Kontrapunkt

Lat­est posts by Mah­mud Derviš (see all)

    .

    .

    Vidim šta hoću

    .

    1

    Vidim od pol­ja šta hoću … dobro vidim

    Potoke žita vetar češl­ja, skla­pam oči:

    Ova var­ka vodi do Naha­van­da[1]

    I ovaj mir vodi azuru

    .

    2

    Vidim od mora šta hoću … dobro vidim

    Na zalasku gale­bo­va traku, skla­pam oči:

    Ovo nes­ta­jan­je vodi do Andaluz­i­je[2]

    Ovo jedro – molit­va gol­ubo­va za mene …

    .

    3

    Vidim od noći šta hoću … dobro vidim

    Kra­jeve tog dugog hola na ulazu jednog grada

    Baciću svesku u uličnoj kafani i posaditi

    Ovu odsut­nost na klupu jednog broda

    .

    4

    Vidim od duše šta hoću: lice kame­na očeša ga munja,

    Zemljo zele­na … oj, zele­na zemljo moje duše

    Zar ne bejah dete što se igra uz bunara ivice?

    Još se igram …

    Ovaj pros­tor mi je dvorište gde vit­lam kamenice

    .

    5

    Vidim od mira šta hoću … dobro vidim

    Travu, potok i jele­na … skla­pam oči:

    Taj mi jelen usnuo na ruci a lovac

    Kraj dece na jed­nom mes­tu u mojoj priči

    .

    6

    Vidim od rata šta hoću … dobro vidim

    Mišice dedo­va izvor u kamenu zelenom zaprečile

    Oče­vi vodu nasleđu­ju al je u nasled­st­vo ne daju,

    skla­pam oči:

    Zeml­ja u mojoj šaci mojom je šakom i nastala

    .

    7

    Od zatvo­ra vidim šta hoću: nje­gov­og cve­tan­ja dane

    što prođoše ovu­da da ukažu na dvo­jicu u meni

    Na jed­noj klupi u vrtu, skla­pam oči:

    Kako je pros­trana zeml­ja! I kako lepa kroz uši iglene

    .

    8

    Vidim od sja­ja šta hoću … dobro vidim

    Lance poljâ prsle u rastin­ju, bravo!

    U pes­mi bade­ma bel­i­ca sipa nad dimom selâ

    Ko gol­u­bi … s nji­ma hleb čel­ja­di naše delimo na dva dela

    .

    9

    Vidim od ljubavi šta hoću … dobro vidim

    Pedeset gitara uzdiše i kon­ji lako plešu

    I roj pčela sisa divlji dud, skla­pam oči

    Da vidim iza ovog napuštenog mes­ta senku našu

    .

    10

    Vidim od smr­ti šta hoću … ja volim, puca­ju mi grudi

    Iskače iz njih beli irvas i pon­ad obla­ka jezdi

    Na beskra­jnom jed­nom oblačku leti i kruži u večnoj plaveti …

    I zato me ne odvraća­jte od smr­ti i ne vodite natrag, od zeml­je zvezdi

    .

    11

    Od krvi vidim šta hoću: ja sam video ubijenog

    Raz­go­vara s ubi­com čiji mu je metak srce osvetlio

    Samo ćeš se mene odsad sećati. Greškom sam te ubio

    Nikog se dru­gog nećeš moći seti­ti … ni ružu s pro­leća nositi

    .

    12

    Od teatra apsur­da vidim šta hoću: zveri

    Sudi­je, kapa imper­a­to­ra, ovog doba maske

    Boja starog neba , dvors­ka ple­sači­ca, anarhi­ja vojske

    Zab­o­ravl­jam sve i sećam se samo žrtve iza zavese …

    .

    13

    Vidim od poez­i­je šta hoću: nekad bi pes­nike što su ginuli

    Mir­tom pratili i pes­mi nji­hovoj se zdravi vraćali …

    Ali u dobu bioskopa, mag­a­z­i­na, bučan­ja, pesme im zasipamo

    U sme­hu  prahom …

    A onda ih po povratku pred vra­ti­ma zatičemo …

    .

    14

    U zoru vidim od zore šta hoću … dobro vidim

    Nar­o­di tra­ga­ju za hle­bom u hle­bu drugih narodâ

    To je hleb što nas čupa iz svile dremeža, iz pamu­ka snovâ

    Iz zrna žita li se javl­ja zora živ­ota … i zora ratovâ?

    .

    15

    Vidim od lju­di šta hoću: želju da čeznu

    Za bilo čim. Nji­ho­vo okl­e­van­je u hodu do posla

    I žur­bu svo­ji­ma  na povratku potom …

    Nji­hovu potre­bu ujutru za pozdravom …

    .

    .

    Ja sam odande

    Ja sam odande i imam uspomene.

    Rođen sam k’o što se lju­di rađa­ju. Imam majku

    i s puno pro­zo­ra kuću. Imam braću, prijatelje

    i zatvor, u nje­mu hladan prozor

    i imam jedan talas koji su ugra­bili galebovi

    imam travku koja raste i svoj pose­ban prizor.

    Imam mesec od najuzvišeni­jeg govora

    i jed­nu veči­tu maslinu i obrok za ptice.

    Ja sam prošao zemljom pre nego što su mačevi

    prošli telom koje u trpezu pretvoriše

    ja sam odande…

    Vraćam nebo nje­gov­oj maj­ci kad za njom plače

    i plačem ja da me poz­na oblak u povratku.

    Naučio sam sav gov­or kakav pris­ta­je sýdu krvi

    da bih prekršio pravilo.

    Naučio sam sav gov­or i ras­tavio ga

    da bih sas­tavio jed­nu reč:

    otadžbi­na.

    .

    .

    .

    Kon­tra­punkt

    .

    .….….….….……(za Edvar­da Saida)

    .

    .

    Njujork/ novembar/ Peta avenija

    sunce tan­jir od raspršenog metala

    pitam svo­ju dušu, otuđenu u senci:

    je li ovo Vav­ilon ili Sodoma?

    Tamo, na ulazu elek­tričnog ponora

    u visi­ni neba, sreo sam Edvarda

    pre trideset godina,

    vreme beše man­je ćudlji­vo nego danas…

    Obo­ji­ca rekosmo:

    ako ti je prošlost bila iskustvo

    od budućnos­ti nači­ni viz­iju i smisao!

    Hajde­mo

    hajde­mo u budućnost sig­urni u

    istini­tost mašte i čudo trave.

    .

    ***

    .

    Ne sećam se da smo uveče otišli

    u bioskop. Ali sam čuo stare

    Indi­jance da me dozi­va­ju: ne veruj

    kon­ju ni modernosti.

    .

     ***

    .

    Ne. Žrt­va ne pita svog dželata:

    jesam li ja ti? Da je moja sablja

    veća od moje ruže… bi li pitao

    da li bih učinio što i ti?

    Ovak­vo pitan­je nag­o­ni radoz­nalost pisca

    u kabi­ne­tu od stak­la koji gleda

    na ljil­jane u vrtu… gde je

    ruka pret­postavke čista kao savest

    pis­ca kada se obračunava

    s ljud­skim nagonom… nema sutra

    u juče, da kren­emo napred onda!

    .

    ***

    .

    Kre­tan­je napred bi mog­lo biti

    most povrat­ka u varvarizam…

    .

     ***

    .

    Nju­jork. Edvard se budi u

    lenjoj zori. Svi­ra Mocarta.

    Trči na uni­verzitet­skom teniskom terenu.

    Razmišl­ja o puto­van­ju mis­li preko granica

    i iznad prepre­ka. Čita Nju­jork tajms.

    Napeto piše svoj komen­tar. Proklin­je orijentalistu

    koji vodi gen­er­ala do slabe tačke u

    srcu ori­jen­talne žene. Kupa se.

    Odabi­ra svo­je ele­gant­no ode­lo. Pije

    svo­ju kafu s mlekom i vikne ujutro:

    ne okl­e­va­jte!

    .

     ***

    .

    Po vetru hoda i u vetru

    sebe poz­na­je. Vetar nema krov.

    Vetar nema kuću. Vetar je kompas

    za sev­er stranca.

    Kaže: ja sam odande. Ja sam odavde.

    A nisam ni tamo ni ovde.

    Imam dva ime­na koja se sas­ta­ju i razilaze…

    Imam dva jezi­ka al’ sam zaboravio

    na kom sam jeziku sanjao,

    imam engles­ki jezik za pisanje

    poko­rnih reči

    i imam jezik na kom nebo

    s Jerusal­imom raz­go­vara, sre­brnog zvuka

    al mojoj mašti nepokoran.

    .

    ***

    .

    A iden­titet? Upitah.

    Reče: to je samoodbrana…

    Iden­titet je čedo rođenja

    ali na kraju,

    on je lični izum svo­ga vlasnika,

    ne nasleđe prošlosti. Ja sam mnogostruk…

    Unutar sebe veči­to nova spoljašnost.

    Ja, među­tim, pri­padam pitan­ju žrtve. Da nisam odande

    naučio bih svo­je srce

    da tamo odga­ja jelene metonimije…

    Zato nosi svo­ju zemlju gde god da pođeš

    i ako tre­ba budi samoljubiv

    izg­nanst­vo je svet spoljašnji

    izg­nanst­vo je svet unutrašnji

    a među nji­ma dva­ma ko si ti?

    .

     ***

    .

    Ne definišem svo­ju dušu

    da je ne izgu­bim. To sam što sam.

    Ja sam svo­je dru­go ja u dualizmu

    koji oda­je sklad između ges­ta i govora.

    Da pišem poez­i­ju, rekao bih:

    ja sam dva u jednome

    kao dva kri­la laste

    i ako zakas­ni proleće

    biću zado­vol­jan da pre­ne­sem rados­nu vest!

    .

     ***

    .

    On voli zemlju i napuš­ta je.

    (Da li je nemoguće daleko?)

    Voli odlazak kuda bilo

    jer oni što tra­ga­ju za ljud­skom suštinom

    slo­bod­no putu­jući među kulturama

    mogu naći dovoljno mes­ta za sve da sednu…

    Ovde mar­gina pred­n­jači. Ili centar

    uzmiče. Ni istok nije baš istok

    ni zapad nije baš zapad

    nego je iden­titet otvoren za raznovrsnost

    nema tvrđave ili rovova.

    .

    ***

    .

    Trop je na obali reke spavao,

    da nije zagađenosti,

    i drugu obalu bi zagrlio.

    .

     ***

    .

    - Jesi nekad napisao roman?

    Pokušao sam… pokušao sam njime da

    povra­tim svo­ju sliku u ogledal­i­ma dalek­ih žena.

    Ali su one zašle duboko u svo­ju utvrđenu noć.

    Rekoše: naš svet je neza­v­isan od teksta.

    Neće čovek napisati ženu – zagonetku i san.

    Neće žena napisati čove­ka – sim­bol i zvezdu.

    Nema dve iste ljubavi.

    Nema dve iste noći.

    Daj da pobro­ji­mo odlike muškaraca

    i da se smejemo!

    - I šta si učinio?

    Isme­jao sam svo­ju zaludnost

    i bacio roman

    u kor­pu za otpatke.

    .

    ***

    .

    Intelek­tu­alac obuz­da­va pišče­vu priču

    a filo­zof tumači ruže pevača.

    .

     ***

    .

    Voli zemlju i napuš­ta je:

    ja sam to što jesam i što ću biti

    smestiću se kraj sebe

    i odabrati svo­je izg­nanst­vo. Moje izgnanstvo,

    pozad­i­na za epsku scenu.  Ja branim

    potre­bu pes­ni­ka i za sutrašn­jim danom

    i za uspomenama

    i bran­im drveće koje ptice oblače

    kao zemlju i kao izgnanstvo,

    i mesec koji još valja

    za ljubavne pesme,

    bran­im ide­ju koju je

    slomi­la krhkost sled­beni­ka njenih

    bran­im zemlju koju su oteli mitovi.

    .

     ***

    .

    - Možeš li neče­mu da se vratiš?

    Moje napred vuče moje nazad i hita…

    U mom satu nema vre­me­na da vučem linije

    po pesku. Ali mogu da pose­tim juče,

    k’o što čine stran­ci kad u tužno veče

    čuju pas­toral­nu pesmu:

    „Devo­j­ka na izvoru puni krčag svoj

    suza­ma oblaka,

    i plače i sme­je se pčeli

    što je u srce ubo­la na vetrome­ti­ni odsustva

    da li je ljubav to što vodi nanosi bol

    ili je ona bolest u magli…“

    (Do kra­ja pesme).

    .

     ***

    .

    - Dak­le, može da te pogo­di nostalgija?

    Nos­tal­gi­ja za budućnošću, daljom i višom

    i još daljom. Moj san vodi moje korake.

    Moja viz­i­ja postavl­ja san na moja kolena

    kao pit­o­mu mačku, on realan nestvaran,

    sin vol­je: možemo

    da men­jamo neizbežnost ponora!

    - A nos­tal­gi­ja za juče?

    Jed­no osećan­je koje se ne tiče intelek­tu­al­ca osim

    da razume čežn­ju stran­ca za onim što ga čini odsutnim.

    Moja nos­tal­gi­ja je bor­ba za

    sadašn­jost što sutrašn­ji dan hva­ta za muda.

    .

     ***

    .

    - Zar se nisi prokrao u juče kad si

    otišao kući, svo­joj kući

    u Tal­bi­ju, u Jerusalim?

    Spremio sam se da se ispružim

    na kreve­tu svo­je majke, k’o što dete čini

    kad se plaši oca, i pokušao sam

    da vra­tim svo­je rođenje,

    da pos­ma­tram Mlečni put

    s kro­va svo­je stare kuće i pokušao sam

    da dotaknem kožu odsust­va i miris leta

    u jas­minu iz vrta. Ali hije­na istine

    me udalji­la od nostalgije

    što se osvr­ta­la za mnom

    kao lopov.

    - Jesi li se plašio? Šta te je zastrašilo?

    Nisam mogao s gubitkom

    licem u lice da se sretnem.

    Stao sam na vra­ta kao prosjak.

    Kako da tražim dozvolu

    od stranaca koji spava­ju u mom krevetu…

    pose­tu sebi od pet min­u­ta? Da se naklonim

    s poš­to­van­jem stanovnici­ma mog det­injeg sna?

    Hoće li pitati: ko je taj poseti­lac strani radoznali?

    Kako mogu da gov­orim o ratu i miru

    između žrta­va i žrtvinih žrtava

    bez umet­nute rečenice i dodat­nih reči?

    Hoće li mi reći: nema mes­ta za dva sna

    u jed­noj postelji?

                            ***

    Ni ja ni on nećemo

    ali će se čita­lac pitati o tome

    šta nam gov­ori poez­i­ja u vreme katastrofe?

    .

     ***

    .

    Krv,

    krv,

    i krv

    u tvo­joj zemlji,

    u mome i tvome imenu,

    u cve­tu bade­ma, u kori banane,

    u mleku dete­ta, u sen­ci i na svetlu,

    u zrnu žita, u kuti­ji soli.

    .

     ***

    .

    Iskus­ni strel­ci pogađa­ju svo­je mete

    nenad­maši­vo

    u krvi

    i krvi,

    i krvi.

    Ova zeml­ja je man­ja od krvi svo­jih sinova

    što sto­je na pragu sud­nje­ga dana

    kao žrtvene ponude. Da li je stvarno ova zemlja

    blagoslove­na ili krštena

    krvlju,

    i krvlju,

    i krvlju

    koju ne mogu da osuše ni molitve ni pesak.

    Prav­da na strani­ca­ma Svete Knjige

    nije dovolj­na da se mučeni­ci radu­ju slobodi

    da hoda­ju po oblacima.

    Krv po danu.

    Krv po mraku.

    Krv u govoru.

    .

    ***

    .

    Kaže: pes­ma bi mogla da ugosti gubitak

    kao pra­men svet­losti koji sjaji

    u srcu gitare ili kao Hrista

    na kon­ju, lep­om metaforom ranjenog,

    jer estet­sko je samo u for­mi pris­ust­vo stvarnog.

    .

     ***

     

    U sve­tu u kome nema neba, zemlja

    posta­je ambis. Pes­ma, jedan

    od daro­va ute­he, jed­na od odlika

    vetro­va, sev­ernih ili južnih.

    Nemoj opi­si­vati što kam­era može videti

    od tvo­jih rana. I vris­ni da čuješ sebe,

    vris­ni da znaš da si još živ,

    i živ i da je živ­ot na ovoj zemlji

    moguć. A onda pron­ađi nadu za govor,

    pron­ađi pravac ili fatamorganu

    koja će pro­duži­ti nadu.

    I pevaj, jer je estet­sko sloboda.

    .

    ***

    .

    Kažem: živ­ot koji se definiše samo

    suprot­nošću – smrću… to nije život!

    Kaže: živeće­mo, čak i ako nas živ­ot ostavi.

    Daj da bude­mo gospo­dari reči

    koje će svo­je čitaoce načini­ti večnim –

    kako reče Ricos, tvoj pri­jatelj neobični…

    .

    ***

    .

    Reče: ako umrem pre tebe,

    zaveš­tavam ti nemoguće!

    Upi­tah: je li nemoguće daleko?

    Reče: za jed­nu generaciju.

    Upi­tah: a ako umrem pre tebe?

    Reče: izjav­iću saučešće Galile­jskoj planini

    i napisati: „estet­sko nije niš­ta drugo

    do dos­ti­zan­je uravnoteženog“. A sada, ne zaboravi:

    ako umrem pre tebe, zaveš­tavam ti nemoguće!

                            ***

    Kad sam ga pose­tio u Novoj Sodomi,

    dve hil­jade druge godine, suprot­stavl­jao se

    ratu Sodome pro­tiv nar­o­da Vavilona…

    I raku. Bio je kao posled­nji epski

    junak koji brani pra­vo Troje

    na podelu pripovesti.

    .

    ***

     

    Orao se opraš­ta od svo­ga vrha, visoko

    visoko,

    jer boravak na Olimpu,

    iznad vrho­va,

    budi dosadu

    zbo­gom,

    zbo­gom poez­i­ji bola!

    .

    .

    .

     

    Lič­na karta

     

    Piši! Ja sam Arapin

    Broj isprave pedeset hiljada

    I dece imam osmoro

    I posle leta će deveto!

    I je l te lju­ti to?

    Piši!

    Ja sam Arapin

    Radim u kamenolomu

    Sa mučenici­ma

    I osmoro dece imam

    Vadim im

    Ode­lo i komad hleba

    I svesku

    Iz stenâ

    I ne molim za milostinju

    Pred tvo­jim vratima

    I ne padam na pločnik

    Pra­ga tvog

    I je l te lju­ti to?

    Piši!

    Ja sam Arapin

    Ja sam ime bez titulâ

    Str­pljiv

    U zemlji gde sve živo

    Ključa od gneva

    Koreni moji su pušteni

    Pre rođen­ja vremena

    I pre otpočin­jan­ja godina

    Pre čem­pre­sa i maslina

    Pre nadi­ran­ja trava…

    Otac mi je od roda pluga

    Ne nobl, gospoda

    I deda mi beše seljak

    Bez ple­meni­tog porekla i roda!

    Učio me visi­ni sunca

    Pre čitan­ja knjiga

    Moj je dom čuvars­ka koliba

    Od gran­ja i pruća

    Ja sam ime bez titula…

    I je l ti po volji moja kuća?

    Piši!

    Ja sam Arapin

    Boja kose – garava

    Boja oči­ju – kafena

    Odlike:

    Na glavi igâlom vezana kŷfi­ja[3]

    Šaka jaka k‘o stena

    Ozle­di onog ko je dira

    Moja adresa:

    Ja sam iz sela jednog

    Zabačenog i zaboravljenog

    Čije su ulice bez imena

    I svi nje­govi ljudi

    Na njivi i kamenolomu

    Je l te to ljuti?

    Piši

    Ja sam Arapin

    Oteo si loze mojih dedova

    I zemlju koju sam orao

    Ja i sva moja deca

    I nisi ostavio

    Ni unuci­ma mojim

    Do ste­na ovih

    Pa hoće li uzeti i njih

    Vaša vla­da k‘o što pričaju?!!

    Dak­le!

    Piši…u vr‘ prve strane

    Ja ne mrz­im ljude

    I niko­ga ne napadam

    Ali budem li gladan

    Jedem meso uzurpatora

    Pazi…pazi se…moje gladi

    I da se JA ne naljutim!!

     

     

    Ovo je naj­važni­ja među ran­im Darvišovim pes­ma­ma[4]. Za mnoge Palestince, koji su njome za kratko odah­nuli, osta­la je nepre­vaz­iđe­na. Doviki­vali bi na poet­skim večer­i­ma da ne tre­ba ni jed­nu drugu pes­mu da gov­ori do nju i sva­ki put bi je jed­nako snažno doživeli a nasta­la je sasvim sluča­jno, jedne pri­like kada je Darviš pošao da izva­di ličnu kar­tu kod izrael­skih vlasti. Službenik ga je tada upi­tao za ime, dob, nacionalnost…“Arapin”, rekao je Darviš a službenik je, čini­lo se s negodovan­jem, ponovio pitan­je. On još odlučni­je ponovi: “Piši, ja sam Ara­pin”! Iako je dija­log tekao na hebre­jskom, ritam tog odgov­o­ra je ostavl­jao dobar zvuk i Darviš je na povratku kući, u auto­busu, na parče­tu papi­ra, uzeo da zapisu­je redove koji su ličili na taj for­mu­lar sa nje­gov­im ličn­im podaci­ma, ali su se nje­gove osobine pretvo­rile i zajed­ničke, ara­pske, i svele na sve ono što je, u stvari, iri­ti­ralo izrael­s­ki men­tal­itet. Na brz­inu napisana, u teza­ma, kako kaže pes­nik, ova “beleš­ka” je osta­la na onom parče­tu papi­ra sve do jednog fes­ti­vala poez­i­je u Nazare­tu na koji je Darviš bio poz­van da učestvu­je s jed­nom pes­mom. Budući mlad, još dečačkog izgle­da, pub­li­ci je bio intere­san­tan pa su tražili da kaže još koju pes­mu. On se onda mašio za džep i izva­dio ono parče papi­ra i stao da gov­ori. Na nje­go­vo zaprepašćen­je, kao da je čitavim pros­torom prošla stru­ja, pub­li­ka je osta­la bez daha i traži­la da ponovi pes­mu još tri puta! To je, dak­le, bilo jed­no pros­to prigušeno osećan­je koje je mla­di Darviš vikn­uo iz sveg glasa i koje ga je upoz­na­lo s Palestinci­ma lično.

    .

    .

    .

    Sli­ka i ram

    .

    Ako se slo­mi ram slike, zbog bla­gog potresa

    tla, sli­ka se nosi majs­toru za uramljivanje

    i on joj stavi mož­da i lep­ši ram.

    Ali ako se sli­ka izobliči usled prvobitne

    umet­nikove greške, a njen ram ostane zdrav, neće

    joj biti potre­ban osim ako u peći zafali drva…

    Tako isto i misao: ako se slo­mi njen ram

    ona će naći jači i čvršći.

    Ali ako se misao slo­mi, njen dobar ram

    biće samo tuž­na uspom­e­na koja će je čuvati

    kao što utučeni čoban čuva zvono ovna

    iz svo­ga sta­da koje su ras­tr­gali vuci!

    Ta reč

     

    svidela mu se jed­na reč

    otvo­rio je rečnik,

    nije je našao,

    ni njeno maglovi­to značanje…

    ali ga ona u noći umiri

    melodič­na, stopljena

    s nekim bićem nerazgovetnim

    reče: njoj je neopho­dan pesnik

    i trop neki da se zaze­leni i zacrveni

    na površi­ni tam­nih noći

    koja je to reč?

    našao je značenje

    i ta reč iz nje­ga iščili

     .

    .

     

    .….….….….….……Pre­vod: Tat­jana Botić

    -

    -

    -

    [1] Stari per­si­js­ki grad, u kome se 642. godine odi­grala odluču­juća bit­ka kada je ara­p­s­ka vojs­ka porazi­la sasanid­sku i zavladala velikom Per­si­jom. Od moćnih ara­p­skih kali­fa­ta koji behu stigli do Samarkan­da danas je osta­la samo istori­ja – priča (nemač­ki jezik zgod­no izjed­nača­va ove poj­move), za pes­ni­ka fata­mor­gana. Ova reč, u isto vreme, u klasičnoj ara­p­skoj i per­si­jskoj muzi­ci označa­va i vrstu har­moni­je, tonalite­ta, u kojoj se, inače, često kom­ponu­je muzi­ka na sti­hove Mah­mu­da Darviša.

    [2]Pro­gon Ara­pa iz Andaluz­i­je pred­stavl­jen je kao pro­gon iz raja, kao što je pes­nikov nar­od prog­nan iz Pales­tine. (Andaluz­i­ja kojom su Ara­pi vladali osam veko­va (711.–1492.) bila je cen­tar ara­p­skog sred­njeg veka, kul­turno i umet­nič­ki izuzetno živ i bogat. Tu se prvi put u ara­p­skoj poez­i­ji pojavlju­je pra­va stro­fa kao i uti­caj nar­o­dne poez­i­je. Pod uti­ca­jem jedne od lirskih for­mi koja se ovde razvi­la kas­ni­je će nas­ta­ti trubadurs­ka lirs­ka poez­i­ja. Ova čista, pla­ton­s­ka ljubav u Ara­pa je poz­na­ta pod nazivom uzrit­s­ka, pre­ma ple­menu Banu Uzra, koju je ope­vao Hajn­rih Hajne, prepe­vao Šan­tić a pop­u­larnom učinio Džoni Štulić peva­jući o oni­ma “što umiru kada ljube”.)

    [3] Kŷfi­ja je pre­poz­natlji­va ara­p­s­ka mara­ma koju nose muškar­ci, obično bela ili kari­rana, a pričvršće­na je igâlom, crnom vrpcom.

    [4] Objavl­je­na je 1964. u zbir­ci Lišće masline.