KRT

Dejan Simonović
Lat­est posts by Dejan Simonović (see all)

    .

    .

    .

    .Književno reg­u­la­torno telo

    .

    .

    .

    .….Ta važ­na vest traži izves­tan uvod. Zahte­va da baci­mo makar ovlašan pogled na jed­nu književnu nagradu. Onu Ninovu.

    .….Nino­va nagra­da je nadživela nedelјnik po kome je dobi­la ime. NIN se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedelјnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukin­u­to štam­pano izdan­je, elek­tron­sko je pošteđeno. Proređi­vali su se i sman­ji­vali hon­o­rari, osi­pali se sarad­ni­ci, kre­sano je ured­ništ­vo. Kada se stiglo dotle da je glavni ured­nik, sop­stven­im tek­stovi­ma, punio više od polovine bro­ja, eutanaz­i­ja je bila nemi­nov­na. NIN je pode­lio sud­binu ostal­ih lis­to­va istog vlas­ni­ka. Ula­gač se izvlačio iz medi­jskog biznisa. Pro­davao ga je parče po parče. Zapra­vo, pro­davao je parče po parče poslovnog pros­to­ra, sa upotre­blјivom opre­mom, a očišćenog od nikom potreb­nih nov­inara i spolјnih sarad­ni­ka, bili su izlišan trošak. U poslovnom žar­gonu, zva­lo se to dez­in­fek­ci­ja. Po pro­da­ji, NIN je postao Nation­al Invest­ment Net­work. Ovaj Netvork se bavio lobi­ran­jem za potrebe domaćeg i stra­nog poslovnog sve­ta. Ili, u svi­ma razum­lјivom pre­vo­du, potku­plјi­vao je one koji dele poslove i novac, ili na podelu mogu da utiču. Vodio ga je, veo­ma uspešno, naše gore list – Miha­j­lo Majkl Purić, jak igrač sa, gov­orka­lo se, veo­ma raz­gra­na­tim poli­tičkim veza­ma na svim strana­ma poli­tičkog spek­tra. Bio je dobar i sa oni­ma koji drma­ju danas i sa oni­ma koji će, mož­da, gospo­dar­i­ti sutra. Održavao je poz­nanst­va, i raz­men­ji­vao usluge, s privred­nici­ma svake fele i svakakvog porekla. Družio se i, po potre­bi, radio sa krim­i­nal­ci­ma od kali­bra. Grani­ca između sve­ta sa ove i one strane zakona nije bila ni tako ned­vos­mis­le­na, ni tako nepro­pus­na, kao što je onaj naivni­ji deo građanst­va verovao. Na toj grani­ci Miha­j­lo Majkl Purić je bio vešt vodič i koris­tan posred­nik. Bio je rado viđen i među crkven­im lici­ma najvišeg ran­ga i među ambasadori­ma naj­moćni­jih zemalјa. Umeo je da bude šar­man­tan, pri­jazan, nenametlјiv. Za javnost je bio nev­idlјiv. Nije bio od onih koji pune novinske stran­ice i guta­ju tele­viz­ijsko vreme. Držao se načela – što te man­je ima, to više značiš. Umeo je, majs­tors­ki, da ispre­plete sop­stvene i tuđe interese. Znao je svači­ju cenu, poz­navao svači­je sla­bosti, bio upućen u svači­ji uti­caj. Bio je dobro ukotvlјen u bezbed­nos­nim struk­tu­ra­ma, bez čega pro­hod­nos­ti i uspe­ha nema. Ukratko, bio je vidra čovek, svakom neophodan.

    .….Purić je, veliko­dušno, kao svoj dopri­nos nacional­noj kul­turi, pri­h­va­tio da održi Ninovu nagradu i, bez nadok­nade, ustupi jed­nu pros­tori­ju svog Netvor­ka za rad žir­i­ja. Štedlјiv po priro­di, izbe­gao je finan­si­jske obaveze – iznos nagrade i hon­o­rare žir­i­ja će morati da pokri­je neko dru­gi, on para za bacan­je nema, poručio je oni­ma koji­ma tre­ba poruči­ti. Ne javno, nar­avno, javnost je sma­trao igračkom za gubit­nike i budale, već za poruke te vrste primereni­jim, pover­lјivim kanal­i­ma. I, svakako, na uvi­jeni­ji način.

    .….Sam državni vrh je odlučio da saču­va naš najpoz­nati­ji književni brend. Našao se i novac – za Ninovu nagradu će se izd­va­ji­ti deo sred­sta­va priku­plјenih zaplenom imovine krim­i­nalnog porekla.

    .….„Tako zlo stavlјamo u službu dobra“, istaknu­to je, „što je sušti­na naše politike.“

    .….Tako je Ninov nagra­da i dalјe dodelјi­vana, uz živo učešće celop­kup­ne javnosti.

    .….Uopšte, valјa istaći, književni živ­ot je u ovoj našoj, stvar­alač­ki nas­tro­jenoj zem­lјi, bio bogat i raznovrstan. Da ne kaže­mo – silovit. I veo­ma dobro ure­đen. Pisa­lo se na sve strane. Proizvodi­lo se knji­ga i knji­ga. Drža­va je pod­sti­cala ovaj beza­zlen hobi. Bolјe da piskara­ju nego da arlauču po uli­ca­ma, sma­tralo se. Ili pribeg­nu još grđim nepodopšti­na­ma. Štra­jkovi­ma, pobuna­ma i sličn­im gnusobama.

    .….Osno­van je KRT – Književno reg­u­la­torno telo. KRT je ustanovio Književnu lis­tu, složen sis­tem bodovan­ja koji je određi­vao peto­godišn­ji rang auto­ra. Nagra­da je bilo mnošt­vo i sva­ka je nosi­la određeni broj bodo­va, Nino­va najviše. Za bodove se tuk­lo i ruka­ma i nogama.

    .….Prvih dvade­set sa Književne liste je uži­va­lo bro­jne povlas­tice. Bili su neka vrs­ta književne aris­tokrati­je koja se izd­va­jala iz književnog pleb­sa.  Zvali su ih dvade­se­tor­ka. Ako si na vrhu, ili pri vrhu, sav književni svet je tvoj. Skl­izneš li, kao da i ne pos­to­jiš. Ne čudi, otu­da, što se za bodove i mesto na Književnoj listi tuk­lo ruka­ma i noga­ma, gra­bi­lo nok­ti­ma i zubi­ma. Razrađivene su svakakve strate­gi­je, pri­men­ji­vane svako­jake tak­tike. Razvi­jen je složen sis­tem lobi­ran­ja, vazal­sta­va, uslu­ga i protivusluga.

    .….Kao i sva­ki dru­gi hobi, i ovaj se mahom zas­ni­vao na samo­fi­nan­sir­an­ju. Sa izuzetkom prvih dvade­set na Književnoj listi, autori su sami ula­gali u svo­ja izdan­ja. Banke su, dobron­amer­no, priskakale u pomoć, odobravale su namenske književne kredite.

    .….Isti­na, usled silnog spisatelјskog zanosa, malo je ko sti­zao da bilo šta čita, man­jka­lo je i vre­me­na i volјe – što bi se iko bak­tao tuđim knjiga­ma umesto da se posveti sopstvenoj?

    .….To, među­tim, nikog nije zbun­ji­va­lo. Ponos­ni autori su svo­je knjige utraplјi­vali poz­nanici­ma i rod­bi­ni. Bar oni­ma koje bi, uprkos skri­van­ji­ma i izbe­ga­van­ji­ma, uspeli da navataju.

    .….Platežni­ji su una­jm­lјi­vali i pro­fe­sion­alne čitaoce, koji bi knjigu ne samo proči­tali, već i autoru izneli svo­je utiske. Povolјne, naravno.

    .….Bili su to lјu­di koji su čita­lašt­vo upražn­javali u vidu zana­ta. Pro­lazili su odgo­vara­juću obuku. Imali su udružen­je koje je zas­tu­pa­lo nji­hove interese. Jedan od vido­va zarade smo već pomenuli. Znača­jan izvor pri­ho­da je bio Čita­lač­ki fond. Kao i Nino­va nagra­da, punio se pri­hodi­ma ost­varen­im pro­da­jom imovine krim­i­nalnog porekla. Za Fond se čita­lo ne po ličnom izboru ili pogod­bi, već po službenoj dužnos­ti. Ta dužnost je pokri­vala knjige dvadesetorke.

    .….Ko je želeo da mu se knji­ga da nađe u nekoj od mal­o­bro­jnih knjižara, plaćao je knjižar­inu. Dvade­se­tor­ka je bila pošteđeno ove obaveze. Knjižare su svo­je pri­hode dop­un­javale pro­da­jom sladole­da, maji­ca, pok­lona, slatk­iša, don­jeg rublјa i erot­skih pomagala.

    .….Kri­ti­ka nije zaosta­jala za književnom proizvod­njom. Pos­to­jao je i Prikazi­vač­ki fond u koji je uplaći­vao svako ko je želeo da mu se knji­ga pred­stavi u nekom od speci­jal­i­zo­vanih časopisa. Pos­to­jao je i Pro­mo­tivni fond iz koga se finan­sir­alo pris­ust­vo u medi­ji­ma opšteg tipa. Učestalost prikaza i medi­jskog pojavlјi­van­ja je zav­isi­la od visine upla­ta i, za prvih dvade­set, ran­ga na Književnoj listi.

    .….Da bi se izbe­gao zastare­li – ruka ruku mije – sis­tem, te pre­vaz­išle lične pris­trasnos­ti, knjige i prkazi­vači su upari­vani lutri­js­ki. Raču­nar je bio nepotk­plјivi izvršilac.

    .….Finan­sir­an­je književnih nagra­da je bilo šaro­liko. Kod nek­ih je pos­to­jao sis­tem koti­zaci­ja, plaća­lo se da bi se ušlo u takmičenje.

    .….Autori­ma je bio razrezi­van književnič­ki porez. Delom je određi­van paušal­no, delom po objavlјenoj knjizi i bro­ju strana ili stihova.

    .….Po medi­ji­ma, ukinute su rubrike namen­jene kulturi.

    .….Književni živ­ot je ipak bio medi­js­ki pokri­van rubrika­ma kao što su Živ­ot, Zaba­va, Slo­bod­no vreme, Sport. Sportske rubrike su, kao vid tak­mičen­ja, pratile važni­je književne nagrade. Ponekad se javnost loži­la onako kako se loži kod važni­jih utak­mi­ca. Za Ninovu se, kao der­bi sezone, dovodi­la do usijanja.

    .….Prilozi iz književnos­ti su se, tako, mogli naći između utak­mi­ca, reko­r­da, mod­nih revi­ja, pri­je­ma, trače­va, ukršteni­ca, horoskopa, dije­ta, recepa­ta, zdravstvenih save­ta, pre­poru­ka za uspešni­ji lјubavni i uzbudlјivi­ji sek­su­al­ni živ­ot. I tako to.

    .

    .

    .

     

    .….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….….Odlo­mak iz romana u nastajanju

    .

    .

    .

    .

    .