Jednom

Lat­est posts by Alek­san­dar Đoković (see all)

    .

    .

    sep­tem­bar

    .

    na terasi roditeljskog doma
    pušim cigaru
    pola sata iza ponoći
    udišem miris pokošene trave
    na terasi roditeljskog doma
    jedem upra­vo ubrani paradajz
    kao jabuku
    neki će novi klinci
    pijani proći ulicom
    povraćaće i svađaće se
    oko fudbala
    grizem i udišem
    sve radosti života
    ne nedosta­je mi ništa
    a nedosta­je mi sve

    .

    .

    zab­o­ravl­jam

    .

    zab­o­ravl­jam lepe stvari
    pet vraba­ca oko bare
    devo­jku sa belim cvetom
    u crvenoj kosi
    dok prelazi ulicu
    i sme­je se
    gle­da u prste
    jutro koje ne žuri
    klupu u parku
    ispred zgrade
    zaboravljam
    naj­dublje mesto
    u šumi
    nema ničega
    osim buke vodopada
    i tru­log lišća
    koje se raspada
    pod nogama
    zaboravljam
    labu­dove na reci
    vetar između zgrada
    nje­na bosa stopala
    prste koji uznemiruju
    površinu vode
    dok sedi na doku
    i tople ruke
    dok me grli i kaže
    nisam spremi­la ništa
    ali snaći ćemo se

    .

    .

    mož­da

    .

    ja imam samo da kažem
    da počin­je miholjsko leto
    dok pijem pivo sa danteom
    ja imam da kažem
    da mi je veš ostao na terasi
    i da ne brinem
    da li će sutra mož­da rat
    i da će nas i naše drugove
    i nji­hove očeve
    hvatati kao zečeve
    i bac­i­ti na ratište
    imam da kažem
    da jedi­no brinem
    da li će mož­da kiša

    .

    .

    lim­bo

    .

    sve biće u redu
    kaže gospođa
    na poslednjoj
    stani­ci metroa
    sa iskrzan­im lakom
    na noktima
    koji­ma skida
    otpalu trepavicu
    ispod oka
    dok zima bruši
    četr­naesti podeok
    ispod nule
    nabacujem
    svaku novu godinu
    kao korbač
    sve biće u redu
    kaže pro­leće u novembru
    pri­h­vatam poraz
    kao mornarsko uže
    i vežem oko sebe
    grlim svo­je strahove
    kao kućne ljubimce
    još uvek
    pod rukom osećam
    nje­na glat­ka kolena
    i kosu do ramena
    koju je u sedamnaestoj
    odsekla
    sve biće u redu
    pre­vrćem jezikom
    ostatke od doručka
    moje bivše devojke
    rađa­ju tuđu decu
    moja bivša ulica
    nes­ta­je među rupama
    moji dobri drugovi
    posta­ju neči­ji očevi
    tamo gde sam sad
    sve se beli
    pop­ut krajeva
    u pre­delu zalizaka
    osenčenih kao azur­na obala
    ispod deblje puko­tine leda
    asfalt otkri­va novo lice
    građevin­s­ki radnici
    na ske­la­ma dobacuju
    nekim ženama
    to su prvi ves­ni­ci proleća
    gledam kako
    se sve odjed­nom budi
    samo ja polako nestajem

    .

    .

    jed­nom

    .

    jed­nom ću živeti
    na moru
    imaću kuću na obali
    mali čamac
    i sla­meni šešir
    jed­nom ću
    živeti na moru
    imaću lepu ženu
    sa terase naše kuće
    gledaću kako joj se kosa
    bori sa vetrom
    dok pada
    preko njenog lica
    ona će stajati
    na toplom pesku
    meni okrenu­ta leđim
    neću videti
    kako se smeje
    i kako joj se oči
    pret­vara­ju u dve
    svetleće tačke
    gledaće u more
    čvrsto će stajati
    na toplom pesku
    koji joj milu­je tabane
    neću videti
    kako se smeje
    ali ću gledati
    kako pokušava
    da stavi veli­ki sla­meni šešir
    imaće na sebi samo
    šorts od teksasa
    gorn­ji deo kupaćeg
    i moju belu košulju
    koja leb­di na vetru
    sta­jaće dugo u pesku
    jed­nom rukom držeći šešir
    dru­gom nameš­ta­jući kosu
    sta­jaće dugo
    u velikoj beloj košulji
    kroz koju vidim
    sunce i slobodu
    u velikoj beloj košulji
    što viori kao zastava
    kao da živ­ot kaže
    u redu je
    preda­jem se

    .

    .

    .

    .

    * Pesme zab­o­ravl­jam i lim­bo iz zbirke “Sve biće u redu”, GIP Inter­print doo, Beograd, 2019.

    .

    .

    .

    .