Jovica Aćin

Ista reka

.

.

.

.

Sa ovom rekom je tako da kad vas ponese nikad ne znate gde ćete završiti. Dešavaće mi se, kad sam već postao u svojoj sujeti veliki plivač, poleđuške se zatvorenih očiju prepuštajući reci, povremeno zirkajući u krošnje vrba kojima su obale bile obrasle, da se nasučem u ševarje i drugo močvarno rastinje, među lokvanje i kolonije svetlozelenih algica, zaglušen žabljim kreketanjem i ptičjim dozivima od svake vrste, pa trgnuvši se vidim da sam usred ogromne bare, duboke jedva metar, čija obala je bila svugde i nigde. Reka me je iz svog varljivog korita zanela u jedan od svojih ritova. Njen sanjivi tok nikad nije bio pouzdan. Istrajno kolebljiva, tekla je tamo-amo. U pazusima njenih krivaja, tamo gde je neočekivano menjala smer, što se često događalo, gotovo se vraćajući drugim putem tamo gde je bila maločas, plićaci su bili široki, a dno najmuljevitije. Još pre nego što sam umeo da se održim u dubokoj vodi, u tom mulju sam hvatao somove kilaše. Srećno bih ih napipao, munjevito dlanovima prešao uz njihove glatke hrptove i ščepao ih za škrge. Umeo sam i da se obrušim s vrbe nadvijene nad tirkizno zelenom i, kad bi se mulj staložio, bistrom i prozirnom vodom. Vrebao bih s grane, a onda, uočivši ribu metar i po pod sobom, naskočio bih na nju, obgrlio je i, ne dišući, čvrsto stisnuo uz prsa, pri čemu bi se ona praćakala i najčešće mi iskliznula, a ja bih, sa izvesnim čuđenjem pred tim da sve što uhvatim naposletku pobegne od mene, ostao stojeći do pasa u vodi i pesnicom pljuskajući po njoj.

Sunce je upeklo, a ja još nisam znao šta me čeka do smrkavanja. Pomislio sam na rođendan koji mi pada onda kad kreću snežne vejavice. Za svaki rođendan mi se tetka krsti i govori da sam pravo čudo, jer kad sam se rodio, kaže, samo što nisam poleteo. Da je dunuo vetar, odneo bi me. Rodio sam se pre vremena i bio lak kao pero, ni dve kile nije bilo u meni. Stavili bi me u inkubator, ali ga bolnica nije imala. Čudo je da sam uopšte živ. Možda mi se zato više dopada leto nego zima. Prošle godine, kad sam napunio osam, sneg mi je, evo baš ovde gde se nalazim, bio do pupka. Častio sam se snegom; on je dugo bio moj jedini sladoled. Uzimao sam ga u šake i jeo.

Zurio sam u kaldrmu, tražeći šrafove, eksere, komadiće kolskog okova, žice i žičice, sve što je bilo metalno. Dok sam bosonog išao niz i uz ulicu, po ramenima su mi izbijali sitni plikovi, jer sam pognute glave od jutros hodao i sabirao gvozdeni i bakarni otpad koji će me obogatiti. Naposletku me je zvezda na nebu, žareći, uličicama s toplom prašinom do gležnjeva, pored drvare, neumitno odvela na reku koja nije bila daleko. Kosa mi je gorela. Nalik rujevini u ranu jesen, ispod nje mi se kuvao mozak. Ispod železničkog mosta kupali su se konji. Bio sam obuzet čežnjom da pređem na drugu obalu, ali nipošto mostom. Bojao sam se vrelih šina, drvenih pragova prelivenih kolomazom i oštrog kamena tucanika. Bojao sam se i duboke vode. Na drugoj obali olistale vrbe su bile gušće, jablanovi viši i tamo su bile najzgodnije devojčice kojima sam stalno mahao, umišljajući da su mi ljubavnice. Pretvarao sam se da plivam, odgurivao se stopalima o dno, pazeći da ne odem predaleko, dublje, gde se dno gubi. Izjedala me je zavist, jer se svi dečaci oko mene nisu plašili da se otisnu, žustro zamahujući rukama, čak do sredine reke. Zavideo sam Duletu, Zeki, Štefiju, Tibiki, Debi, Egonu, Rajiću, Isaku, Cvetku, Aleksi, tom čoporu iz moje ulice, i beskrajno se stideo. Oni bi me povremeno iskosa poglednuli, činilo mi se podsmešljivo. Stojao sam u vodi do kolena i drhtao. Mogao bih da se kladim da me nekoliko metara dalje, tamo gde je i rečni tok brži, samo smrt čeka i da će tako uvek biti za mene. Prišao mi je dečak, sitan, vižljast, živog oka, frktao je kao mačak. Po stasu je ličio na mene, s tim što se meni kosa, u koju sam zarastao, blago kovrdžala i rudela, a njegova bila ravna, podšišana i kestenjasta. Razvukao je usta od uha do uha, potapšao me po leđima i rekao: „Dok se jednom ne udaviš, nećeš naučiti.“ Onda je zatražio da mu dam ruku i odveo me dublje u vodu, dok nam nije bila do grudi. Naložio mi je da se zagnjurim i dodirnem dno. „Ne brini, ja sam tu, ja sam šampion ili ću, svejedno, jednom biti šampion“, rekao je, a ja sam ga upitao gde je on naučio. Ispružio je ruku kao da hoće nekom da mahne, govoreći mi da se smirim, da nisam gori od konja koji nikad ne nauči, a uvek zna, da su daleko Itebej, Crnja, još dalje Temišvar, ali da i tamo, kroz staro korito Tamiša, protiče ovaj Begej kao kanal, gde ga nazivaju Bega, odnekud s Karpatskog venca, iz njegovih snegova. Onde je, kod Mosta cara Trojana, možda lakše plivati nego ovde, a on će, rekao je dok je prstima začešljavao kosu, koliko sutra s majkom u Ilandžu, gde je nedaleko Veliki Tamiš, u kojem još nije plivao, ali hoće pre nego što leto prođe, pa je dodao: „Samo se ti zagnjuri do dna i ne brini.“ Tek tada sam opazio da vrska, baš kao i ja, mešajući glasove, a onaj najteži glas, koji se ni ovde ne usuđujem da izgovorim, mazeći jezikom na nepcu. Možda je, stranac, rođen, u Banatu? Možda sam i ja stranac, i govor mi je nalik rzanju.

S rukom u dečakovoj ruci, a drugom zatvorivši nos, potonuo sam u vodu, pa ubrzo, kašljući, iskočio iz nje. „Nemoj da si šmizla, dotakni rukom dno“, ponavljao mi je, i ja sam se opet zagnjurio, ispustio njegovu ruku, ali dno nisam napipao. Zapitao me je da li sam došao do dna. „Nisi, dabome da nisi, jer dna nema kad hoćeš da dospeš do njega.“ „Davio sam se“, panično sam mu rekao. „Pazi da nisi“, odvratio je dečak, „noge moraju da ti budu kao ruke, da ni za njih nema dna, a kad dna nema, to znači što znači, znači da plivaš, i gle koliki si, rođen si za bezdan, nema u tebi nimalo tereta da potoneš i ne isplivaš, da, rođen si za bezdan, ali na površini. To ti je prirodna stvar, ma koliko nekome hodanje po vodi ili letenje u vazduhu izgledalo neverovatno.“ Nisam razumeo šta govori. Zvučalo je utešno poput zagonetke s hiljadu rešenja, jer sam mislio kako mi objašnjava da nisam stvoren za davljenje i da treba samo da pazim da ne gutam vodu, i da se nogama odgurujem od vode i rukama zamahujući veslam, i da dišem na usta i kroz nozdrve kao da su škrge. „Nekad smo“, rekao je najozbiljnije, „bili ribe, onakve kao jegulje, a ne majmuni. Nije nemoguće i da su nam preci bili žabe.“

Ponavljali smo i ponavljali zagnjurivanje, a on je plivao oko mene, podmetao mi svoje dlanove, dizao me i spuštao, odvlačio me, razvlačio i izvlačio. Nije mi dopuštao da predahnem, dno mi se izmicalo pod nogama, a on je neprestano govorio da zaboravim na dno i da se valjam samo po površini, pljeskajući po njoj, zaljubljujući se u vodu. „Budi šarka, kao ona na vratima, koja vezuje vodu i vazduh, talasaj telom, pusti srcu na volju, jer plivaš, plivaš, gujo, plivaš, a ne znaš da oduvek plivaš. Tako sam i ja nekad počeo, od tog oduvek, i nikad neću prestati.“ Nije trebalo da mi to govori, jer sam već sat vremena, ćuteći, sav zabrinut, znao da plivam i obojica smo plivali po sredini reke koja nas je lagano zanosila prema ozidanoj obali kod stare toplane, a ispod urušenog obalskog zida do nas je dopiralo cijukanje pacova. Tako sam plivao i prvi put preplivao reku, ukoso.

U suton smo izišli iz vode. Pitao sam ga za ime. Miloš i ja smo se tada zakleli na večno prijateljstvo. U to ime, podigao je sa zemlje neki bačeni novinski list i napravio mi kapu od njega, mrmljajući da je za tu kapu prava stvar staniol, pošto bolje štiti od zraka nego papir, ali kad već nemamo staniol, poslužiće i ova papirna. Svečano mi je rekao da će me ta kapa čuvati od napada iz svemira i da bi trebalo da je nosim i dok spavam, jer do tih neprijateljskih napada dolazi nenadano, a njihov cilj je da ljudima probuše rupu na temenu kroz koju im onda iscuri sve što su do tada naučili. „A hoćeš i sebi takvu?“ „Ma ne“, odvratio je preko napućene donje usne, a na licu mu se pojavio neki starmali izraz, „šta će mi, pa ja sam taj koji vas napada iz svemira i kad vas strefim u glavu nagutam se svih vaših sećanja. Sad ću po kapi znati da si ti u pitanju i neću te gađati.“ „Sećanja? Kad mi krene posao sa starim gvožđem, moći ću svoja da ti poklonim, ako kao stranac ne možeš da se prilagodiš, zamaskiraš, i da preživiš bez njih.“ „Nipošto, jer onda ti, s popijenim mozgom, nećeš preživeti“, prasnuo je u smeh. „Mogu samo da ih delim s tobom i da ti ih razbistrim.“ Od trenutka kad me je izveštio da zaplivam na Begeju, na kojem je i on naučio da bude neumorni plivač, sve mi je postalo jasno. Iste večeri sam ukrao očev bicikl i naprečac sam znao da ga vozim, o čemu sam do tada mogao samo da sanjam. Iscrpljen, te noći nisam trenuo okom. Probdeo sam čitajući najpre uz baterijsku lampu dok se nije istrošila i utrnula, zatim pod svećom. Hemijsku enciklopediju, pozajmljenu neki dan ranije iz gradske biblioteke, iščitavao sam grleći je kao da je neka nedostižna devojčica s druge obale. Čim je svanulo, otrčao sam na Begej, ali tamo Miloša nije bilo. Vinuo sam se u vodu i samcit preplivao reku.

Ceo dan sam proveo na reci, ali Miloš se nije pojavio. Nikad ga više nisam video na Begeju. Nije moguće da je tamo bio jednom samo zbog mene, gurnuvši me u vodu koja nema dna da bih postao začarani plivač. Ne, bila je to slučajnost kojoj sad dugujem svoju plivačku sudbinu.

Ni dvadesetak godina kasnije posle mog poludnevnog večnog prijateljstva s Milošem, otišao sam, u Beogradu, u društvu Bože Vukadinovića, iz Peći, mahnitim za alhemijom i sve takvim tajnim znanjima i zvukopisima, da popijem plzenjsko pivo, kod „Vltave“, valjda na jedinom beogradskom trgu kojim preovlađuje ruža vetrova. Za jednim od stolova, tri-četiri metra od nas, sedeo je postariji muškarac, proređene sede kose, koja je nekako vukla na pepeljasto sivo. Rekao bih i da nije bio visok. Učinilo mi se da ga odnekud davno poznajem i da nešto delim s njim. I Božo ga je primetio kroz svoje naočare višestruke dioptrije, pa je rekao da sednemo za sto tik uz tog čoveka čije oči su se smejale, kao da nisu oči nego mala usta, a u isti mah izbijao je iz njih blesak nemira. Dok sam prolazio pored njega, on isturi donju usnu i podiže pogled put mene. Meni je sad izgledalo da u tom pogledu ima neke razigrane ludosti. Hvatajući moj pogled, taj mi bliski neznanac muklo i otežući dobaci: „Plivaš još, a?“ Bilo je to neočekivano. Kao da me je ošinuo maramicom po licu i pozvao na dvoboj pištoljima u obližnjem čuburskom parku. Zaprepašćeno i mahinalno klimnuh glavom i izustih: „Dabome. Ne dam se.“ Trebalo je da se ugrizem za jezik. Ne treba se kačiti s takvima, pomislio sam, taj ne oprašta i ne zaboravlja. To sam u magnovenju pročitao na njegovom licu. Imao sam već neugodna kafanska iskustva sa sličnim kuronjama. A kad vetar duva sa svih strana, uvek se neko nađe da prolupa. Najbolje je takve, udarene mokrom čarapom, uzimati kao i da ne postoje, slegnuti ramenima i produžiti.

Kad smo seli, ja leđima okrenut tom izazivaču koji me je oslovio, Božo me tiho upita: „Poznaješ Miloša Crnjanskog?“ Beonjače su mu bile ogromne iza debelog stakla na cvikerima.

Zanemeo sam. Da li on to misli na onog Crnjanskog koji je napisao neshvatljivi Dnevnik o Čarnojeviću, roman koji niko ne čita, kao što i svi lažu da su čitali Seobe koje je napisao, eh, pamćenje mi je naglo otkazalo, na vrh jezika mi je, mogao bi biti, da, taj isti? Da, tako je, i Seobe, od kojih uvek načisto pošandrcam i glava mi puca. Ima u njima nečeg što mi isisava moždinu. Oćutao sam pitanje koje kao da i nije iziskivalo odgovor, i zapalio cigaretu. Zavrtelo mi se u glavi, onako kako me je nekad u detinjstvu pogađala sunčanica, i s nevericom sam pomislio da bi to zaista mogao biti moj Miloš s Begeja, ali koji je baš, za ciglo deceniju-dve, eto brzo ostario. Istovremeno, znao sam da nikako ne može biti da on, utvaran ili ne, brže stari od ostalih. Naprotiv, može biti da on, ma koliko mi se drukčije pričinjavalo, stari sporije nego svi drugi koje sam u životu ovako ili onako, odavno ili skoro upoznao, a ja ću, jer problem je u meni, nedonoščetu, meni neukom debilu, u poređenju s njim, uvek biti i ostati nedorastao. Biću nedorasli plivač koji, istina, ume da pliva, ali ga dno, blato i mulj stalno vuku k sebi, pa se davi pošto strepi od bezdana. Očigledno, ma koliko da sam dobar, nisam istinski naučio Miloševu šampionsku lekciju. Ni u slučaju zagonetki s hiljadu rešenja, ja nisam kadar da se dosetim nijednog. Čim je pivo stiglo, još potresen, ispio sam ga iz krigle u jednom dugom gutljaju, do dna, pa penu, što inače činim, čak nisam ni oblizao sa usana i nausnice. Nekoliko minuta kasnije, pomerajući stolicu na kojoj sam sedeo, tobože da bih se bolje smestio, krišom i brzo, u poluokretu glave, pogledao sam prema susednom stolu. Crnjanskog tamo više nije bilo.

Sledećeg leta bio sam u Skoplju, a Vukadinović je tad u svome autu, šklopociji bez premca, skončao na autoputu. Kad god sam se vozio s njim, uvek sam bio u nedoumici ima li on uopšte položen ispit. Jednom me je posetio sa ćerkicom. Posle sam čuo da je, odlazeći od mene, ćerkicu izgubio na zaokretu kod novobeogradske Opštine. Ispala mu je iz kola. Vrata su se otvorila, ona je izletela, na travu, i prošla bez povreda. Tek kilometar posle tog mesta, Božo je primetio da mu nema ćerke na sedištu do njega. Takav je bio i takvog ću ga se sećati. Pre tih kola u stalnom hropcu, namenjena jedino da ih oplakujemo, imao je motocikl. I on je bio krš. Sve mi govori da ni za njega nije imao dozvolu. Na Bežaniji, kod „Naših krila“, ispod Starog aerodroma, strmeknuli smo se tim motorom u jarak. Fantastična sreća ga je neprestano pratila, u tolikoj meri da je naposletku njen završni zbir morao biti neopozivo naplaćen. Sad mogu da mu odgovorim: „Pitaš da li ga poznajem? Zar nisi čuo? Verujem da sam ti to ispričao kad si me onomad vozio u Zrenjanin i zabili smo se, silazeći s nadvožnjaka, u volovsku zapregu i kolska ruda nam kroz šoferšajbnu prošla između glava. Za malo smo je promašili. Sećaš li se, govorio sam ti, jednom smo Miloš i ja plivali u Begeju, samo jedared, a ionako je dvaput ući u istu reku nemoguće? Čak i samo jednom nije svakad moguće. Uto je zazvečalo staklo i ruda nam je, tek da te podsetim, prozviždala pored ušiju.“

.

.

.

.


Jovica Aćin

Rođen 1946, napisao je nekoliko knjiga eseja, među kojima su najpoznatije Poetika krivotvorenja (1991, 2013), Gatanje po pepelu (1993, 2003, 2009), Apokalipsa Sad (1995, 2004, 2012) i Goli pripovedač (2008, 2011), te skorašnje zbirke priča Pročitano u tvojim očima (2006, 2007), Ušće Okeana (2011), Jevanđelje po magarcu (2013) i Kroz blato (2017) i romane Srodnici (2017, 2018) i Pilot tramvaja (2019).

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja