Kvartida i „tuđinstvo u nedrima”

Lat­est posts by Man­ja Topalović (see all)

     

    (Šaban Šarenkapić, Kvar­ti­da, Dar­ma Books, Beograd, 2020)

     

     

    Gleda­jući kroz ros­no stak­lo pro­zo­ra iza kojeg tut­nji razvuče­na sli­ka zime nepoz­natih pred­jela, pita se da li je, u ovom koš­maru, nje­na domov­ina samo njen jezik? (55)

     

    Roman Kvar­ti­da, pre nego što sus­retne čitao­ca sa užasi­ma nepo­jmljive pat­nje, surovim i otuđu­jućim iskustvi­ma, prvo izne­nađu­je čitao­ca svo­jim jezikom, koji isto tako katkad osta­je nepo­jmljiv i neprepričlji­vo čulan kao i bol. Iako bro­ji nepunih osamde­set stran­i­ca, knji­ga Šabana Šarenkapića pred­stavl­ja jedan obi­lan ver­bal­ni poduh­vat, a priča o jed­nom kvar­tu posta­je celovit pes­nič­ki kos­mos. Autor je o svom odno­su pre­ma reči pode­lio da u njoj traži sagov­orni­ka, u neku ruku i sap­at­ni­ka, veru­jući da reči nose sećan­ja i otvara­ju dija­log sa oni­ma koji bi bez njih već odavno bili zab­o­ravl­jeni. Kako je rekao u inter­vjuu objavl­jenom na por­talu za kul­tu­ru i književnost Strane, „riječi­ma pam­ti­mo ljude, drage i one daleke”. A pogo­to­vo u „starin­skom gov­oren­ju”, koje odliku­je autorov stil, „stanu­je poez­i­ja, umjet­nost riječi”. Ipak, otkriće­mo odmah, veru­je­mo da je u pitan­ju neš­to sasvim dru­go od del­jen­ja i bežan­ja od samoće – jer to ipak može ponu­di­ti sva­ki roman dovoljno pris­to­jan da ne naruša­va ukus i navike svaki­dašn­jeg čitao­ca. Napro­tiv, Šarenkapićev jezik je začu­dan, zase­ban, jedin­stven – da li takav jezik može saopšti­ti ipak neš­to više od jednog sasvim trans­par­entnog i komu­nika­tivnog sti­la? Ako se prise­ti­mo Ovidi­je­vih čuvenih sti­ho­va poez­i­je iz izg­nanst­va, gde pisan­je pesama među ljudi­ma koji ne razume­ju nje­gov jezik pore­di sa ple­san­jem u mraku, opet se sus­reće­mo sa ide­jom „užasne šut­nje” o kojoj gov­ori Šarenkapić. Ipak, upra­vo taj neprozirni ples u mraku u Kvar­ti­di dobi­ja uni­verzal­ni značaj. Zato će pitan­je uni­verzalnog i jedinsvenog, koje je kao tak­vo sadržano u samom poet­skom jeziku tek­s­ta, prožeti i sve velike teme ovog romana, od poje­d­i­načnog telesnog iskust­va do iden­tite­ta i istorije.

    Poet­i­ka kvarta

     

    Kvar­ti­da je mem­o­ra­bil­i­ja jedne išče­zle pazarske mahale, pri­vatnog kos­mosa za kakve istori­ja ne haje puno. Taj kos­mos je pre sve­ga sagrađen na nivou jezi­ka, čije značen­je pros­ečnom čitaocu vrlo često izmiče. Ipak, da je u pitan­ju puko sećan­je na jed­no min­u­lo vreme, roman ne bi za nas i za književnost imao mno­go znača­ja. Ali, napro­tiv, upra­vo je ta radikalno pri­vat­na istori­ja, ličan jezik ono što podupire uni­verzal­ni smisao tek­s­ta – tačni­je, ono što dovo­di u pitan­je uni­verzal­nost kao takvu.

    Posre­di je, naime, sandžač­ki jezik koji naiz­gled stvara osećaj zav­iča­ja. Ipak, jezik kojim se pripove­da o mahali je pre sve­ga idiosinkrastičan poet­s­ki izraz koji obilu­je čul­nim i, ponekad, uzne­mi­rava­jućim slika­ma. Kao takve, one sve­doče nemoć da se gov­ori sa dis­tance o velikim stvari­ma, već kao trau­ma, uvek se vraća­ju na isto mesto, neposred­ni pri­zor užasa. Sto­ga, umesto oseća­ja pri­pad­nos­ti zav­iča­ju, i sa njim samom živ­o­tu, ovaj poet­s­ki izraz čini se da gov­ori jezikom koji je pre­ma istori­ji i sop­stven­om iden­tite­tu ostao nemušt, gov­or izg­nanst­va. Tek u sluča­jn­im trenuci­ma gde se značen­je dodirne sa nepo­jmljivim iskustvom živ­ota koje ga nadi­lazi, čini se da je na tren pre­mošće­na samoća koja je otuđi­la meštane:

    Sve u čemu blista, zbog čega se radu­je, ne može da obuh­vati umom, ali se dobro podupire ruka­ma. Spuš­ta oči kad god se gradi­vo, na dosad­nim časo­vi­ma, dotiče istin­skog živ­ota, zri­je­van­ja. U tom mjes­tu, odjed­nom, presta­je da pos­to­ji grani­ca koju, s jedne i s druge obale na mod­roj rije­ci, mješ­tani prelaze ne mis­leći na nju, koja ih, od mal­ih nogu, čak i u snovi­ma, pod­sjeća da se samoća, u metežu mnošt­va, zau­vi­jek provuk­la kroz njih. (32)

    Za meš­tane, zav­ičaj više ne obita­va u nji­hovom kvar­tu, nji­hovoj mahali, već je izg­nan u reči. Ali te reči više ne pri­pada­ju sim­boličkom poretku koji čini tki­vo istori­je, poli­tike i društ­va, svakog razumljivog diskur­sa koji se deli u zajed­ni­ci. One posta­ju začud­ni i jedin­stveni izrazi jednog nemog iskust­va, odnos­no iskust­va koje više ne može­mo „obuh­vati­ti umom” (32). Samim tim što se iskust­vo ne može obuh­vati­ti umom, ne može se ni podeli­ti, što isho­di oseća­jem ontološke otuđenos­ti i samoće kvar­tide. Ipak, tamo gde jezik presta­je da označa­va, telo počin­je da govori.

     

    Jezik, telo i identitet

     

    Ma koliko gov­o­rili, naša čula su uvek nema. Uvek osta­je nesaopš­tivi ostatak telesnog iskust­va koji nadi­lazi sva­ki pokušaj razumevan­ja i sim­bolizaci­je. Ako iden­titet nije niš­ta dru­go do našeg pokuša­ja da artikuliše­mo svo­je ner­azumlji­vo telo, kao što tvr­di Žak Lakan, šta je onda taj začud­ni neizre­civi deo nas, ta nepo­jmlji­va jedini­ca koja ne nalazi svo­je mesto u zakonu društvenog poret­ka? Dru­gi je taj koji nam omoguća­va da se imenu­je­mo i artikuliše­mo, da upiše­mo iden­titet u soci­jal­ni poredak. Uko­liko je taj pro­ces na neki način osu­jećen, u našem biću osta­je neoz­nače­na rupa, prvo­bit­na trau­ma, jedin­stve­na i „užas­na šutnja”.

    Ida, junakin­ja čije ime se ure­zu­je u naslov romana, posta­je deo topon­i­ma, a sam kvart deli iskust­vo jedne devo­jke i, tačni­je, žen­skog tela. Od počet­ka romana, pra­ti­mo istori­ju kvar­ta para­lel­no sa Idin­im prob­lematičn­im otkri­van­jem svog tela, kako na nar­a­tivnom tako i na jez­ičkom nivou. Ida osta­je bez majke po rođen­ju i odras­ta sa ocem koji gubi vid pre nego što je ona ušla u devo­jašt­vo. Samim tim Ida osta­je neo­bično uskraće­na za smisao svog tela, pa tako i iden­tite­ta, što vidi­mo još od njenog prvog sus­re­ta sa žud­njom vršn­ja­ka, čije pobude ne razume, niti kako su one vezane za nju. Sa druge strane, sam opis kvar­ta oslan­ja se na naglašene oneo­bičene i jedin­stvene slike čulnog užit­ka koji prodire u istori­ju. Kvart koji iskače iz istori­jske ose, kao i Ida koja pokuša­va da pron­ađe smisao tom čud­nom pos­to­jan­ju u sopsvenoj koži, obo­je pred­stavl­ja­ju te suvišne jedinice, pre­više poje­d­i­načne i nesaopš­tive da bi pri­padale društven­om poretku.

    Novi društveni poredak ne donosi samo promene u načinu živ­ota u mahali, već i novi hib­rid­ni iden­titet žene, koji maha­la ne uspe­va da poj­mi, tako da Ida još jed­nom osta­je telo bez značen­ja – ili barem poz­natog žen­skog identiteta:

    Fer­i­jal­ni savez, u čiji se rad Ida uključi­la, žestoko je napadanut u sum­n­jičen­ju da kvari omlad­inu, da uvo­di pogane navike u pon­ašan­je smjernih žena, da unosi pomet­nju u živ­ote famil­i­jarnih i poštenih lju­di. Svi počin­ju da izb­je­gava­ju Idu. Oni koji ne smi­ju ni da joj se pri­b­liže, nadi­je­va­ju joj ime najveće pogrde: fab­rikuša. (32)

    Kao što je sva­ki oblik suviš­ka neoz­načivog uži­van­ja jedinsven i poje­d­i­načan, tako i jezik može biti neprozirni izraz izvan označenog – ili dozvol­jenog zado­voljst­va – što nas, najzad, dovo­di do pitan­ja zakona, jezi­ka i ideologije.

     

    Istori­ja, ide­ologi­ja i pri­vat­ni jezik

     

    U poza­di­ni priče o kvar­ti­di, odvi­ja se vreme velikog društvenog pro­gre­sa koji je živ­ot kvar­tide odgu­rao na svo­je mar­gine. Tito­va soci­jal­is­tič­ka Jugoslav­i­ja je ned­vo­jbeno zapamće­na je kao zlat­no doba – jer jezik poli­tike nije trpeo raz­liku i nije mogao da obuh­vati nes­reću, taj višak iskust­va koji izlazi izvan njenih ide­ološk­ih okvi­ra. Tako pro­gres raste u kvar­ti­di kao stra­no telo, kao nežel­jeni poljubac koji se pri­h­vati, ali nikad ne razume. On obesmišl­ja­va telo same kvar­tide i, kao i Ida koja zatrud­nevši opa­su­je i kri­je stom­ak u kom raste plod, „nje­na plašn­ja od krvi i živo­ga mesa” (36), tako i kvar­ti­da ne razume i ne inte­griše to telo koje nemi­novno u njoj raste. Zato jezik romana posta­je jez­grovit, gust, kon­den­zo­van u nat­u­ral­is­tičke pes­ničke slike koje mapi­ra­ju telo kvar­ta, dok istori­ja, poli­ti­ka i pro­gres osta­ju nagov­ešteni u elip­sama, ali nikad inte­grisani u telo tek­s­ta. Najzad, taj neoz­načeni Idin porod, koji se rađa kao ontološ­ka lutal­i­ca, „od oca nepoz­nato­ga, od čov­je­ka bez kon­taka­ta i obaveze pre­ma potom­stvu” (42), ujed­no je i pripovedač romana. On nije samo nahoče svog biološkog oca, već i istori­je koja je bezobzirno napusti­la svo­ju decu.

    Te skit­nice su ostavl­jene da nemo strada­ju, ali odsust­vo patetike u pripovedan­ju o užasi­ma propasti, smr­ti, ubist­va, samoubist­va, zlostavl­jan­ja upra­vo jeste i odsust­vo smis­la tih događa­ja, nemogućnost da se smis­leno obuh­vate i žale, već osta­ju kao neiz­načene rupe, „užasne šut­nje” koje huče kroz biće. Dok su male sud­bine i poje­d­i­nač­na iskust­va bili kon­trateža velikim nar­a­tivi­ma, ovde oba biva­ju zah­vaćeni elip­sama u tek­stu. Rečenice ne komu­ni­ci­ra­ju sa onom sledećom, jer bi tak­va kauzaci­ja navela čitao­ca da poveru­je da takvi događa­ji mogu imati nekog smis­la. Ali smisao se stvara upra­vo u tiši­ni između redova:

    Zab­o­ra­vivši da je ikad bio čov­jek u milosti mla­dosti, sag­in­je glavu u lavor i, u glavu, ispalju­je užareni metak. 

    U dalji­na­ma pob­je­donos­no gruha­ju topovi raz­jed­in­jenog svijeta. 

    Umro je Josip Broz Tito. (35)

    Pored ovakvih elip­si, takođe tre­ba primeti­ti da je tekst goto­vo u celosti pripovedan u sadašn­jem vre­menu, što je neo­bično za jed­nu povest koja se po prav­ilu pripove­da sa jed­nom vre­men­skom dis­tan­com. Ova priča, napro­tiv, neposred­no sve­doči svako zbi­van­je, tako da nji­ho­vo objašn­jen­je izosta­je, a osta­je nedokučivi, i samim tim zas­trašu­jući, živ­ot pun neprozirne telesnos­ti. Tako apso­lut­na samoća jednog nedeljivog iskust­va posta­je uni­verzal­na tema ovog romana, dok nje­gov jezik, koji gubi svo­ju komu­nika­tivnu funkci­ju, posta­je jezik tela koje govori.