Koreografija moriendi

Borivoj Gerzić
Lat­est posts by Borivoj Gerz­ić (see all)

    Delovi iz studi­je o fenomenu umiranja

    (Beograd, SAI, 2016)

    UVOD

    Tač­ka gde se lin­i­ja živ­ota okonča­va ponekad baca novo svet­lo na dotadašn­ji živ­ot pojed­in­ca. Mon­tenj je rekao da se o jed­nom živ­o­tu može sudi­ti tek kad se zna nje­gov kraj i da onaj koji bi ljude poučio kako da umru, poučio bi ih i kako da žive. Ova knji­ga sas­to­ji se od vin­je­ta koje gov­ore o posled­njim trenuci­ma nek­ih poz­natih lju­di (jer je nji­ho­vo umi­ran­je uglavnom dobro doku­men­to­vano). Osta­je da se vidi da li priče o nji­hovom odlasku baca­ju dru­gači­je svet­lo na nji­ho­vo delo (ili ga smrt ipak ne dotiče) i da li, ovako saku­pljene zajed­no, gov­ore neš­to više o ljud­skoj sud­bi­ni (ili je reč samo o kraj­nje šaro­likoj kore­ografi­ji morien­di bez ikakvog posebnog smisla).

    Razno­likost čina umi­ran­ja (kao i razno­likost živl­jen­ja), može da gov­ori i o neče­mu dru­gom: da su sve to samo man­i­festaci­je jedne pojave s bezbro­jn­im (ovoze­maljskim) maska­ma. Poje­d­i­načan ži­vot uvek se gasi, vrs­ta kao da tra­je; lično je bezvred­no (opšte mož­da nije) i, na čudan način, lično nas­tavl­ja da bivstvu­je kroz opšte. Epik­tet je, opet, davno napisao: „Smrt, izg­nanst­vo i sve strašne stvari svako­ga dana neka su ti pred oči­ma, i to poglav­i­to smrt; i nika­da ti neće pasti na pamet nijed­na gad­na misao niti ćeš žude­ti za bilo čim što je neodmereno.“

    BORHES

    Fab­u­la­tor Borhes – koji je verovao da je „u kra­jn­jem ishodu, či­tava književnost auto­bi­ografske prirode“ – jan­u­ara 1986. nalazi se u Ženevi, ozbiljno bolestan. Da bi izbe­gao oštre argentinske pro­pise u vezi sa razvodom, u aprilu te godine se preko zas­tup­ni­ka u Parag­va­ju ženi četrde­se­to­godišn­jom Argentinkom japan­sko-ne­­mačkog porekla Mar­i­jom Kodamom, dugogodišn­jom prijatelji­com i sarad­ni­com (autors­ka pra­va na svo­ja dela prepisao joj je još 1979. i ona će posle nje­gove smr­ti steći pot­punu kon­trolu nad nji­ma). „Kad sam bez Mar­i­je“, gov­o­rio je, „želim da dođe; kada sam sa Mar­i­jom, želim da ode.“ Već je jed­nom pre toga bio stu­pio u brak, 1967, sa izves­nom Elsom Astete – mada, navod­no, s njom nikad nije imao sek­su­alne odnose; buk­val­no je jednog dana, posle tri go­dine bra­ka, pobe­gao iz zajed­ničkog stana i vra­tio se živ­o­tu sa maj­kom[1]. Vid mu je još od det­injst­va bio loš (slabovi­dost je nasle­dio od babe i oca), i između tridesete i četrde­sete godine počin­je još više da slabi, pa je Borhes s nepunih šezde­set već goto­vo pot­puno slep (sledećih četvrt veka moraće da se oslan­ja na druge, pogoto­vo na majku, dok bude živa). Poli­ti­ka ga nije intereso­vala iako je podržavao vojnu huntu u Argen­ti­ni i bio pro­tiv per­o­nista, a zbog desničarskih i anti­demokratskih stavo­va verovat­no nije ni dobio Nobelovu nagradu. Za sebe je rekao: „Lično, mrz­im poli­tiku. Ja sam umereni anarhista kućevnog tipa i paci­fista, beza­zleni sled­benik Her­ber­ta Spensera.“ Kra­jem maja 1986. pisac i kri­tičar H. Alazra­ki pose­tio je osamde­setsed­mogodišn­jeg Borhe­sa u hotelu u Ženevi: „Borhes je sedeo na stoli­ci, obučen i doter­an, u odelu sa kra­vatom, okrenut vra­ti­ma. /…/ Glas mu je bio prigušen i ispreki­dan. Jed­va se mog­lo razumeti šta gov­ori. /…/ Još više me je uzne­mirio oblik nje­gove glave… /…/ Gla­va mu je bila izobliče­na jer su mu čeone kosti neumereno štrčale i pretile da rask­inu kožu. Tome nije bila kri­va starost, već uznapre­dovala bolest…“ U junu 1986, tri dana po izlasku iz bol­nice u Ženevi (Marger­it Jurse­nar poseću­je ga u bolesničkoj sobi i provo­di s njim celo popodne, „čvrsto ga držeći za ruku“), umire u svom novoku­pljenom ženevskom stanu (u Že­nevi je, po sop­stvenoj želji, i sahran­jen, na groblju Plen­pale). Ovaj „pisac za pisce“ i inspiraci­ja mnogim autori­ma kratke proze (nikad nije napisao nijedan roman), umro je od raka jetre. „Sada osećam izves­no nestr­pljen­je“, napisao je pred kraj živ­ota, „čini mi se da bi tre­ba­lo da umrem i da bi tre­ba­lo da umrem usko­ro. Suviše sam živeo. Osim toga osećam i veliku radoz­nalost. Uveren sam, iako u to nisam sasvim sig­u­ran, da smrt mora da ima izves­tan ukus, da to mora da bude neš­to poseb­no, neš­to što nikad rani­je nis­mo osetili.“ Dodao je: „Uvek sam zamišl­jao da će Raj biti neka vrs­ta biblioteke.“

    O smr­ti svo­je majke, koja je živela sko­ro sto god­i­na, pričao je kako je „mesec­i­ma prek­lin­jala boga da je pošte­di bolo­va, kako se obra­ćala davno pre­minulim roditelji­ma moleći ih da je oslo­bode živ­ota /…/ kako je od slušk­in­je traži­la da je baci u kan­tu za smeće. To­kom posled­nje dve godine“, rekao je, „njeno ječan­je i kri­ci mogli su se čuti i preko tele­fona. Kada je došao kraj, od nje su ostale same kosti koje je na okupu držala sasuše­na koža; liči­la je na sopstve­nu mumi­ju.“ Borhes navo­di i da je nje­go­va maj­ka, inače predana katolk­in­ja, pred samu smrt, prvi put opso­vala: „Jebi­ga“, rekla je, „dos­ta je bilo ovog mučen­ja.“ Jed­i­na Borheso­va fotografi­ja na kojoj se vidi kako plače sniml­je­na je upra­vo na sahrani nje­gove majke, na groblju Reko­le­ta u Buenos Ajresu.

    [2]

    Borhes sa svo­jim mačkom Bepom kra­jem sedamde­setih godina

    FROJD

    Strastven­om pušaču Sig­mundu Fro­j­du je 1923. u Beču ustanov­ljeno benig­no zade­bl­jan­je usne duplje, koje će se tokom naredne deceni­je i po, i pored tridese­tak hiruršk­ih inter­ven­ci­ja na usti­ma, vili­ci i nepci­ma, razvi­ti u kancer. U pokuša­ju da savla­da rak, iste godine, 1923, Fro­jd će se pod­vrći i operaci­ji testi­sa radi podmla­đivanja (Šta­j­na­ho­va operaci­ja), ali bez rezul­ta­ta (iduće godine, po­vukao se sa svih skupo­va i kon­gre­sa). Početkom 1939, u Lon­donu, gde će sa ženom[3] i čitavom velikom porod­i­com[4] pobeći od nacista, lekari kon­statu­ju da je rak postao neop­er­abi­lan. Fro­jd je pre­sudu pri­h­va­tio isto tako opušteno, rek­li su nje­govi ukućani, kao što je deceni­ja­ma pod­no­sio bolest, i nas­tavio s književn­im radom, a i da povre­meno pri­ma paci­jente. U Lon­donu ga poseću­ju Cva­jg, Virdži­nija Vulf, H. Dž. Vels i dru­gi, a Dali ski­ci­ra nje­gov portret. Sredi­nom 1939, među­tim, bolovi su postali neiz­drživi i on preki­da sa svim aktivnos­ti­ma. U avgus­tu naglo počin­je da slabi (sko­ro da i ne jede zbog vil­ice unakažene tumor­om) i tako ner­az­govet­no gov­ori da ga jed­va razume­ju. Ipak, kaže: „Sto­pro­cent­na isti­na ne pos­to­ji upra­vo kao ni sto­pro­cen­tan alko­hol.“ Početkom sep­tem­bra na radi­ju sluša englesku objavu rata nemačkom Rajhu. Dve nedel­je kas­ni­je, poš­to je u jed­nom mahu proči­tao Balza­kovu Šagrin­sku kožu (re­kao je da se i nje­gov živ­ot istan­jio pop­ut tal­is­mana glavnog juna­ka Kože), obra­tio se lekaru i pri­jatelju Mak­su Šuru, takođe izbegli­ci, pod­se­tivši ga o čemu su rani­je raz­go­var­ali: „Makse, sećate li se na­šeg dogov­o­ra, da me ne ostavite na cedilu kad dođe vreme. Ovo sad je samo mučen­je, i nema nikakvog smis­la.“ Šur je rekao da nije zab­o­ravio. Fro­jd je kazao: „Hvala vam“, i dodao: „Poraz­go­vara­jte sa Anom, pa ako se ona slaže, da završi­mo s tim.“ Ana Fro­jd je že­lela da odloži oče­vu smrt, ali vol­ja oca je bila jača, a i dr Šur ju je ube­dio da je besmis­leno održa­vati ga u živ­o­tu. Šur mu je 23. sep­tem­bra ubriz­gao lakšu dozu mor­fi­ju­ma (dotad je Fro­jd trpeo bolove i odbi­jao sve anal­getike, gov­oreći da više voli da razmišl­ja pod muka­ma nego da mu duh otupi). Ion­ako slabi Fro­jd ubr­zo je zas­pao. Više od trideset sati posle injek­ci­je, ne dolazeći svesti, tvo­rac psi­hoanal­ize je izdah­n­uo (znao je da kaže i da psi­hoanal­iza leči neu­rotske jade da bi uvela paci­jen­ta u svaki­dašn­ju bedu živl­jen­ja). Po novim saz­nan­ji­ma, Fro­jd je ipak prim­io još dve doze mor­fi­ju­ma koje mu je dala dok­tor­ka Štros, kolegini­ca Fro­j­dove ćerke Ane (Šur je bio sprečen da dođe). Tri dana kas­ni­je, kremi­ran je na london­skom groblju Gold­ers Grin. Ernest Džons drži posm­rt­ni gov­or na engleskom, a Cva­jg čita nekrolog na nemačkom.

    Fro­jd s ćerkom Anom na železničkoj stani­ci u Parizu, dok od nacista beži iz Beča u Lon­don, 1938.

    MOPASAN

    „Meni sve izgle­da da tonem pod nekakve mračne svodove, u nekakve pros­tori­je, gde ne nalaz­im zidove i ne vidim izlaza; verovat­no da je to beskraj. Ja lutam sam unaoko­lo, niko­ga nema oko mene…“

          1. de Mopasan

    Mopasan je posled­njih god­i­na živ­ota bio opsed­nut stra­hom od samoće i smr­ti i ide­jom da ga neko pro­go­ni (što su verovat­no bile posledice sifil­isa[5] kojim se zarazio u mla­dosti i od kog je postepe­no gubio vid). Pored toga, i nasled­no je bio opterećen. Otac mu je bio nesta­bi­lan, lakomis­len, žen­skaroš i kockar, maj­ka nervno bole­sna. Iako u mla­dosti „jak kao bik“, s nadimkom „gur­man živ­ota“, od tridesete godine, zbog stalnog konzu­mi­ran­ja alko­ho­la i narkoti­ka (mor­fi­jum, kokain, eter, hašiš), kao i nervne iscr­pljenos­ti, Mopa­sanu orga­ni­zam počin­je da pop­uš­ta, pa sve češće doživl­ja­va nagle promene raspoložen­ja i zapa­da u depre­si­ju. Pri­jatelji ga sad nazi­vaju „žalos­nim bikom“, a lekari na kra­ju ustanovl­java­ju progresiv­nu par­al­izu. God­inu dana pred smrt pokušao je da se ubi­je prese­kavši sebi grkl­jan. Posle toga smešten je u zavod za umobolne Pasi u Parizu, gde je i umro 1893. Pred smrt je puzio na sve četiri u ludačkoj košulji i jeo sop­stveni izmet. Nje­gov lekar, neki dr Blanš, zabavl­jaće pariske salone ovakvim ves­ti­ma o svom čuven­om pa­cijentu. Posled­nje Mopasanove reči bile su: „Mrak, ah, mrak.“ Sa­hranjen je, po ličnoj želji, bez kovče­ga. Sam je smis­lio svoj epitaf: „Žudeo sam za svačim, ali ni u čemu nisam uživao.“

    Foto: Felix Nadar, 1888.

    ANICA SAVIĆ REBAC

    Od počet­ka teške bolesti svog muža Hasana, književni­ca Ani­ca Sav­ić Rebac znala je da će nje­gov­om smrću i ona izgu­biti volju za živ­o­tom. Gov­ori mužu: „Neću ni ja dan duže od tebe.“ Hasan Rebac usko­ro umire, avgus­ta 1953. U oproš­ta­jnom pis­mu, piše supruzi: „Voleo sam te, volem te i da je moguće i posle gro­ba bi te volio.“ Na dan muževl­jeve sahrane, Ani­ca je pre­reza­la vene. Ali poš­to je pret­hodno, da bi ublaži­la bol pri sečen­ju vena, sebi dala injek­ci­ju mor­fijuma, krvaren­je je usporeno, pa su je u bol­ni­ci povratili u živ­ot. Kada se opo­rav­i­la, pri­jatelji pokušava­ju da je odvrate od samou­bistva. Ona citi­ra Seneku i stoike, o pravu čove­ka da sebi oduzme živ­ot. Pokuša­va da se ubi­je stru­jom, ne uspe­va. Reša­va da nabavi piš­tolj i nauči da puca (u tome joj pomaže jedan njen učenik; na savskoj obali, u rana jutra, vež­ba s piš­tol­jem). Posled­njih dana živ­ota, sređu­je stvari u vezi sa imovi­nom i razn­im književn­im i drugim poslovi­ma, Hasanovim i svo­jim. Piše tes­ta­ment. U svom stanu u Beogradu, jedne srede oko 11 pre podne, legla je na pla­vo kan­abe, prekri­la se jorganom i pucala sebi u srce. Od muževl­jeve smr­ti bilo je proš­lo dva mese­ca. Pred smrt je zapisala: „Ovo što čin­im, čin­im iz uveren­ja i u punoj lucid­nos­ti intelek­ta i vol­je. To uveren­je da živ­ot nije vredan živl­jen­ja ako izgu­bi­mo naj­draže biće poniklo je, tako­reći, zajed­no sa mnom, razvi­ja­lo se naroči­to pod uti­ca­jem an­tičkih shvatan­ja o samoubistvu i posta­lo jed­no od odred­ni­ca moje živ­otne kon­cep­ci­je, od organ­skih zakona moje prirode…“

    FRANC KAFKA

    “… veo­ma je lepo ovde, ležati na veran­di i pos­ma­trati kako sunce radi na te dve teške stvari, na meni i na kruš­ki i kako budi priro­dan živ­ot, čini se da kruš­ka ima prednost.“

    Iz Kafkinog pis­ma dr Klopš­toku tri mese­ca pred smrt

    Kaf­ka je umro početkom juna 1924. od tuberku­loze ustanov­ljene sedam god­i­na rani­je, kada je počeo da iskašl­ja­va krv. Posled­njih mesec i po dana živ­ota proveo je u sana­tori­ju­mu Kir­ling kraj Beča, a umro je od izglad­nelosti, jer mu je grlo bilo u takvom stan­ju da mu je sva­ki zalo­gaj pred­stavl­jao mučen­je. Inače, u kreve­tu je sve do kra­ja radio na priči „Umet­nik u gladovan­ju“, a pose­ti­oce je molio da piju vodu i pivo pred njim da bi bar malo uži­vao gleda­jući ih. Za nje­ga, kao pis­ca, šira javnost uglavnom nije znala dok je bio živ (objavl­jene su mu samo zbirke priča Kon­tem­placi­ja i Seos­ki dok­tor, te priča Pre­o­bražaj). Kada mu je 1913. objavl­je­na prva knji­ga, Kon­tem­placi­ja, rekao je u šali jed­nom pri­jatelju: „Kod Andrea je proda­to jedanaest primer­a­ka. Ja sam kupio deset. Kop­ka me ko li je kupio taj jedanaesti.“ Tokom živ­ota spalio je veli­ki deo ono­ga što je napisao, a posle nje­gove smr­ti u rad­nom stolu u nje­gov­oj sobi pron­ađe­na je poru­ka pri­jatelju Mak­su Bro­du da spali sve pre­ostale rukopise.[6] Mada se Kafk­i­na avan­gard­na proza često opisu­je kao „tur­ob­na“[7] „mrač­na“, „uzne­mi­rava­juća“ („Knji­ga mora biti seki­ra za zam­rznu­to more u nama“, napisao je još kao stu­dent), a on sam kao „neu­rotični intro­vert“ i „izmučeni sve­tac“, Kaf­ka je bio dobar pli­vač i jahač, voleo da čita pop­u­larne knjige o puto­van­ji­ma i gle­da komične neme fil­move, a zan­i­mali su ga i por­nografska lit­er­atu­ra[8] i posete pros­ti­tutka­ma („Prošao sam pored bor­dela kao da pro­laz­im pored kuće svo­je ljubljene“, zapisao je u dnevnik). Umro je na ruka­ma svo­je posled­nje ljubavi, dvadesetše­stogodišnje Jevre­jke Dore Diman (Dora je od svo­je ultrakonzerva­tivne hasidske porodice pobegla iz Poljske u Nemačku i jula 1923. na baltičkoj obali, gde je radi­la kao kuvar­i­ca u jed­nom jevre­jskom kam­pu[9], upoz­nala Kafku, koji je bio na leto­van­ju u sana­tori­ju­mu Mir­ic). Posle neko­liko kli­mav­ih veza[10] i dve rask­inute veridbe sa Fe­lice Bauer („Bez preda­ka, bez bra­ka, bez potoma­ka, s pomam­nom žud­njom za prec­i­ma, brakom i potom­stvom. Svi mi pruža­ju ruku: pre­ci, brak i potom­ci, ali odveć daleko od mene…“), Kaf­ka kon­ačno napuš­ta porod­icu i Prag i počin­je s Dorom da živi u Berlinu. Pla­šeći se reak­ci­je „porodičnog kru­ga“, tj. preter­a­no autori­tarnog oca (robust­ni trgo­v­ac) koji mu je zagorčavao živ­ot, od kuće odlazi s malo prtl­ja­ga (da bi izgleda­lo da odlazi nakratko). Svoj put u Ber­lin upore­dio je sa „Napoleonovim pohodom na Moskvu“. Kaf­ka i Dora živeli su u uslovi­ma kra­jn­jeg siro­mašt­va. Kaf­ka u Berlinu nije imao nov­ca ni za novine, a ses­tru Otlu moli da im u pake­tu poša­lje malo masla­ca iz Pra­ga; jelo su često gre­jali na pla­menu sveće. Ipak, izgle­da da je tih neko­liko mese­ci bio jedi­ni srećan peri­od u Kafki­nom živ­o­tu (par se čak zanosio ide­jom da emi­gri­ra u Palesti­nu, gde bi otvo­rili restoran u kome bi Dora kuvala, a Kaf­ka radio kao kel­ner![11]). Ali bolest mu se pogoršala, pa je 17. mar­ta 1924. morao da se vrati kod roditel­ja u Prag (prati ga samo Maks Brod, a u Pragu će ga leči­ti mla­di dr Klopš­tok). Ali već 5. apri­la (izgu­bio je glas) hit­no će ga poslati u sana­tori­jum Vin­er­vald u Don­joj Aus­tri­ji, gde, u nedostatku nov­ca, deli sobu s neko­liko tešk­ih bo­lesnika (i u zim­skoj odeći ima 49 kilo­gra­ma). Potom ga, 10. apri­la, pre­bacu­ju na kliniku dr Haje­ka kraj Beča, poš­to „s mojim gr­lom ovde ne mogu da iza­đu na kraj“. Posle pre­gle­da, rečeno mu je da ima tuberku­lozu grkl­jana. Dora nakratko izna­jmlju­je stan u Beču, da bi bila Kaf­ki u blizi­ni. Dese­tak dana kas­ni­je, pre­bacu­ju ga otvoren­im autom u sana­tori­jum u Kir­lin­gu kraj Beča (Dora je sve vreme nad njim u autu kao zak­lon od kiše i vetra), gde dobi­ja sobu s balkonom i puno sun­ca. Po sve­dočen­ju „bol­ničarke Ane“ Kaf­ka je imao neko­liko tajnih dogov­o­ra sa svo­jim pri­jatel­jem, dr Klopš­tokom, koji se o nje­mu brin­uo posled­njih mesec dana. Je­dan je bio da mu, kad dođe vreme, ubriz­ga smrtonos­nu injek­ci­ju i olakša kraj. Dru­gi dogov­or, napravl­jen po svoj prili­ci u Kafki­nom trenutku sla­bosti, bio je da Dora umre s njim. Klopš­tok mu je usli­šio samo treću želju – da Doru, pod nekim izgov­orom, pošal­je van bol­nice kako ne bi pris­ustvo­vala nje­gov­im sam­rt­nim muka­ma. Tako se i dogodi­lo 3. juna – Dora je posla­ta da odnese neko pis­mo, ali je Kaf­ka u posled­njim trenuci­ma toliko želeo da ona bude uz nje­ga da su poslali sobar­icu da je vrati. Dojuri­la je bez daha, sa cvećem koje mu je upra­vo kupi­la. Kaf­ka tada jed­va podiže glavu s jas­tu­ka da pomir­iše cveće, otvorivši jed­no oko. Bol­ničar­ka Ana saopšti­la je da je Kafk­i­na „smrt bila tako lagana i tako potres­na da su svi­ma nama koji smo sta­jali uz nje­go­vo uzglavl­je lile suze“. Maks Brod, koji takođe pris­ustvu­je Kafkin­im posled­njim trenuci­ma, daje dru­gači­ju verz­i­ju piščevog kra­ja: Dora uopšte nije bila u sobi (otišla je da se malo odmori), a Kaf­ka je od dr Klopš­to­ka za­tražio da mu da još mor­fi­ju­ma, jer prethod­na doza nije delo­vala. Kada mu je dok­tor ubriz­gao novu dozu, Kaf­ka je lagano uton­uo u san, rekavši: „Da, tako, dobro je.“ To su mu bile posled­nje reči. Nje­govo telo prene­to je u Prag u plom­bi­ra­nom kovčegu i sahran­jeno na jevre­jskom groblju Strašnice.

    Kaf­ka s prvom vereni­com Felice Bauer, 1917.

    [1] U TV inter­vjuu s nov­inarem i pis­cem Antoni­jem Kari­com rekao je da je imao jed­no jedi­no sek­su­al­no iskust­vo u zrelom dobu, i to s muškarcem. „Kakav užas kada mi je sutra­dan rečeno da je to što mi je taj čovek ura­dio bio čin ped­erasti­je“ (to mu je verovat­no re­kla nje­go­va autori­tar­na maj­ka – sina je oslovl­javala sa „Džordži“ – koja se pre­ma nje­mu čitavog živ­ota odnosi­la kao da je dečak; doživela je devedeset devet god­i­na). Po sve­mu sudeći, prvo sek­su­al­no iskust­vo omogućio mu je otac u Ženevi 1917, gde je došao da potraži lek za loš vid, kada je osam­naesto­godišn­jeg Borhe­sa odveo kod pros­ti­tutke koju je i sam poseći­vao. U pozni­jim god­i­na­ma Borhes je imao sek­su­al­no iskust­vo i sa jed­nom igrači­com. Nije dovoljno jas­no kakav je odnos imao sa Mar­i­jom Kodamom.

    [2] Godine života.

    [3] Čovek koji je potiski­van­je sek­su­al­nos­ti sma­trao za jedan od glavnih uzro­ka neu­roza i koga su 1905. u javnos­ti pro­glasili ludakom jer je izneo ide­ju da se deca rađa­ju sa seksu­alnim potre­ba­ma („infan­til­na sek­su­al­nost“), a da su nji­hovi roditelji počet­ni sek­su­al­ni objek­ti, izgle­da da posle svo­je četrde­sete godine nije više stu­pao u sek­su­alne odnose. Kao razlog naveo je – da nje­go­va supru­ga Mar­ta ne bi morala da abor­ti­ra (Fro­jd je imao averz­i­ju pre­ma kon­tra­cep­tivn­im sred­stvi­ma jer je verovao da vode neu­roza­ma). Uz to, po sop­stven­im reči­ma, rano mu je oslabio sek­su­al­ni nagon (svom pri­jatelju Vil­hel­mu Flisu pisao je da je u braku neretko patio od impo­ten­ci­je; Flisu je 1897. rekao za sop­stvenu adik­ci­ju pre­ma pušen­ju da je to zame­na za mas­tur­baci­ju, „tu snažnu naviku“. O ljud­skoj vrsti nije imao bogz­na kak­vo mišl­jen­je. Dese­tak god­i­na pred smrt izjavio je: „Duboko u srcu ne mogu a da ne mis­lim da moji bližn­ji, uz neko­liko čas­nih izuze­ta­ka, niš­ta ne vrede.“

    [4] Ukup­no sedamnaest člano­va, od kojih šestoro Fro­j­dove dece. Četiri Fro­j­dove vre­mešne ses­tre, koje su ostale u Aus­tri­ji, nastradaće tokom rata u nacis­tičkim kon­cl­o­gori­ma, baš pop­ut Kafkinih.

    [5] Kada su mu lekari saopštili da ima sifil­is, bio je oduševl­jen, shv­a­tivši to kao neku vrstu ini­ci­jaci­je: „Zara­dio sam sifil­is! Kon­ačno! Ono pra­vo! Ne prezi­ra vredan triper… ne, ne, veli­ki sifil­is, onaj od koga je umro Fran­soa I. Nje­go­vo veličanst­vo sifil­is… i ponosim se time, sve­ga mi.“

    [6] Sma­trao je da od svih priča zaslužu­ju da „prežive“ samo „Pre­su­da“, „Ložač“, „Preobra­žaj“, „U kažn­jeničkoj koloni­ji“, „Seos­ki lekar“ i „Umet­nik u gladovan­ju“. Kafkine beležnice i pis­ma čuvala je Dora Diman sve dok ih Gestapo nije kon­fisko­vao, i nikad nisu prona­đeni. Tokom Holokaus­ta sve tri Kafkine mlađe ses­tre ubi­jene su u nacis­tičkim gas­nim komorama.|

    [7] Na jedan Kafkin zapis u Dnevniku – „Rad u bašti. Nema nade za budućnost.“ – Beket je kise­lo odreago­vao: „On je bar mogao da radi u bašti.“

    [8] Jedan istraži­vač koji je 2008. prekopavao po Kafki­noj zaostavš­ti­ni u oks­ford­skoj Bodli­jevoj bib­liote­ci našao je dos­ta veliku zbirku pornograf­skog mater­i­jala (Kaf­ka je sve to za živ­ota čuvao u zaključanom ormar­iću u roditeljskoj kući i uvek bi sa sobom nosio ključ kada bi negde odlazio).

    [9] Jed­nom pri­likom, Kaf­ka se prišun­jao pro­zoru kuhin­je gde je Dora radi­la i, poš­to ju je neko vreme pos­ma­trao, tiho joj rekao: „Tako lepe ruke, a tako prl­jav posao.“

    [10] Jed­na od tih žena, Gre­ta Bloh, posle Kafkine smr­ti tvrdiće da je s njim 1914. dobi­la sina, koji će izne­na­da umreti u Min­henu 1921. Kaf­ka nije znao za ovog „potom­ka“.

    [11] Kaf­ka je ipak bio sves­tan svo­je situaci­je, jer je Mileni Jasen­skoj novem­bra 1923. pisao da je to puto­van­je tvorevina fan­taz­i­je čove­ka koji je ubeđen da se nika­da neće pomer­i­ti iz svog kreveta.