Magnolija

Lat­est posts by Šimon Cub­o­ta (see all)

    .

    .

    Mag­no­li­ja

    .

    spuš­ta­mo se obod­i­ma sobe

    u pros­tor ispod ogledala

    sveća pada na pod

    i taj trenu­tak lju­di će nazvati

    suton

    puko­tine na tvo­jim usnama

    samo su pre­sušene reke,

    kop­na za one

    koji se nika­da neće vratiti

    naša pro­laznost postaće

    neost­vareno vreme

    i niko neće vide­ti svetlost

    koja ulazi kroz prozor

    nakon četrde­set devet godina

    kiše

    otvaramo vra­ta

    nes­ta­ju ruke

    .

    .

    Sub­li­maci­ja

    .

    zeml­ja mir­iše na kolena

    i na neost­vare­na naručja

    koja ostavl­ja­ju senku

    po uglovi­ma

    oda­je izgubljenost

    put­nici­ma koji su naslutili

    šumu

    pred našim nesigurnostima

    kam­bri­jum izgara

    kroz t®ajnost kamena

    u tiši­ni nas­ta­je reka

    nedaleko od nje

    jedan čovek prolazi

    sa isključenom bater­i­jskom lampom

    podiže jabuku sa zemlje

    ne zna­jući

    da na pro­zorskom staklu

    njeno dis­an­je

    ostavl­ja trag

    nepoz­natih prstiju

    .

    .

    Dvoriš­ta

    .

    u polum­raku

    završava­ju se naručja

    osvetl­java­mo

    tople pejza­že pluća

    i zatiče­mo šumu

    davno odne­senu iz mesta

    gde nes­ta­je istok

    otkri­va­mo neograđeno dvorište

    između nas

    pretvoreno u pamćenje

    i nika­da neće­mo znati

    da su svi prozori

    odu­vek bili otvoreni

    jed­na ruka

    ispruže­na

    kroz ivice fotografije

    dotiče mesto

    isku­pljen­ja

    .

    .

    Čisti­na

    .

    podigli smo težak kamen

    ispod nje­ga ležala je bela ptica

    i moj oka­men­jen pokret ka tebi

    u pros­toru

    koji nika­da nije ni postojao

    osvrće­mo se ka mestu

    što više nije dokaz našeg oblika

    između

    zaus­tavl­jan­ja i kretanja

    tvo­je ruke su čin zaboravljanja

    one povlače crtu

    na mes­tu

    gde ne može­mo da doh­va­ti­mo krošnje

    to nije Mesopotamija

    to nije strah od visina

    ispod kože

    nas­ta­je zemlja

    .

    .

    Isak

    .

    ne pre­osta­je ništa

    osim trago­va potopa

    i još uvek neotkrivene

    topline

    u kojoj te

    gubim

    sa druge strane odraza

    pret­varaš se

    u značen­je okeana

    zbog nežnos­ti

    crvene oseke

    otkri­va­ju

    Isakove ruke

    nepovrat­no izgubljene u mesečini

    želim da te saču­vam od trajanja

    želim da se vratim

    u sve što je osta­lo izvan okvira

    u trenu­tak pre slabosti

    odak­le si došao

    .

    .

    .….….….….…Iz rukopisa Kam­bri­jum

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .

    .