Izbjeglički identiteti u “Mađarskoj rečenici”

Lat­est posts by Sead Husić (see all)

    .

    .

    (Andrej Niko­laidis, “Mađars­ka rečeni­ca”, Buy­book – OKF, Sara­je­vo – Cetinje, 2016)

    .

    .

    .….Pitan­je iden­tite­ta je pitan­je suš­tine. Kako i na koji način se kon­stru­iše iden­titet i šta ga čini mogućim, tj. šta bis­mo u najbol­jem sluča­ju sma­trali “čis­tokrvn­im” iden­tite­tom? Nar­avno, pos­to­jan­je čis­tokrvnih iden­tite­ta zablu­da je i pre­vara onih koji žele, također, svo­je zablude oprav­dati istim, odnos­no, stvaran­je takvo­ga iden­tite­ta nemoguće je iz naj­man­je neko­liko razlo­ga. Ovako postavl­je­na teza, s neo­dređenošću “neko­liko razlo­ga”, sasvim je oprav­dana i dop­ušte­na. Uko­liko bis­mo iden­titet raz­ma­trali u svom prvo­bit­nom obliku, naše će pori­jek­lo biti religi­js­ki utemel­jeno i izve­de­no iz Raja. Zapra­vo, pitan­je iden­tite­ta u esha­tološkom smis­lu je pitan­je Raja. Naime, najbol­ja opser­vaci­ja o iden­tite­tu ogledala bi se, pre­ma našem mišl­jenu, u tradi­ci­ji (u najširem smis­lu) i našem vlastit­om iskustvu. Iden­titet nije ni “kame­na ploča” ni flu­id koji bi se pri­lagođavao svakom obliku. Pos­to­jan­je između dvi­ju pomenu­tih kat­e­gori­ja iden­titet čini poten­ci­jalom i na neki način ga kon­stru­iše na “pravi” način. S druge strane, kada smo spomenuli “čis­tokrvne” iden­titete, pos­to­ji bojazan da će stvaran­je takvih iden­tite­ta, koliko god nam se čini­lo apsurd­nim, obnavl­jati se na onaj isti način na koji se obnavl­ja­ju pro­ce­si i pro­jek­ti velikoideoološk­ih “mrziteljskih” inten­ci­ja pre­ma Drugome.

    .….Na tragu rečenoga, u romanu koji je objavl­jen u peri­o­du najveće izb­jegličke, ekonomske, ako hoćete, i moralne krize nakon Dru­gog svjet­skog rata, Andrej Niko­laidis se bavi temom izb­jeglišt­va, tj. onim peri­odom kada se iz Evrope bježa­lo i današn­jim trenutkom kada se u Evropu, bez obzi­ra, sve veći broj lju­di želi useli­ti, da li kao izb­jeglice ili kao prin­ud­ni rad­ni­ci iz istoč­no­evrop­skih zemal­ja u koji­ma vla­da, danas, opće bez­nađe.  Zapra­vo, ovd­je je, u “Mađarskoj rečeni­ci”, pitan­je iden­tite­ta postavl­jeno iz više uglo­va: iden­titet kao proizvod rata i nasil­ja, iden­titet kao potre­ba da se tra­ga za sobom, svo­jim išče­zlim, porodičn­im iskustvom, koje je u romanu Niko­laidisa prek­in­u­to upra­vo rat­nim nasil­jem i potre­bom da se ispriča “naš” rat­ni peri­od i sve ono što je isti donio. U tom smis­lu imamo iden­titete koji se u našem bivšem pros­toru (ovd­je mis­lim na Jugoslav­i­ju, nar­avno) najvećim dijelom kon­stru­ira­ju ratom i onim užasi­ma koje rat donosi sa sobom; jako rijetko se ovd­je kolek­tivni iden­titet izgrađi­vao na vri­jed­nos­ti­ma o koji­ma val­ja i tre­ba gov­oriti: iden­titet kao raz­li­ka i potre­ba da se upoz­na­ju raz­like. Nar­avno, kada proči­ta­mo Niko­laidis­ov roman, vid­jet ćemo da ovako izgrađi­van­je iden­tite­ta nije “blisko” samo našem pros­toru, koliko bi nam se, na površan način, čini­lo tako. Kolek­tivno rasu­lo i bez­nađe je, ako bis­mo parafrazi­rali nara­to­ra ovo­ga romana, koji se pozi­va na Wal­tera Ben­jam­i­na, civ­i­lizaci­js­ki “čin” u svom naj­dužem tra­jan­ju, jer je povi­jest čov­ječanst­va povi­jest bar­bariz­ma. Zapra­vo, kako Ben­jamin piše u svo­jim ese­ji­ma: “Tradi­ci­ja ugn­jetenih pouča­va nas da je izuzetno stan­je[1] u kome živi­mo –  prav­i­lo.”[2] Sto­ga, nima­lo ne čudi ovaj roman danas, koji, u prvom planu, pro­pitu­je izb­jeglišt­vo, ali i priča o masovn­im isel­ja­van­ji­ma i egzo­dusi­ma je, kako smo mogli vid­jeti, jedan his­tori­js­ki kon­ti­nu­itet, koji biva prek­in­ut onda kada (barem tako mis­le oni koji učestvu­ju u tome) se rev­olu­cionar­na klasa oslobađa ste­ga i bre­me­na vre­me­na i uvo­di rev­olu­ci­jom novi dan u kalen­daru, koji saži­ma vri­jeme.[3] Tačni­je, može­mo uvid­jeti da naša bliža kolek­tiv­na tragedi­ja nije samo sklona nama i da je priča o Balka­nu, kao Dru­gome, kao tam­nom vila­je­tu i sl. moguća svugdje i svi­ma. Otu­da je ovo roman, kako je to dobro prim­i­jeti­la Kristi­na Lje­vak, imag­i­nar­na povi­jest balka­n­skih i evrop­skih izb­jegliš­ta­va 20. i 21. vije­ka ispisana kroz dvi­je sud­bine – nara­torovog pri­jatel­ja Joea i velikog jevre­jsko-nje­mačkog filo­zo­fa Wal­tera Ben­jam­i­na, čijim je djelom i trag­ičn­im kra­jem Joe opčin­jen.”[4] Uzrok ovome romanu, tačni­je, sam naslov[5] proiza­šao je iz potrebe da se utvrde i saž­mu granice i ele­men­ti jedne nacionalne književnos­ti. Šta, u odno­su na drugu nacional­nu književnost, izd­va­ja, u ovom sluča­ju, mađarsku. To je, da parafrazi­ramo nara­to­ra, mađars­ka rečeni­ca, koja gaji kult duge rečenice, koja je dobra metafo­ra za živ­ot, koji je mogao biti drukči­je i pre­cizni­je proživl­jen i opisan. Koliko god nam se prethod­na tvrd­n­ja čini­la apsurd­nom, ona je, u osnovi našeg vre­me­na i povi­jesnog kon­ti­nu­ite­ta, itekako moguća i uvje­to­vana time da se raz­like stave na prvo mjesto i budu razl­o­gom masovnog egzo­dusa. Mađars­ka rečeni­ca metafo­ra je živ­ota rasu­tih i iščašenih iz svo­jih domo­va, onih koji su razoreni i uništeni do temel­ja, odnos­no, Niko­laidis jako dobro zna da su izb­jeglič­ki i razoreni iden­titeti prav­i­lo a nikako izuze­tak našeg vremena.

    .….S druge strane, ovaj roman je doku­ment našeg vre­me­na. Naše vri­jeme u svom tranzi­ci­jskom kap­i­tal­iz­mu nemilos­rd­no se odnosi pre­ma, uslovno gov­o­rimo, sred­njoj klasi i to je jedan od trag­ični­jih postju­goslaven­skih ele­me­na­ta našeg društ­va, što autor romana doku­men­tu­je na naj­nat­u­ral­is­tičk­i­ji način. Tačni­je rečeno, književni tek­stovi u književnoantropolškoj par­a­dig­mi fun­gi­ra­ju kao dokumet­ni iz kojih je moguće, kako to piše Vedad Spahić, “ekstrahi­rati određene kul­tur­oteme ali je i književnost sub­jekt visokog poten­ci­jala u reflek­ti­ran­ju antropološke građe na putu pron­i­can­ja imag­i­naci­jsko-nar­a­tivnih okos­ni­ca sim­boličke konkstruk­ci­je svi­je­ta.”[6] U tom smis­lu zan­imlji­va je i upotre­ba glagol­skog obli­ka poten­ci­jala u kojem autor pro­pitu­je sve zablude i mogućnos­ti, kako na intim­nom tako i kolek­tivnom planu, ovo­ga pros­to­ra. Niko­laidis ne piše izvan vre­me­na. On nije u književnos­ti pres­pavao sva zla i nepravde koje su se desile. Napro­tiv. Niko­laidis u svo­joj kniževnos­ti uporno ispisu­je naša nadan­ja i pre­vare, što ga čini jako angažo­van­im pis­cem. Biti angažo­van pisac nije neka sreća ili nes­reća, nego, ovd­je želimo istaknu­ti da Niko­laidis istra­ja­va i na poet­ičkim i etičkim ele­men­ti­ma. Niko­laidis­ov “junak” je onaj koji gov­ori u kon­tek­stu vre­me­na, ali je određen svo­jim poet­skim i etičkim nanosi­ma. Drukči­je kazano, roman je građen onako kako je jedi­no moguće, putu­jući vozom na relaciji Budim­peš­ta – Beč i sjeća­jući se svo­ga pri­jatel­ja Joea, nara­tor romana, koji je, za raz­liku od Joea, jako loš pisac, iznosi his­tori­js­ki lom i rasu­lo ovo­ga pros­to­ra opet na način da per­son­al­izira­jući pros­tor i pripovi­jeda­jući ost­varu­je hrono­top onako kako je uvje­to­vano puto­van­je vozom.

    .….Ono što je karak­ter­is­tično za Niko­laidisa jeste da je on pisac u for­matu od stot­inu stran­i­ca. Svi nje­govi romani su u tom for­matu. For­ma i sadržaj su, dakako, društvene pojave koje svo­jim umjet­ničkim iska­zom obliku­ju jedan svi­jet, jedan poten­ci­jal a taj poten­ci­jal kod Niko­laidisa ost­varu­je se najvećim dijelom u pomenu­tom for­matu. Sto­ga, nima­lo ne čudi da Niko­laidis se u ovom romanu bavi iden­tite­tom književnos­ti i postavl­ja ili odgo­vara na pitan­je o sta­tusu današn­je književnos­ti i potrebe lju­di da se njome bave. Na tom fonu, Niko­laidis ispisu­je jed­nu zan­imljivu tezu – da je kon­cep­tu­al­na književnost budućnost umjet­nos­ti pisan­ja. Ovaj stav prav­dan je dvje­ma čin­jeni­ca­ma: pis­ci ne žele pisati niti čitao­ci žele čitati. Nji­ma je, zapra­vo, potreb­na književnost; pisci­ma da bi bili književni­ci a drugi­ma da bi u svoj živ­ot uni­jeli kla­su, etabli­ra­jući se u društven­om kon­tek­stu i vre­menu u kojem žive kao eli­ta, koja, ima­jući takav odnos pre­ma umjet­nos­ti, pokazu­ju svoj pseudoživ­ot pod stak­len­im zvonom. Kon­cep­tu­al­na književnost ost­vari­vala bi se usmenim putem negdje na trgu ili bilo kojem pros­toru na kojem bi bilo sasvim dovoljno lju­di da čuju jedan “kon­cep­tu­al­ni” roman za nek­ih dvade­set min­u­ta. Jed­na obr­nu­ta situaci­ja: preko razvo­ja usmene do pisane književnos­ti pono­vo bis­mo se vratili usmenoj. No, to ćemo, što književnost i jeste, ostavi­ti kao mogućnost, kao što i Niko­laidis­ov roman jeste jedan poten­ci­jal u kojem se Čov­jek ne ost­varu­je izvan kon­tek­s­ta. Napro­tiv, “Mađars­ka rečeni­ca” je roman određen društven­im kon­tek­stom i nemogućnošću da se čov­jek real­izu­je izvan vre­me­na. Vri­jed­nim osta­je još da se kaže da u ovom romanu izb­jeglič­ki iden­titet ne podli­ježe uobiča­jen­im pred­stava­ma i da na taj način Niko­laidis iznev­jer­a­va naša čita­lač­ka očekivanja.

    .

    .

    .

    [1] U izvoru su otvoreni navod­ni­ci. Stavili smo to ovd­je u Italicu da ne dupli­ramo navodnike.

    [2] Wal­ter Ben­jamin, Istori­jsko-filo­zofske teze u:“ Ese­ji“, pre­veo Milan Tabaković, Nolit, Beograd, 1974., str. 83.

    [3] Wal­ter Ben­jamin, ibi­dem, str. 87.

    [4] Kristi­na Lje­vak, „Sve dobre priče su dvos­mis­lene“, http://www.buybook.ba/novost/9596/sve-dobre-price-su-dvosmislene, dos­tup­no 23. 3. 2017.

    [5] O tome je Niko­laidis gov­o­rio na pro­mo­ci­ji romana, koja je održana 22. 3. 2017. u Sarajevu.

    [6] Vedad Spahić, Rekon­fig­u­raci­je kalei­doskopa, u: „Književnost i iden­titet“, Lijepa riječ, Bosan­s­ka riječ, Tuzla, 2016., str. 11.