Čovek sa sedom bradom

Lat­est posts by Zor­i­ca Babić (see all)

    .

    .

    КRITIČКA PEDAGOGIJA „ČOVEКA SA SEDOM BRADOM“:

    Paulo Freire, Ped­a­gogi­ja obe­spravl­jenih, „Edu­ka“, 2018.

    .

    .

    Brazi­lac Paulo Freire važi za osni­vača kri­tičke ped­a­gogi­je, a nje­go­va Ped­a­gogi­ja obe­spravl­jenih sma­tra se temeljnom i kult­nom knjigom. To je nje­go­va treća knji­ga, pisana za vreme izg­nanst­va, koje je tra­ja­lo punih šes­naest god­i­na. Na por­tu­gal­skom će se pojav­i­ti tek 1975, posle pre­vo­da na mnoge svetske jezike. Кnji­ga je bila zabran­je­na u Južnoafričkoj Repub­li­ci, za vreme Aparthe­j­da. Ali i u Ari­zoni, početkom ovog veka, za učen­je u državn­im školama.

    Po obra­zo­van­ju pravnik, porek­lom iz porodice iz sred­nje klase, koja je naglo osiro­maši­la posle smr­ti oca, napuš­ta zvan­je advoka­ta nedugo nakon prvog sluča­ja: obra­tio mu se kred­i­tor koji je hteo da kon­fisku­je opre­mu zubaru čija je ordi­naci­ja jed­va preživl­javala. Dok­tori­rao je 1959. sa temom „Savre­meno obra­zo­van­je u Brazilu“. Posle toga, posta­je direk­tor nar­o­dnog uni­verzite­ta pri Uni­verzite­tu u Resifeu. Već tada, počeo je da pri­men­ju­je nove metode u opis­men­ja­van­ju. Naroči­to efikas­nim se pokazao nje­gov pro­gram u opis­men­ja­van­ju poljoprivred­nih rad­ni­ka: učinio je to za četrde­set pet dana. Кolin Lenkšir primeću­je da Freire „postavl­ja pis­menost kao sred­st­vo izraža­van­ja naših nam­era, kreativne snage i kri­tičke per­spek­tive” (u Zborniku Кri­tič­ka pis­menost: Poli­ti­ka, prak­sa i post­mod­er­na/ Crit­i­cal Lit­er­a­cy: Pol­i­tics, Prax­is, and the Post­mod­ern, State Uni­ver­si­ty of NYP, 1993. ). Neki mu zam­er­a­ju, u ovom sluča­ju, da preuveliča­va važnost reči i sma­tra­ju da to dolazi iz hrišćanst­va. No, tre­ba napomenu­ti da je tu reč uglavnom o nepis­menim ljudi­ma, i da mi koji smo pis­meni i bom­bar­dovani infor­ma­ci­ja­ma, zab­o­rav­ili važnost reči. Zab­o­ravl­jamo da je čitan­je, pa onda i pisan­je bilo otvaran­je mnogih i nes­lućenih sve­to­va. Osim toga, on je reči sma­trao poseb­nom vrstom prakse, i sam je živeo ono što je gov­o­rio. U tom smis­lu, sma­tramo da su te kri­tike neopravdane.

    Svoj metod naz­vao je osvešći­van­je (con­sci­en­ti­za­tion: razvi­jan­je kri­tičke svesti) i prak­sa oslo­bod­i­lačkog obra­zo­van­ja. Inače, Piter Meklaren, nje­gov amer­ič­ki učenik, u knjizi Če Gevara, Paulo Freire i ped­a­gogi­ja rev­olu­ci­je sma­tra da su „kri­tičku ped­a­gogi­ju razvili obra­zovni rad­ni­ci i istraži­vači u pokuša­ju da eli­m­inišu nejed­nakosti zas­no­vane na društvenoj klasi”. Veo­ma uspešno je opisao osobine tlačenih i nji­ho­vo men­tal­no stan­je. Pri tome se oslan­jao na Hegela, mladog Mark­sa, Fro­j­da i Fro­ma. Ali ne Fro­ma ego-psi­holo­ga, nego mark­sis­tu i Rajhovog „sled­beni­ka“ (Boris Brati­na  je prime­tio u tek­stu  „Total­ni rat” da From zapra­vo preuz­i­ma ide­je od Rajha, ali im ne navo­di izvor, a ponekad  i  eksplic­it­no kri­tiku­je Rajha. Reč je, uglavnom, o Fro­movom shvatan­ju agre­sivnos­ti i ljubavi. Кamen spot­i­can­ja između Fro­j­da i Rajha bio je u Fro­j­dovom naknad­nom ubaci­van­ju nag­o­na smr­ti, koji je za Rajha apso­lut­no nepriro­dan, i sasvim sig­urno proizve­den velikim tlačen­jem, pod čijim pri­tiskom žrt­va gubi prirodne instink­te, želju za životom).

    Mno­gi su već primetili da je Freire­ov metod mozaik mahom srod­nih teori­ja, iz različi­tih dis­ci­plina, ali da je uobličen, a naroči­to sprove­den na orig­i­nalan način. Ono što karak­ter­iše obe­spravl­jene je strah od slo­bode, emo­cional­na zav­is­nost, ras­ce­pljenost, iden­ti­fikaci­ja sa agre­sorom, krotkost (ovo dovo­di u vezu sa verom, nije jas­no da li i sa reli­gioznošću), fatal­izam, samo­prezir. Cilj je sasvim ispravno postavl­jen: dos­ti­zan­je celovi­tosti i „sti­can­je veš­tine per­cep­ci­je društvenih, poli­tičk­ih i ekonom­skih pro­tivrečnos­ti, i preuz­i­man­je odgo­vara­jućih kora­ka pro­tiv obe­spravlju­jućih ele­me­na­ta stvarnos­ti”. A zadatak učitel­ja, pozi­va­jući se na Lukača iz knjige o Lenjinu, definiše kao: „masama objas­ni­ti nji­ho­vo vlasti­to delo­van­je”. U toku rada, Freire je postao sves­tan da nisu sva obe­spravlji­van­ja klas­na. Lekom je sma­trao uviđan­je ran­jivosti obe­spravlji­vača. Ali to ne znači, kao što se često deša­va, da tre­ba nase­dati na tirani­no­vo „gluml­jen­je ran­jivosti“, pri čemu on  traži samilost od potčin­jenih koji su „laki na bol dru­gog”, nego na shvatan­je da agre­sor nije sve­moćan: upra­vo se agre­soro­va manip­u­laci­ja sas­to­ji u tome da tlačenog uveri da je sam nemoćan, a on sve­moćan. U tom smis­lu bi se Freireu mogla zamer­i­ti nedo­volj­na pre­ciznost. Novo je to što je u opis­men­ja­van­ju upotre­bl­javao reči koje su važne za nji­ho­vo iskust­vo, dak­le, ne samo da im nije nametao vred­nos­ti poroblji­vačke klase, nego ih je učio da stvore i izraze sop­stvene vred­nos­ti. Deo tog rada je svakako ter­apeut­s­ki. Davao im je reči koje su im poz­nate, ali i one koje su u nji­hovom živ­o­tu preću­tane. Da li i nepoz­nate? S tim u vezi je i ono što je Freire nazi­vao „kul­tura ćutan­ja”. To bi otpri­like odgo­var­alo tabuu kod Fro­j­da. A jedan od tabua bilo je siro­mašt­vo. Tre­ba­lo je taj tabu sruši­ti. Po tom tabuu siro­mašni su lenji, nepošteni, a nekad i man­je inteligent­ni. Freire je shva­tio da su obe­spravl­jeni usvo­jili duboko neg­a­tivne pred­stave o sebi: pred­stave koje je stvara i nameće tlačitelj.

    Indika­tivno je da je Če Gevaru sma­trao otelotvoren­jem rev­olu­cionarnog prak­sisa. Pohvale je prim­io i „ger­il­s­ki sveštenik“ Кami­lo Tores, i to zato što je pun ljubavi. Inače, Кami­lo je poz­nat još po tome što je pokušavao da pomiri mark­sizam i „teologi­ju oslobođen­ja“, tzv. Crvenu crkvu. Osim uti­ca­ja Mark­sa i mark­sista, najbolji poz­navaci ga dovode u najčvršću vezu sa Gramši­jem, znatan je i uti­caj prak­siso­va­ca, Кarela Кosi­ka, Gaja Petro­vića. On sko­ro isto kao oni definiše prak­su. „Oslobođen­je je prak­sa: delan­je i promišl­jan­je lju­di kako bi mogli da pre­o­braze svoj svet“. I: „Кao pre­ob­liku­juća i kreativ­na bića, lju­di, u svo­jim neprekid­nim odnosi­ma sa stvarnošću, proizvode ne samo mater­i­jal­na dobra – opi­pljive pred­mete – već i društvene insti­tu­ci­je, ide­je i kon­cepte“. I na kra­ju, sma­tra da lju­di neće biti slo­bod­ni sve dok ne postanu vlas­ni­ci sop­stvenog rada. A to, uglavnom, nije slučaj.

    Posled­njih god­i­na, ili deceni­ja kri­tič­ka ped­a­gogi­ja doživl­ja­va krizu. Sam Freire je rekao u knjizi Ped­a­gogi­ja nade, a on je između osta­log zagov­ornik ljubavi, nade i sabor­no­s­ti, da je kri­tič­ka ped­a­gogi­ja prečesto prip­it­o­ml­je­na i da joj nedosta­je društve­na kri­ti­ka i rev­olu­cionarni pro­gram. Ostali, pre svih cpomenu­ti Piter Meklaren, posle nje­gove  smr­ti, primeću­ju da nje­ga  i Če Gevaru pris­va­ja­ju da bi ih koris­tili u reklamne svrhe. Nisu u pitan­ju samo površnost i obesmišl­ja­van­je, nego i kad ga umes­no „propoveda­ju”, ne žive ga. A teori­ja bez prakse je niš­ta. Piter Meklaren saži­ma to ovako: „posled­njih god­i­na je toliko psi­hol­o­gi­zo­vana, toliko lib­er­al­no human­i­zov­na, toliko tehnol­o­gi­zo­vana i kon­cep­tu­al­no post­mod­ern­i­zo­vana, da njen sadašn­ji odnos pre­ma široj oslo­bod­i­lačkoj bor­bi deli­je istan­jen, ako ne i pot­puno prek­in­ut.… Drugim reči­ma, kri­tičku ped­a­gogi­ju je prisvo­jio lib­er­al­ni human­izam i pretvo­rio u mešav­inu poluin­telek­tu­alnog pre­duzetništ­va pri­grad­skih sas­tana­ka i prozeli­tiz­ma nedeljne škole” (Če Gevara, Paulo Freire i ped­a­gogi­ja rev­olu­ci­je, „Edu­ka“, 2013, 175).

    .

    .

    .

    .

    .