Kocka starija od lopte

Lat­est posts by Ivana Velimirac (see all)

     

    Pes­nikin­ja i pre­voditelj­ka rođe­na u Beogradu 8. mar­ta 1976. Objav­i­la je pes­ničku knjigu Drevni dečak (KOV, 2003, Branko­va nagra­da) i poe­mu Izlazak zveri sa izlažen­ji­ma iz živ­ot­in­ja (KCNS, 2020). Za pre­vod romana sa fran­cuskog, Nadlešt­va za bašte i rib­n­jake D. Dekoe­na, dobi­la je nagradu Branko Jelić 2019. Živi između Beogra­da i Pariza.

    Vaše prve igračke?

    Jed­na koc­ka, met­alnog tela u čijoj unutrašn­josti je zvoni­la met­al­na kugli­ca. Та koc­ka je bila presvuče­na najmekšim frotirom u razn­im boja­ma. I nas­me­jana koz­i­ca na nadu­va­van­je, ble­do roze od nekakvog fil­ca, neo­bič­na pod prsti­ma. I žuto-plavi plas­tični maj­munčić sa meh­a­niz­mom na povlačan­je koji poskaku­je. I uklop­ive čašice u jarkim osnovn­im boja­ma od kojih se mogla sazi­dati jed­na deč­ja Vav­ilon­s­ka kula.

    Kao dijete želeli ste da postanete?

    Alhemičar­ka, lista­la sam tatine knjige iz hemi­je. Nije me zan­i­ma­lo zla­to, već pret­varan­je jedne stvari u drugu. I slikar­ka – radi­je sam crta­la nego govorila.

    Prvo slo­vo koje ste naučili?

    Slo­vo P, O, L i I… mož­da nisu bila baš prva slo­va, ali ih se vizuel­no sećam, kao što se sećam mušeme na stolu, mirisa nov­ina u let­njem danu, i šoka kada su reči postale razumljive pod mojim pogle­dom, bili smo na Hvaru, deda me je učio da čitam iz Poli­tike, to stili­zo­vano P i L deo su mojih najživljih sećanja.

    Šta Vas je ras­tuži­va­lo u djetinjstvu?

    Pat­n­ja živ­ot­in­ja i ljudi.

    Društ­vo u najrani­jem djetinjstvu?

    Dve godine mlađa ses­tra Svet­lana, veli­ka pris­nost u našim raz­lika­ma. Njoj je posvećen stih iz Drevnog deča­ka: „…sku­pl­ja svo­je kamenčiće / i pere ih u plitkim kadama…“, jer je to zaista i radi­la kao mala, donosi­la je kamenčiće sa plaže, oživl­java­jući nji­hove boje kod kuće pota­pa­jući ih u vodu.

    Prvi bicikl?

    Mali tri­cikl za tro­godišn­jak­in­ju, crveni, debe­li gumeni točkovi, isto crveni, met­alne ručke i zvonce, u botaničkoj oazi, dvoriš­tu kod babe i dede. I dal­je je u šupi, zarđao, čeka me za povratak u det­injst­vo, jednog dana.

    Prva lop­ta?

    Koc­ka je bila pre svake lopte.

    Šta Vam bijaše najteže u školi?

    Gru­ba učiteljica.

    Učitelji­ca?

    Prva tri razre­da učitelji­ca je bila stro­ga i nam­ršte­na, a onda je došla div­na i viso­ka, dos­to­janstve­na i oseća­j­na, upra­vo diplomi­rala, Lil­jana Dobrić.

    Pred­jeli Vašeg djetinjstva?

    Vino­grad na dunavskoj obali, zeml­jani podrum sa mirisi­ma vina i komovice sa jedne strane, a sa druge, hvarske usaml­jene plaže i crve­na zeml­ja sa mirisi­ma bora, lavande i kadulje.

    Šta ste čuli o Vašim precima?

    Da su jednog čukund­e­du zvali Fran­cuz (otkud ja u Fran­cuskoj?), da je pio samo dunavsku vodu, da je praba­ba Mica bila aus­trougars­ki otmena (osta­lo je neš­to od njenih šolji­ca i tan­ji­ra), da su i mamin i tatin otac iz Sre­ma bili u par­ti­zan­i­ma, da je sa obe strane porodice bilo ubi­jenih, odve­denih u logore.

    Sli­ka oca?

    Ona na kojoj sed­im u nje­gov­om krilu pred fotograf­skim aparatom, nje­go­va košul­ja je zag­a­sito crve­na sa crn­im prugi­ca­ma i špi­cas­tom krag­nom u stilu 70-ih.

    Šta danas želi Vaša majka?

    Letos je proslav­i­la sedamde­seti rođen­dan i uvek želi da vam pok­loni teglicu džema.

    Fud­bal ili košarka?

    Ni jed­no ni dru­go, nego skakan­je u dalj, u tome sam bila dobra u osnovnoj školi, bol­ja od većine deča­ka, zato ću, između osta­log, morati da napišem davno san­janu knjigu o žaba­ma. Pli­van­je da i ne pom­in­jem, voda mi je prirod­no stanište i dru­ga priroda.

    Gdje je otišla Vaša prva plata?

    Kao što je moja mama od prve plate kupi­la sebi ručni časovnik, i ja sam uradi­la isto: Fos­sil satić sa met­al­nom narukvi­com, četvr­tast, pla­va pozad­i­na i rim­s­ki brojčanik.

    Da li ste ika­da požel­jeli da budete glumica?

    Odgov­or bi tre­ba­lo da bude kat­e­gorično ne, ali je na mahove – da. Dos­ta stidljivih oso­ba postanu glu­mice. Pomenu­ta gru­ba učitelji­ca nije volela način na koji sam čita­la iz čitanke, dok ja ne volim deklam­ovan­je sti­ho­va; svo­je pesme čitam kako se meni dopa­da da ih čujem – i dra­go mi je kada se to i drugi­ma dopada.

    Da li ste požel­jeli da odete?

    Želim da odem na Ohrid i u Škot­sku. Do Deli­blatske peščare. I u Novi Pazar.

    Vaša leta?

    Leta će za mene uvek biti hvars­ka ili hvars­ki nos­tal­gič­na. Sada leta u Nor­mandi­ji, karan­tins­ka, šet­n­ja sa psom Duinom koji laje na krave od čijeg se mle­ka pravi Neufchâ­tel, slani sir u obliku srca, prav­ili su ga i u vreme Sto­godišn­jeg rata.

    Grad?

    Sent-Emil­ion, na jugoza­padu Fran­cuske, tu sam se osećala polet­no, srela jed­nu žabu na kamenom basamku, u starin­skom delu gra­da, u blizi­ni su Mon­tenje­vi pose­di, na stranu što je to i naziv bor­do vina.

    Selo?

    U Sre­mu ili u Nor­mandi­ji, nekad se pre­varim gde sam. I jed­no selo na Tari gde su mi prišli pas i mač­ka, obo­je mašući repom.

    Plan­i­na?

    Miroč plan­i­na na koju bih volela da se pop­nem, a znam je samo iz sti­ha o Marku Kral­je­viću i Drainčevog Iskr­ca­van­ja na Javu.

    Pustin­ja?

    Pustin­ja ara­bi­jskog polus­tr­va, najfi­ni pesak i najcr­veni­ji zalazak sun­ca. Nest­varno treper­a­va pseu­do-bib­li­js­ka pustin­ja u Juti sa Jošuin­im drvećem.

     

    Pred čijom slikom ste naj­duže stajali?

    Pred statuom Nike sa Samo­trake u Luvru. Traži­la sam je, nisam odmah mogla da je nađem, otvo­rila plan Luvra, i onda se ona stvo­rila iza mene i dovela me do suza.

    Kurosa­va ili Bergman?

    I jedan i dru­gi, sa Indi­jcem Tarsemom.

    Film kojem se vraćate?

    Tarse­mov Pad (The Fall, 2006).

    Prvi pisac kojeg ste upoznali?

    Dra­gan Luk­ić je došao u moju osnovnu školu i pot­pi­si­vao svo­ju knjigu. Pogledao me je kroz naočare od debe­l­og stak­la i isprepadao. Prva pes­nikin­ja bi bila moja baba sa majčine strane, Spomen­ka (sve je osta­lo neob­javl­jeno, u sveska­ma koje je brižlji­vo ispisivala).

    Kako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mladosti?

    Drevno, ali i zverski.

    Diskurzivnost ili poetičnost?

    I jed­no i drugo.

    Začin?

    Biber, ali u zrnu ili grubo sam­leven. U Indi­ji sam poseti­la hram gde na ulazu ruka­ma zah­vatate iz drvenih posu­da biber i so koji se pri­nose na dar bogov­i­ma. I kar­damom, opo­jan i san­jalač­ki. I hor­goš­ka slat­ka papri­ka (na parče­tu hle­ba i masti).

    Šta ste naučili od Vašeg psa?

    Da i stari pas može da nauči nove trikove i da empati­ja nije samo ljud­s­ka osobina.

    Najlepša rekaci­ja na neš­to što se objavili?

    Poko­j­na komšini­ca Ani­ca koja je mojoj mami na pok­lon donela kokošku, rados­na zbog inter­vjua koji je proči­ta­la u Večern­jim novos­ti­ma povodom Brankove nagrade (inter­vju sam na brz­inu dala nov­inar­ki preko tele­fona, a ona je na svo­ju ruku dopisala neke od odgovora).

    Šta dal­je?

    Odgov­oriću zagonetkom:

    Poslao car carici

    u tisovoј kablici

    dvanaest zlat­nih јabuka

    u svakoј јabu­ci po četiri kriške

    u svakoј kriš­ci po sedam semena.

                                Raz­go­varao Enes Halilović