Miloš Živković

Kako spavaš

.

.

 

Kako spavaš

.

.

…..Uvek u svom krevetu. Uvek tamo gde sam te ostavio. Uvek u nerasklopljenoj varijanti, na dvodelnom trosedu, nerazvučenoj mehaničkoj konstrukciji presvučenoj crvenim štofom. Devedeset procenata mojih snova počinje tako. Nekada otvorenih očiju govoriš glasno, besediš nešto veselo, nekada tiho šapućeš iz senke. Nikako da se uspraviš, isprsiš kako si mi pokazivao grdeći me zbog krive kičme. Ili si nalakćen i polupodignut, ili pak, u skroz niskom položaju poluodsečene glave ležiš nepomično i baješ dok ti titraju lutkaste oči. Tamo si gde sam i ja nekada ležao, obojica dobro poznajemo tu tvrđavu, taj ugao posmatranja na dva metra od TV-a, sa ribicama u uglu pogleda – šarenim uvidom u tajne sveta. Spavaš izokrenut na bok, neskladno, izmučen, otkrivenog i silnog trbuha, poluotkrivenih leđa koja zebu. Deluješ snažno i istovremeno oteklo, nešto je nakalemljeno na tebe. Rukavi zavrnuti, laktovi krupni i nažuljani, plišano ćebe sa cvetićima iskrzano, isflekano, otrgnuto u stranu, čaršaf izvučen, usta poluotvorena, vilice otkrivaju urađene, krupne veštačke zube, a praznina u ustima odaje utisak neizgovorene rečenice na ko zna koju temu, toliko ih je mogućih (možda o potrebi da budem suzdržan sa zaključcima?) Oči su zaklopljene – dok ležiš jedna ruka steže tvoj skiptar i tvoju vladarsku palicu – daljinski upravljač. TV si gledao do i zarad otupljenja i prekidao ga razgovorom, čestim odlascima do vecea, režanjem ili jecanjem.

Kada sam ušao nosio si sivu dvodelnu pidžamu, čistu i novu kao za putovanje, nosio si bele bele čarape, nasmešen izraz lica čoveka brzog, sposobnog da izbaci foru, započne viku, uhvaćenog možda pred padanje u sladak san, možda posle slikanja sa bebom koja je nosila šubaru. Naočare prozirne, krupnog rama, sa lepkom na obodima stalka, drže se u neprestanom raspadanju, ali u krevetu su svakako, kao i uvek pristiskaš ih telom, čuvaš svoj važan organ, prozor u svet. Pidžama se već skupila pred očima, prljavije je siva, sad već jedna od onih kojima nedostaju dugmići, kratka i nadograđena duksericom na rasklapanje sa tri krivudave, iskrzane bele linije sa svake strane duž rukava, ništa od toga te ne štiti od otkrivanja i izlaganja nutrine spoljašnjem svetu i hladnom vazduhu. Pored tebe stočić sa narandžama, sa šampitom, sa oljuštenim jabukama, sa skuvanom kafom i iza i oko tebe zeleno, uraslo, pitomo kućno bilje.

Hladno ti je, plašiš se. Lice ti se povremeno naglo trzne, ne sanjaš ništa prijatno (kovčeg carevih dukata za jedan tvoj san!), ruke grčiš kratkim cimanjem, sve je klizavo, sve beži, nemaju prsti za šta da se uhvate, šta da slome. Okrećeš se na drugu stranu ležaja, lice zarivaš u jastuk, prekidaš sebi disanje na kratko (…) da bi ga ipak nastavio, jastuk držiš, ali glavom ga gotovo i ne dodiruješ. Nosiš trenerke, crne trenerke koje se mogu zameniti za korelativ večnosti, nosiš čarape, proširene čarape, zgužvane oko članaka. Nosiš gaće, sive bokserice. Bolna goluždravost probija u susret moćnoj gustini bića i snage rumenih dlačica koje ti kao obronci džungle prolaze rukama i zajedno sa tvojim mladežima, mrkim i tamnim drže telo na okupu, zakopčavaju isuviše belu i nežnu, mestimično ispucalu ili pak znojem ustakljenu kožu. Približio bih se ćelavoj glavi, najdražoj lobanji, ali stojim sa strane u lebdenju, zadržan nevidljivom silom sna, mašem ti, tvoja i moja glava se presijavaju u znoju, sabiraš se u borama, ne previše snažnim, koje povremeno stegnu lice. Trbuh ti je otkriven i ispresecan kesama i podlogama boje kože, ispresecan plastikom i rupama. Sam ga krpiš, gužvaš i sakupljaš rukama.

Nikako i nikada da se odmoriš, zarobljen u nemogućoj poziciji, na naočarima ležiš, daljinski iz ruku ne ispuštaš, znao da bi se probudiš kada neko ugasi TV. Približavam ti se nagnut nad bunarom, nadnesen nad ogledalom, u svom bdenju, oslušuškujem muziku daha koju ne mogu jasno da razaznam, u svojoj sebičnosti osluškujem tvoj nemiran, rastrzan san koji se teško razlikuje od noćne more. Voleo bih da možeš rukom da dotakneš pod koji beži par centimentara, da napustiš posteljugrobkolevku i budeš bar jednim prstom slobodan. Pričao si mi kako ste se jednom uspavali u stanici Hitne koja se poplavila, probudio si se sanjajući obilnu, mračnu vodu.

Mrmljaš nedovršene reči, zaboravljam ih, reči isceđene u seoskoj šumi kraj reke koje znače strah i razumevanje, izjedanput sintetišu nadu i saznanje da je gotovo. Oči bi ti sijale kada se zagreješ u razgovoru, čak i sada ih povremeno otvaraš u snu, oči plave, prodorne i duboke, oči omote za bombone. Govoriš u snu kao što je to i tvoja majka činila. Nana je znala tako u tom nedobudnom stanju da izgovara čitave rečenice, ja bih se kao dete nad njom nadvio da osluškujem ne sanjajući da ću jednom postati u životu duh, da njeno pričanje više neće biti smešno i tajnovito, da ću tragati za krhotinama daha, zvukova, pokreta u jednom sličnom zanosu, u tvojoj borbi sa samim sobom u crvenom krevetu za rasklapanje koji se više nikada ne širi i na kojem više nikada niko ne sedi i niko ne spava. Smrt nije odmor. Odmor je letovanje u Grčkoj na koje nikada nismo otišli.

Pratim ti grudi u podizanju i spuštanju i znam da iza ovog sna dolazi nešto gore, nešto duboko, znam da to gore treba zgrabiti i privezati, zarobiti svakim koncem čarape, svakim mladežom utačkati, o svaki veštački zub ili sećanje okačiti. Dahovi ti beže po telu, retka, prigušena svetla, šareni oblaci. Sve slabije se pomeraš, kada sam ušao puhao si i duvao paru kao od vrućeg čaja, da bih ti sada indigom lovio dah iz usta, u toj praznini između zuba, zarobljen u teškom, kamenitom usponu kroz svoje telo u tesnacu od dna do vrha grudi. To je puštanje i nadimanje sebe, zadržavanje prisustva, svaki uzdisaj je balansiranje između ostanka i užasa odlaska, razmatranje krajnosti. Svaka poetizacija je sranje, pojednostavljivanje i mlaćenje prazne slame, u najboljem slučaju prosipanje vode za onime što odlazi, ali samoća je gora, samoća koja čeka nekuda posle.

Ti spavaš tata, a ja, izdajnik stražar, čuvam tvoj san. Ti dišeš i disanje ti se prekida i ne mogu da te zaštitim od otvorenog prozora, od golih leđa, od noćnih mora, od onoga goreg, neimenjivog što dolazi iza svega, iza našeg osećaja priloga kasnije, iza naših razgovora, od onoga što je već došlo jer ova priča ne postoji. Ona je samo ritual, govorio si nešto o ritualima i važnostima njihovog ponavljanja. Ne sećam se šta si govorio.

.

.

.

Komšija

.

Moja pufnasta ljubav spavka, kraj nje kuca Lara se uvila oko sebe, nogice poput vekne. U zidovima sobe, sa ćoškova curi utapkana mlevena crvena paprika, ulepljena u brašno i miris davno prženog luka. Na stolu jedna stvar (ko je pobacao tolike gluposti i knjižurine?), slika čoveka sa naočarima koji drži dečaka sa šubarom u rukama.  Izlazim iz kreveta na brzinu (nisam ni spavao), stonog sam, napet. Hodnik zgrade je hladan, treba da se obučem, ali vrata iza  nepovratno su zatvorena. Plašim se izlaska van, ali znam da moram ići. Kraći put vodi do glavnog izlaza/ulaza, paralelnog stanu, drugi, noćni je dole u podrumu. Nekolicina poluraspadnutih bubašvaba grize zidove, tamo gde prolaze otkrivene cevi, strujna kola i kablovi. Buvašvabe mile i prelaze gelendere ukrašene ružičastim, svadbenim trakama.

Zadržavam vazduh dok prolazim hodnikom ne bih li tako magijski odložio mogućnost da Ga sretnem. Brzi pogled ka liftu dok prolazim, plašim se da mi se ne pojavi s leđa. On živi na spratu, tamo odakle hladna crvena svetlost mili na plafon i silazi niz stepenice. Podrhtavam, izbegavam glavni ulaz i pretičem u podzemlje, tamo je čistije, manja šansa za kontakt sa dvonošcima. Koraci mi upadaju u barice i poluvlažne, tortaste stepenike preko kojih se klizam, zidovi puni zelenkaste vode, krune se i tope, pritisnuti silom koja ih iznutra razbija, crvena boja sa viših spratova meša se sa nečim što je u instalacijama pažljivo čekalo.

Stepenice sa crnim tačkama i zlatnih ivica, od grobljanskog mermera. Ima previše spratova ispod, ili se to samo jedan ponavlja više puta? Dugo ne primećujem napredak, osećam da pomeram noge, ali ne i da u njima više ima snage. Postepeno, nakon mnoštva dahova i pokreta, sa desne strane ukazuje mi se novi lift u podrumu (onaj prostraniji iz zgrade u kojoj žive roditelji, deda i brat) i vrata su mu odškrinuta, vrata iskrivljena, čuje se iskričavo pucketanje. U panici se uspinjem gore uz stepenište/merdevine, ali od nekakve zgruvane sluzi ne uspevam da napredujem (sada već teško prepoznajem i zgradu u kojoj se nalazim), padam na kolena, svetlo nestaje (ako se ovo što me je obasjavalo i može tako nazvati) i u mraku i vodi puzim prema donjim izlaznim vratima. Pored mene još nekoliko komada vrata i (valjda) iza njih  prostorija/mogućnosti. Natpisi – Sveže ofarbano. Povremena radijacija. Igraonica. Njihova svetlost je gnojnožuta i gusto ispunjava ivice, sasvim su napunjene sobom.

Ćoškaste glave, sekiricom potkraćene na potiljku On čeka ogromnih crvenih usana koje su borama/uzicama uvezane sa jagodicama lica. On stoji na izlazu i svakog trenutka kako diše očekujem da se pretvori u krvoločni, brutalni napad. Slepljene kose čiji smradni ukus osećam u ustima. Prilazim mu svestan da je naš susret jedina mogućnost, On ispušta glasove, roji zube, meša snagu u grudima i izbacuje viku iz sebe kao glinu, mrak od kojeg je stvoren.

Ne, ipak sam ja taj koji viče.

Rascopaću ti glavu pička ti i materina govnarska. Znaš da je moj otac bolestan dolazio da te traži, da je posle krvario tri dana. Nevaspitana dripčino. Lako ti je da se kurčiš dok ti majka čuva leđa. Lažovčino, lagao si da je moje kuče piškilo u zgradi. Pretio mojoj pufnastoj ljubavi. Krvi ću ti se napiti. Kosti ću ti polomiti. Unakaziću ti tu pacovsku facu. Propišaćeš krv.

Sa teškim metalnim ukusom u ustima, polomljen, tek sam otkrio od čega sam sazdan, na  trenutak sam okusio sopstvenu karoseriju. Nisam izbacio ništa konkretno, nikakav objekat, predmet, kao da ništa zaista nisam uspeo da mu kažem, kao da sam samo nemoćno veslao, mlatarao rukama podižući i spuštajući ih ukočeno u laktovima. Nisam mogao da mu vratim, da mu ikako naškodim.

Stoji. Ruke širi sa strane tela, namerava da poleti napetih mišića, golih ruku sve do nadlaktica, poza je ritualna, prsti se spajaju sa mrakom, u njemu hvataju meni nevidljive zmijolike kanape koje tačno vuku mračne alke u meni. Prljavim zubima krcka krajeve masne kose, oči mu se od toga naduvavaju, zenice su rešetkaste, žilice u njima su sve deblje, pokazuje mi koliko soka ima i kako je dobro podmazan.

Što stojiš? Što tako stojiš?

Histerišem, levom rukom kidam komade desne, slabije, čupam kostu, udaram glavom u poluraspadnuti zid, udaram sebi žigove. On pravi baletske piruete, bube mu izlaze iz usta, čekić mu pada i podiže se u grudima, srce ispušta paru i dah, dok smišljam svom snagom mržnje kako i odakle ću da ga otvorim u podrumu u kojem više nema vrata, punom mutne zelene tečnosti u kojoj obojica dišemo kao ribe, tečnosti na koju se više ne obaziremo, natopljeni i ispunjeni njome do balčaka.

Komšija podiže ruke visoko u vazduh, uspinje se na prste, tako dobro održava ravnotežu, lebdi, izvodi gimnastiku, moli se, formira mač rukama, pravi trougao telom, pokušava da dokači traku u kojoj bi molitva bila valjana i mogla da počne, stalno je u početnom pucketanju (molitva kom bogu?).

Što stojiš? Što tako stojiš?

Gleda me crnih očiju bez beonica i govori glasom dobrih i loših horora, glasom onostranih sila, škripanja školske table, dna kontejnera u napuštenim delovima grada, koji me kosi i obara na dno prostorije.

Zato što sam ja živ,

a on nije.

Nosi trenerku koja slobodno odskače od bedara. Vitak je i mišićav, na trenutak ga obasjava  zrnasta, mramorna svetlost. Smeje se u nasilju svojih reči i očnjaka koji su ih prokrvili ka meni u prljavšini crnila mračne duplje njegovih ralja. Na tren nosi naočare za sunce. Koža mu je bela sa žućkastim svetlacima koji cure i mirišu iz ove daljine na crve. (Da li ti je ukrao kožu?)

Bes mi je griva, hvatam sekiru i u mom sporom trku ona postaje nož, šiljat, tanak, sve tanji do oštrine i jasnosti igle kojom mu bodem lice i on krvari puno i glupo, najpre obilno, a kasnije polako kao probušeni balon bez gasa. Nož i oštrica se smanjuju i tupe, uzimam drugu, treću, pedesetu i treću iglu. Njegova krv i meso teku, sunđeri tkiva puni njega i njegove oholosti, cigareta i suženih očiju. Beži. Ne mogu da pronađem srce u tom toku, leluja, krivi se i ruga mi se. Plašim se krvav i neuspešan.

.

.

.

.

.


Miloš Živković

Rođen u Beogradu 1989. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost kao istraživač-pripravnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja