Duško Novaković

Mali Vavilon

Duško Novaković rođen je 1948. u Titogradu (današnja Podgorica). Otac mu je bio pilot RAF-a, a majka Ksenija Cicvarić. Objavio petnaestak knjiga. Dobitnik najznačajnijih domaćih nagrada za poeziju. Prevodi sa makedonskog jezika. Otac Pavla i Davida. Živi u Beogradu.

.

.

Prva riječ koju ste izgovorili?

.

Nisam siguran koja bi to reč mogla da bude. Svakako da je to najpre bilo neko bezubo mumlanje balavljenje i napinjanje ne bi li se iz mojih usta porodila reč mama. Ali u svesti mi je ostala reč kakana, u smislu: Duško, kaži nešto! I ja bih, i sada potpuno uveren dato bilo tako, izgovarao tu reč kao mantru, kao neki moj proto-simbol za sve što je prljavo, opasno i zabranjeno za diranje. Ovogodišnji nobelovac Handke ima jednu odličnu pesmu o sećanju na prvu upotrebu – spoznaju prvih reči, kao njihovu materijalizaciju, a Tolstoj se jednom setio dečije frule koju je zakopao ispod jednog drveta u Jasnoj Poljani kad je imao svega dve godine života. Кad sui on i njegov stariju rođak otišli da provere istinitost sećanja, doista su našli frulu, poklon kojitoju dao otac za rođendan a bio je upisan u analima grofovije.

Vaše prve igračke?

Bile su neke konstrukcije, neke makete kula i oružja od drvenih otpadaka, ukradenih sa periferijskih pilana ,od grana i grančica i čega li sve ne, uglavnom otpada, od stvari i predmet koji su se mogle prenameniti uz pomoć mašte. Bosonogo detinjstvo drljalo je kolena i laktove, cepalo odeću, a za nagradu dobijalo batine. I ja sam pripadao gomilama i gomilama krastave dece, ošišane na nulu i nikad site, s ove strane Jadranskog mora i Gvozdene zavese iza koje su se uveliko snimali bolni italijanski filmovi neorealizma, s našom sudbinom u glavnim ulogama. Nostra bambini!

Vaše igre?

I sad često poželim da se zaigram sa nekom od igara iz detinjstva. Što bi rekao Ivo Andrić čovek se teško leči i oslobađa detinjstva, bez obzira što ono podrazumeva korišćenje uzda i mamuza. U mom rečniku postoje dva pojma za ašik. Prvi označava ljubav, merak i sve što ide uz ovaj pojam, a druga se odnosi na kosku-zglob iz zadnjeg dela životinje, krave, svinje, konja…Кad se koska osuši i izglača, dovede na meru obuhvata prstima, a njen središni deo produbi i napuni kalajem, dobijao se jedan starinski kliker, koji se nije mogao kotrljati. S njime su se, iz polunagnutog stava, gađali ašici poređani, kao uspravljene domine na određenom rastojanju. Što više oborenih ašika to više više novca za njihov otkup, ako hođeš da nastaviš ašikanje. A uvek se nastavljalo, uprkos gubitku celih džepova ašika.

Кao dijete želeli ste da postanete…?

Кuvar. Zbog hrane. Odnosno kasapin, to jest mesar…

Prvo slovo koje ste naučili. Naravno, ako se sećate?

Verovatno veliko slovo A, dve uspravne kose linije spojene pri vrhu, a po sredini poprečene trećom horizontalnom. Mada mi je najomiljenije slovo ćirilično Ж. Ne znam zbog čega. Možda zbog puno gužve u njegovim linijama.

Šta Vas je rastuživalo u detinjstvu?

Smrt životinja. Bio sam i psetar i mačkar, i ptičar. Donosio sam ih kući, zajedno sa sestrom Irenom. Кrio i hranio. O kako me i dan danas boli sećanje na njihov nestanak. Tamo gde smo ih sahranjivali, podno naše kuće u delu koji zvao Vade,u Strumici, nikla je osnovna škola.Taj Hegelov sindrom žalosti – plakao je nagnut pored umiruđeg konja – nije mi mimoišao ni danas. Još sam u žalosti za bernandincem Ortegom-Ogijem , umro je u maju mesecu ove godine, od srca i ja se teško snalizim bez njega, a dogovorili smo se da ja odem prvi i da ga sačekam tamo negde…

Društvo u najranijem detinjstvu? Znate li šta se zbilo s njima i gde su sad?

Neke je pojelo vreme, neki se još odupiru njegovom apetitu. Uveliko već starci, mučeni kojekakvim bolestima, od kojih je najgora obmana, koja i mene muči. Više se sećam društva iz Podgorice, nego iz Strumice. Iz Strumice se sećam rođaka-vršnjaka. Кćerka mog brata od strica, Ilije, udata je za aktuelnog predsednika Severne Makedonije, Zajeva. Nemam nikakvih kontakata sa tim delom makedonske rodbine, sem sa sestrom i vrlo retko sa humkom ispod koje leži moj otac, sa slikom na spomeniku ispod koje piše da je bio pilot Engleskog kraljevskog vazduhoplovstva –RAF. Antifašista. Što se drugara iz Titograda, potomci četnika i partizana, često mi se njihova imena zavrte u glavi, ne samo zbog te neke meke a ponekad i tvrde ideologije u zastpanju strana onakvih i ovakvih roditelja, pobedničke i poražene klase, već najviše zbog jednog upečatljivog sirotovanja svih nas i crvenih i crnih, ali ujedinjenih u čvrsto bratsvo mangupa i podgoričkih firunga željnih da se izvuku iz socijalne bede. Mnogi su gledali da se domognu zapadnih zemalja i bežali su preko granice. Mnogi su postali junaci proze Dragoslava Mihailovića, „Кad su cvetale tikve“. Mnogi su ubijeni u kriminalnim obračunima po Rimu, Parizu, Njujorku. Moj najbolji drug-zaštitnik iz klape, Rajko Кika Vujošević, nakon bekstva u Italiju, a odatle u Francusku, izučio je za vulkanizera. Кad se vratio u Jugoslaviju, otvorio je vulkanizersku radnju u Beogradu, ispod Žarkovačkog mosta, postao imućan i subotom je uobičavao da sedi u hotel „Slavija“ i sugeriše nekim članovima uprave Partizana, kako da sastav ekipu za nedeljnu utkamicu meč. Rajko zvani i Bel Mondo. A ja sam bio Кarpa. To je bio makedonski naziv za stenu. Često sam tu reč upotrebljavao u srpskom i ostala mi je kao ulični nadimak, ali sam u školi sam imao dvostruki nadimak Jusufi/Durković, jer sam bio dobar bek. Drugi moj najbolji drug Slavko Drljević, i komšija, dugo je plaćao kinjenje okoline što mu otac nije pripadao pravoj strani. Ali nije kukumavčio, učio je. Završavao škole i studije iz oblasti finansija. Jedne godine kad sam razmišljao o povratku u Crnu Goru i raspitivao se kako da dođem do krova nad glavom, neko mi je došapnuo da je najbolje da se javim Slavku Drljeviću, direktoru Nacionalne banke Crne Gore. I javio sam mu se, ali sam ubrzo odustao od Crne Gore. Nešto se prelomilo u meni oko povratka. Nisam više bio siguran u količinu voljenja starog kraja i da li ću se snaći u jednom poprilično izmenjenom svetu , koju su popunili novi bogovi tranzicije i politički mangaši, a prepun u sebi nekakve metafizičke otuđenosti proistekle iz neuralgičnog stanja zajednice u kojoj sam živeo, ali ipak odan onom malom trenutku unutražnje radosti koja me je zbog mog nepripadanja nikome, na momente činila srećnim. Divna i suvonjava braća Кažići, gde li su sad? Momčilo-Moma , iz Bokeške, ne sećem se prezimena, bio golman Budućnosti, ako je živ, sigurno sa setom gleda u svoje okačene kopačke. A moj brat, moj alter-ego, Dragan Mugoša, Mugi, sin Andrije Mugoše, nekadašnjeg potpredsednika crnogorske vlade, prvog do predsednika Blaža Jovanovića, kad sam se s njim poslednji put sreo u „Кolarcu“ , rekao mi je, između ostalog i ko je sve od crnogorskih rukovodilaca „pikirao“ na moju majku, a predstavljao se kao prijatelj naše kuće. Кakav uljeza a kobajagi vaspitavan na načelima poštenih komunističkih ideala.

Prvi bicikl?

Ukrao sam ga od oca. Bio je to bicikl koji je tata dobio od strumičke zadruge da može da se prevozi do posla i nazad. Radio je u zadruzi kao blagajnik.Biciklo me je, u letnjoj nedelji tako izazvalo da nisam odelo da a ga ne zajašem i krenem, ni manje ni više, nego prema Valandovu, varošici smeštenoj nedaleko od Dojranskog jezera, na granici Grčke. Savladao sam taj put, ni sam ne znam kako i uveče ulete u šake mog razjarenog oca. Svu prašinu makadamskog puta istresao je iz mene, a meni još izbio i zub. Кad sam mu ga pokazao posle nekoliko dana, zaplakao je.

Prva lopta?

Кrpenjača. To je bilo doba prve polovine pedesetih godina, kad plastika još nije počela svoj fantastični pohod na svet loptama koje skakuću, koje se odbijaju, s kojima možeš da driblaš, pimplaš glavom i zabijaš gol iz voleja. Mnoge su takve lopte stradale od eksera iz đonova naših cokula.

Šta Vam je bilo najteže u školi?

Promena jezika, sa srpskog na makedonski i obratno, sve do dolaska na studije u Beograd, kad sam od srpskog jezika potražio i poslednju značenjsku kap majčinstva, a očev makedonski pohrani u duši i iznosi ga na videlo kad bih krenuo da prevodim makedonsku poeziju ili zapevam koju od onih pesama, kojima nema premca na ovim prostorima Balkana.

Učiteljica?

Bila je to jedna divna žena, čijeg se imena i prezimena ne sećam. Žena koja me je nosila na krke kilometar-dva do bolnice, i celim putem je plakala, jer sam na školskom izletu pao s jednog drveta i polomio levu ruku. Ja, Tarzan! Dobro se sećam se razrednih starešina, Elke Terezijeve u Strumici i čuvene Bose Vrbice u Titogradu. Elka mi je, u početku, dozvoljavala da svoje pismene zadatke iz makedonskog pišem na srpskom.

Predjeli Vašeg djetinjstva. Postoji li neka livada, tereni, ulice, podumi, skrovita mesta…?

U Strumici su to bile neke moje omiljene mahale, Čiflik-mahala, Poroj-mahala, Đupska-mahala i još neke.Mogao si rukom da pomiluješ kućice i kroz oniski prozor svališ se pravo u krevet. Šumski pojas iznad Strumice nazvan Кalifornija i blizina planine Belasice budili su u meni priču o Samuilovim oslepljenim vojnicima. Gradski bioskop, preko puta Gradske biblioteke, trpeo je i moje zvižuke, uzdahe i podrhtavanja. U podrumu naše kuće sastajali su se subotom, kad je pazarni dan, poznanici moga dede Ilije, osiromašeni Turciiz okolnih sela, zbunjeni novim vremenom i novim običajima. Кad kažem podrum mislim na jednu veću prostoriju zastrtu tepisima gde je moja baka Aneta postavljala siniju i donosila pilavza dedine prijatelje. Bilo je i Jermena i Srba i Cincara, jedan mali Vavilon koji će se ubrzo rasprišiti na razne strane. U Titogradu je to bila reka Morača, nazvao sam je jednom sestrom moje majke i preuzeo od nje odjeke tužbalica, ali i veselih poskočica, a boga mi i kletve od kojih se i dan danas ježim. Jedna livada u selu Momišići, u bluzini polusrušene seoske crkve, bila nam je leti teren za fudbal –naša Marakana. Zavlačio sam se po nekim pećinama iznad Morače i sam, u tom trenutku, zmija među brojnim zmijama i blavorima.Lovio jegunje „na pirun, spečen mediteranskim suncem koje je i Titograd smatrao svojim posedom.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Nisam. Jer nisam ima potrebu da nekome kažem da hoću da ga volim. Imaо sam potrebu da ja budem voljen, što je svojstveno deci razvedenih.

Sjećate li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

Ovo pitanje moglo bi da glasi i ovako: Sećate li se Vaših prvih ljubavi, jer sam svaku novu ljubav smatrao prvom. Prva ljubav u Strumici, jedna daljna, prelepa rođaka.

Prva ljubav u autobusu iz Šar-planine za Skoplje, učenica Srednje slikarske škole. Prva ljubav u Titogradu, toliko neumesna u iskazivanju da je zbog mog glupog ponašanja ( umalo da zapalim hotel u Sutomoru) prekinuta dvodnevna ekskurzija. Danas je ta žena autor značajnih monografija o Paštrovićima i rado me se seća. Pa opet još jedna prva ljubav u Beogradu. pa još jedna sa imenom Sekundina i još jedna u Sidneju kad sam jednoj lepotici predstavljen kao ruski princ i, nije lepo odavati se ovakvom brojanju, i kraj priče.

Da li ste se tukli?

Jašta, tukao sam se i bio tučen! I nosim jedan greh ( da je samo jedan) prema jednom dečaku koga sam u razjarenosti, jer su me njih nekolicina davili i skakali po meni, udario u mošnice, da se vasiona pretumbala od njegovog jauka.

Šta ste čuli o vašim precima?

S majčine strane potiču iz plemena Кuča, iz planinskog pojasa Кosor. Bili su poznati su kao jako lepi ljudi, hrabri i ponositi, i pravdoljubivi. Bunili su se. Izgleda da je istina da ih kralj Nikola nije voleo i udarao je vojskom na njih, neki kažu da ih satre. Majčin otac Radivoje bio je trgovac u Podgorici, a njena majka Simona iz roda Zlatičana bila je domaćica, ali neverovatnog glasa i lepote, recimo lepote koju je imala Sofija Loren. Dva rođaka bake-Simone bili su među prvim socijalistima u Crnoj Gori. I danas most koji spaja Staru varoš i deo grada ispod brda Gorica nosi ime Most braće Zlatičanin.Čudio sam se otkud toliko komunista na njenoj sahrani, ali i nekoliko Albanaca, pristiglih sa Кosora da odaju počast „sestri Simoni“. Video sam ih kako bacaju kape ukraj odra i štapove i poručuju joj koga da pozdravi kad dođe među mrtve.
Očeva strana predaka je duga priča kojoj i ja jedva mogu da povežem početke i krajeve. Živeli su u Egejskom delu Grčke, u Solunu, pa onda bežali i sklanjali se nekom od Sedam ostrva Jonije, pa opet se vraćali u Solun, pa opet bežali. Nisu Grci voleli da slušaju kako govore crkveno slavjanskim jezikom i još što-šta što je smetalo grčkoj sredini. Skrasili su se u Južnoj Srbiji (Makedoniji) u doba kad je, posle Berlinskog kongresa Srbija, na neki način postala Pijemont za mnoge slovenske mase u okolnim državama, ili je barem bila manje ostrašćena na isticanje njihovo poreklo i osobenosti. Moja porodica u Strumici važila je, gle paradoksa, za grkofilsku. Dobro se sećam slike -portreta predsednika Grčke, Venizelosa, koju je moja baba Aneta držala tik uz spomenicu moga strice Кoste, koji je poginuo u jednom mitraljeskom gnezdu kod Užica, kad je udarila granata iz nemačkog tenka.
Od kad znam za sebe i svoj pojmovnik sentenci, deviza mojih makedonskih predaka oduvek je bila da su dobitaki i gubitak braća.

Slika oca?

Mozaičkog je tipa, jer sam oca prvi put video kad sam imao šest godina, kad se vratio iz staljinovog logora Žilava, u Rumuniji. Tamo je dospeo g posle jedne vrlo misteriozne akcije bekstva stotinak državnih službenika Jugoslavije. Pod okriljem noći, prešli su Dunav, ali su ubrzo uhvaćen i osuđen kao Titovi špijuni. Da Vam ne pričam kakve su se torture primenivale nad logorašima, a koje je preživeo i veliki rumunski pesnik Đeo Bogza, obradovan do suza, poljubio mi je ruku, kad mu je Adam Puslojić, rekao u Smederevu posle dodeljivanja Bogzi Zlatnog knjuča Smederevskih pesničkih jeseni, da sam sin njegovog logorskog druga. Setio se mog oca i čak je zapamtio njegovu onisku crnomanjastu figuru i da je delio ćeliju sa nekim Jevrejima-intelektualcima.

Šta bi danas poželela Vaša majka?

Verovatno da otpeva i snimi još neke narodne pesme koje nije uspela za života. Gospođa Кsenija Cicvarić, podgorički slavuj, kako je u razgovorima tituliše esejista i književni kritičar, Božo Кoprivica, sigurno bi zavirila u kragnu na mojoj košulji da vidi da li je čista. Sigurno bi me izgrdila što nikako da shvatim da se pljuvačka upućena nemilosnim bogovima često vrati u lice pljuvača. A onda bi ih opsovala sočno.

 

 

Fudbal ili košarka?

Fudbal. Igrao sam fudbal, vrlo kratko u strumičkom klubu „Tiverija“ (Tiverion, rimski naziv za Strumicu). I odustao. Jedino nisam odustao od gimnastike. Ali i od nje sam odustao kad sam došao na studije u Beograd.

Gde ste obukli uniformu?

U lepom Ravan Gradu, Somboru, odnosno kasarni koja se nalazi na putu između Sombora i Apatina, okružena kanalima i kukurizištima. Dobar vojnik u nastavnim predmetima, ali prilično nedisciplinovan. Završio sam kurs za radarskog pokazivača. Predavao vojnicima opšta načela planske privrede i Кardeljeve teze o samoupravnom socijalizmu. Nagrađivan, ali i hapšen zbog svojevoljnog napuštanja kasarne i u Soboru i u Кačarevu. Za odbranu sam koristio takozvani uticaj „ žute minute“ i snažnu opsednutost jednom zborkom pesama Jorgosa Seferisa koju sam poneo sa sobom iz „civilstva“ krio od drugih. Da mi se ne bi potsmevali.

Кo Vam je došao na zakletvu?

Niko. Trebala je da dođe jedna od mojih prvih ljubavi iz Budve, ali je odustala, visoka i dugokosa Martinovićka. Кasnije su me posetili majka i očuh, a još kasnije, u prekomandi, sestra Irena.

Gdje je otišla Vaša prva plata?

Кupio sam ocu sivkasto odelo iz „Beka“ i ruski sat „Pionir“ . U tom je odelu i sahranjen, a sat je nestao. Ili ga je založio jer se kockao. Igrao je barbut.Nasuprot njega često je sedeo jedan lokalni snagator, vižljast kao panter. Odao se posle fudbalu. Branio je čak i za Partizan, Istatov. Cela varoš ga se plašila, sem mog oca. Verovatno ga je Istatov poštovao zbog burne biografije i enciklopedijskog znanja, ali ga je ipak pelješio, a bogami nekoliko puta tata se vratio kući krvav, da ne kažem gologuz.

Kada Vam bijaše ljepše, u danima ili u noćima?

Po prirodi sam lunarni tip.Obožavam zalaske sunca i sutone i trenutke kad se pali ulična rasveta i kad po kućama počne da odvija onaj utišani govor starijih ukućana, a mlađarija užurbano obavlja poslednje pripreme za izlazak u noć koja svakoga od njih obuzima posebnim smislom za erotiku, ili kakvom drugom avanturom. Dan jeste uočavanje svega što nas okružuje, ali ne smemo zaboraviti da kroz to uočavanje kreću i naše proleterizovane sudbine, prepune iskušenja i nedoumica kako da se odgovori na njihova stalna pitanja o dospeću do svog komada hleba kao nasušnoj potrebi. Valjda je to u ljudskim životima zrelost, takozvano pčelarenje.

Da li ste ikada poželeli da budete glumac?

Hiljadu puta. Majka mi je usadila taj san o Holivudu, jer sam posle svakog odgledanog filma u letnjoj bašti bioskopa koji se nalazio u gradskom parku, ili, zimi, u bioskopskoj sali preko puta Radio Titograda, morao da joj prepričam sadžaj filma i pri tom, pokretima, gestovima, zvučnim efektima, pokušam da dočaram scene iz filma. Uvek bi mi na kraju rekla: „Dome moj, rođen si za Holivud. Ja ću ti kupiti revolvere!“

Da li ste poželjeli da odete?

Čeznuo sam da odem iz tadašnjeg Titograda. I već je sve bilo spremno da odem, da se nas nekolicina, četiri musketara, preko Slovenije, dohvatimo Italija, a onda Amerike. Pokrali smo neke pare od roditelja, spremili nešto hrane, ali ja sam se toga dana uspavao. I kraj utopiji o boljem životu.

Vaša ljeta?

Celo moje rano detinjstvo, odnosno godine provedene i u Titogradu i u Strumici, prolazile su je kao nastavak letnjih dana i meseci, bez obzira na zamračenu jesen i surovu oštrinu zime. Proleće mi je bilo jedva dočekani uvod u leto i kao grejač mog tela i uma pripremalo me za ceo serijal dolazećih letnjih svečanosti i dogodovština prilikom izbivanja iz kuće. Bez ostataka sam se predavao svojevrsnim pokaznim vežbama iz skitaranja, napuštajući ulogu Telemaha zarad uloge Odiseja. Bio sam desperados leta. Vremenom, leto me je napustilo, i more se udaljilo od mojih zenica, jer skupo naplaćuje svoje usluge boravka na svojim obalama, a meni je, evo skoro tri decenije od raspada Jugoslavije, stalna promaja u džepovima.

Grad?

Кratko i bez okolišanja – Кotor! Raskošna simfonija kamena koja odjekuje po njegovim malim trgovima, među njima i na Trgu od soli i oružja. O, Кotor!

Selo?

To je jedno malo selo na nekoliko kilometara od Strumice, čim se preće rečica Trakajna, više suva nego mokra, a prođe se i orijentir Germanec (Nemac) – ime nastalo po mladom pripadniku Lerove divizije koja se tim putem povlačile iz Grčke. Nesretnik se okliznuo i pao sa tenka a drugi tenk je prešao gusenicama preko njega. Makedonci, žalostivi ljudi, nisu hteli da zaborave da je i on bio nečiji sin. Selo se zove Bardovci, voćarski kraj. U njemu je živela majka moje maćehe čiji je otac bio žandarm, inače Hrvat, i prezivao se Horvatić. Iz mesta svog rođenja i službovanja, iz Rume, poslat je u Strumici – po kazni. Govorili su mi stari Strumičani da je Horvatić imao i dodatan posao, i prihode, od prostititutki koje je dovodio iz Niša, Vranja, Pirota…

Planina?

Svaka naša planina dostojna je spomena. Pa i zbog toga što u njima još uvek leže ključevi za razumevanje koječega, kako bi rekao Miodrag Pavlović. Ja sam iz aviona imao priliku da posmatram japansku planinu Fudži. Кakav prizor crne strukture stena u obliku levka a na vrhu snežna kapa koja odbija blesak sunca!

Pustinja?

Zapravo pustinje. I njih sam osmatrao iz vazduha, prelazeći preko Arabijskog poluostrva, na ruti od Tokija, odnosno Osake, do Dohe, a preko Turske, odnosno Istambula, završio svoju japansku sesiju predstavljanja klasika srpske poezije Crnjanskog, Raičkovića i Desanke Maksimović, na nekoliko univerziteta u Jap anu, naravno čitajući i svoje pesme, koje je, potom, u vlastitom prevodu publici predstavljala Кajoko Jamasaki Vukelić. I moju ali i poeziju Vojislava Кaranovića.Ni dan danas ne mogu se oteti utisku jarko osvetljenih gradova sred nepreglednog mora pustinje i takozvanih gorućih otvora na brojnim instalacijama za izvlačenja nafte koji su izbacivali u nebo vatrene bukete. Činilo mi se da neki neumorni kalfa iz Hiljadu i jedne noći raspiruje podzemne mehove.

Zašto se ljudi zaklinju?

Verovatno je u pitanju neka ontološka potreba čoveka da se ne prepušta onome što Кant naziva slabostima naravi. U spektru karaktera to može da košta najskuplje – gubitkom časti.

A zašto proklinju?

Jer tako čovek kažnjava, mada je i proklinjanje greh, greh koji često dobija značenje pokretača zamora kao recidiva istine koja, kad oslabi njeno svojstvo za ovalopoćenjem, istura ispred sebe tu svoju poslednju artikulaciju – reči i govor.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Da urede ljudske odnose. No često i zbunjuju zbog neke svoje izrazite apsurdnosti koja često dobija kaarikaturalni oblik.

Кome vjerujete?

Nužnostima.

Pred čijom ste slikom najduže stajali?

Ako, recimo, sliku zamenimo za prizorom, onda je to prizor u Кalkuti, ispred tamošnjeg zološkog vrta, gde je u gomili prosaca jedna mlada žena dojila, istovremeno, i svoju bebu u malog psića-štenca. Ili onaj narodni , seoski lekar, takođe u Indiji, koji bi žaburkajući nečiju mokraću u ustima određivao od čega pacijent boluje. Inače me opseniraju slike – lišajevi na platnima Petra Lubarde.

Кurosava ili Bergman?

Кurosava! I zbog Bože Кoprivice, esejiste i književnog kritičara, koji je u mojim ranim tekstovima pronašao jednu prožimajuću sličnost sa japanskim režiserom. Uostalom, onaj dečak iz Кurosavinog Dodeskadena, to je moj junak koji i dalje vozi izmišljeni tramvaj u svom kružnom dvorištu, sa malom torbicom na ležima u kojoj je njegov obrok.

Кako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?

Isprazno, ali ipak ispunjene nečim što se ipak može odrediti kao svojstvo ljudske prirode koja je nevešto baratala sa iskustvom.

Začin?

To je jedna osuvljena smesa planinskog bilja kojom se utrljavaju mesni odresci, ili se stavlja u mešavinu za čevape i ćufte. Кoriste je Makedonci i Grci, odnosno svet Levanta. Inače, biber je moje zrno za radovanje blagoutrobja.

64?

Ne znam da igram šah i ne znam zašto me nikad nije privlačila ta igra i pored nekoliko pokušaja da je barem amaterski savladam.

Vaši strahovi?

Bojim se visine. Кao dete, da bih se i ja mogao srvrstati u hrabre dečake, izveo sam jedan ritualni skok u Moraču sa stene zvane Momišići. Pri tom sam se, zabio u dno reke. Кad sam izronio i isplivao na obalu, shvatio sam da ne mogu da govorim.Onemeo sam i bio sam nem nekih desetak minuta, a onda je govor grunuo iz mene. Gadna stvar.

Šta čekate?

Gazim po osmoj deceniji života. Dakle, društvo mi prave kojekakve bolesti svojstvene dobu starenja, da ne kažem zamiranja. Nema u tome nikakve otmenosti, već uniženosti. Uniženosti koja ne vređa samo ljudsku telesnost, njenu snagu i porive, već i samu ideju o snazi i porivima. Čekam, zapravo, da stavim tačku na ovu pometenost.

Čime se utešiti?

Možda onim uzvikom: Ustani, Lazare!

Čega se stidite?

Što nisam malo više voleo i bio odan ljudima koji su me, ipak, voleli. Stidim se proćerdanog vremena na kojekakve gluposti vezane za prihranjivanje taštine.

Praštate li?

Praštam. Ne volim da me pritiska patnja neoproštenog.

Tražite li da Vam se prašta?

Da, ali ne u vidu moljakanja.

Čime se ponosite?

Što nikad nisam bio škrtica. Nesebično sam rasipao i novac i ideje, a pre svega što sam u geneološku krošnju moga stabla upisao dva imena: Pavle i David.

Кo Vas je razočarao?

Takozvani slobodni svet Zapada.

Кoga ste Vi razočarali?

Oca. Mislio je da ću upisati Prirodno-matematički fakultet u Beogradu i nastaviti da se zanimavam za raketne sisteme, da ću možda postati drugi Cilokovski, ali…

Čemu uvijek dajete prednost?

Iskrenosti.

Šta ste naučili od Vaših potomaka?

Malo toga. Ja sam čovek iz prošlog veka i ne zanima me brzina sveg postojećeg koju mi sugerišu potomci. Volim da žvaćem svoj zalogaj polako, do njegovog usitnjavanja.

Šta posvećujete supruzi?

Svoje priznanje da je u devet od deset slučajeva ona u pravu, ali taj jedan meni znači više nego njenih devet. Grande amore-grande liberte!

Da li ste ikad bili bezbrižni?

Malo kad i malo gde. Ne znam šta su one tri suđaje prošaputale iznad moje kolevke, ali znam da nema mira u proplamsaju sveće, dok ne dogori.

Šta dalje?

Ono isto što se kao život odvija, po širini, dubini i visini: Radi a na plodove ne misli, dođi će sami da utole tvoju stvarnu i metafizičku glad.

                                                   

Razgovarao Enes Halilović


Duško Novaković

Rođen je 1948. u Titogradu (današnja Podgorica). Otac mu je bio pilot RAF-a, a majka Ksenija Cicvarić. Objavio petnaestak knjiga. Dobitnik najznačajnijih domaćih nagrada za poeziju. Prevodi sa makedonskog jezika. Otac Pavla i Davida. Živi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja