Ista reka

Jovica Aćin
Lat­est posts by Jovi­ca Aćin (see all)

    .

    .

    .

    .

    Sa ovom rekom je tako da kad vas ponese nikad ne znate gde ćete završi­ti. Dešavaće mi se, kad sam već postao u svo­joj sujeti veli­ki pli­vač, poleđuške se zatvorenih oči­ju pre­puš­ta­jući reci, povre­meno zirka­jući u krošn­je vrba koji­ma su obale bile obrasle, da se nasučem u ševar­je i dru­go moč­varno rastin­je, među lok­van­je i koloni­je svet­loze­lenih algi­ca, zaglušen žabljim kreke­tan­jem i ptičjim dozivi­ma od svake vrste, pa trgnu­vši se vidim da sam usred ogromne bare, duboke jed­va metar, čija obala je bila svugde i nigde. Reka me je iz svog varljivog kori­ta zanela u jedan od svo­jih rito­va. Njen san­jivi tok nikad nije bio pouz­dan. Istra­jno kole­blji­va, tekla je tamo-amo. U pazusi­ma njenih kri­va­ja, tamo gde je neočeki­vano men­jala smer, što se često događa­lo, goto­vo se vraća­jući drugim putem tamo gde je bila mal­očas, plićaci su bili širo­ki, a dno naj­mul­jevi­ti­je. Još pre nego što sam umeo da se održim u dubokoj vodi, u tom mulju sam hvatao somove kilaše. Srećno bih ih napi­pao, munje­vi­to dlanovi­ma prešao uz nji­hove glatke hrp­tove i ščepao ih za škrge. Umeo sam i da se obrušim s vrbe nad­vi­jene nad tirk­izno zelenom i, kad bi se mulj staložio, bistrom i prozirnom vodom. Vre­bao bih s grane, a onda, uočivši ribu metar i po pod sobom, naskočio bih na nju, obgr­lio je i, ne dišući, čvrsto stis­nuo uz prsa, pri čemu bi se ona praćakala i najčešće mi iskl­iznu­la, a ja bih, sa izves­nim čuđen­jem pred tim da sve što uhva­tim naposletku pobeg­ne od mene, ostao sto­jeći do pasa u vodi i pes­ni­com pljuska­jući po njoj.

    Sunce je upeklo, a ja još nisam znao šta me čeka do smrka­van­ja. Pomis­lio sam na rođen­dan koji mi pada onda kad kreću snežne vejav­ice. Za sva­ki rođen­dan mi se tet­ka krsti i gov­ori da sam pra­vo čudo, jer kad sam se rodio, kaže, samo što nisam pole­teo. Da je dun­uo vetar, odneo bi me. Rodio sam se pre vre­me­na i bio lak kao pero, ni dve kile nije bilo u meni. Stavili bi me u inku­ba­tor, ali ga bol­ni­ca nije imala. Čudo je da sam uopšte živ. Mož­da mi se zato više dopa­da leto nego zima. Prošle godine, kad sam napunio osam, sneg mi je, evo baš ovde gde se nalaz­im, bio do pup­ka. Čas­tio sam se sne­gom; on je dugo bio moj jedi­ni sladoled. Uzi­mao sam ga u šake i jeo.

    Zurio sam u kaldr­mu, tražeći šrafove, eksere, komadiće kol­skog oko­va, žice i žičice, sve što je bilo met­al­no. Dok sam bosonog išao niz i uz ulicu, po rameni­ma su mi izbi­jali sit­ni plikovi, jer sam pognute glave od jutros hodao i sabi­rao gvoz­deni i bakarni otpad koji će me obo­gati­ti. Naposletku me je zvez­da na nebu, žareći, uliči­ca­ma s toplom praši­nom do gležn­je­va, pored drvare, neu­mit­no odvela na reku koja nije bila daleko. Kosa mi je gorela. Nalik rujevi­ni u ranu jesen, ispod nje mi se kuvao mozak. Ispod železničkog mos­ta kupali su se kon­ji. Bio sam obuzet čežn­jom da pređem na drugu obalu, ali nipoš­to mostom. Bojao sam se vre­lih šina, drvenih prago­va pre­liv­enih kolo­ma­zom i oštrog kame­na tucani­ka. Bojao sam se i duboke vode. Na dru­goj obali olistale vrbe su bile gušće, jablanovi viši i tamo su bile najz­god­ni­je devo­jčice koji­ma sam stal­no mahao, umišl­ja­jući da su mi ljubavnice. Pret­varao sam se da pli­vam, odguri­vao se stopal­i­ma o dno, pazeći da ne odem predaleko, dublje, gde se dno gubi. Izjedala me je zav­ist, jer se svi dečaci oko mene nisu plašili da se otis­nu, žus­tro zamahu­jući ruka­ma, čak do sre­dine reke. Zavideo sam Dule­tu, Zeki, Šte­fi­ju, Tibi­ki, Debi, Egonu, Rajiću, Isaku, Cvetku, Alek­si, tom čoporu iz moje ulice, i beskra­jno se stideo. Oni bi me povre­meno iskosa pogled­nuli, čini­lo mi se podsmešlji­vo. Sto­jao sam u vodi do kole­na i drhtao. Mogao bih da se kladim da me neko­liko metara dal­je, tamo gde je i rečni tok brži, samo smrt čeka i da će tako uvek biti za mene. Prišao mi je dečak, sitan, vižl­jast, živog oka, frk­tao je kao mačak. Po sta­su je ličio na mene, s tim što se meni kosa, u koju sam zaras­tao, bla­go kovrdžala i rudela, a nje­go­va bila rav­na, podšišana i kesten­jas­ta. Razvukao je usta od uha do uha, potapšao me po leđi­ma i rekao: „Dok se jed­nom ne udaviš, nećeš nauči­ti.“ Onda je zatražio da mu dam ruku i odveo me dublje u vodu, dok nam nije bila do gru­di. Naložio mi je da se zag­n­jurim i dodirnem dno. „Ne bri­ni, ja sam tu, ja sam šam­pi­on ili ću, sve­jed­no, jed­nom biti šam­pi­on“, rekao je, a ja sam ga upi­tao gde je on naučio. Ispružio je ruku kao da hoće nekom da mahne, gov­oreći mi da se smir­im, da nisam gori od kon­ja koji nikad ne nauči, a uvek zna, da su daleko Ite­bej, Crn­ja, još dal­je Temiš­var, ali da i tamo, kroz staro kori­to Tamiša, pro­tiče ovaj Begej kao kanal, gde ga nazi­va­ju Bega, odnekud s Karpatskog ven­ca, iz nje­gov­ih sne­go­va. Onde je, kod Mos­ta cara Tro­jana, mož­da lakše pli­vati nego ovde, a on će, rekao je dok je prsti­ma začešl­javao kosu, koliko sutra s majkom u Ilandžu, gde je nedaleko Veli­ki Tamiš, u kojem još nije pli­vao, ali hoće pre nego što leto prođe, pa je dodao: „Samo se ti zag­n­juri do dna i ne bri­ni.“ Tek tada sam opazio da vrs­ka, baš kao i ja, meša­jući glasove, a onaj najteži glas, koji se ni ovde ne usuđu­jem da izgov­orim, mazeći jezikom na nepcu. Mož­da je, stranac, rođen, u Banatu? Mož­da sam i ja stranac, i gov­or mi je nalik rzanju.

    S rukom u dečakovoj ruci, a dru­gom zatvorivši nos, poton­uo sam u vodu, pa ubr­zo, kašljući, iskočio iz nje. „Nemoj da si šmi­zla, dotakni rukom dno“, pon­avl­jao mi je, i ja sam se opet zag­n­ju­rio, ispus­tio nje­govu ruku, ali dno nisam napi­pao. Zap­i­tao me je da li sam došao do dna. „Nisi, dabome da nisi, jer dna nema kad hoćeš da dospeš do nje­ga.“ „Davio sam se“, panično sam mu rekao. „Pazi da nisi“, odvra­tio je dečak, „noge mora­ju da ti budu kao ruke, da ni za njih nema dna, a kad dna nema, to znači što znači, znači da pli­vaš, i gle koli­ki si, rođen si za bez­dan, nema u tebi nima­lo tere­ta da potoneš i ne ispli­vaš, da, rođen si za bez­dan, ali na površi­ni. To ti je prirod­na stvar, ma koliko nekome hodan­je po vodi ili leten­je u vaz­duhu izgleda­lo neverovat­no.“ Nisam razumeo šta gov­ori. Zvuča­lo je utešno pop­ut zagonetke s hil­jadu rešen­ja, jer sam mis­lio kako mi objašn­ja­va da nisam stvoren za davl­jen­je i da tre­ba samo da paz­im da ne gutam vodu, i da se noga­ma odgu­ru­jem od vode i ruka­ma zamahu­jući ves­lam, i da dišem na usta i kroz noz­drve kao da su škrge. „Nekad smo“, rekao je najoz­biljni­je, „bili ribe, onakve kao jeg­ul­je, a ne maj­mu­ni. Nije nemoguće i da su nam pre­ci bili žabe.“

    Pon­avl­jali smo i pon­avl­jali zag­n­juri­van­je, a on je pli­vao oko mene, pod­metao mi svo­je dlanove, dizao me i spuš­tao, odvlačio me, razvlačio i izvlačio. Nije mi dop­uš­tao da predah­nem, dno mi se izmica­lo pod noga­ma, a on je neprestano gov­o­rio da zab­o­rav­im na dno i da se val­jam samo po površi­ni, pljeska­jući po njoj, zaljublju­jući se u vodu. „Budi šar­ka, kao ona na vra­ti­ma, koja vezu­je vodu i vaz­duh, talasaj telom, pusti srcu na volju, jer pli­vaš, pli­vaš, gujo, pli­vaš, a ne znaš da odu­vek pli­vaš. Tako sam i ja nekad počeo, od tog odu­vek, i nikad neću presta­ti.“ Nije tre­ba­lo da mi to gov­ori, jer sam već sat vre­me­na, ćuteći, sav zabrin­ut, znao da pli­vam i obo­ji­ca smo pli­vali po sre­di­ni reke koja nas je lagano zanosi­la pre­ma ozi­danoj obali kod stare toplane, a ispod urušenog obal­skog zida do nas je dopi­ralo cijukan­je paco­va. Tako sam pli­vao i prvi put prepli­vao reku, ukoso.

    U suton smo izišli iz vode. Pitao sam ga za ime. Miloš i ja smo se tada zak­leli na večno pri­jateljst­vo. U to ime, podi­gao je sa zeml­je neki bačeni novin­s­ki list i napravio mi kapu od nje­ga, mrml­ja­jući da je za tu kapu pra­va stvar stan­iol, poš­to bol­je šti­ti od zra­ka nego papir, ali kad već nemamo stan­iol, poslužiće i ova papir­na. Svečano mi je rekao da će me ta kapa čuvati od napa­da iz svemi­ra i da bi tre­ba­lo da je nosim i dok spavam, jer do tih nepri­jateljskih napa­da dolazi nenadano, a nji­hov cilj je da ljudi­ma probuše rupu na temenu kroz koju im onda iscuri sve što su do tada naučili. „A hoćeš i sebi takvu?“ „Ma ne“, odvra­tio je preko napućene don­je usne, a na licu mu se pojavio neki star­mali izraz, „šta će mi, pa ja sam taj koji vas napa­da iz svemi­ra i kad vas stre­fim u glavu nagutam se svih vaših sećan­ja. Sad ću po kapi znati da si ti u pitan­ju i neću te gađati.“ „Sećan­ja? Kad mi krene posao sa starim gvožđem, moći ću svo­ja da ti pok­lonim, ako kao stranac ne možeš da se pri­lagodiš, zamaski­raš, i da preživiš bez njih.“ „Nipoš­to, jer onda ti, s popi­jen­im moz­gom, nećeš preživeti“, pras­nuo je u smeh. „Mogu samo da ih delim s tobom i da ti ih razbistrim.“ Od trenut­ka kad me je izveš­tio da zapli­vam na Bege­ju, na kojem je i on naučio da bude neu­morni pli­vač, sve mi je posta­lo jas­no. Iste večeri sam ukrao očev bicikl i naprečac sam znao da ga voz­im, o čemu sam do tada mogao samo da san­jam. Iscr­pljen, te noći nisam tren­uo okom. Prob­deo sam čita­jući najpre uz bater­i­jsku lam­pu dok se nije istroši­la i utr­nu­la, zatim pod svećom. Hemi­jsku encik­lo­pe­di­ju, poza­jml­jenu neki dan rani­je iz gradske bib­lioteke, išči­tavao sam grleći je kao da je neka nedostiž­na devo­jči­ca s druge obale. Čim je svan­u­lo, otrčao sam na Begej, ali tamo Miloša nije bilo. Vin­uo sam se u vodu i sam­c­it prepli­vao reku.

    Ceo dan sam proveo na reci, ali Miloš se nije pojavio. Nikad ga više nisam video na Bege­ju. Nije moguće da je tamo bio jed­nom samo zbog mene, gur­nu­vši me u vodu koja nema dna da bih postao začarani pli­vač. Ne, bila je to sluča­jnost kojoj sad dugu­jem svo­ju pli­vačku sudbinu.

    Ni dvade­se­tak god­i­na kas­ni­je posle mog polud­nevnog večnog pri­jateljst­va s Milošem, otišao sam, u Beogradu, u društvu Bože Vukadi­novića, iz Peći, mah­nitim za alhemi­jom i sve takvim tajn­im znan­ji­ma i zvukopisi­ma, da popi­jem plzen­jsko pivo, kod „Vltave“, valj­da na jedi­nom beograd­skom trgu kojim pre­ovlađu­je ruža vetro­va. Za jed­nim od stolo­va, tri-četiri metra od nas, sedeo je postar­i­ji muškarac, proređene sede kose, koja je nekako vuk­la na pepel­jas­to sivo. Rekao bih i da nije bio visok. Učini­lo mi se da ga odnekud davno poz­na­jem i da neš­to delim s njim. I Božo ga je prime­tio kroz svo­je naočare višestruke diop­tri­je, pa je rekao da sed­nemo za sto tik uz tog čove­ka čije oči su se sme­jale, kao da nisu oči nego mala usta, a u isti mah izbi­jao je iz njih ble­sak nemi­ra. Dok sam pro­lazio pored nje­ga, on isturi don­ju usnu i podiže pogled put mene. Meni je sad izgleda­lo da u tom pogle­du ima neke razi­grane ludosti. Hvata­jući moj pogled, taj mi blis­ki nez­nanac muk­lo i otežući dobaci: „Pli­vaš još, a?“ Bilo je to neočeki­vano. Kao da me je ošin­uo maram­i­com po licu i poz­vao na dvoboj piš­tolji­ma u obližn­jem čuburskom parku. Zaprepašćeno i mahi­nal­no klim­nuh glavom i izustih: „Dabome. Ne dam se.“ Tre­ba­lo je da se ugrizem za jezik. Ne tre­ba se kači­ti s takvi­ma, pomis­lio sam, taj ne opraš­ta i ne zab­o­ravl­ja. To sam u mag­noven­ju proči­tao na nje­gov­om licu. Imao sam već neu­god­na kafan­s­ka iskust­va sa sličn­im kuron­ja­ma. A kad vetar duva sa svih strana, uvek se neko nađe da prolu­pa. Najbol­je je takve, udarene mokrom čara­pom, uzi­mati kao i da ne pos­to­je, sleg­nu­ti rameni­ma i produžiti.

    Kad smo seli, ja leđi­ma okrenut tom izazi­vaču koji me je oslovio, Božo me tiho upi­ta: „Poz­na­ješ Miloša Crn­jan­skog?“ Beon­jače su mu bile ogromne iza debe­l­og stak­la na cvikerima.

    Zane­meo sam. Da li on to mis­li na onog Crn­jan­skog koji je napisao nesh­vatljivi Dnevnik o Čarno­je­viću, roman koji niko ne čita, kao što i svi lažu da su čitali Seobe koje je napisao, eh, pamćen­je mi je naglo otkaza­lo, na vrh jezi­ka mi je, mogao bi biti, da, taj isti? Da, tako je, i Seobe, od kojih uvek načis­to pošan­dr­cam i gla­va mi puca. Ima u nji­ma nečeg što mi isisa­va možd­inu. Oću­tao sam pitan­je koje kao da i nije iziski­va­lo odgov­or, i zapalio cig­a­re­tu. Zavrte­lo mi se u glavi, onako kako me je nekad u det­injstvu pogađala sunčan­i­ca, i s nev­eri­com sam pomis­lio da bi to zaista mogao biti moj Miloš s Bege­ja, ali koji je baš, za ciglo deceni­ju-dve, eto brzo ostario. Istovre­meno, znao sam da nikako ne može biti da on, utvaran ili ne, brže stari od ostal­ih. Napro­tiv, može biti da on, ma koliko mi se drukči­je pričin­java­lo, stari spori­je nego svi dru­gi koje sam u živ­o­tu ovako ili onako, odavno ili sko­ro upoz­nao, a ja ću, jer prob­lem je u meni, nedonošče­tu, meni neukom debilu, u poređen­ju s njim, uvek biti i osta­ti nedo­ras­tao. Biću nedo­rasli pli­vač koji, isti­na, ume da pli­va, ali ga dno, bla­to i mulj stal­no vuku k sebi, pa se davi poš­to strepi od bez­dana. Očigled­no, ma koliko da sam dobar, nisam istin­s­ki naučio Miloše­vu šam­pi­onsku lek­ci­ju. Ni u sluča­ju zagonet­ki s hil­jadu rešen­ja, ja nisam kadar da se dose­tim nijednog. Čim je pivo stiglo, još potre­sen, ispio sam ga iz krigle u jed­nom dugom gutl­ja­ju, do dna, pa penu, što inače čin­im, čak nisam ni oblizao sa usana i naus­nice. Neko­liko min­u­ta kas­ni­je, pomer­a­jući stolicu na kojoj sam sedeo, tobože da bih se bol­je smes­tio, krišom i brzo, u polu­okre­tu glave, pogledao sam pre­ma sused­nom stolu. Crn­jan­skog tamo više nije bilo.

    Sledećeg leta bio sam u Sko­plju, a Vukadi­nović je tad u svome autu, šklopoci­ji bez prem­ca, skončao na autop­utu. Kad god sam se vozio s njim, uvek sam bio u nedoumi­ci ima li on uopšte položen ispit. Jed­nom me je pose­tio sa ćer­ki­com. Posle sam čuo da je, odlazeći od mene, ćer­kicu izgu­bio na zaokre­tu kod novobeogradske Opš­tine. Ispala mu je iz kola. Vra­ta su se otvo­rila, ona je izletela, na travu, i prošla bez povre­da. Tek kilo­metar posle tog mes­ta, Božo je prime­tio da mu nema ćerke na sediš­tu do nje­ga. Takav je bio i takvog ću ga se sećati. Pre tih kola u stal­nom hropcu, namen­je­na jedi­no da ih oplaku­je­mo, imao je moto­cikl. I on je bio krš. Sve mi gov­ori da ni za nje­ga nije imao dozvolu. Na Bežani­ji, kod „Naših kri­la“, ispod Starog aero­dro­ma, strmeknuli smo se tim motorom u jarak. Fan­tastič­na sreća ga je neprestano prati­la, u tolikoj meri da je naposletku njen završni zbir morao biti neopozi­vo naplaćen. Sad mogu da mu odgov­orim: „Pitaš da li ga poz­na­jem? Zar nisi čuo? Veru­jem da sam ti to ispričao kad si me ono­mad vozio u Zren­janin i zabili smo se, silazeći s nad­vožn­ja­ka, u volovsku zapregu i kol­s­ka ruda nam kroz šofer­ša­jb­nu prošla između gla­va. Za malo smo je pro­mašili. Sećaš li se, gov­o­rio sam ti, jed­nom smo Miloš i ja pli­vali u Bege­ju, samo jedared, a ion­ako je dva­put ući u istu reku nemoguće? Čak i samo jed­nom nije svakad moguće. Uto je zazveča­lo stak­lo i ruda nam je, tek da te pod­se­tim, prozviž­dala pored ušiju.“

    .

    .

    .

    .