Kuća razvrata

Lat­est posts by Nenad Petro­vić (see all)

    LICA:

    VELIKI  INKVIZITOR VIKTOR JEGOROVIČ IVANOV,

    savet­nik  u  Ministarstvu

    GALINA VLADIMIROVNA IVANOVNA,

    supru­ga savet­ni­ka Ivanova

    FJODOR MIHAJLOVIČ (DOSTOJEVSKI),

    isled­nik

    VOLOĐA,

    levo smet­a­lo isled­ni­ka Fjodora

    ON i ONA,

    lju­bitelji nesputanog druženja

    NOVINAR

    PIMEN,

    pre­osvećeni koji pre­više voli kolače

    PRVA GOSPOĐA DRUGA GOSPOĐA

    NB: Kao muz­ič­ka pod­lo­ga koristi se orkestars­ka var­i­jan­ta dela Mod­es­ta Musorgskog: Slike sa izložbe i Noć na mračnom brdu.

    Na desnoj strani scene nalazi se stočić na visokom nog­a­ra­ma sa mas­tion­i­com i gušči­jim per­om. Pored leži svi­tak perga­men­ta. Iza se na pos­tolju nalazi alhemi­js­ka retor­ta u kojoj se neš­to des­til­iše i klokoće. Na lev­oj strani na pos­tolju smešteni su kance­lar­i­js­ki sto, ispred i iza po jed­na stoli­ca. Na stolu su pisaća maši­na i tele­fon. U dnu scene je plat­no za video pro­jek­ci­je. Na prosceni­ju­mu su stočić i četiri baštenske sto­lice od bam­busa sa jas­tučići­ma. Na stočiću su smešteni samovar i servis za čaj. Sce­na osta­je ista tokom cele pred- stave.

    PRVA SLIKA

    Desna strana: Veli­ki inkviz­itor u crnoj man­ti­ji, lica skrivenog kukulji­com, sto­ji iza stočića i per­om piše po pergamentu.

    VELIKI INKVIZITOR: (Sni­mak)

    Mar­i­ja, vešti­ca iz Kor­dobe, sama se pri­ja­vivši Velikom sudu Svete Inkvizici­je izjavi još na prvom ispitu bez mučen­ja da se kaje zbog zlodela počin­jenih pro­tiv isti­nite Hris­tove nauke i bezbro­jnih poganšti­na  što ih uči­ni sa nepoz­na­tim žena­ma i muškarci­ma svake sub­ote u ponoć na naju­dal­jeni­jem mes­tu u šumi pon­ad tvrđave gde su se sas­ta­jali da satan­s­ki orgi­ja­ju. Detaljno opisavši sva bezbro­j­na zlodela a naj­posle veštiči­ji šabat na kojem su blud sprovodili sa demon­skim inku­bi­ma i suku­bi­ma, ima­jući odnos onako kako to čine živ­ot­in­je, podaru­jući Satani poljubac zaveti u stražn­jicu, pade na kole­na i rida­jući zatraži poka­jan­je i oprost Svete Crkve. Pre­tre­som kuće u kojoj je nareče­na vešti­ca živela pron­ađeni su bro­jni pred­meti za ba- can­je čini i spravl­jan­je čaroli­ja i od kojih smrt uze dese­tine beba, uništi useve i razd­vo­ji od bračne ložnice tolike časne supružnike. No, ne pri­ma­jući niš­ta zdra­vo za goto­vo, Sve­ta Inkvizici­ja pris­tupi sa- slušan­ju pod tor­tur­om najpre na točku za rastezanje…

    Kod zad­njih reči čuje se krck­an­je toč­ka za rastezan­je. Mrak. Nevreme, grmljavina.

    Video pro­jek­ci­ja: Satanis­tič­ki rit­u­al. U pros­tori­ji sa crn­im draper­i­ja­ma lelu­ja­ju pla­men­ovi sveća. Na sred pros­tori­je na podu leži na leđi­ma naša plavuša oči­ju skrivenih crn­im povezom.

    Ton koji prati sliku je uzbuđeno dis­an­je i ubrzano lupan­je srca.Neko ulazi u pros­tori­ju, pri­b­liža­va se ženi koja leži u krugu  formi­ra­nom od zapal­jenih crnih voštanica…

    DRUGA SLIKA

    Leva strana. Dok tra­je rasvetl­ja­van­je čuje se kucan­je tisaće mašine. Zvoni tele­fon. Isled­nik Fjodor je za stolom, on podiže slušalicu.

    FJODOR:Da… Kako?… Opet! čeka­jte da zabeležim.

    (Zapisu­je)

    U šumi­ci iznad tvrđave, tri i po kilo­me­tra od skre­tan­ja sa severoza­padnog puta… Dobro, zapisano… Ma u redu je kad Vam kažem, poslaću već nekog, čim pre mogu. Od noćas je u varoši nas­tao pravi haos, uostalom… Videće­mo se. (Spusti slušalicu)

    VOLOĐA!… VOLOĐA!!!

    VOLOĐA:Zapovedajte šefe!

    FJODOR:Slušaj, ne  znam  ni gde  mi  je  gla­va  od  jutros!

    VOLOĐA:Ako je nisu proneli na šta­pu, eto Vam je na ramenima.

    FJODOR:Još pokušavaš da budeš duhovit, je li, mag­a­rči­no jed­na zaš­to li te čuvam ovde u prokle­toj zabiti, ajde što su mene morali da maknu odoz­go nego sam morao i tebe na grbači da dovučem, kon­ju jedan, veo­ma duhovi­ti konju!

    VOLOĐA:    Zapoveda­jte sire!

    FJODOR:Puca mi gla­va, trista stvari najed­nom. Kao da su pom­ah­ni­tali. Noćas dve provale, tri tuče, jedan u bol­ni­ci zbog sao­braća­jke, a danas nam povrh sve­ga stiže još i savet­nik Ivanov!… Dobro znaš kojim poslom.

    VOLOĐA: Na žalost…

    FJODOR:Slušaj, izvi­di ti taj slučaj, uzmi kola i dva poli­ca­j­ca, obavezno pove­di i krim­i­nal­is­tičkog tehničara pa kren­ite u tu šum­sku crkvicu.

    VOLOĐA:Zar opet?!

    FJODOR: Pono­vo je poha­rana prethod­ne noći. Upra­vo je javio pre-osvećeni, kaže da su porazbi­jeni pro­zori, raspeća po- bode­na naopako, odnete crkvene sasude i zamisli

    (čita)

    “vrše­na nuž­da a mož­da i još nešto…”ž

    VOLOĐA:Upravo tojoš neš­to me zanima.

    FJODOR:Ivanova moramo dočekati sprem­ni. Još šest dana. Ne za- boravi: još šest pre­sud­nih dana!

    Svet­lo se ugasi. Muzika.

    TREĆA SLIKA

    Središn­ji deo – prosceni­jum. Iz dubine ulaze Ona, On i Nov­inar. Ona i On su u tren­erka­ma, u ruka­ma nose tlastične male tegove i rade vežbe.

    NOVINAR:Sjajno. “U zdravom telu zdrav duh!”

    ONA:    mestite se, samo se smestite, ne bojte se niš­ta… NOVINAR:            Hvala, hvala.

    Svi sed­nu u baštenske stolice.

    Nov­inar stavl­ja na stočić vok­men i uključu­je ša.

    NOVINAR: Paaaa, ovako za poče­tak kažite kako ste došli na ide­ju da napišete knjigu o svo­jim, ovaj… nesputan­im doživl­ja­ju­ma? Za to je tre­ba­lo podos­ta lične hrabrosti, čini mi se, zar ne?

    ON:Vidite, mi, supru­ga i ja, već punih pet­naest god­i­na upražn­java­mo raz­menu poz­i­tivnih vibraci­ja. Za pro­tek­lo vre- me ost­var­ili smo više od stot­inu različi­tih sus­re­ta što je sve jako obo­gati­lo naša iskustva.

    ONA:I da znate, napišite velikim slovi­ma: sa svi­ma smo ostali u najs­r­dačni­jim odnosima.

    NOVINAR:No, hmmm,.. ipak…

    ON:Dozlogrdi igranje žmur­ki, skri­val­i­ca, a pra­vo da ti kažem želeli smo da opal­imo šamarčinu ovom učmalom svetu…

    ONA:    Da im jebe­mo majku majčinu! Kaži dra­gi, kaži čoveku  kakvi su to skotovi.

     ON:Pravi maj­muno­li­ki kreteni! Pros­to da čovek poželi da im neš­to padne na glavu! I poremeti nji­hove “sređene

    živ­ote”, razbu­ca im glavurde!

    NOVINAR: Sja­jno! Dak­le: društveni protest, žel­ja za promenom! Super, ovo će se dopasti našim čitaoci­ma… Mogu vam reći da vi rapid­no stičete sled­benike, već ste na internetu.

    ONA:    Knji­ga je stvo­rila bum! Prvo izdan­je rasproda­to je za man­je od mesec dana i u pripre­mi je novo.

    NOVINAR: Oprostićete na jed­nom ličnom pitan­ju: nemate decu?

    ONA i ON: Neeee.

    NOVINAR: Jeste li imali nepri­jat­nos­ti zbog pub­liko­van­ja svo­jih avantura?

    ONA:    Živi­mo u takvoj sre­di­ni, tranzi­ci­ja znate, meni su uručili otkaz u vrtiću, ne mogu da grešim dušu direk­tor to ne bi učinio ali su došle žen­tu­rače koje vek provode uz

    šporet i ajvar…

    ON:“Od testo gi se oči ne vidiv!”

    ONA:Došle su vam­piruše, frigiduše, bogo­moljke, furi­je koje mi zavide na jebačkom živ­o­tu jer imam što sa mužem što sa razn­im part­ner­i­ma i part­nerka­ma i do deset orgaza­ma dnevno, svakod­nevno! A one?

    (Kikoće se)

    Daj bože jedan sub­otom uveče!

    ON:“Groznica sub­ot­nje večeri!”

    ONA:I tako, počeh da ti pričam, zamis­li tu sliku: čita­va dep­utaci­ja kao da idu u Nar­o­d­nu skupšt­inu. Tražile su da ja deci, deči­ci jad­noj, ne mogu više biti vaspi­tači­ca! Direk­tor me sus­pendovao do daljn­jeg. Žal­iću se Ustavnom sudu zbog sek­su­alne diskriminacije!

    NOVINAR: Gospodin suprug nije imao sličnih prob­le­ma na poslu?

    ON:A, ne, ja sam znaš pri­vat­nik, farmer, uzgoj pil­ića i zdra­va jaja. Do sada nisam prime­tio da me stal­ni kup­ci izbe­gava­ju. Zaš­to bi: moja jaja su sjajna!

    NOVINAR: Ovo bi čak mogla posta­ti pra­va rekla­ma za Vaša jaja, hoću reći kokoš­ja. Na primer… neš­to ubo­ji­to na tu temu…

    ONA:“Dođite nam na naša jaja!”

    ON:“Naša jaja su pošte­na!” Tako se kaže za ona obilata.

     NOVINAR: Vi ste sa svo­jim aktivnos­ti­ma pored pop­u­larnos­ti i raznih ponu­da za sni­man­je spo­to­va za afrodiz­i­jake i raz­na sek­su­al­na poma­gala, ipak stek­li i dos­ta pro­tivni­ka. Recite za naše čitaoce neš­to o tome…

    ONA:Pa videli ste sami kad ste dolazili. Ovih dana od kako je stvar načis­to puk­la, čita­va bulu­men­ta defilu­je od jutra do mra­ka ispred kuće koja je udal­je­na od mesta…

    ON:Kad smo se dosel­javali odabrali smo tišinu i povučenost  zbog susreta.

    ONA:Defiluju brate ovi sko­tovi iz čarši­je vaz­dan, pokazu­ju prstom a neki i sni­ma­ju. Iza­šla sam na balkon, zadigla sukn­ju i pokaza­la im guz­icu – eto neka snimaju!

    NOVINAR:  Da li vas je neko, mož­da, napao, imate li pretnji?

    ON:Draga i ja nikud ne mrdamo bez Vol­fa, našeg oštrog psa. Naučen je da grize na mig. Kad prođe­mo uli­com svi umuknu, samo netrem­ice pos­ma­tra­ju. Gov­na! Ostaci mračnog sred­njeg veka!

    ONA:Ne usuđu­ju se da budu slo­bod­ni kao mi, zavide nam na kuraži. Bilo je takvih koji su se javl­jali tele­fonom – ali kad mu odbrusim!

    NOVINAR: Spre­mate li nove akci­je, šokove za javnost?

    ONA:Za sajam knji­ga pojav­iće se moja roman­sir­ana biografi­ja o mojim ljubavni­ca­ma. Da, dobro ste čuli ljubavni­ca­ma. U prvoj knjizi bili smo… kako se ono kaže, dra­gi, ona strana reč…

    ON:Koautori, dra­ga, koautori.

    ONA:Da, koau­tori. Svako je opisao doživl­jaj iz sop­stvenog ugla: moj dra­gi sa svo­jim part­nerka­ma a ja sa part­ner­i­ma. Ali!!! Tu još nis­mo rek­li celu cel­catu golu istinu! Draž je, znate, u neprestanom razotkrivanju.

    ON:Kao kad sedam neprozirnih velo­va spa­da sa tajne: jedan po jedan, lagano.

    Nov­inar isključi vokmen.

    NOVINAR: Mis­lim da će biti dos­ta. Mi smo, znate, bule­vars­ki list, nas pojave zan­i­ma­ju onako – “na prvu lop­tu”. Što rek­li cini­ci: ozbiljni lis­tovi lažu naširoko, gnja­va­tors­ki, mi iz “žute štampe” laže­mo u instant izdanju.

    ON:Sadržinu sipati u vre­lu vodu, zbrčkati pet min­u­ta na tihoj vatri pa servi­rati za četiri osobe.

    ONA:Ma ajde, molim te, ko danas ima vreme da čita kojekakve bib­li­je od dnevnih nov­ina? Kojekakve glu­pave poli­tičke i društvene komentare!

    NOVINAR: Sluša­jte, već imam viz­iju naslo­va, krup­na crve­na slo­va: DA SU ŽIVELI U SREDNJEM VEKU SVRŠILI BI NA LOMAčI!

    ON i ON:Sjajno! Suuuuuper!

    NOVINAR:Ali pre nego što se ras­tanemo, hteo bi vas zamoli­ti za par  ilus­tra­tivnih fot­ki. Zajed­nič­ki sni­mak, akci­ja, poza.

    ONA:“Roze poze”.

    ON:Stvarno dra­ga, mogli bis­mo neš­to malo ero­ti­zo­vano nadražu­juće za pospano popodne.

    NOVINAR:E, baš ste šereti, mogu vam reći dopali ste mi se!

    Nov­inar nameš­ta foto-atarat dok se Ona i On svlače u dubi­ni scene. Ostanu u tan­ga-gaći­ca­ma. Poziraju.

    NOVINAR:E, baš vam se divim, volim odvažne i neo­bične… Taaako.

    Ptiči­ca!

    Našli mrak u kome bljesne fleš. Muzika.

    ČETVRTA SLIKA

    Leva strana: za kance­lar­i­jskim stolom sedi ised­nik Fjodor i kuca na maši­ni. Na scenu ulaze bučno Prva i Druša šostođa.

    PRVA GOSPOĐA:  To vam je takav skan­dal, dra­ga moja, skan­dal da nemam reči!

    DRUGA GOSPOĐA:  Ona, ona to meni da kaže! Ah, dro­ca jedna!

    PRVA GOSPOĐA: Fjodore Miha­jloviču, kažite Vi lepo: ima li pravde? Ako je ima zaš­to onda ne hap­site, što ne šal­jete u tun­dru, u sindžire, gde su Vam para­grafi, kamdži­je i korbači?!

    FJODOR:Ali, madam, ja niš­ta ne razumem.

     DRUGA GOSPOĐA:Pa to je ono, vlast nikad niš­ta nije razumela… Hajde, objas­nite mu Vi.

    PRVA

    GOSPOĐA:    Isled­niče Fjodore Miha­jloviču, došle smo kao dep­utaci­ja varošk­ih žena da zatraži­mo oštre mere  pro­tivu Kuće razvrata.

    FJODOR:“Kuća razvra­ta”?!

    PRVA GOSPOĐA: Da, to su ono dvo­je poganaca koji su javno obelo­danili svoj

    blud. Ne želimo da ih više trpi­mo u našoj varoši. To je zajed­nič­ki stav. Došle smo da traži­mo od Vas da ih najurite!

    DRUGA GOSPOĐA: Ona meni da kaže na sred čarši­je samo zato što sam je prezri­vo pogledala preko sladole­da: “Gospođo, za kolko ga ližete?”

    PRVA GOSPOĐA:  A meni tek šta je rekao onaj njen! Jaaaaoooo, ses­tro slat­ka, ja to ne mogu ni da ponovim!

    FJODOR:Sad razumem. Vi gov­orite o onom bračnom paru, gore iz

    šumice… Sluša­jte, da Vam kažem, gla­va mi puca od ranog jutra, ne znam kud ću i šta ću sa sobom: provale, tuče huli­gana, pret­nje, pokušaj silo­van­ja, pohara crkve… samo stižu novi sluča­je­vi, a sad još i vi…

    (Zvoni tele­fon)

    Ali… šta?! Rul­ja! Ovo je pre­više! Pošaljite odmah patrol­na kola i neka raščiste to i uspostave sao­braćaj. (SPuš­ta slušalicu)

    Nakupi­la se sveti­na ispred te… Kuće razvra­ta, zakrčili put, stigle tele­viz­ijske ekipe, čuda… Da izludiš pored svih briga.

    DRUGA GOSPOĐA:   Eto, vidite. Uzročni­ci haosa u zemlji!

    Fjodor ustane, umorno navlači sako i strema se da izađe.

    FJODOR:Ništa ne mogu učini­ti. Ni o kakvom pro­terivan­ju ne može biti ni gov­o­ra. Najpre, za to nema zakon­skih mogućnos­ti, razumete li: nije legal­no. Ne mogu da hap­sim neko­ga zatoš­to je preko inter­ne­ta ili mal­ih oglasa u nov­ina­ma nalazio sebi društ­vo za orgi­je. To pros­to nije intere-sant­no za nas, drage moje.

     DRUGA GOSPOĐA:I to se zove vlast. Idemo!

    PRVA  GOSPOĐA: Više nemamo šta da očeku­je­mo ovde.

    Prva i Dru­ga gospođa izlaze.

    FJODOR:Savetnik Ivanov, savet­nik Ivanov nam stiže a ja se tu  zamajavam…

    Fjodor izlazi na drugu stranu. Mrak.

    PETA SLIKA

    Prosceni­jum: baš­ta kod Ivanovih. Sede Ivanov i instek­tor Fjodor. Piju čaj.

    IVANOV: Težak dan po svim odlika­ma, Fjodore. Ova zapara, pro-menljivost klime, sva­ki čas sunce pa kiša, dva dana trop­s­ka vrući­na pa tri dana kiša i hlad­noća. Kažem Vam, sve je to od ovih nuk­learnih proba.

    FJODOR:Nešto sig­urno jeste… Nego, ne vidim uvaženu suprugu?

    IVANOV: Hoćete da kažete: do sada smo uvek dolazili zajed­no? Pa niste se pre­var­ili – eno je gore na mansar­di, spa­va. U pov­eren­ju, prov­eli smo bur­nu noć.

    FJODOR: Boga­mi i ja, ali svakako na dru­gači­ji način.

    IVANOV: U svakom sluča­ju, Vi znate zaš­to sam ovde…

    FJODOR:Naslućujem… Još šest dana.

    IVANOV:  Da, šest dana do novih istori­jskih izb­o­ra… Pa sluša­jte, kod nas u posled­nje vreme nema ničeg što ne bi bilo istorijsko.

    FJODOR:Kao i prošle godine, pre­duzete su mere.

    IVANOV: Lično mis­lim da neće biti problema.

    FJODOR:Pa, kad Vi tako kažete…

    IVANOV: Vidite, nije to cinizam, za čovečanst­vo je danas naj­važni­je pitan­je sta­bil­nost. Moramo mis­li­ti glob­al­no. šta će danas bilo kojoj naci­ji slo­bo­da u eri tehnologi­je i robotike?! Mis­lite da su lju­di mno­go zaslužili da pone­su na svo­jim pleći­ma slo­bo­du?! Odmah bi naj­gori bukači zado­bili vlast i… šta onda? Zato su tu odgov­orni lju­di koji zna­ju kako tre­ba i kako se može. “Poli­ti­ka je umet­nost mogućeg”– kazao je debe­li čika Churchill i bio je debe­lo u pravu.

    FJODOR:Pa, sad, ja nisam kao Vi studi­rao human­is­tičke nauke već krim­i­nologi­ju… Stvarno, majku mu, ponekad se upi­tam, kad bi izistin­s­ki bila uspostavl­je­na slo­bo­da na šta bi sve izašlo?

    IVANOV:    Sko­ro sam bio u Ameri­ci. Znate li zaš­to su oni uspeli a mi nis­mo? Odmah ću Vam reći: tamo se zna hijer­arhi­ja i poredak vred­nos­ti. Ovde u našoj umašćenoj krč­mi sva­ki prostak se petl­ja u stvari koje mu ne pril­iče i o koji­ma niš­ta ne zna. Pros­ečan Amer grbači od jutra do mra­ka, jede instant klopu i živi u svo­joj dosel­jeničkoj mahali. Šta taj zna dođavola o demokrati­ji! I koji će mu?… Tako smo tre­bali i mi… mis­lim ranije.

    FJODOR:Žalite za prošlim, Ivanove?

    IVANOV: Eto za čim žal­im: što nis­mo umeli da se još onda pode­limo u dve-tri par­ti­je pa da se siti nad­meće­mo i ko god da dobi­je na bin­gu ćar osta­je u krugu obitelji, zar ne? Ovako, glu­mili smo prave nakaze. Ide­ološ­ka straši­la za slo- bod­ni svet. Tre­ba­lo je ljudi­ma pruži­ti pri­v­ide, jer sve je priv­id, šta je zabo­ga stvarnost? Neka ih, neka čita­ju i dru­gači­je novine, neka gleda­ju porno fil­move, neka se dro­gi­ra­ju  –  sve  to  tre­ba  pusti­ti…  A  mi  ćemo  ipak  sve tanušne končiće držati u svo­jim ruči­ca­ma. Kad se dobro izbesne opet će doći da od nas mole parče suva hle­ba – što reko čika Dostojevski.

    FJODOR:Kriminala i ološa se nam­noži­lo, ustostruči­lo. Eto, za posled­njih dvade­set četiri sata u jed­nom gradu od trideset hil­ja­da duša takve provale besa.

    IVANOV:  Pa i to je na izves­tan način od koristi… Dobro, dobro, znam – gle­date me sad popreko jer to je kon­ačno Vaš prob­lem, ne moj. Lako je razmišl­jati sa bezbedne udaljenosti.

    FJODOR:Dok vi izdelite hle­bove… može da bude kas­no… Zavidim Vam Ivanove na živ­o­tu u pre­stoni­ci. Dok sam radio gore, kako je to bilo… Državni auto­mo­bil, kabi­net, šolji­ca kafe na rad­nom stolu tačno u osam… Eh, beše mu i to.

     IVANOV: De, de, de… nije baš ni provin­ci­js­ki živ­ot toliko loš, samo tre­ba umeti. Eto, ja nalaz­im da su ovde vaz­duh i tiši­na neš­to najlepše. Breze, tra­va, gljive, čaroli­ja kada se posle kilo­metara pešačen­ja izneb­uha nabasa na šum­sku crkvicu-brvnaru…

    FJODOR:Nisam Vam rekao. Po treći put u god­inu dana neko je provalio u hram Isusa Pan­tokra­to­ra gore iznad potoka.

    IVANOV: Neš­to kao da se prisećam. Zar nisu i novine neš­to o tome  pisale?

    FJODOR:Znate, ja jesam odu­vek ateista – Par­ti­ja, ško­la, društ­vo… svi su nas tako vaspi­tavali i kon­ačno kako bi mogao iole razu­man čovek, kome nau­ka pruža objašn­jen­je za mnoge pojave, da veru­je u sve to, ali ipak… Neš­to je grozno u sve­mu. čekam izveš­taj onog ble­sav­ka Volođe, nema ga da se javi.

    IVANOV: Budite uvereni, to nisu obični pljačkaši. Jer šta mogu da odne­su: par mesin­ganih puti­ra!? Bezvred­ni pred­meti sa umet­ničkog i bilo kog dru­gog stanovišta.

    FJODOR:Prošli put, nađeni su tragovi ljudske sperme u oltarskom prostoru.

    IVANOV: Hm. Zan­imlji­vo: “pol­lu­tio tem­pli”. Obesvećen­je hra­ma! šta mis­lite, šta je tome uzrok?

    FJODOR:Obest?… Nisam još pametan. Ulazi Ivanov­na u kućnom ošr­taču, umor­na. IVANOVNA: Oh, dobar dan Fjodore, kako ste?

    Fjodor ustane i tolju­bi ruku Ivanovnoj. Ivanov­na seda.

    FJODOR:Zahvaljujem, osred­nje.

    IVANOV:Upravo smo raz­ma­trali pitan­je nepobe­di­vosti zla u ljud skoj prirodi.

    FJODOR:Pa, baš i nisam stekao utisak…

    IVANOVNA: Fjodore, čuva­jte ga se.

    IVANOV:Zlo je neu­niš­ti­vo zato što ono nije pros­to jedan društveni fenomen kako smo mis­lili, pa kad ukloniš uzroke– nar­avno “klasne raz­like”, siro­mašt­vo, bolesti i glad, tada će i zla nes­ta­ti. Ne, zlo je biološ­ki i psi­hološ­ki duboko utelovl­jeno u rasi. Jer, gleda­jte, Fjodore, Vi ste policajac…

    IVANOVNA: (Fjodoru)

    Pun je teorija.

    IVANOV: Gal­ja, molim te! Kažem, Vi kao poli­ca­jac iz iskust­va znate da su počin­io­ci kriv­ičnih dela nes­razmer­no zas­tutl­jeni. Gledano pre­ma učešću u pop­u­laciji man­je ih ima iz onih nižih, najsiro­mašni­jih slo­je­va dok bi po soci­jal­noj teori­ji tre­ba­lo da ih otu­da bude najviše! Fjodore, sirot­in­ja teško čini teške zločine. To je za nju viša matem­ati­ka, apstrak­t­na poez­i­ja, futur­is­tičko slikarst­vo. Oni koji gladu­ju – kradu na sit­no, prose ili ska­pava­ju od gla­di. Oni se nika­da ne uzdižu do poez­i­je smr­ti i ubi­jan­ja radi ubi­jan­ja kada sâm zločin pre­ras­ta u strast, čis­to zado­voljst­vo, umetnost.

    IVANOVNA: O, bra­vo. Opet teorije.

    FJODOR:Pravo da Vam kažem, ima u tome neče­ga. Neće niko da uništi tuđi živ­ot tek tako što je gladan. Ubi­ja se iz hil­jadu razlo­ga, najpre iz strasti a tu onda nema prav­i­la: od muži­ka do najobrazovanijih.

    IVANOV:Eto dra­ga, vidiš i čovek je to shva­tio, samo se ti duriš.

    Znate, od jutros je sva nešto…

    FJODOR:Pa rek­li ste sami: “bur­na noć” – ja sve pam­tim savetniče.

    IVANOVNA: Mno­go toga.

    Nepri­jat­na tišina.

    FJODOR:(Ustajući)

    Pa dobro, videli smo se, čuo sam Vas savet­niče, rekao šta imam, pa da se krene.

    Odlaze svi u dubinu scene.

    IVANOVNA: Svratite nam još koji put na čaj. Done­site najnovi­je krim­i­nal­is­tičke vesti, čuje­mo da je i kod Vas posta­lo vruće.

    FJODOR:            Poz­drav. (Ruku­ju se)

    A vi ste, kažete, puto­vali svu noć? Jutros ste stigli, zar ne?

    Mrak. Nevreme. Gromovi.

    ŠESTA SLIKA

    Desna strana: Veli­ki inkviz­itor piše na pergamentu.

    VELIKI INKVIZITOR: (Glas)

    … Sveti istražni sud pris­tu­pio je saslušan­ju pod tor­tur­om na točku za rastezan­je. Kao i rani­je, držali smo se prov­erenih uput­sta­va braće u Hris­tu, prečas­nih Insti­torisa i Šprengera koji su nas učili kako tre­ba pos­tu­pati sa nečis­tim sil­a­ma. Mar­i­ja, vešti­ca iz Kor­dobe ponovi pod muka­ma svoj prvo­bit­ni iskaz obo­ga- tivši ga imen­o­van­jem oso­ba sa koji­ma je provodi­la satan­s­ki blud i čini­la mađi­je. Upi­tana zaš­to nije odmah sve priz­nala, izjav­i­la je da je želela ostale zašti­ti­ti od progona…

    Mrak. Muzi­ka.

    Video pro­jek­ci­ja se nas­tavl­ja: Satanis­tič­ki rit­u­al. Neko se tribli-

    žava našoj ženi otkol­jenoj utal­jen­im crn­im sveća­ma. čuje se uzne­mireno dah­tan­je i lutan­je srca. Podiže se ruka koja drži zlat­ni putir…

    SEDMA SLIKA

    Leva strana: za pisaćim stolom sedi VOLOĐA i naba­da slo­va na maši­ni. Mrml­ja neš­to. Ulazi Fjodor i preki­da ga.

    FJODOR:Ima li novih pozi­va? Da nisu otkrili krokodi­la u kanalizaciji?

    VOLOĐA:Razišla se rul­ja ispred Kuće razvra­ta, nema više nov­inarskih hije­na, od jutros ni jedan novi slučaj. Zado- voljni?

    FJODOR:Čekaj, a crk­va, šta si tamo našao?

    VOLOĐA:Sve isto kao i prošla dva puta, sem jedne novine. Imamo sve­do­ka. čuvar kamenolo­ma prime­tio je posle ponoći luk­suzni lendrover kako je pro­ju­rio u pravcu crkvice. U neosvetl­jenoj kabi­ni bilo je dva put­ni­ka. Toliko je sti­gao da zapazi pre no što su ga zaslepili farovi.

    FJODOR:Pa?

     VOLOĐA: Pa niš­ta naroči­to. U okoli­ni ima bar dese­tak lendrovera… Uko­liko su počin­io­ci iz oko­line… Još neš­to, zvao je pre­osvećeni Pimen, insi­s­ti­ra da se sretnete.

    FJODOR:Idem najpre kući da se ispavam., od sinoć nemam mira. I molim te, uplati mi bin­go, znaš da je zad­nji dan.

    Fjodor krene ka izlazu.

    VOLOĐA: šefe, znate li da i ono dvo­je voze lendrover?

     FJODOR:(Stane) Što mi to odmah nisi rekao, mag­a­rči­no jedna!

    Mrak. Muzi­ka.

    OSMA SLIKA

    Prosceni­jum. Kuća razvra­ta. Sede Ona, On, VOLOĐA i Fjodor.

    ON:Smešno! Dak­le, ispitu­jete nas?

    ONA:Poštovani isled­niče Fjodore Mihailoviču, naše su noći burne. Kroz ovaj salon pro­hu­jali su mno­gi. O tome se mogu napisati tomovi: pravi Rat i mir.

    FJODOR:Pitao sam: Kako ste prov­eli prethod­nu noć?

    VOLOĐA:Šef hoće da kaže: Kako ste prov­eli prethod­nu noć?

    ON:       Baš hoćete da znate?

    FJODOR:Građanine, ovo je infor­ma­tivni raz­gov­or, nis­mo došli na

    čaj.

    VOLOĐA:Tako se to stručno kaže, znate: “infor­ma­tivni raz­gov­or”. Rani­je se to zva­lo dru­gači­je, ali je suštin­s­ki isto sranje.

    FJODOR:Ne dro­bi!… Dakle?

    ONA:Par, jedan par je bio sa nama.

    ON:Šarmantni, osred­njih god­i­na, obo­je onako lepuškasti…

    ONA:On malo prosed, otmenih mani­ra, videla sam da je džentl-

    men.

    ON:Ona hlad­njika­va, ali uprkos sve­mu brzo smo se ras­palili na taburetu.

    VOLOĐA:Na tabu­re­tu?!

    FJODOR:Nastavite, samo nastavite.

    ONA:Treba li ulaz­i­ti u detalje?

    FJODOR I VOLOĐA:    Neeeee!

    ON:Pa šta onda još hoćete?!

    FJODOR:Na primer, ime­na. Bilo kakve podatke.

     ON:Ne znamo niš­ta o njima.

    FJODOR:Kako, ne znate ništa?!

    ONA:Prvi put su došli. Deša­va se, neće lju­di da se pred­stave prav­im imeni­ma. Sinoć su se koris­tili očigled­no pseudonimima.

    ON:Grišenjka i Mišenjka.

    VOLOĐA:Kako ste stupili u vezu?

    ON:Kao i obično, poš­tom, preko mal­ih oglasa.

    FJODOR:Pokažite pis­mo!

    ONA:Sinoć su zatražili da im ga vra­ti­mo. Uostalom, bilo je odš­tam­pano na računaru.

    FJODOR:Vi ste vlas­ni­ci motornog vozi­la marke lendrover?

    ON:Da, tako je.

    VOLOĐA:I niko vam osim sinoćnih gosti­ju, ako ih je uopšte bilo, ne bi mogao potvrdi­ti alibi?

    ONA:Alibi! O čemu vi to?!

    FJODOR:Ništa, niš­ta, samo prover­ava­mo… A kako su stigli… gosti?

    ON:       Zvonili su na kapi­ji sinoć oko pola devet, u dogov­oreno vreme. Pre toga smo se čuli tele­fonom. Ona se jav­i­la… Bili su tako zakopčani, kruti.

    FJODOR:Do koliko ste ostali zajedno?

    ON:Čekajte, mis­lim da su otišli neš­to pre ponoći.

     FJODOR:Mislim da smo za sada završili. Uko­liko bude potreb­no videće­mo se.

    Fjodor i VOLOĐA ustanu, krenu ka izlazu.

    VOLOĐA:Možda kod nas, u pri­jat­noj kući­ci od bet­ona i čeli­ka, dole u gradu, što vam ipak ne bih poželeo od sveg srca.

    FJODOR:On je uvek takav, ne zamerite mu… Do viđen­ja, do skorog

    viđen­ja…

    Mrak. Muzi­ka.

    DEVETA SLIKA

    Dok se sce­na rasvetl­ja­va dotiru zvu­ci mase, toli­ci­jskih sire­na, meteža. Leva strana: Isled­nik je za stolom, telefonira.

    FJODOR:Hitno nam tre­ba pojačan­je iz pre­ston­ice! Speci­jal­ci, oklop­na vozi­la, cis­terne… sve tre­ba bac­i­ti u igru. (Stusti slušalicu)

    O Bože, Bože, ima li te?! (Nakon premišljanja)

    VOLOĐA! VOLOĐA!… Gde li se deo?… VOLOĐA!!!

    VOLOĐA:  Zvali ste. Na usluzi.

    FJODOR:More, ne pret­varaj mi se tu! Dobro se mi znamo! Gde se sad muvaš kad si mi najpotreb­ni­ji! Tre­ba poterati one ma- garce, prave ršum u cen­tru. Sad mi jav­iše da su kame- nica­ma napali sedište Lib­er­al­no-demokratsko-soci­jalne koali­ci­je. Znaš li šta to znači? Zatražio sam pomoć iz pre­ston­ice, stiže za sat i po.

    VOLOĐA: Da sam neš­to na Vašem mes­tu ne bih se uzbuđi­vao. Istut- njaće se, istut­n­jaće, pa će lep­še spa­vati. Kao engles­ki nav­i­jači. To je potre­ba mase, društve­na potre­ba za destrukcijom.

    FJODOR:Ti ćeš da me učiš! Samo, ovo nije fud­bal. Tri dana pred izbore! Skupi­lo se sa kol­ca i konop­ca: eno ih posle mitin­ga kamenu­ju zgrade u cen­tru. A lepo sam gov­o­rio onim glavon­ja­ma gore da tre­ba na vreme dovesti pojačanje.

    VOLOĐA: Baš nemate sreće, šefe, a tako ste se pon­adali premeštaju…

     FJODOR:Umukni! čumo jed­na! (Zvoni tele­fon) Halo… Da, na usluzi. Razumem. Ali gospo­dine min­istre, uz svo uvaža­van­je moram Vam reći da sam ja obični star­i­ji inspek­tor krim­i­nal­is­tičke poli­ci­je – ne Službe za zašti­tu poret­ka… Da, shvatam… obezbeđu­jete završne predi­zborne mitinge u pre­stoni­ci, razumem… Imam tro­jicu povređenih, ostali su se povuk­li sa uli­ca… U redu gospo­dine ministre.

    (Spuš­ta slušalicu)Neće moći da nam pošalju ono­liko ljud­st­va koliko sam  tražio ali ipak biće dovoljno. Razbiće­mo ih do tri. Taman do ručka.

    VOLOĐA:Otac Pimen hteo bi da Vas poseti.

    FJODOR:Već tri dana ne da mi mira.

    VOLOĐA:Jutros je sti­gao iz man­a­s­ti­ra. Eno ga u vladičan­skom dvoru. Zvao je u vezi sluča­ja obesvećen­ja crkve.

    FJODOR:Još tri dana do izb­o­ra a kakav haos. U ponoć već nas­tu­pa ćutan­je, a ovde užas… Da li je sve sprem­no za nedelju?

    VOLOĐA:(Podiže palac uvis) Jes!

    Mrak. Muzi­ka.

    DESETA SLIKA

    Prosceni­jum: vrt kod Ivanovnih. Sede Ivanov­na i Ivanov i tiju čaj.

    IVANOVNA: Rekla sam ti toliko puta da tog trbušas­tog debi­la ne

    želim da vidim.

    IVANOV:Galja, on je ipak episkop. Može biti nes­im­patičan ali ipak on pred­stavl­ja fak­tor ovog društva.

    IVANOVNA: Nije reč o tome da li je fak­tor ili nije, pros­to ne volim ograničene ljude!

    IVANOV:Ma neeee, nije on uopšte ograničen. On ima samo pogled iz  sop­stvenog ugla a ugao mu nije baš izoštren.

     IVANOVNA: Držali su propove­di… U vezi ono dvoje…

    IVANOV:što čak može biti veo­ma dobro… (Zvono na vratima)

    To mora da su oni. Sedi Gal­ja, sam ću. (Izlazi)

    Ivanov uvo­di Fjodo­ra i Pime­na. Pimen je u mon­aškoj man­ti­ji i sa kamilavkom na glavi.

    IVANOV:Izvolite oče, sedite. čaj i kolači su spremni.

    Dvo­ji­ca se smeš­ta­ju. Dok tra­je sce­na Pimen netrestano trta kolače u usta.

    PIMEN:Hriste-apostole, kak­vo nevreme posle onakve žege!

    FJODOR:Baš neki dan, o tome smo raz­go­var­ali savet­nik i ja.

    IVANOVNA:  I  mi  ćemo  usko­ro  posta­ti  kao  Englezi:  sva­ki  ozbiljni­ji raz­gov­or u društvu sma­traće se znakom lošeg vaspi­tan­ja. Dak­le, raz­go­vara­j­mo o vremenu…

    IVANOV: “Divan dan, zar ne, kao nekoć na Cejlonu, gde služiše kraljicu Vik­tori­ju stric Oliv­er”… šalu na stranu, ipak nis­mo u pozi­ci­ji koloni­jal­nih Engleza a nisu više ni oni sami. Pa kako ste pre­osvećeni, kažite nam neš­to lepo, odavno niš­ta lepo da čuje­mo u životu.

    PIMEN:Najpre, blago­darim u ime vernih cele eparhi­je na razumevan­ju i podrš­ci guberni­je i vlade, a time i Vama lično, jer Vi ste najviše učinili da cela stvar krene. Grad­n­ja novog sabornog hra­ma u varoši izvrsno napreduje.

    IVANOV: Ruku na srce, svi smo mi rođeni u komu­niz­mu, što se kaže: “odrasli i vaspi­ta­vani u jere­si”, ali proučivši prošlost sve­ta uoča­vate važnu stvar: ljud­s­ki rod nika­da nije mogao bez nekakvog Boga… Budite uvereni da vla­da ima razumevan­ja i da će ga i ubuduće imati. Svakako, ova vlada.

    PIMEN:Pa bol­je i tako nego nikako. Pre je sve bilo zapušteno, pre­pušteno poganci­ma i steni­ca­ma, a sad sla­va Bogu obnavl­jamo hramove, podiže­mo nove.

    FJODOR:Hmmmm, pra­vo da vam kažem, sma­tram da pos­to­je preče potrebe u koje bi tre­ba­lo uloži­ti pare.

    IVANOVNA: Na primer?

    FJODOR:Toliko je sirotih, bezum­nih, besprizornih…

     PIMEN:(Ubrzano saž­vaće i proguta kolačić) Ne prisil­java­jte me da navodim Jevanđel­je, šta je Hris­tos odgov­o­rio Judi kada mu je ovaj lice­mer­no pre­ba­cio zato što je pri­h­va­tio da mu blud­ni­ca Mar­i­ja skupocen­im miris­nim uljem opere noge! Juda je demagoš­ki kazao: Zar nije bol­je da se miro pro­da a novac utroši na sirot­in­ju – pre­m­da mu nije bilo do sirot­in­je već je u srcu gajio zav­ist pre­ma Spa­sitelju. Novac će se uvek potroši­ti na nepotreb­no, isledniče.

    IVANOV: “Jer sirom­a­he svag­da imate sa sobom, a mene nemate”.

    PIMEN:Bravo! Vi, vidim, poz­na­jete Jevanđelje.

    FJODOR:Ponekad se pitam, otkud sve moguće mar­ifetluke znate, savet­niče… Kao da nis­mo zajed­no pohađali Viši par­ti­js­ki kurs pre toliko godina!

    IVANOVNA: Kad vam je rekao da je dete komu­niz­ma, zab­o­ravio je da doda kako se rodio pod nje­gove stare dane. On vam je “istrešče” komu­niz­ma, a takvi su vrago­lasti po priro­di. Ne znate ga vi još, Fjodore.

    IVANOV:  Nego, kako ste sredili to posle­pod­nevno besti­jan­je u gradu? Slušao sam neš­to na radiju…

    FJODOR:Visokoprofesionalno. Kon­ji, speci­jal­ci, suzavac, metarske pal­ice i… razjuriše sve za tili čas!

    IVANOVNA:  Čeka­jte, to nije bio predi­zborni miting?!

    FJODOR:Ma ne, znate pre šest mese­ci nesta­lo je jed­no dete iz oko­line. Kalmi­ci, sirot­in­ja, neko je od tada sis­tem­ats­ki pro­tu­rao gla­sine da poli­ci­ja navod­no zna počin­io­ca ali ga kri­je! Znate one glu­posti koje sva­ka raja pro­tu­ra: zločinac je uti­ca­j­na ličnost, pa mu ni zakon ne sme ništa!

    PIMEN:Sujeverje,  sujev­er­je.  I  mi  se  ne  bori­mo  istra­jno  pro­tiv toga.

    IVANOV:    I šta se dogodi­lo, baš sam znatiželjan?

    FJODOR:Nakon protestnog oku­pl­jan­ja pred­vođeni nekoli­ci­nom bukača napali su sedište Koali­ci­je, potom opl­jačkali su- per­mar­ket, rob­nu kuću… Znate kakvi su Kalmici.

     PIMEN:Hriste-apostole!(Prekrsti se)Stvarno šta li to može biti?

    IVANOVNA: Muško ili… žen­sko dete?

    FJODOR:Devojčica, ali onako, razvi­je­na. Kalim­in­je se rano razviju.

    IVANOV:Mislim da pos­to­je u biti dve mogućnos­ti: otmi­ca za neki  ori­jen­tal­ni harem, javnu kuću ili… rit­u­al­no žrtvovanje.

    PIMEN:Hriste-apostole!

    (Prekrsti se)

    FJODOR:Vidite, meni to nije palo na um. Sum­n­jao sa da je reč o najo­bični­joj pobe­g­ulji. čest slučaj kod njih.

    IVANOVNA: Moj muž je pun fan­tastičnih teori­ja. šte­ta što ne piše horor-romane ili drame, postao bi slavan.

    IVANOV:Pisac?! Pih! Ne patim od te bolesti.

     FJODOR:Moj klas­ni drug. Klasić!

    IVANOV:Stalno si prepi­si­vao od mene. Sećaš li se svih onih mark­sis­tičk­ih temata?

    PIMEN:Reći ću vam šta o tome mis­lim: komu­nizam je naj­di­vni­ja  zablu­da čovečanstva.

    IVANOV: Sasvim. Hteli smo da poboljšamo čovečanst­vo! LJu­di jesu prvo­bit­no bili stvoreni za Raj i to ovde dole na zemlji, ali su ga slo­bod­nom voljom odba­cili zarad tra­galašt­va i nemi­ra spoz­na­je. Pre­ma tome komu­nizam je propao, a pro- pašće i sve ovo sad što želi da ure­đu­je ljudske odnose naglavce: Raj je zanavek izgubljen! On nije moguć! LJu­di se  više nika­da u nje­ga neće vratiti.

    PIMEN:Samo do dru­gog silas­ka Spa­sitel­jevog. Oni koji zasluže proći će kroz Rajske dveri.

    IVANOV:Nikada! Niko! Nema dru­gog silas­ka, neće ga biti.

    PIMEN:Kako?! Ne razumem, oprostićete to su dog­mats­ka pitanja,

    Vi to, uprkos Vašem sves­tra­nom obra­zo­van­ju koje ne do vodim u pitan­je, dovoljno ne razumete!

    IVANOV:Gospodari Sve­ta to neće dopustiti.

     PIMEN:Gospodari a i Svet moraće da kleknu na kole­na pred NJim! (Prekrsti se)

    IVANOV:To je vaša verz­i­ja, pre­osvećeni. Pos­to­je i drugačije.

    PIMEN:Kad ste već toliko nači­tani tre­ba­lo bi da znate šta piše u Apokalip­si sve­tog Jovana Bogoslova.

    IVANOV: Osvrn­i­mo se. Svet živi u Apokalip­si a da toga  nije sves­tan. šta mis­lite, da Svet nije ovako ure­đen, da ga ne pred­vode mudri, prosvetl­jeni, šta bi se dogodi­lo?… Raspukao bi se u mil­i­jar­du paramparča­di! Svet ima da zah­vali nama.

    FJODOR:Aha! Kon­ačno: “nama”!… Ivanove, smirite se, suviše ste raz­draženi ovih dana, ja to razumem, izbori…

    IVANOV:Izbori?…  Sve  je  rešeno  u  alhemi­jskoj  retor­ti  iz koje kul­ja gust sumporni zadah. Izbori su dobre reklame, mar- ket­ing, ko bol­je ume da upaku­je i pro­da robu. Uglavnom jed­nu te istu u razn­im šaren­im paketići­ma. živi­mo u doba sveopšte trgovine, sve je izne­to na pijacu a kri­lat­i­ca epo­he je LIKVIDIRATI! Da, dra­gi moji, iz čis­to trgo­v­ačko-bankarskog rečni­ka likvi­daci­ja je zašla u živ­ot, poli­tiku. To je duh epo­he: lik­vidi­rati račun, lik­vidi­rati pro­tivni­ka, cele nar­o­de, sve!

    FJODOR: Pa dobro, rec­i­mo da u tome ima istine. Ipak, pored svih zas­tran­ji­van­ja uko­liko čovečanst­vo jedno­ga dana bude odlu-čiva­lo o novom sis­te­mu to će biti neka kom­bi­naci­ja demokrati­je i soci­jal­iz­ma. Vi me možete sma­trati glupim ali ja sam pros­to uveren u to. Nar­avno, neće to ni liči­ti na ono pre, ali moram priz­nati gospo­do, stavi­mo ruku na srce, pa kad osmot­ri­mo ovo sad onda ono iza nas i nije bilo tako loše.

    IVANOVNA: Na takav način razmišl­ja sve više lju­di, Fjodore. Suviše brzo zasitili su se nove ide­ologi­je. Pre­više igara – pre­ma­lo hleba.

    IVANOV:Grdno se varate!

    (Usta­je. šeta)

    Pojed­nos­tavlju­jete duh epo­he. Priča počin­je sa novim ide- jama koje osva­ja­ju ljudske duše, opi­ja­ju. “Human­izam”, “ljud- ska pra­va”, “povratak duhu antike”…

    IVANOVNA:  Vik­tore, opet počin­ješ! Prekini!

    PIMEN:Hm, rene­sansa: kipovi golih muškara­ca i žena?!

    IVANOVNA: Kako Vi pros­to gle­date na stvari.

    IVANOV: Zar sve ne zvuči poz­na­to? “Poprav­i­mo ljude, poboljša­j­mo svet!”… Stvarno, zap­i­ta­j­mo se šta je tu bilo novo i na- pred­no? NIš­TA! Otkopavali su ruine star­ih Hele­na i Riml­jana i to pro­davali kao napredak. Vraća­jući se u prošlost – tra­gali za budućnošću?!

    FJODOR:Ali o čemu Vi to?

    IVANOVNA: Bal­jez­gari! Eto šta je.

    IVANOV: Pozi­va­mo se na nasleđe starog doba. Mi nis­mo dos­to­jni visok­ih helen­skih uzo­ra. Mi smo izdali sve što je bilo lepo i vred­no u tom sve­tu i nje­gov­om načinu mišl­jen­ja. Osta­la je siro­va paganština.

    IVANOVNA: Dal­je Vik­tore, dal­je, reci sad neš­to o Fran­cuskoj rev­olu­ci­ji, reci kad si već počeo!

    IVANOV: Znate li koliko je zaista lju­di učestvo­va­lo u napadu na Bastilju? Par hil­ja­da fukare una­jml­jene od pariskih bankara i dovučeno za tu pri­liku iz Marse­ja u sum­n­ji­va pred­građa. Na koliko mil­iona Par­ižana koji toga dana nisu ni saz­nali da se deša­va “rev­olu­ci­ja”! Ha, ha, ha! Sve je bilo plaćeno, plani­ra­no, orga­ni­zo­vano, sve je…

    (Trgne se. Nakon tauze)

    Izvi­nite, dođe to ponekad, suviše je sve to… (Seda)

    PIMEN:Ništa, niš­ta! Svi se ponekad zapi­ta­mo šta smo vred­no naučili na ovom sve­tu. Ne kažu uza­lud mudri: Rodio sam se kao maj­mun – umreću kao maj­mun i po.

    IVANOVNA: E, tu ste debe­lo u pravu.

    FJODOR:Čekajte, to me jako zan­i­ma… Dak­le, sve čemu su nas učili, uko­liko sam dobro razumeo, bilo je pogrešno?! Suštin-ski, sve rev­olu­ci­je bile su uperene pro­tiv intere­sa nar­o­da, nije bilo napret­ka, human­izam i rene­sansa su podvala

    – to je obno­va paganst­va, ono što uobiča­jeno nazi­va­mo na- predak pred­stavl­ja zapra­vo zaveru grupe koja gra­bi vlast…

    IVANOV:     Ha, nije to jed­nos­tavno objas­ni­ti. Vidite, u anti­ci Drža­va je imala ple­meni­ti cilj da bude ost­varen­je ide­alne zajed­nice. To što masi u takvoj Državi nije priz­na­to pra­vo na slo­bo­du – onako kako je mi danas doživl­java­mo, bilo je pros­to odraz i priz­nan­je realite­ta. Znate, slo­bo­du nika­da svi ne zaslužuju.

    PIMEN:Hriste-apostole!

    (Krsti se)

    IVANOV: Danas su svi tobože slo­bod­ni a opet su robovi. Pla­ton je za tak­vo ure­đen­je našao dobar naziv: OLIGARHIJA. Vla- davina grupe mil­ion­era ne može biti demokrati­ja! To je pre DE-MO-NO-KRATIJA!

    IVANOVNA: Vik­tore, ti gnjav­iš naše goste! Ovakve priče, zaista…

    PIMEN:Hoćete reći to je kao kod Dos­to­jevskog: Veli­ki inkviz­itor str­pao bi i samog Isusa u tam­nicu? Kako bi inače vladao nego tako što “deli hlebove”?!

    IVANOV: A, ne, pre­sta­lo se sa time. Sad se deli narkoza. Znate li da

    čuvene reči Mar­i­je Antoanete koji­ma su nas učili u školi kao primeru poli­tičkog ciniz­ma moćnih – niti su bile cinizam niti moć već stvar­na nemoć da se spoz­na psi- hologi­ja mase. Plem­st­vo nije mog­lo da raz­abere niskost pučanst­va. Setite se onog detal­ja kada je masa iza­šla na ulice tražeći hle­ba a vladar­ka se zap­i­ta­la u čudu: “šta će im hleb, što ne jedu kolače?!” U sred­njem veku u Parizu, a tako je bilo i po drugim pre­stoni­ca­ma, sirom­ah je mogao dobiti bespla­tan hleb. Kada je špeku­lacijom buržu­ja smišl­jeno iza­z­vana nes­taši­ca običnog braš­na kako bi po- bunili nar­od, tada je vlast naredi­la da se sirot­in­ji o trošku države deli peci­vo od finog braš­na iz državnih rez­ervi. Ali raja nije htela kolače, shvatate li? Hteli su crni lebac, onaj kiselka­sti od koga se podrigu­je! Zato su se podigli, ne zbog slo­bode! Recite mi ko danas deli kolače? Ko deli slobodu?

    FJODOR:Hm, pokušavam da razumem.

    PIMEN:U svakom sluča­ju Vaši su kolači pre­di­vni, madam.

    IVANOVNA: Ne tru­dite se pre­više da mi laskate, kupljeni su u poslastičari.

     FJODOR:No, val­ja krenuti.

    (Usta­je)

    PIMEN:Pa i ja bih već morao. (Usta­je)

    Usta­ju Ivanov i Ivanovna.

    PIMEN:Gospođo, bilo mi je drago.

    FJODOR:Do sko­rog viđenja.

    Svi krenu ka izlazu.

    IVANOV:(Fjodoru)

    Imate neka neod­lož­na posla?

    FJODOR:O poslu obično ne gov­orim. Ali toliko ću Vam otkri­ti: malo noćno hapšenje.

    IVANOV:(Trlja ruke)

    Neš­to roman­tično, kao Mocart: “Mala noć­na muzika”.

    PIMEN:Do viđen­ja, baš su kolači bili divni, a tek čaj…

    FJODOR:Kada ste kupili lendrover-turbo?

    IVANOV:Prošlog mese­ca… Nego oče Pimene, samo časak. Imam neš­to za Vas. Samo da potpišem.

    (Vadi iz džepa ček i pot­pisu­je ša) Taaaako.

    (Daje Pimenu ček)

    Skrom­na sum­i­ca – prilog za novi hram. Napla­ti­vo u svakoj ban­ci i pošti. Moji čekovi svu­da ima­ju prođu, samo da znate. Do viđen­ja, do viđenja.

    Izlaze. Mrak. Muzika.

    JEDANAESTA SLIKA

    Leva strana: Kance­lar­i­ja. Za stolom sedi Fjodor a na stoli­ci istred sto­la je On.

    FJODOR:Građanine, pon­aša­jte se ozbiljno! Prive­deni ste zbog  osno­vane sum­n­je za težak zločin!

    ON:To što očeku­jete od mene ja nika­da, nika­da, nika­da neću učini­ti svo­jom voljom! To je ispod… svači­je časti!

     FJODOR:Ma nemo­jte?! A nije ispod časti biti sum­n­jiv zbog ubist­va dete­ta i skr­navl­jen­ja ver­skih objekata?!

    ON:NE! Nika­da to ne bih učinio!

    FJODOR:VOLOĐA!

    Ulazi VOLOĐA noseći epruvetu.

    VOLOĐA:Šefe, zar baš ja moram?

     FJODOR:Neću valj­da ja?!

    VOLOĐA:Pa nisam završio… veterinu!

    FJODOR:Ja sam imao crnu službe­nu limuz­inu i kabinet…

    VOLOĐA:Sa crnom kafom tačno u osam. Znam, sve mi je jasno.

    ON:Nećete valj­da da mi…

    VOLOĐA i Fjodor mu lisi­ca­ma vezu­ju ruke na leđi­ma i tako ga triku­ju za stolicu. VOLOĐA mu raskopča­va šlic. On se opire, šuti­ra. Fjodor klekne ta mu obav­i­je ruka­ma kole­na i tako ša trimiri.

    FJODOR:Ajde, počni!

    ON:Neću žal­i­ti para, una­jmiću najbol­jeg advoka­ta… tužiću vas za nasilje!!!

    VOLOĐA mu prilepi izolir-traku preko usta i ućut­ka ga.

    VOLOĐA:Šefe, znate onaj vic. Stu­den­ti vežba­ju pos­ma­tran­je plju­vačke pod mikroskopom. Neki šeret poturi kole-gini­ci stak­lenu pločicu sa kaplji­com sperme. Kad dotič­na vidi da neš­to nije u redu obrati se za pomoć uvaženom sedom pro­fe­soru. A ovaj baci pogled kroz mikroskop pa kaže: Kolegice, tre­bali ste jutros oprat zube, ne!

    FJODOR:E što ti je štos! Ajde, bre počinji!

    VOLOĐA:(Vezanome)

    Znam da bi više voleo da ti ga drka neka lep­ot­i­ca ali

    mudrac je zado­vol­jan onim što ima.

    FJODOR:Kreći bre, buda­lo!!!. Ako nije on, onda smo nastradali, ali ako jeste…

    VOLOĐA vezanome kon­ačno raskopča šlic.

    VOLOĐA:Pa sad, kako vam drago!

    Mrak. Muzi­ka.

    DVANAESTA SLIKA

    Desna strana: Veli­ki inkviz­itor tiše.

    VELIKI

    INKVIZITOR: (Sni­mak)

    Upi­tana zaš­to nije sve odmah rekla, izjav­i­la je da je

    želela ostale zašti­ti­ti od prog­o­na. Nakon mukotrpnog ispi­ti­van­ja na točku za rastezan­je i upotre­bom “španske čizme” Sveti Sud zado­bio je potreb­na saz­nan­ja. Pris­tupi­lo se hapšen­ji­ma i saslušan­ji­ma uz suoča­van­ja. Posle temeljno sprove­denog pos­tup­ka kriv­ci, koji­ma su u pot­punos­ti dokazani zloči­ni pro­tiv Boga i ljud­skog roda, pre­dati su sve­tovn­im vlas­ti­ma da ih osude na lomaču. Pre­su­da će se izvrši­ti na glavnom trgu ispred Većnice tačno u podne. Anno Domi­ni hil­jadu pet­sto sedamde­set treće, Kordoba…

    Mrak. Pro­la­man­je gro­mo­va. Muzika.

    Video pro­jek­ci­ja: Satanis­tič­ki rit­u­al. Ruke sa zlat­nim tutirom se todižu. Pri­nose posudu usna­ma vezane žene. Ona pije, niz obraze joj curi krv. U ruka­ma nev­idljivog bljesne bodež. Prekid filma.

    TRINAESTA SLIKA

    Mrak. čuje se samo glas Spikera.

    SPIKER:(Gong. Fan­fare)

    Udarac o gong označio je ponoć. Prvi pro­gram Jedin­stvene državne radiotele­viz­ije. Posled­nje vesti. Tačno u dva- deset časo­va zatvore­na su biral­iš­ta u Repub­li­ci. Zbog teror­is­tičk­ih aktivnos­ti izbori u južn­im guberni­ja­ma okončani su rani­je, ali je pre­bro­ja­van­je glaso­va u za- pečaćen­im kuti­ja­ma započe­lo istovre­meno. Pre­ma posled- njim podaci­ma iz Središn­je izborne komisi­je, a na osnovu obrađenih dvade­set tri zarez četrde­set šest pos­to od ukupnog bro­ja lis­tića uverlji­vo vodi lista vlada­juće Lib­er­al­no-demokratsko-soci­jalne koali­ci­je sa četrde­set se- dam zarez pedeset dva pos­to osvo­jenih glaso­va ispred… (Glas se utiša)

    Sinhrono sa slabljen­jem šlasa Stik­era rasvetl­ja­va se trosceni­jum: vrt kod Ivanovnih. Fjodor i Ivanov sede.

    IVANOV: Znam, znam! Tre­ba­lo bi da otvorim šam­pan­jac! Ali, toliko sam iznuren.

    FJODOR:Skinusmo i tu brigu do daljn­jeg. Mir i sta­bil­nost su pobedili.

    IVANOV:   Umoran sam od sve­ga, mira, sta­bil­nos­ti, od svih svin­jar­i­ja… Smuči­lo mi se.

    FJODOR: Ah, pa nemo­jte tako, nar­od želi proveru svo­je volje.

    IVANOV: Nar­od po prav­ilu ne želi niš­ta ili želi ono što mu došap­nu na uho. Kažem Vam – sve je to svinjarija!

    FJODOR:Večeras sam višestruko zado­vol­jan. Kon­ačno sam rešio onaj zapetl­jani slučaj. Stiglo je veš­tačen­je iz Cen­tralne lab­o­ra­tori­je. Upoređi­van­jem trago­va sperme nađene u crkvi sa uze­tim uzorkom potvrdile su se naše sum­n­je. On je!

    IVANOV:I šta ste preduzeli?

    FJODOR:Normalno, u pritvoru su. Obo­je. Da samo znate kako su se oti­mali. Tigar i tigri­ca! Morali smo da upotre­bi­mo silu,

    što inače ner­a­do činimo.

    IVANOV:Priznajte, uzbuđu­je Vas mučen­je, onako samo po sebi?

    FJODOR:Nikada!… Plašim se ponekad za onog mog asis­ten­ta, zna da padne u vatru.

    IVANOV:Pa to dvo­je ispadoše veš­tac i veštica.

    FJODOR:Prevrnuli smo Kuću razvra­ta od podru­ma do tavana. Sve smo okrenuli ali nikakvih mater­i­jal­nih dokaza za otmicu i ubist­vo devo­jčice nema. Pre­o­rali smo i dvorište, ali ništa…Eto, to je ono što baca senku na uspeh. Razumete, neš­to se ne ukla­pa u psi­hološkom mozaiku zloči­na. Re- cimo to ovako: zaš­to su njih dvo­je iz čista mira obz­nanili svo­je sklonos­ti ka grup­nom sek­su u vreme kada se dešava­ju takve gro­zote kao nes­tanak dete­ta ili pljač­ka i oskr­navl­jen­je crkve?! Zar nisu mogli pret­postavi­ti da bi ih neko mogao dovesti u vezu?… Kako stvari sto­je mogu biti optuženi samo za pljačku i skr­navl­jen­je ver­skog objek­ta. Mada…

    IVANOV:šta, mada?

    FJODOR:(Nakon tauze u kojij netrem­ice tos­ma­tra Ivano­va) Mada… niti jedan opl­jačkani pred­met nije pron­ađen u kući i dvoriš­tu. Otkrili smo masu pornograf­skih sni­ma­ka koje su uradili sa svo­jim društvom – eno ga VOLOĐA izbu ljio oči, gle­da li gle­da pod uveličava­jućim stak­lom. Kaže: “Volim krup­ne kadrove”.

    IVANOV:Prepoznaju li se neki likovi na tim mut­nim portretima?

    FJODOR:Ne. Svi su zakrab­ul­jeni. Karneval.

    Pauza.

    IVANOV:  Znate li šta mene fascini­ra kod pitan­ja mag­i­je? To što su određene osobe, zna­jući dobro da je to najstroži­je zabran­jeno, uporno god­i­na­ma radile na tome. Vradžbine. Alhemija.

    FJODOR:Nemojte reći da veru­jete u sve te zablude?!

    IVANOV: Grd­no  se  varate!  Razmis­lite:  zaš­to bi neko  nas­to­jao  da dođe u posed delo­va odeće ili upotreb­nih pred­meta odre-

    đene osobe i činio onda sa nji­ma izvesne stvari nepo­jmljive razumu?!

    FJODOR:Obest? Ludi­lo?

    IVANOV:   Oči­to da taj ima uveren­je da se time neš­to postiže! čak i ako ne dođe do priželjki­vanog rezul­ta­ta, u svakom sluča­ju tosto­jala je nam­era da se izvrši zlode­lo. Svi su znali da Crk­va takve stvari pro­go­ni a drža­va ih kažn­ja­va lomačom, pa se onda upi­ta­j­mo kakav nagon, kak­va strast je, uprkos sve­mu, mogla navesti na bavl­jen­je mag­i­jom?! Ili, još lep­še: zaš­to su se obra­zo­vani lju­di, zagov­or­ni­ci pro­gre­sa i racional­iz­ma pota­jno bav­ili mag­i­jom? Zbog čega su se sami kral­je­vi, kao prosveće­na čeda “novog doba”, upuš­tali u prizivan­je duhova?!…

    FJODOR:Zapanjen sam svo­jim nez­nan­jem, savetniče.

    IVANOV: Reći ću Vam šta je najpotres­ni­je u  sve­mu:  obično  bi stradale “sitne ribe” – žene i muškar­ci sa talo­ga društ­va, dok su pro­toma­js­tori “Velike umet­nos­ti” osta­jali zaštićeni cve­ta­jući uz skute vladara, često kar­di­nala, episkopa, patri­jarha i papa! Pojmite cinizam: inkvizi- tori se bave mag­i­jom. Rovar­i­ti iznu­tra izigrava­jući či- stun­ca! Zar to nije pakleno?

    (Cere­ka se)

    FJODOR:            (Nakon tauze)

    Znate li šta me najviše čudi?

    IVANOV: Pret­postavl­jam: pitate se kako oso­ba na takvom položa­ju u struk­tu­ra­ma može razmišl­jati na ovakav način?! Priz­na­jte, to Vas muči?… Najpre, ja ovo nika­da ne bih javno ponovio. Moje zvanično uveren­je je:

    (Nakašl­ja se, uzme tozu)

    “Vla­davina nar­o­da izraže­na kroz demokrats­ki izabrane i smen­jive insti­tu­ci­je obezbeđu­je najbolju moguću i najod­gov­orni­ju vlast! – Završen citat”.

    FJODOR:A rani­je, šta ste onda gov­o­rili, šta smo onda gov­o­rili?! (Zac­ere­ka se)

    IVANOV:(Pozerski)

    “Rad­nič­ka klasa ost­varu­je svo­je vitalne interese kroz dik­tatu­ru pro­le­tar­i­ja­ta koju pred­vo­di nje­na avan­gar­da Par­ti­ja! Moliću: sa velikim P!”

    FJODOR:(Aplaudira) Bra­vo! Bravo!

    IVANOV: LJu­di su skloni zab­o­ravu. Niš­ta čud­no, Fjodore. Tako su feu­dal­ni gospo­dari preko noći prome­nili košul­je i navuk­li umesto nepodesnog teokratskog novo par­la­men­tarno ruho. Nar­avno tamo gde su im obla­porni buržu­ju dozvo­lili da opstanu. Tamo gde nisu – izum dok­to­ra Gijote­na otfikario bi im nadobudne tintare! Fike!

    FJODOR:(Sumnjičavo)

    I šta je dal­je bilo sa alhemičari­ma i magima?!

    IVANOV: Oni su potom napisali nove udžbenike istori­je, biologi­je, fizike, hemi­je… ponegde čak i nove Bib­li­je. Pre­ma novim teori­ja­ma nema Boga – nema ni đavola, nema ni mag­i­je, demona, niče­ga. Sve je puka sluča­jnost i zablu­da mračnih veko­va koje smo spako­vali na đubrište povesti. A sve zato da od sada mogu neometani da se bave zlom! ZLO U NOVOM VEKU STIČE PRAVO GRAĐANSTVA!. Znate li zaš­to su negi­rali Boga “mod­erni mislioci”?

    FJODOR:Ulazim u Vašu logiku, Ivanove. Zato da bi “gur­nuli pod tepih” Sotonu.

    IVANOV: Tačno. Oni jedan bez dru­gog ne pos­to­je. Nema Boga – nema ni đavola! Nema đavola – nema okult­nih vešti­na. Dak­le: slo­bod­ni smo da ih upražn­java­mo. Eno ga, Fjodore, pred oči­ma čitavog slepačkog čovečanst­va: Lucifer sa visoko uzdignu­tom bakljom razu­ma, oličen­je Novog doba prosvećenos­ti i racional­iz­ma! Ili je to mož­da onaj “pla­meni mač” kojim je naoružan Anđeo da spreči povratak ljudi­ma u izgubljeni raj. Sagra­di­ti gigants­ki spomenik Satani, zar to nije dovno?!

    FJODOR:Opila Vas izbor­na pobe­da? Ili neš­to dru­go, klas­ni druže.

    IVANOV:Da ne mis­lite da sam…

    Ulazi Ivanov­na u kućnom ošr­taču. Peškirom briše kosu. U trvi čas ne  Primeti Fjodora.

    IVANOVNA: Prokleti fen se pok­vario, a rekla sam ti da tre­ba poneti  još jedan… Oh, otkud vi?

    FJODOR:Baš dobro što sam Vas video. Već je vreme da se krene a  hteo sam neš­to da vas prupitam.

    IVANOV:Nju da pitate?

    FJODOR:Možda i oboje…

    ( Vadi iz džepa svilenu mara­mu sa ćir­il­ićn­im monogramom

          1. I. i pomir­iše je )

    Ova ešarpa je Vaša, zar ne?…

    IVANOV:Ništa ne odgo­varaj. Samo spokojno.

    Ivanov ustane.

    FJODOR:Video sam je na Vama jed­nom. A i par­fem je Vaš.

    IVANOV:Gde ste to našli, kažete?

    FJODOR:Zar ne, ledi Ivanovna?

    (Maše maramom)

    IVANOV:To što se mono­gram slaže, čak i parfem…Draga, koji ono  par­fem koris­tiš? Ah, “crna mač­ka”, koristi ga u ovom

    času bar deset hil­ja­da žena samo u našoj slavnoj državi.

    FJODOR:Zaboravili ste reći i – srećnoj državi, nemo­jte ja da Vas učim.

    IVANOV:Radije: pravnoj državi. Inspek­tore, ne pravite spletke! Pron­ašli ste tu mara­mu pri­likom pre­tre­sa, zar ne? Pa

    šta?! šta?! Fjodore, poli­ca­j­ci su skloni paranoji.

     FJODOR:Ivanove, mi smo pri­jatelji i ja to razumem. Vi ste na položa­ju, ali što više brbl­jate uver­avam Vas sve se više upetl­ja­vate. Zna­jte, pri­mora­vate me da pomišl­jam na neš­to još gore od onog što sam složio u glavi pre nego sam došao.

    IVANOVNA:  Kažite već jednom!

    IVANOV: Niš­ta ne izjavljuj! Blefira.

    FJODOR:Ono dvo­je se naknad­no u pritvoru seti­lo da je tajanstveni par koji je kri­tične noći bio kod njih pod maska­ma,  zapra­vo gospođa kojoj je, uzgred budu rečeno, šal ispao iza kauča… hm, “uzela” u boči­ci neš­to sperme od onog uzga­ji­vača poštenih jaja. Tako da je ta sper­ma nađe­na u oskr- navl­jenoj crkvi.

    Ivanov­na se ugrize za usnu.

    FJODOR:Govorite, gov­orite,  biće  Vam  lakše!

    IVANOV: Slušaj me, više niš­ta da nisi rekla. Ništa!!!

    FJODOR:Žao mi je, ali posle sve­ga, moraću da vas obo­je prive­dem na suočen­je. Na fotografi­ja­ma su vas pre­poz­nali. Na fotografi­ja­ma bez maski!

    IVANOV: Ne veru­jem Vam Fjodore Miha­jloviču! Nemate Vi nikak­vo legal­no pokriće. Gde Vam je pis­meno rešen­je o privođen­ju?! Znate li da sam ja oso­ba pod imu­nite­tom? Priz­na­jte, došli ste da ble­fovi­ma i poli­ci­jskim štoso­vi­ma ispi­pate puls? U svakom sluča­ju ovo što smo večeras raz­go- var­ali ne može se uzeti kao službeno saslušan­je… želim da tele­foni­ram. čak i da nis­mo pri­jatelji to pra­vo mi po  Ustavu pri­pa­da, zar ne?

    FJODOR:Ovde, predamnom… Umem ja da čekam i dočekam.

    Ivanov­na zag­n­juri šlavu u šake i rida.

    IVANOV:   (Utip­ka broj u mobil­ni telefon)

    Da, mogu li da raz­go­varam sa dežurn­im?… Savet­nik min­istarst­va. Da, ja sam vam bio u inspekci­ji, poz­na­jete mi glas… Recite mi da li je isled­nik Fjodor ostavio neku poruku za mene, očeku­jem ga… Služben­im koli­ma, zar ne? Pogleda­jte spisak službenih obi­laza­ka, da nije upisano?… Sam. Prijatno.

    (Preki­da vezu)

     Fjodor ga zabezeknu­to gle­da i kad shvati skoči. Ivanov ga obara na tod jed­nim karate udarcem. Nas­ta­je rvan­je na podu u koje se tosle kraćeg kole­ban­ja praćenog his­ter­ičn­im vriš­tan­jem uključi Ivanov­na na stranu muža. Savlada­ju Isled­ni­ka i vezu­ju ga za stolicu nješovim lisi­ca­ma. Ivanov mu izvuče iz sakoa revolver.

    FJODOR:Nastradaćeš Ivanove! Platićeš mi!

    Ivanov ga udari drškom revolvera po glavi. Ivanov­na istrči sa scene.

    IVANOV:    Kola su negde u blizi­ni ali si sam. Potce­nio si me. Ne bi ti nikome rekao na šta si natrčao, čak ni tvom omil­jenom debilu Volođi. Znam te ja.

    FJODOR:Kretenu! Završićeš na robiji!!!

    Ivanov­na utrči noseći kotur izo­la­cione trake.

    FJODOR:Gadovi!!! Vam­piri!!!

    Ivanov mu prilepi traku preko usta.

    IVANOV:Mobilni.

    Ivanov­na mu doda­je mobilni.

    IVANOV:(Utipka broj)

    Halo, VOLOĐA. Ja sam, savet­nik Ivanov.  Znate,  pre  pet min­u­ta naz­vao sam dežurnog i rekao mu da očeku­jem inspek- tora već više od sat vre­me­na. čudi me, on je pedan­tan čovek, to ne liči na nje­ga. Mis­lio sam da nije kod Vas?… Ha, šta ja znam, mož­da proslavl­jate izbor­nu pobedu?!… Tako, nije se javio. Onda, opros­tite na uzne­mi­ra­van­ju u ove sate. Laku noć.

    (Prekine vezu)

    Hladne alge i korali biće tebi grob.

    IVANOVNA: (His­ter­ič­na, promenjena)

    U jeze­ro!!! U jezero!!!

    IVANOV:Znaš kad mi se sve smuči­lo?… Davno, još sam bio očarani

    član Guberni­jskog komite­ta: GU-KA. Onda, desio se slučaj.

    Ivanov seda u stolicu. Dok Ivanov­na his­ter­iše i rida on tri­talju­je tom­tus i triča.

    IVANOV: Romeo i Juli­ja na naš sel­jač­ki način. Ko zna koji put ista priča. Ja – mla­di krelac moz­ga napumpanog u par­ti­jsko­jškoli. Uostalom, sećaš se i sam tih dana… NJih dvo­je, različi­tog etničkog porekla doživeli su osudu ne samo porod­i­ca već i čitave usm­rdele varoši! A šta smo mi – “avan­gar­da pro­le­tar­i­ja­ta” – radili? Da ih mož­da nis­mouzeli u zašti­tu? Brat­st­vo pro­letera, uki­dan­je razi­ka, plan­e­tar­na ljubav pot­lačenih klasa! Umesto da ih zaštiti­mo, pomognemo, mi smo gledali svo­ja birokrats­ka posla. A njih je proguta­lo jeze­ro. Iste večeri kada je drug Gen­er­al­ni sekre­tar poho­dio našu varoš i kada smo mu ponos­i­to gov­o­rili kako su međuet­nič­ki odnosi kod nas na najvišem nivou – zabo­ga nije više onaj stari, truli poredak… Vidiš, onda sam shva­tio da mi zapra­vo ne želimo niš­ta osim da preži­va­mo na punim jasla­ma i da sto­ga moramo propasti! Imali smo apso­lut­nu vlast a nis­mo se potrudili da podrži­mo pojed­ince koji su svo­jim živ­o­ti­ma dokazi­vali da je ide­ja živa! Draže nam je bilo mal­o­građan­sko mrtvi­lo, lakše je bilo korum­pi­rati nar­od poboljšan­jem živ­otnog stan­dar­da inos­tran­im kred­iti­ma koje smo tajili kao zmi­ja noge… Znaš šta, kad već nema vrline, nema  pravde,  nema  ple­meni­tosti  –  o  čemu  sam  ti  stal­no gov­o­rio vole jedan – onda postan­i­mo Fausti, pretvo­rimo se u sluge demona. Oni ima­ju jed­nu veliku pred­nost: nisu lice­meri, iskreno preziru lep­o­tu i prav­du. Tako sada imamo novi poredak. Vrli­na je u demonokrati­ji koju iz- građu­je­mo oprav­dano u zapećku, tamo čisti cipele veli- kaši­ma. Tako i tre­ba, jer svet, ovi lju­di, žele obmane – pa daj­mo im onda! To će biti kaz­na, to jeste kaz­na, poko­ra! MI SMO KAZNA SVETU!!!

    Usta­je, pri­lazi Fjodoru i strgne mu traku sa usta. Fjodor je nem da bilo šta kaže, gle­da oči­ma punim stra­ha. Ivanov ga ščepa za gušu i na silu mu otvori usta u koja ugu­ra cev revolvera. Ivanov­na se baca na tod i ruka­ma obu­j­mi kole­na Fjodoru ne dajući mu da mrda.

    IVANOV:    MI GOSPODARIMO SVETOM!!!

    Pucanj. Mrak. Gro­movi. Huk vetra. Iz alhemi­jske retorte na scenu kul­ja  sumpor. Muzika.

    Desna strana: Veli­ki inkviz­itor obas­jan “topom” lagano svlači kuk ljicu. Jeziv smeh. Ivanov pokazu­je lice.

    Zavesa.