Krajnji obračun

Lat­est posts by Ser­pilekin Ade­line Ter­lemez (see all)

    .

    .

    Osećam dru­gog

    .

    Osećaj vibraci­je natapa
    Igru udis­an­ja i izdisanja.

    Čuju se zvižduk
    I odred­jeno krčanje.

    Dis­an­je proži­ma prostor
    Planin­sko ostr­vo se pomalja
    A zatim nes­ta­je pod vodom.

    Sli­ka mi nadire pa se polako povlači
    Sveobuh­vat­na muzika
    Stvara osećaj plovidbe kroz prostor.

    Moč­vara mi dolazi i odlazi ka srcu stru­je, ispitu­je mi telo bloki­ra­no odoz­go pa do tla,
    Bloki­ra­no između dubine i površine
    Između noći i svetlosti,
    Između sna i jave,
    Između saz­nan­ja i svesti
    Između vre­me­na i prostora.

    Određe­na sila pokreće
    Nežne strune emo­ci­je bića
    One najlepše
    One najmekše
    Koja naj­jače vibrira
    Najspokojnija
    U živ­o­tu pri odmoru
    Gde presta­ju sve reči.

    Ono će voleti
    Ono će posedovati
    Tri­jum­fal­no u radosti
    Što oseća dru­gog da vib­ri­ra u sebi.

    .

    .

    Zeb­n­ja i radost

    .

    Kako bis­mo uopšte razumeli jezik našeg vre­me­na da ne gov­o­rimo jezikom nje­gove zebnje?

    Kako da shva­ti­mo da u našoj epo­hi – a pre­ma zakonu izne­nad­nom, strah sve više raste u srcu neke odvratne zebnje?

    I kako da ne razmišl­jamo o toj odvrat­noj zeb­n­ji da bis­mo bol­je pre­poz­nali radost nekog budućeg trenut­ka nekog slo­bodnog bića?

    I kako se bori­ti pro­tiv te strašne zeb­n­je koju hrani strah od neiman­ja bilo kakve budućnosti?

    I kako da se ne užas­nemo od neke teške sile koja nas plaši i koja nas spreča­va da se seti­mo proživelih uspomena?

     

     .

    Kra­jn­ji obračun godine 2013.

    .
    “Super­ta­j­fun”
    “Super­bom­ba”
    “Kraj sveta”

    Zeml­ja opus­toše­na, unište­na, izbrisana, nato­plje­na krvlju…

    Gradovi bom­bar­dovani, opus­tošeni, predani sud­bi­ni, ispražnjeni,
    Sela napuštena.

    Rasute porodice,
    Spal­je­na polja.

    Škole evakuisane,
    Napušteni vrtovi.

    Det­injst­vo pokopano.
    Ugrože­na mladost.

    Lju­di i žene ubi­jeni, otrovani,
    Devo­jke i žene silo­vane, otuđene.

    Neizre­cive tragedi­je, reklo
    Bi se “kraj sveta”.

    Vreme je za obračun kra­ja godine
    Da bi lepo dočekali
    Novu godinu
    I da bi obračun prost i efikasan bio
    Evo nje­gov­og novog lica:
    Da sebi česti­ta­mo pro­tek­li rad?
    Da isko­ris­ti­mo dobitke?
    Da procen­i­mo gde nam dal­je val­ja ići?

    U “Super­ta­j­fun”
    Do “Super­bombe”
    Do “kra­ja sveta”

    Obračun kra­ja godine:

    “Super­ta­j­fun”
    “Super­bom­ba”
    “Superkyk­los”
    “Superkrug”
    “Niza­kpri­ti­sak”
    I “kra­jn­jade­pre­si­ja”.

    Cik­lon­s­ka aktivnost sa rafal­i­ma sum­n­jivih vetrova:

    Ošteće­na zeml­ja, opus­toše­na, poplavl­je­na, razrovana,
    Mil­ioni mrtvih pre­ma nekom “super obračunu “ neproverenom.

    - Jel ima neko ime taj “Super­ta­j­fun “?
    — nar­avno, zove se “Hajran” rekli
    Bis­mo “kraj sveta”…

    Teatar strašnih dogadjanja
    Odvi­ja se u cen­tral­nom arhipelagu
    Od 8. do 9. novem­bra 2013.

    Tela se trza­ju na zemlji okruže­na izbezuml­jen­im prežive­lim lici­ma koji tra­ga­ju za nestal­im bližn­ji­ma ili pre­ostal­i­ma u životu…
    “Isu­više je to tela za šest kamiona”,
    Izjavlju­je preza­uzeti šofer
    Koji je u prvoj ekipi za spasavanje.

    Stanovnik obližn­jeg gra­da pon­a­jviše nastrada­log prostrt nasred ulice
    Pokreće telo kada vidi vojnike
    Koji se gube užur­bani u tom
    Boži­jem gnevu

    Stanovnik obližn­jeg gra­da pon­a­jviše nastrada­log viče Upo­moć ugašen­im glasom i pruža tešku ruku otežalu podiže  je sa dna i upire ka odmak­li­ma ka telu već obam­r­lom čija
    ga teži­na pritiska.
    On se prostre duž nje­gov­og hladnog tela pokrivši ga kao što se čovek ispruži na osunčanoj plaži
    Ili oča­jnik ubi­ca koji stal­no podiže
    Piš­tolj na razbi­jače stakla.

    “Hajran”, bes se okreće pro­tiv pištolja
    koga ubi­ca počinje
    Da ljuljuš­ka u rukama

    “Super­ta­j­fun”
    Protiv
    “Super­bombe”
    “Super­piš­tolj”
    Pro­tiv “super­razbi­jača”

    bi se “kraj sveta”…

    U napuštenoj uli­ci obližn­jeg gradića u naj­gore pogođenom delu arhi­pel­aga jed­na posve bela čud­na maca dobroćud­no mijauče
    Pored tela jednog od grad­jana tog obližn­jeg grada.
    Djevo­jči­ca posve bele i čudne haljine polako pri­lazi i uzi­ma belo mače u naruč­je  pa se peva­jući, udalji.
    U napuštenoj uli­ci obližn­jeg gra­da naj­gore pogod­jenog u tom arhipelagu
    Dogodi­lo se čudo
    I preuze­lo glasić nežne djevojčice
    Bele i čudne haljine
    I male mace čud­no bele
    Koja dobroćud­no mijauče.

    To dete
    I ta mačka
    U napuštenoj uli­ci obližn­jeg gra­da najviše pogođenog u arhipelagu!

    .

    .

    .

    Sa fran­cuskog Nina Živančević

    .

    .

    .

    .

    .