Ko je Nepoznati Niko?

Uroš Đurković
Lat­est posts by Uroš Đurković (see all)

     

    (Srđan V. Tešin, Gori gori gori, Arhi­pel­ag, 2017)

     

    .….….Mokrin je zaista neo­bično mesto; ni man­jeg nasel­ja, ni više književnih rad­ni­ka – od Vase Sta­jića, Mike Antića i Raše Popo­va, sve do Đure Đukano­va, Miće Vujičića i, nar­avno, Srđana V. Teši­na. Naveo sam samo rođene Mokrince, a tu je i čitav niz auto­ra koji je na neki način vezan sa ovim, ponekad, čini se, više geopo­et­skim, nego geograf­skim mestom. Uko­liko bis­mo bili dovoljno uporni mogli bis­mo da gov­o­rimo i o kakvoj „mokrin­skoj stru­ji“ srpske književnos­ti, a mož­da čak i srpske kul­ture! Nadam se da će ovo kratko mitopo­et­sko lokali­zo­van­je posluži­ti kao dobar šlagvort za priču o novom Teši­novom romanu Gori gori gori.

                I samo neka bude jas­no – pozor­ni­ca (n)ovog romana smešte­na je na posve drukči­jem mes­tu – u jed­nom pril­ično (dekadent­no) urbanom pejza­žu, sve­tu na ivi­ci, iza­šlom iz zglo­ba. Da bude­mo još pre­cizni­ji – posre­di je niz teror­is­tičk­ih napa­da na poz­nate gradske ćev­ab­džinice (i ostale „mesožder­ske“ ugos­titeljske objek­te), a žrt­va jednog takvog napa­da, izves­ni Nepoz­nati Niko, nalazi se na bol­ničkom lečen­ju. Ovak­vo pišče­vo opre­del­jen­je nije nima­lo sluča­jno. Bol­ni­ca se (slično Basari­nom romanu Mein Kampf) javl­ja kao pros­tor nar­a­tivnos­ti – a bolesnik je pravi (post)moderni sub­jekt – neko ko ne priča, već traži (i stvara!) priču. Usled snažne amnez­i­je Nepoz­nati Niko pono­vo upoznaje/otkriva sebe. Ovak­va vrs­ta „dopi­si­van­ja“ sop­st­va – dijalek­tike između sub­jek­ta i sećan­ja kao fun­da­men­talne osnovne iden­tite­ta, već duže vreme pred­stavl­ja dom­i­nant­nu temu srpske književnos­ti (ako ne i najizraženi­ju – dovoljno je samo navesti novi­ja ost­varen­ja Fil­i­pa Davi­da, Dra­gana Velik­ića, Ivane Dim­ić, Ota Hor­va­ta, Vladisla­va Baj­ca). Tu su, val­ja istaći, i izuzetno upečatlji­vo prikazani ostali paci­jen­ti koji posred­no učestvu­ju u dočar­a­van­ju celokup­ne atmos­fere. Ipak, kao ni u jed­nom Teši­novom romanu do sada, fokus je prven­stveno usmeren na jed­nu ličnost, ironično, nasil­no deper­son­al­i­zo­vanu. Sop­stveno „rese­to­van­je“ posta­je izuzetno pripoved­no bla­go, a for­ma kojom je ono ost­vareno zaista je ino­v­a­tiv­na i efektna.

                Povest o Nepoz­natom Nikom hronološ­ki je orga­ni­zo­vana i podel­je­na u 14 dana; sva­ki dan čini zaseb­no poglavl­je sačin­jeno iz mnošt­va mikro­celi­na. Teši­no­va opsesi­ja i duboko stvar­alačko opre­del­jen­je – poet­i­ka kratk­ih for­mi (flash fic­tion) našla je ovde pažlji­vo promišl­jen i neočeki­vano koherentan romaneskni izraz. Primet­no je kako je frag­men­tarnost dom­i­nant­na ten­den­ci­ja obliko­van­ja savre­menog romana. Neretko ona zna da postane sama sebi svrha, manir pisaca nesklonih dužim for­ma­ma. Iako je Teši­nov tal­e­nat i sklonost pre­ma kratkoj priči više nego očigledan, frag­men­tarnost ovog romana nije motivisana autorovom ograničenošću. Napro­tiv! Kolažne mikro­forme pokazu­ju izuze­tan sadržin­s­ki i oblič­ki raspon čineći delo sug­es­tivni­jim, ali i na izves­tan način aktuel­ni­jim; kao da je usled novog obliko­van­ja građe sug­erisana prom­e­na svesti savre­menog (medi­jskog) sub­jek­ta. Tu se nalaze i sećan­ja iz najrani­jeg det­injst­va, izmaš­tani i pravi snovi (napisani i iskazani), nizovi pitan­ja, psi­hoter­api­jske seanse, upit­ni­ci, uput­st­va za upotre­bu, novinske vesti, odred­nice iz sanovni­ka, med­i­cin­s­ki izveš­ta­ji, letak sa kur­sa kreativnog pisan­ja, erot­s­ka kore­spo­den­ci­ja sa Nepoz­natom Nikom… Tešin detek­tu­je i dodat­no cep­ka već ras­cep­kane obrise dig­i­talnog sve­ta, koje potom veo­ma veš­to ukla­pa u nad­ce­line. I „arhe­ologi­ja“ pron­ađenog tàble­ta Nepoz­natog Nikog pokazu­je zan­imljive rezul­tate – iden­ti­fikaci­ja je dodat­no otežana budući da ne pose­du­je ni jedan pro­fil na društven­im mreža­ma, kao ni neku drugu vrstu elek­tronske potvrde sop­stvenog pos­to­jan­ja. Postavl­ja se, tako, jed­no veo­ma aktuel­no pitan­je koje je retko pokre­tano u srp­skoj književnos­ti (izuzev, npr. u roman­i­ma Slo­bo­dana Vladušića) – pitan­je pos­to­jan­ja u elek­tron­skoj sferi, koja posta­je real­ni­ja od realnog! Da li je, shod­no tome, uopšte danas moguće autonom­no poet­sko pos­to­jan­je onog Krležinog Nepoz­natog Netkog iz Jesen­je pjesme, sa kojim je Teši­nov pro­tag­o­nista u očigled­noj intertek­stu­al­noj vezi? Ili se usled tehnološke ekspanz­i­je, opsesivne proizvod­nje viš­ka i indus­tri­je iluz­i­ja on sim­bolič­ki pre­o­braža­va u Nepoz­natog Nikog? Raz­li­ka nije samo gra­matič­ka već i seman­tič­ka – Krleži­na neo­dređe­na zameni­ca ipak konoti­ra neku vrstu sadrža­ja, koji je, doduše, pril­ično nedokučiv; Teši­no­va odrič­na zameni­ca teži goto­vo ka poniš­ta­van­ju, moguće i nihiliz­mu. A per­spek­tivu može­mo i sasvim obr­nu­ti – u nepre­gled­nom moru novih, inter­ak­tivnih mogućnos­ti komu­nikaci­je, Nepoz­nati Niko bio bi pravi izuze­tak – izopštenik iz dig­i­talne nadsvesti, neko čije infor­ma­ci­je nisu dos­tup­ne u Vav­ilon­skoj kuli interneta.

                Verovat­no će se čini­ti nedo­voljno utemel­jen i pre­nagljen zaključak da Teši­na nazove­mo pis­cem real­iz­ma, ali veru­jem da on to upra­vo jeste. To je, isti­na, real­izam jedne poseb­ne sorte (postre­al­izam?!), ali začuđu­juće vero­dos­to­jan i moguć! Nizan­je mor­bid­nos­ti posta­je stal­nost svakod­nevice; antropološko crnohu­morno (i crnohroničarsko!) mapi­ran­je savre­menos­ti koje koliko god delo­va­lo malo verovat­no ne izlazi iz dom­e­na mogućeg. Grotes­ka danas pose­du­je jed­nu sasvim novu značen­jsku dimen­z­i­ju. U kul­turi šoka i spek­tak­la, ona posta­je imper­a­tiv, ali se time sama u sebi rast­vara, jer po svo­joj priro­di ona, da bi bila delotvor­na, mora biti izuze­tak, „pogled iskosa“. Još jed­nom se ispostavl­ja tačn­im da je nor­mal­nost mož­da najveća sub­verz­i­ja, a povučenost sa kri­tičkom dis­tan­com novi bunt. Među­tim, ova kon­stat­aci­ja sama u sebi kri­je neko­like zamke. Pre sve­ga – šta je uopšte ta već mno­go puta prokazana „nor­mal­nost“ i pro­tiv čega/koga je usmereno (navod­no) sub­verzivno del(ov)anje? Pro­tiv kul­ture spek­tak­la i bom­bar­dovan­ja medi­jskim smećem od kojeg posta­je­mo zav­is­ni, koje, potom, pre­sud­no utiče na naše živ­otne izbore, odnos­no na iden­titet (šta god on bio)? Koje struk­ture moći sto­je iza tih meh­a­niza­ma? Da li to uopšte može­mo da znamo? Da li, uostalom, postavl­jamo pra­va pitan­ja? Iz nedostat­ka konkret­nih par­a­dig­mi – iz radikalne frag­men­tarnos­ti i poli­cen­tričnos­ti sve­ta, čini se da mno­ga rev­olu­cionar­na preg­nuća završava­ju pop­ut poduh­va­ta pevačice Niko (da bude jas­no – takođe junakin­je romana, usput i član­ice „šok rok grupe Niko i Niš­ta“) koja se polu­go­la, polila lažnom krvlju i imi­ti­rala leš ne bi li skrenu­la pažn­ju na to kako „istin­s­ki živa umet­nost crpi inspiraci­ju samo iz doku­men­to­vanog nasil­ja i nes­reća“. Crna hroni­ka, tako, u eri masovne repro­duk­ci­je, uvek upuću­je na neš­to dru­go. A nes­reća se nalazi uvek negde drugde, sakrive­na od blice­va i reflek­to­ra. Sama nje­na nar­a­tivizaci­ja svo­jevrsno je nasil­je koje ima težn­ju da ceo total­itet stvarnos­ti upi­je u sebe samu. A stvarnost je, kao što znamo, mno­go šira od crne hronike, što nam veo­ma mudro dočar­a­va Teši­no­vo pseu­do­doku­men­tarno, ali i intro­spek­tivno obliko­van­je književne građe. Moguće je da se pra­va, trag­ič­na (?) priča, kreće upra­vo iza grani­ca tek­s­ta. Čitao­ci su, nar­avno, osuđeni na tu vrstu (slatkog) nez­nan­ja, te će iz sop­stvenih ograničenos­ti morati sami da dopriča­ju nepoz­nate prostore.

                Ne želeći da otkri­jem pre­više ipak sma­tram da tre­ba istaći da Nepoz­nati Niko završa­va u neku ruku kao trag­ič­ki junak. Nje­gov hib­ris je to što je i suvišan čovek i junak našeg doba – sve u sve­mu recip­i­jent i konzu­ment, koji je, pre i posle sve­ga, samo želeo da na miru pojede svo­ju pljeskav­icu. Nje­gove amnez­i­je su kolek­tiv­na dijag­noza, pop­ut kakvih šuplji­na koje svako od nas mora blagov­re­meno nadop­un­ja­vati. U ras­cep­kanom sve­tu, svest je smešte­na u različite por­tale, pro­s­tore ekrana, a voa­jer­izam se javl­ja kao nužnost takvog ustro­jst­va, namet­nu­ta i nuž­na strate­gi­ja preživl­ja­van­ja. I još jed­nom se postavl­ja pitan­je – ko, zapra­vo, priča priču?

                Na samom kra­ju tre­ba napomenu­ti kako je Srđan V. Tešin ne samo vrstan pisac, već i pasioni­rani čita­lac koji zna da nagra­di pažljive proučavaoce svog dela. Nje­go­va komu­nikaci­ja sa različitim uti­ca­ji­ma i teori­jskim tokovi­ma odvi­ja se kra­jn­je nepre­ten­ciozno. Vraća­jući se na sam poče­tak tek­s­ta, Gori gori gori mogli bis­mo poveza­ti sa humor­om i osećan­jem za hipertrofi­ra­no Đure Đukano­va, ali, sa druge strane, i izuzetnim sen­z­i­bilite­tom i vizuel­nim rešen­ji­ma Džonatana Safrana Fora. A između Fora i Đukano­va, smesti­la se, na tridese­toj strani­ci, i takoz­vana „crna stran­i­ca“, a dobro se zna da je najpoz­nati­ja crna stran­i­ca svetske književnos­ti ona u Ster­novom Tris­tra­mu Šendi­ju. Rek­lo bi se – niš­ta nije slučajno.

    .….….Mož­da će, tako, Gori gori gori usled svo­je tem­atske svežine, pro­voka­tivnos­ti, vizuelne i sadržinske ino­v­a­tivnos­ti, posta­ti uzo­ran mod­el za neka nova dela naše književnos­ti. Ono je zasig­urno najzre­li­je i najbol­je uobličeno Teši­no duže prozno delo, a u izves­nom smis­lu čak potres­ni­je i ubo­ji­ti­je od romana Kuvarove kletve i druge gadosti. Pos­to­je i intere­santne para­lele između ova dva dela, prven­stveno u tem­ati­zaci­ji sek­su­al­nos­ti i nasil­ja, ali neka to bude tema za neku drugu priliku.

    .….….Do tada nadam se da će kako obični čitao­ci tako i struč­na javnost uvide­ti mno­go­b­ro­jne kvalitete ovog dela, kao i da će ono dobiti odgo­vara­juću: dinamičnu i bogatu recep­ci­ju, što, nažalost, u zad­nje vreme nije tako čest slučaj. Sig­u­ran sam da Teši­nov roman daje povo­da za to, a ovim tek­stom pružam svoj mali dopri­nos, nadam se i povod za kak­vo buduće čitan­je, odnos­no, polemiku.

    .

    .

    .

    .

    .

    .