Zorica Babić

Čovek sa sedom bradom

.

.

КRITIČКA PEDAGOGIJA „ČOVEКA SA SEDOM BRADOM“:

Paulo Freire, Pedagogija obespravljenih, „Eduka“, 2018.

.

.

Brazilac Paulo Freire važi za osnivača kritičke pedagogije, a njegova Pedagogija obespravljenih smatra se temeljnom i kultnom knjigom. To je njegova treća knjiga, pisana za vreme izgnanstva, koje je trajalo punih šesnaest godina. Na portugalskom će se pojaviti tek 1975, posle prevoda na mnoge svetske jezike. Кnjiga je bila zabranjena u Južnoafričkoj Republici, za vreme Aparthejda. Ali i u Arizoni, početkom ovog veka, za učenje u državnim školama.

Po obrazovanju pravnik, poreklom iz porodice iz srednje klase, koja je naglo osiromašila posle smrti oca, napušta zvanje advokata nedugo nakon prvog slučaja: obratio mu se kreditor koji je hteo da konfiskuje opremu zubaru čija je ordinacija jedva preživljavala. Doktorirao je 1959. sa temom „Savremeno obrazovanje u Brazilu“. Posle toga, postaje direktor narodnog univerziteta pri Univerzitetu u Resifeu. Već tada, počeo je da primenjuje nove metode u opismenjavanju. Naročito efikasnim se pokazao njegov program u opismenjavanju poljoprivrednih radnika: učinio je to za četrdeset pet dana. Кolin Lenkšir primećuje da Freire „postavlja pismenost kao sredstvo izražavanja naših namera, kreativne snage i kritičke perspektive” (u Zborniku Кritička pismenost: Politika, praksa i postmoderna/ Critical Literacy: Politics, Praxis, and the Postmodern, State University of NYP, 1993. ). Neki mu zameraju, u ovom slučaju, da preuveličava važnost reči i smatraju da to dolazi iz hrišćanstva. No, treba napomenuti da je tu reč uglavnom o nepismenim ljudima, i da mi koji smo pismeni i bombardovani informacijama, zaboravili važnost reči. Zaboravljamo da je čitanje, pa onda i pisanje bilo otvaranje mnogih i neslućenih svetova. Osim toga, on je reči smatrao posebnom vrstom prakse, i sam je živeo ono što je govorio. U tom smislu, smatramo da su te kritike neopravdane.

Svoj metod nazvao je osvešćivanje (conscientization: razvijanje kritičke svesti) i praksa oslobodilačkog obrazovanja. Inače, Piter Meklaren, njegov američki učenik, u knjizi Če Gevara, Paulo Freire i pedagogija revolucije smatra da su „kritičku pedagogiju razvili obrazovni radnici i istraživači u pokušaju da eliminišu nejednakosti zasnovane na društvenoj klasi”. Veoma uspešno je opisao osobine tlačenih i njihovo mentalno stanje. Pri tome se oslanjao na Hegela, mladog Marksa, Frojda i Froma. Ali ne Froma ego-psihologa, nego marksistu i Rajhovog „sledbenika“ (Boris Bratina  je primetio u tekstu  „Totalni rat” da From zapravo preuzima ideje od Rajha, ali im ne navodi izvor, a ponekad  i  eksplicitno kritikuje Rajha. Reč je, uglavnom, o Fromovom shvatanju agresivnosti i ljubavi. Кamen spoticanja između Frojda i Rajha bio je u Frojdovom naknadnom ubacivanju nagona smrti, koji je za Rajha apsolutno neprirodan, i sasvim sigurno proizveden velikim tlačenjem, pod čijim pritiskom žrtva gubi prirodne instinkte, želju za životom).

Mnogi su već primetili da je Freireov metod mozaik mahom srodnih teorija, iz različitih disciplina, ali da je uobličen, a naročito sproveden na originalan način. Ono što karakteriše obespravljene je strah od slobode, emocionalna zavisnost, rascepljenost, identifikacija sa agresorom, krotkost (ovo dovodi u vezu sa verom, nije jasno da li i sa religioznošću), fatalizam, samoprezir. Cilj je sasvim ispravno postavljen: dostizanje celovitosti i „sticanje veštine percepcije društvenih, političkih i ekonomskih protivrečnosti, i preuzimanje odgovarajućih koraka protiv obespravljujućih elemenata stvarnosti”. A zadatak učitelja, pozivajući se na Lukača iz knjige o Lenjinu, definiše kao: „masama objasniti njihovo vlastito delovanje”. U toku rada, Freire je postao svestan da nisu sva obespravljivanja klasna. Lekom je smatrao uviđanje ranjivosti obespravljivača. Ali to ne znači, kao što se često dešava, da treba nasedati na tiraninovo „glumljenje ranjivosti“, pri čemu on  traži samilost od potčinjenih koji su „laki na bol drugog”, nego na shvatanje da agresor nije svemoćan: upravo se agresorova manipulacija sastoji u tome da tlačenog uveri da je sam nemoćan, a on svemoćan. U tom smislu bi se Freireu mogla zameriti nedovoljna preciznost. Novo je to što je u opismenjavanju upotrebljavao reči koje su važne za njihovo iskustvo, dakle, ne samo da im nije nametao vrednosti porobljivačke klase, nego ih je učio da stvore i izraze sopstvene vrednosti. Deo tog rada je svakako terapeutski. Davao im je reči koje su im poznate, ali i one koje su u njihovom životu prećutane. Da li i nepoznate? S tim u vezi je i ono što je Freire nazivao „kultura ćutanja”. To bi otprilike odgovaralo tabuu kod Frojda. A jedan od tabua bilo je siromaštvo. Trebalo je taj tabu srušiti. Po tom tabuu siromašni su lenji, nepošteni, a nekad i manje inteligentni. Freire je shvatio da su obespravljeni usvojili duboko negativne predstave o sebi: predstave koje je stvara i nameće tlačitelj.

Indikativno je da je Če Gevaru smatrao otelotvorenjem revolucionarnog praksisa. Pohvale je primio i „gerilski sveštenik“ Кamilo Tores, i to zato što je pun ljubavi. Inače, Кamilo je poznat još po tome što je pokušavao da pomiri marksizam i „teologiju oslobođenja“, tzv. Crvenu crkvu. Osim uticaja Marksa i marksista, najbolji poznavaci ga dovode u najčvršću vezu sa Gramšijem, znatan je i uticaj praksisovaca, Кarela Кosika, Gaja Petrovića. On skoro isto kao oni definiše praksu. „Oslobođenje je praksa: delanje i promišljanje ljudi kako bi mogli da preobraze svoj svet“. I: „Кao preoblikujuća i kreativna bića, ljudi, u svojim neprekidnim odnosima sa stvarnošću, proizvode ne samo materijalna dobra – opipljive predmete – već i društvene institucije, ideje i koncepte“. I na kraju, smatra da ljudi neće biti slobodni sve dok ne postanu vlasnici sopstvenog rada. A to, uglavnom, nije slučaj.

Poslednjih godina, ili decenija kritička pedagogija doživljava krizu. Sam Freire je rekao u knjizi Pedagogija nade, a on je između ostalog zagovornik ljubavi, nade i sabornosti, da je kritička pedagogija prečesto pripitomljena i da joj nedostaje društvena kritika i revolucionarni program. Ostali, pre svih cpomenuti Piter Meklaren, posle njegove  smrti, primećuju da njega  i Če Gevaru prisvajaju da bi ih koristili u reklamne svrhe. Nisu u pitanju samo površnost i obesmišljavanje, nego i kad ga umesno „propovedaju”, ne žive ga. A teorija bez prakse je ništa. Piter Meklaren sažima to ovako: „poslednjih godina je toliko psihologizovana, toliko liberalno humanizovna, toliko tehnologizovana i konceptualno postmodernizovana, da njen sadašnji odnos prema široj oslobodilačkoj borbi delije istanjen, ako ne i potpuno prekinut…. Drugim rečima, kritičku pedagogiju je prisvojio liberalni humanizam i pretvorio u mešavinu poluintelektualnog preduzetništva prigradskih sastanaka i prozelitizma nedeljne škole” (Če Gevara, Paulo Freire i pedagogija revolucije, „Eduka“, 2013, 175).

.

.

.

.

.


Zorica Babić

Završila Grupu za srpsku i opštu književnost 2006. Piše i objavljuje poeziju, priče za decu, naučne radove, prikaze knjiga, tekstove za „Pečat“. Autor sedam izložbi, uglavnom o srpskim piscima. Radila kao lektor, bibliotekar, urednik.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja