Kako spavaš

Miloš Živković
Lat­est posts by Miloš Živković (see all)

    .

    .

     

    Kako spavaš

    .

    .

    .….Uvek u svom kreve­tu. Uvek tamo gde sam te ostavio. Uvek u nerasklo­pljenoj var­i­jan­ti, na dvodel­nom trose­du, ner­azvučenoj mehaničkoj kon­struk­ci­ji presvučenoj crven­im što­fom. Devedeset pro­ce­na­ta mojih sno­va počin­je tako. Neka­da otvorenih oči­ju gov­oriš glas­no, besediš neš­to vese­lo, neka­da tiho šapućeš iz senke. Nikako da se usprav­iš, isprsiš kako si mi pokazi­vao grdeći me zbog krive kičme. Ili si nalakćen i polupodignut, ili pak, u skroz niskom položa­ju polu­od­sečene glave ležiš nepomično i baješ dok ti titra­ju lutkaste oči. Tamo si gde sam i ja neka­da ležao, obo­ji­ca dobro poz­na­je­mo tu tvrđavu, taj ugao pos­ma­tran­ja na dva metra od TV‑a, sa ribi­ca­ma u uglu pogle­da – šaren­im uvidom u tajne sve­ta. Spavaš izokrenut na bok, nesklad­no, izmučen, otkrivenog i silnog trbuha, polu­otkrivenih leđa koja zebu. Delu­ješ snažno i istovre­meno otek­lo, neš­to je nakaleml­jeno na tebe. Rukavi zavr­nu­ti, lak­tovi krup­ni i nažul­jani, plišano ćebe sa cvetići­ma iskrzano, isflekano, otrgnu­to u stranu, čaršaf izvučen, usta polu­otvore­na, vil­ice otkri­va­ju urađene, krup­ne veš­tačke zube, a prazn­i­na u usti­ma oda­je uti­sak neiz­gov­orene rečenice na ko zna koju temu, toliko ih je mogućih (mož­da o potre­bi da budem suz­držan sa zaključci­ma?) Oči su zak­lo­pljene – dok ležiš jed­na ruka steže tvoj skip­tar i tvo­ju vladarsku palicu – daljin­s­ki upravl­jač. TV si gledao do i zarad otu­pljen­ja i preki­dao ga raz­gov­orom, čes­tim odlasci­ma do vecea, režan­jem ili jecanjem.

    Kada sam ušao nosio si sivu dvodel­nu pidža­mu, čis­tu i novu kao za puto­van­je, nosio si bele bele čarape, nas­mešen izraz lica čove­ka brzog, sposobnog da izbaci foru, započne viku, uhvaćenog mož­da pred padan­je u sladak san, mož­da posle slikan­ja sa bebom koja je nosi­la šubaru. Naočare prozirne, krupnog rama, sa lep­kom na obod­i­ma stal­ka, drže se u neprestanom ras­padan­ju, ali u kreve­tu su svakako, kao i uvek pris­tiskaš ih telom, čuvaš svoj važan organ, pro­zor u svet. Pidža­ma se već skupi­la pred oči­ma, prl­jav­i­je je siva, sad već jed­na od onih koji­ma nedosta­ju dug­mići, krat­ka i nado­građe­na duk­seri­com na raskla­pan­je sa tri krivu­dave, iskrzane bele lin­i­je sa svake strane duž ruka­va, niš­ta od toga te ne šti­ti od otkri­van­ja i izla­gan­ja nutrine spol­jašn­jem sve­tu i hlad­nom vaz­duhu. Pored tebe stočić sa narandža­ma, sa šampit­om, sa oljušten­im jabuka­ma, sa sku­vanom kafom i iza i oko tebe zeleno, uraslo, pit­o­mo kućno bilje.

    Hlad­no ti je, plašiš se. Lice ti se povre­meno naglo trzne, ne san­jaš niš­ta pri­jat­no (kovčeg care­vih duka­ta za jedan tvoj san!), ruke grčiš kratkim ciman­jem, sve je kliza­vo, sve beži, nema­ju prsti za šta da se uhvate, šta da slome. Okrećeš se na drugu stranu leža­ja, lice zari­vaš u jas­tuk, preki­daš sebi dis­an­je na kratko (…) da bi ga ipak nas­tavio, jas­tuk držiš, ali glavom ga goto­vo i ne dodiru­ješ. Nosiš tren­erke, crne tren­erke koje se mogu zameni­ti za korel­a­tiv večnos­ti, nosiš čarape, proširene čarape, zguž­vane oko člana­ka. Nosiš gaće, sive bok­serice. Bol­na goluž­dravost pro­bi­ja u sus­ret moćnoj gus­ti­ni bića i snage rumenih dlači­ca koje ti kao obron­ci džun­gle pro­laze ruka­ma i zajed­no sa tvo­jim mladeži­ma, mrkim i tam­n­im drže telo na okupu, zakopčava­ju isu­više belu i nežnu, mes­tim­ično ispu­calu ili pak zno­jem ustakl­jenu kožu. Pri­b­ližio bih se ćelavoj glavi, naj­dražoj loban­ji, ali sto­jim sa strane u leb­den­ju, zadržan nev­idljivom silom sna, mašem ti, tvo­ja i moja gla­va se pre­si­java­ju u zno­ju, sabi­raš se u bora­ma, ne pre­više snažn­im, koje povre­meno steg­nu lice. Trbuh ti je otkriv­en i isp­rese­can kesama i pod­loga­ma boje kože, isp­rese­can plas­tikom i rupa­ma. Sam ga krpiš, guž­vaš i saku­pl­jaš rukama.

    Nikako i nika­da da se odmoriš, zarobljen u nemogućoj pozi­ci­ji, na naočari­ma ležiš, daljin­s­ki iz ruku ne ispuš­taš, znao da bi se probudiš kada neko ugasi TV. Pri­b­ližavam ti se nag­nut nad bunarom, nad­ne­sen nad ogledalom, u svom bden­ju, oslušušku­jem muziku daha koju ne mogu jas­no da raza­z­nam, u svo­joj sebičnos­ti oslušku­jem tvoj nemi­ran, ras­trzan san koji se teško raz­liku­je od noćne more. Voleo bih da možeš rukom da dotakneš pod koji beži par cen­ti­men­ta­ra, da napustiš postelju­grobkolevku i budeš bar jed­nim prstom slo­bo­dan. Pričao si mi kako ste se jed­nom uspavali u stani­ci Hitne koja se poplav­i­la, probu­dio si se san­ja­jući obil­nu, mračnu vodu.

    Mrml­jaš nedovršene reči, zab­o­ravl­jam ih, reči isceđene u seoskoj šumi kraj reke koje znače strah i razumevan­je, izjedan­put sin­tetišu nadu i saz­nan­je da je goto­vo. Oči bi ti sijale kada se zagre­ješ u raz­gov­oru, čak i sada ih povre­meno otvaraš u snu, oči plave, prodor­ne i duboke, oči omote za bom­bone. Gov­oriš u snu kao što je to i tvo­ja maj­ka čini­la. Nana je znala tako u tom nedobud­nom stan­ju da izgo­vara čitave rečenice, ja bih se kao dete nad njom nad­vio da oslušku­jem ne san­ja­jući da ću jed­nom posta­ti u živ­o­tu duh, da njeno pričan­je više neće biti smešno i tajnovi­to, da ću tra­gati za krhoti­na­ma daha, zvuko­va, pokre­ta u jed­nom sličnom zanosu, u tvo­joj bor­bi sa samim sobom u crven­om kreve­tu za raskla­pan­je koji se više nika­da ne širi i na kojem više nika­da niko ne sedi i niko ne spa­va. Smrt nije odmor. Odmor je leto­van­je u Grčkoj na koje nika­da nis­mo otišli.

    Pra­tim ti gru­di u podizan­ju i spuš­tan­ju i znam da iza ovog sna dolazi neš­to gore, neš­to duboko, znam da to gore tre­ba zgra­biti i priveza­ti, zaro­biti svakim kon­cem čarape, svakim mladežom utačkati, o sva­ki veš­tač­ki zub ili sećan­je okači­ti. Dahovi ti beže po telu, ret­ka, priguše­na svet­la, šareni oblaci. Sve slabi­je se pomer­aš, kada sam ušao puhao si i duvao paru kao od vrućeg čaja, da bih ti sada indigom lovio dah iz usta, u toj prazni­ni između zuba, zarobljen u teškom, kamenit­om usponu kroz svo­je telo u tes­nacu od dna do vrha gru­di. To je puš­tan­je i nadi­man­je sebe, zadrža­van­je pris­ust­va, sva­ki uzdis­aj je bal­an­sir­an­je između ostan­ka i užasa odlas­ka, raz­ma­tran­je kra­jnos­ti. Sva­ka poe­t­i­zaci­ja je sran­je, pojed­nos­tavlji­van­je i mlaćen­je prazne slame, u najbol­jem sluča­ju prosi­pan­je vode za onime što odlazi, ali samoća je gora, samoća koja čeka neku­da posle.

    Ti spavaš tata, a ja, izda­jnik stražar, čuvam tvoj san. Ti dišeš i dis­an­je ti se preki­da i ne mogu da te zaštitim od otvorenog pro­zo­ra, od golih leđa, od noćnih mora, od ono­ga goreg, neimen­jivog što dolazi iza sve­ga, iza našeg oseća­ja prilo­ga kas­ni­je, iza naših raz­gov­o­ra, od ono­ga što je već doš­lo jer ova priča ne pos­to­ji. Ona je samo rit­u­al, gov­o­rio si neš­to o rit­u­al­i­ma i važnos­ti­ma nji­hovog pon­avl­jan­ja. Ne sećam se šta si govorio.

    .

    .

    .

    Komši­ja

    .

    Moja pufnas­ta ljubav spavka, kraj nje kuca Lara se uvi­la oko sebe, nog­ice pop­ut vekne. U zidovi­ma sobe, sa ćoško­va curi utap­kana mleve­na crve­na papri­ka, ule­plje­na u brašno i miris davno prženog luka. Na stolu jed­na stvar (ko je poba­cao tolike glu­posti i knjižurine?), sli­ka čove­ka sa naočari­ma koji drži deča­ka sa šubarom u ruka­ma.  Izlaz­im iz kreve­ta na brz­inu (nisam ni spavao), stonog sam, napet. Hod­nik zgrade je hladan, tre­ba da se obučem, ali vra­ta iza  nepovrat­no su zatvore­na. Plašim se izlas­ka van, ali znam da moram ići. Kraći put vodi do glavnog izlaza/ulaza, para­lelnog stanu, dru­gi, noćni je dole u podru­mu. Nekolic­i­na poluras­pad­nu­tih bubašv­a­ba grize zidove, tamo gde pro­laze otkrivene cevi, stru­j­na kola i kablovi. Buvašv­abe mile i prelaze gelen­dere ukrašene ružičas­tim, svad­ben­im trakama.

    Zadržavam vaz­duh dok pro­laz­im hod­nikom ne bih li tako mag­i­js­ki odložio mogućnost da Ga sret­nem. Brzi pogled ka lif­tu dok pro­laz­im, plašim se da mi se ne pojavi s leđa. On živi na spratu, tamo odak­le hlad­na crve­na svet­lost mili na pla­fon i silazi niz ste­penice. Podrhtavam, izbe­gavam glavni ulaz i pretičem u podzeml­je, tamo je čis­ti­je, man­ja šansa za kon­takt sa dvonošci­ma. Koraci mi upada­ju u barice i polu­vlažne, tor­taste ste­penike preko kojih se klizam, zidovi puni zelenkaste vode, krune se i tope, pri­tis­nu­ti silom koja ih iznu­tra razbi­ja, crve­na boja sa viših spra­to­va meša se sa nečim što je u insta­laci­ja­ma pažlji­vo čekalo.

    Ste­penice sa crn­im tačka­ma i zlat­nih ivi­ca, od grobl­jan­skog mer­mera. Ima pre­više spra­to­va ispod, ili se to samo jedan pon­avl­ja više puta? Dugo ne primeću­jem napredak, osećam da pomer­am noge, ali ne i da u nji­ma više ima snage. Poste­peno, nakon mnošt­va daho­va i pokre­ta, sa desne strane ukazu­je mi se novi lift u podru­mu (onaj pros­trani­ji iz zgrade u kojoj žive roditelji, deda i brat) i vra­ta su mu odškrin­u­ta, vra­ta iskrivl­je­na, čuje se iskriča­vo puck­e­tan­je. U pani­ci se uspin­jem gore uz stepenište/merdevine, ali od nekakve zgru­vane sluzi ne uspe­vam da napre­du­jem (sada već teško pre­poz­na­jem i zgradu u kojoj se nalaz­im), padam na kole­na, svet­lo nes­ta­je (ako se ovo što me je obas­java­lo i može tako naz­vati) i u mraku i vodi puz­im pre­ma don­jim izlazn­im vra­ti­ma. Pored mene još neko­liko koma­da vra­ta i (valj­da) iza njih  prostorija/mogućnosti. Nat­pisi – Sveže ofar­bano. Povre­me­na radi­jaci­ja. Igraon­i­ca. Nji­ho­va svet­lost je gno­jnožu­ta i gus­to ispun­ja­va ivice, sasvim su napun­jene sobom.

    Ćoškaste glave, sekiri­com potkraćene na potiljku On čeka ogrom­nih crvenih usana koje su borama/uzicama uvezane sa jagodica­ma lica. On sto­ji na izlazu i svakog trenut­ka kako diše očeku­jem da se pretvori u krvoločni, bru­tal­ni napad. Sle­pljene kose čiji smrad­ni ukus osećam u usti­ma. Pri­laz­im mu sves­tan da je naš sus­ret jed­i­na mogućnost, On ispuš­ta glasove, roji zube, meša snagu u grudi­ma i izbacu­je viku iz sebe kao glinu, mrak od kojeg je stvoren.

    Ne, ipak sam ja taj koji viče.

    Ras­co­paću ti glavu pič­ka ti i mate­ri­na gov­nars­ka. Znaš da je moj otac bolestan dolazio da te traži, da je posle krvario tri dana. Nevaspi­tana dripči­no. Lako ti je da se kurčiš dok ti maj­ka čuva leđa. Lažovči­no, lagao si da je moje kuče pišk­i­lo u zgra­di. Pre­tio mojoj pufnas­toj ljubavi. Krvi ću ti se napi­ti. Kosti ću ti polomi­ti. Unakaz­iću ti tu pacov­sku facu. Propišaćeš krv. 

    Sa teškim met­al­nim uku­som u usti­ma, poloml­jen, tek sam otkrio od čega sam saz­dan, na  trenu­tak sam oku­sio sop­stvenu karoser­i­ju. Nisam izba­cio niš­ta konkret­no, nikakav objekat, pred­met, kao da niš­ta zaista nisam uspeo da mu kažem, kao da sam samo nemoćno ves­lao, mlatarao ruka­ma podižući i spuš­ta­jući ih ukočeno u lak­tovi­ma. Nisam mogao da mu vra­tim, da mu ikako naškodim.

    Sto­ji. Ruke širi sa strane tela, nam­er­a­va da poleti napetih mišića, golih ruku sve do nad­lak­ti­ca, poza je rit­u­al­na, prsti se spa­ja­ju sa mrakom, u nje­mu hvata­ju meni nev­idljive zmi­jo­like kanape koje tačno vuku mračne alke u meni. Prl­jav­im zubi­ma krc­ka kra­jeve masne kose, oči mu se od toga nadu­vava­ju, zenice su rešetkaste, žil­ice u nji­ma su sve deblje, pokazu­je mi koliko soka ima i kako je dobro podmazan.

    Što sto­jiš? Što tako stojiš? 

    His­ter­išem, lev­om rukom kidam komade desne, slabi­je, čupam kos­tu, udaram glavom u poluras­pad­nu­ti zid, udaram sebi žigove. On pravi baletske piruete, bube mu izlaze iz usta, ček­ić mu pada i podiže se u grudi­ma, srce ispuš­ta paru i dah, dok smišl­jam svom snagom mržn­je kako i odak­le ću da ga otvorim u podru­mu u kojem više nema vra­ta, punom mutne zelene tečnos­ti u kojoj obo­ji­ca diše­mo kao ribe, tečnos­ti na koju se više ne obazire­mo, nato­pljeni i ispun­jeni njome do balčaka.

    Komši­ja podiže ruke visoko u vaz­duh, uspin­je se na prste, tako dobro održa­va ravnotežu, leb­di, izvo­di gim­nas­tiku, moli se, formi­ra mač ruka­ma, pravi trougao telom, pokuša­va da dokači traku u kojoj bi molit­va bila val­jana i mogla da počne, stal­no je u počet­nom puck­e­tan­ju (molit­va kom bogu?).

    Što sto­jiš? Što tako stojiš?

    Gle­da me crnih oči­ju bez beon­i­ca i gov­ori glasom dobrih i loših horo­ra, glasom onos­tranih sila, škri­pan­ja školske table, dna kon­te­jn­era u napušten­im delovi­ma gra­da, koji me kosi i obara na dno prostorije.

    Zato što sam ja živ, 

    a on nije. 

    Nosi tren­erku koja slo­bod­no odskače od bedara. Vitak je i mišićav, na trenu­tak ga obas­ja­va  zrnas­ta, mramor­na svet­lost. Sme­je se u nasilju svo­jih reči i očn­ja­ka koji su ih prokrvili ka meni u prl­javši­ni crni­la mračne duplje nje­gov­ih ral­ja. Na tren nosi naočare za sunce. Koža mu je bela sa žućkas­tim svet­lacima koji cure i mir­išu iz ove daljine na crve. (Da li ti je ukrao kožu?)

    Bes mi je gri­va, hvatam sekiru i u mom sporom trku ona posta­je nož, šil­jat, tanak, sve tan­ji do oštrine i jas­nos­ti igle kojom mu bodem lice i on krvari puno i glupo, najpre obil­no, a kas­ni­je polako kao probušeni balon bez gasa. Nož i oštri­ca se sman­ju­ju i tupe, uzi­mam drugu, treću, pedese­tu i treću iglu. Nje­go­va krv i meso teku, sunđeri tki­va puni nje­ga i nje­gove oholosti, cig­a­re­ta i suženih oči­ju. Beži. Ne mogu da pron­ađem srce u tom toku, lelu­ja, krivi se i ruga mi se. Plašim se krvav i neuspešan.

    .

    .

    .

    .

    .