Kasno u dugome sada

Lat­est posts by Dže­jms Mec (see all)

     

    (Eti­ologi­ja)

    .

    .

                            Šta tamo pos­to­ji         šumar­ci citrusni

    pre nego su bili zapušte­na iman­ja      gde se skrih

    tamo, iza drveća

    i niko nije video

    šumu

    Tog dete­ta poza­jml­jeno lice

    predz­nak

    jer ja sam uvek odlazio                                  bio dezerter

    što mi i jeste u krvi da budem                       i jedne noći

    – u mračnoj prikazi drve­ta – skrih se

    gleda­jući raz­maknute kadi­lak-oči što prolaze

    i kruže             da me ulove    i da me vrate

    domu u kom bih bio poje­den živ

                Tada sam uvek           i odlaz­im još

    iz te kože u kojoj se skrih

    Stan­je te strane je drugo

    može se skl­iza­ti u glupost

    Ako se desi     imeni­ca postojanje

    a ne glagol biti

    ili spre­mati se

    za pomer­an­je od

    te penum­bre

                            lak­ih pića

                od tih obli­ka   izvođen­ja besnih glista

    .

    .

    ,

    (Titanom­ahi­ja)

    .

    .

                Drvo me podiglo; bio sam zelen i drven.

    Roditelji beže raz­jareni                      kroz cvrku­tave oblake.

    Tek­tonske ploče pomer­a­ju     naš odnos

    bliže sve­tu       bliže jedne drugima

    bez čvrstog balasta

    u koje bi ure­zao slo­va rune.

    Čija je greš­ka ako ispadnemo

                izvan sebe?

                Evo me tu       tek znak

    na štik­li­ra­nom izbor­nom lis­tiću, nepre­bro­jiv, dugi samoglasnik

    u zamišl­jenom glasačkom telu

    što pada dublje u onu stranu.

                Sat je bio taj što je ne pada­jući nazad

    rekao budućem drevniku

                zasluženu budućnost.

                            Stru­j­na reč, čvrsto-

    stis­nut vaz­duh            u O      i kroz.

    Nije to moj glas                      što govori

    kroz isti pro­laz                        kao moj glas.

    Ono što kaže­mo je sis­tem­ati­zo­vano   i une­seno u

    volju da uradi­mo da požu­ri­mo da kažemo:

                niko nema pra­va da vlada.

    Grad guta svo­ju decu

    olu­ja prazni đubriš­ta   u naše ekrane

    čak nam i oznake na ivičn­jaci­ma govore

    da smo svi samo mašine što pokreće želja

                Ne možeš kupiti

    demi­juršku volju         bez pro­da­je duše

    prva amer­ič­ka prava

    već su prodata.

    .

    .

    .

    (Man­dala)

    .

    .

    Moja sen­ka je u meni

    pop­ut mito­hon­dri­jalne DNK

    ne mogu isko­rači­ti iz njene dvojnice

    iako želim biti drugo

                            do samo telo

                            sub­jekt sunče­vih ruženja.

                            Uzi­mam reč iz mora

                            tu reč more.

                            Pomera se u mom telu

                            Jer ja sam nje­na reč.

                            Cen­tar orbite

                            i sve­ga oko nje.

                            To je taj osećaj, biti

                            u jez­gru, okružen.

    Ini­ci­ran u himničnu introvertnost

    Osećam je u pros­toru između mene.

    Osećam poez­i­ju kao bol.

    Bogovi su jed­nako krivi kao i svi.

                                       X izvan niza i poretka

                                       u sve­tu oko nas, ulazi u nas, O.

                                       To je ista priča

                                       mi sahran­jeni i ekshumirani

                                       i pono­vo sahranjeni.

                                       Šuma drveća vetrom poderana

                                       šaka puna zemlje

                                       novo ras­tuće zvono.

    .

    .

    .

    (Dolina čuda)

    .

    .

    Od čega je sačin­je­na pesma?

    Drvo               kvarc               makovi

                svetlu­ca­ju na visokom pustin­jskom grebenu.

    Zamućeno svet­lo        ne komplikuje

                živ­ot                najbolji lek

    kažeš, sunce je

    i nar­avno

    Ako on                        Ako on vozi kočije

                Ako moramo reći otac

    pes­ma mora pojesti tu reč

                i iskašl­jati novog boga.

    Brda kliza­ju u svoj rased

                iskaču zlat­na pol­ja i ljubičasta

                sazi­va­ju efemerne

                            seanse             povetarce

    proklete komši­jske vriskove

    ovo ne bi tre­bao biti vazduh

    od kog je sačin­je­na pesma

                Sve što je otac imao

    moje je            kaži     gran­it­ni pesak

                pro­lazno srce i vreme

    tra­jno vreme.

    Ne može­mo

    naterati

    ga

    da stane

    a izbeći smrt i sve što vidim je ponovno rođenje

    post­mod­er­na kiša

    u meni.

    To nije za oblake        nije za ljubav

    nikad iz unutrašn­josti van.

    Ja kažem kroz

    Ja kažem kroz

    pes­mu čudo ovo savršeno crno

    pol­ja pčela                  Had nikad nije imao

                pre­vlast                       samo ulaz

                danas je slobodan

    Pa hajde da legnemo

    u zas­tore svetla

    ranog posle­pod­ne­va

    i da pogledamo naše telefone

    naše aku­muli­rane        lajkove

    plačljive grlice gugutanja

    raz­motrene

    u pro­tiv­glasu

    u soli

    ravno

    i nave­liko.

                Toliko mno­go fil­tera da se vidi

                toliko mno­go razlo­ga za

    izostanak pro­pri­o­cep­ci­je

                u javnom         prostoru

                i tako pros­trana oblast

                za pokret.

    Čija zona raseda

                to je uostalom, padina

                            pol­ja, zla­to                              zbog koje smo tu

                                                               je li ovo samo

                                                   ime za cvet

                                       njen biot­vang* je

                            posled­i­ca uranijum-bolesnog

                            nican­ja života

    iz zeml­je.

    Sva­ka ljubav se umnoža­va kao čola kaktus

    razbi­ja se u delove koji nikad ne napuš­ta­ju kožu

    ili tek­sas ili snove koji iskr­sava­ju i krive kao da žele da kazne

    psi­hu što je to što jeste, čoli nalik, umnože­na, što putu­je ka tebi

    ili tebi ili tebi. Vešti­ca u pustin­ji. Vešti­ca u luci. Vešti­ca na raskršću.

    Vešti­ca u gradu vešti­ca u doli­ni čuda u kojoj mi kujemo

    čitave nove her­metičke obrede da uključe, opko­račen­ja da priv­o­le povetarac-

    rasprše­na cvet­na kruna određe­na budućnos­ti kao što je videh

    izigranu i način­jenu plenom i iskidanu

    da se boji vetra ško­r­pi­ona (solifu­gae)

    da zavoli pes­mu u kojoj si ti

    jer će te uzeti.

    Zvaće te

    u tvoj iskon

    otvorenost

    zazor

    u sebe.

    *biot­vang (engl. biot­wang) – mis­te­ri­ozni zvuk zabeležen na naj­dubljoj tač­ki na Zemlji­noj kori (Mar­i­jan­s­ki rov) (prim. prev.);

    .

    .

    (Zna­men­je)

    .

    .

    Lig­a­ture i oslika­van­je             kostiju

    slo­va rune                   sat nam govori

    vreme je put                prolaza.

    Doživl­javam sebe kao eliksir

    vrstu                još neod­motanog klupka

    teti­va

                ja sam prevarant

                            Mis­lim, ali ne

                                       ti u mom O

                                       mojoj orbiti

                            možeš reći

                kako vreme uzima

    putar­inu od tela          gubitak telesne

    samoob­mane ono vit­la pop­ut zaraze

    nad­jačava­jući mišiće               i atrofira.

    Hoće li se ove senke uzdići ili prvo­bit­na boja

    u polju te slike koju sam znao?

    Uklet, ja pevam, onim što videh

    što pevaše ljubavnici

    nevenčani u snu

    pes­ma može oplakati

    drugu smrt

    ali ja ne može proreći.

    .

    .

    .

    (Tajno ime)

    .

    .

    Poverlji­vo u ćor­sokaku, pos­r­n­uo sam

    jed­nom pri­likom, kao pro­curela česma

    o imeni­ma neprerušenim

    o tuđim poslovima.

    Pred­video sam zvez­du kako gori među nama

                plan­e­tarno jer smo mi pla­ton­s­ki ideal

    i uključenu jedne pri­like u neki portal

    koji nika­da ne može dovoljno uzvratiti.

    Posao otkrića označa­va da je otkriveno

                bilo prekriveno zelen­im bilo pol­je bilo ime pod mahovinom

    čije telo ne pokazu­je sive tragove sile teže

    u toj sivoj oblasti sivi je slon u sobi.

                Neko je rekao da sam rekao, O

                            i neko dru­gi je poverovao u to.

    Svi grobovi su nemi

    osim za ime­na a ime­na su samo priv­idne stvari

                nisu iskazana jezikom

    grubo ukle­sana u kamenu

    ne eho iz unutrašn­josti drve­ta ili stak­la ne imena

    preimen­o­vana u povrat­nom talasu.

    O Era­to, došao sam poeta u ovu pes­mu i povezao

    grlo svo­je sa crevima

                                       i iz mog glasa, drugi

                                       reče ja kad sam mis­lio ti, ali eto

                                       kako se sat meša i priča

                                       priču u mene

                                       vetru u meni

                                       ime.

    Tako može­mo otkri­ti šta se kri­je iza toga.

    Tako može­mo iza­z­vati gnev

                mrak dobrodošlice tokom juna.

    Oblaci pose­jani saže­tim tajnama

    pri­lika­ma, odmorno i rastresito

    ta zvezdi­ca u trenutku

    ta kiša je došla imen­o­vana za sto

    nisam je prele­teo niti prikrio

    a ti još uvek

    ne beše tu.

    .

    .

    .

    .

    Napomene auto­ra:

    .

    .

    “(Eti­ol­o­gy)” koristi delove iz knji­ga: Rachel Blau Du Plessis’s “Drafts 7: Me,” (Drafts 1–28: Toll. Mid­dle­town, CT: Wes­leyan, 2011); Jean Jacques Rousseau’s Con­fes­sions, (Trans. X. New York: Pen­guin, 1953); Roland Barthes (Roland Barthes by Roland Barthes. Berke­ley: Uni­ver­si­ty of Cal­i­for­nia Press, 1994).

    “(Titanomachia)” koristi delove iz knji­ga: “The Husband’s Mes­sage,” trans. Bur­ton Raf­fel and pub­lished in Poems from the Old Eng­lish (Lin­coln, NE: Uni­ver­si­ty of Nebras­ka Press, 1960); Robin Blaser’s “Image-Nation 18 (an apple,” (The Holy For­est, Berke­ley: Uni­ver­si­ty of Cal­i­for­nia Press, 2006); The Orphic Hymns (“To the Titans.” Trans. Athanas­sakis & Wolkow. Bal­ti­more: Johns Hop­kins UP, 2013).

    “(Augury)” koristi sti­hove iz pesme grupe  Minor Vic­to­ries, “Break­ing My Light,” tekst pesme Rachel Goswell; iz ese­ja Robi­na Blasera, “The Fire,” (The Fire: Col­lect­ed Essays, Berke­ley: Uni­ver­si­ty of Cal­i­for­nia Press, 2007), i rado­va Gale Muko­molove May, 2017 Horo­scopes, (Nylon.com, May 1, 2017);

    .

    .

    .

    Napomene uz prevod:

    .

    .

    Pre­vod delo­va poeme Dže­jm­sa Meca (James Meet­ze) Kas­no u dugome sada (Late in the long now) način­jen je tokom novem­bra i decem­bra 2019. godine. Orig­i­nal­nu poe­mu sačin­ja­va šest pevan­ja (Eti­ol­o­gyTitanom­ahiaMan­dalaWon­der Val­leyAuguryDeck­name); u ovoj pre­vod uključeni su počet­ni delovi svakog od pevan­ja, izuzev pevan­ja Won­der Valley/Dolina čuda i Deckname/Tajno ime koja su preve­deni u celini.

    Delovi poeme Late in the long now objavlji­vani su u peri­od­i­ci, i to u časopisi­ma: White Stag, Ghost Pro­pos­al, Dream Pop Jour­nal, The Enchant­i­ng Verses.

    Ovo je prvi pre­vod pesama Dže­jm­sa Meca na srp­s­ki jezik.

    .

    .

    .

     

    .….….….….….…Izbor i pre­vod: Uroš Ristanović

    .….….….….….…Kon­sultaci­je u pre­vo­du: Tijana Koprivica

    ..

    .

    .

    .