako je bilo
sve dok nije došao
februar

 

III

kolektiv je izmišljotina,
čovek je čoveku vuk,
mokri snovi o zajedničkom nastupu
završili su se u dodiru vrha pijuka
i betona
negde sa one strane Trijumfalne kapije

ideju su prodali gladni i žedni,
zaigrani svojim šestarima i
voštanim bojicama
kojima su iscrtali hiljadugodišnje granice
izmedju Slovena koji ustaju
na levu nogu
i onih drugih

poslušnici su
pokopani sa svojim koferima
punim zelenih papira
sa kojih se smeši
lice neko krotitelja Lakota

i sada je svako sam
u magnetnim tunelima
gde je jedino važno
trošiti trošiti trošiti
dok se koža sa dlanova ne istanji
i dok potrošač ne skonča
u kolevci svoje samoće

 

Deus ex machina

 

Ovo je jedan od onih dana
kada se šunjam po ulicama
kao po ivici uvoštenog žileta
i kada vrcam dozrele misli
iz masne magle predgrađa.

Ovo je jedan od onih dana kada
sve labave barijere od
kartonskih kutija samoobmane
pucaju i kada sve oštre niti
apsurda
izbijaju na površinu mog čela.

Ovo je jedan od onih dana
u kojima sam svestan svog
umora i neispavane želje
da sve bude nalik onome
što sam zamišljao
sklapajući indijanska sela
od Lego kockica.

Ovo je jedan od onih dana kada se zatvaram u karantin, u svoje sinapse,
u svoje komore i u svoja pluća
i kada sve radim samo da se ne bih
ugušio pred činjenicom
da sam živ.

Ovo je jedan od onih dana
kada iskolutavam zenice unutra
i kada se ugrađujem u sve uzdahe
svih žrtava ove i ovakve zbilje
i kada razmišljam o putovanju
na Sumatru brodom.

Ovo je jedan od onih dana
u kojima iznova svedočim svom pouzdanom pedigreu.
Oba roditelja su mi stranci.
Otac mi se bavi drevnim veštinama
komunikacije sa čakrama i sazveždjima kosmosa,
a majka ritualno, godinama unazad,
ponavlja kako ne zna šta da mi kaže.

Ovo je jedan od onih dana
kada, kao kakav doučeni vrač,
biram da se lečim slobodnim stihom

author-avatar

O autoru Stefan Basarić

Rođen u Subotici 1993. godine gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na katedri za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pisanjem poezije i proze bavi se od srednje škole. Živi i radi u Novom Sadu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *