Aleksandar Đoković

Jednom

.

.

septembar

.

na terasi roditeljskog doma
pušim cigaru
pola sata iza ponoći
udišem miris pokošene trave
na terasi roditeljskog doma
jedem upravo ubrani paradajz
kao jabuku
neki će novi klinci
pijani proći ulicom
povraćaće i svađaće se
oko fudbala
grizem i udišem
sve radosti života
ne nedostaje mi ništa
a nedostaje mi sve

.

.

zaboravljam

.

zaboravljam lepe stvari
pet vrabaca oko bare
devojku sa belim cvetom
u crvenoj kosi
dok prelazi ulicu
i smeje se
gleda u prste
jutro koje ne žuri
klupu u parku
ispred zgrade
zaboravljam
najdublje mesto
u šumi
nema ničega
osim buke vodopada
i trulog lišća
koje se raspada
pod nogama
zaboravljam
labudove na reci
vetar između zgrada
njena bosa stopala
prste koji uznemiruju
površinu vode
dok sedi na doku
i tople ruke
dok me grli i kaže
nisam spremila ništa
ali snaći ćemo se

.

.

možda

.

ja imam samo da kažem
da počinje miholjsko leto
dok pijem pivo sa danteom
ja imam da kažem
da mi je veš ostao na terasi
i da ne brinem
da li će sutra možda rat
i da će nas i naše drugove
i njihove očeve
hvatati kao zečeve
i baciti na ratište
imam da kažem
da jedino brinem
da li će možda kiša

.

.

limbo

.

sve biće u redu
kaže gospođa
na poslednjoj
stanici metroa
sa iskrzanim lakom
na noktima
kojima skida
otpalu trepavicu
ispod oka
dok zima bruši
četrnaesti podeok
ispod nule
nabacujem
svaku novu godinu
kao korbač
sve biće u redu
kaže proleće u novembru
prihvatam poraz
kao mornarsko uže
i vežem oko sebe
grlim svoje strahove
kao kućne ljubimce
još uvek
pod rukom osećam
njena glatka kolena
i kosu do ramena
koju je u sedamnaestoj
odsekla
sve biće u redu
prevrćem jezikom
ostatke od doručka
moje bivše devojke
rađaju tuđu decu
moja bivša ulica
nestaje među rupama
moji dobri drugovi
postaju nečiji očevi
tamo gde sam sad
sve se beli
poput krajeva
u predelu zalizaka
osenčenih kao azurna obala
ispod deblje pukotine leda
asfalt otkriva novo lice
građevinski radnici
na skelama dobacuju
nekim ženama
to su prvi vesnici proleća
gledam kako
se sve odjednom budi
samo ja polako nestajem

.

.

jednom

.

jednom ću živeti
na moru
imaću kuću na obali
mali čamac
i slameni šešir
jednom ću
živeti na moru
imaću lepu ženu
sa terase naše kuće
gledaću kako joj se kosa
bori sa vetrom
dok pada
preko njenog lica
ona će stajati
na toplom pesku
meni okrenuta leđim
neću videti
kako se smeje
i kako joj se oči
pretvaraju u dve
svetleće tačke
gledaće u more
čvrsto će stajati
na toplom pesku
koji joj miluje tabane
neću videti
kako se smeje
ali ću gledati
kako pokušava
da stavi veliki slameni šešir
imaće na sebi samo
šorts od teksasa
gornji deo kupaćeg
i moju belu košulju
koja lebdi na vetru
stajaće dugo u pesku
jednom rukom držeći šešir
drugom nameštajući kosu
stajaće dugo
u velikoj beloj košulji
kroz koju vidim
sunce i slobodu
u velikoj beloj košulji
što viori kao zastava
kao da život kaže
u redu je
predajem se

.

.

.

.

* Pesme zaboravljam i limbo iz zbirke “Sve biće u redu”, GIP Interprint doo, Beograd, 2019.

.

.

.

.


Aleksandar Đoković

Rođen 1986. godine. Piše poeziju i kratku prozu. Svoje radove je objavljivao na internet portalima, a nekoliko pesama je objavljeno u zborniku mlađih vrnjačkih pesnika ,,Između plime i oseke''. Živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja