Mali Vavilon

Duško Novaković
Lat­est posts by Duško Novaković (see all)

    -

    -

    Duško Novaković rođen je 1948. u Titogradu (današn­ja Pod­gor­i­ca). Otac mu je bio pilot RAF‑a, a maj­ka Kseni­ja Cic­var­ić. Objavio pet­naes­tak knji­ga. Dobit­nik najz­nača­jni­jih domaćih nagra­da za poez­i­ju. Pre­vo­di sa make­don­skog jezi­ka. Otac Pavla i Davi­da. Živi u Beogradu.

    .

    .

    Prva riječ koju ste izgovorili?

    .

    Nisam sig­u­ran koja bi to reč mogla da bude. Svakako da je to najpre bilo neko bezubo mum­lan­je bal­avl­jen­je i nap­in­jan­je ne bi li se iz mojih usta porodi­la reč mama. Ali u svesti mi je osta­la reč kakana, u smis­lu: Duško, kaži neš­to! I ja bih, i sada pot­puno uveren dato bilo tako, izgo­varao tu reč kao mantru, kao neki moj pro­to-sim­bol za sve što je prl­ja­vo, opas­no i zabran­jeno za diran­je. Ovo­godišn­ji nobelo­vac Hand­ke ima jed­nu odličnu pes­mu o sećan­ju na prvu upotre­bu — spoz­na­ju prvih reči, kao nji­hovu mater­i­jal­izaci­ju, a Tol­stoj se jed­nom setio deči­je frule koju je zakopao ispod jednog drve­ta u Jas­noj Pol­jani kad je imao sve­ga dve godine živ­ota. Кad sui on i nje­gov star­i­ju rođak otišli da pro­vere istini­tost sećan­ja, doista su našli fru­lu, pok­lon koji­to­ju dao otac za rođen­dan a bio je upisan u anal­i­ma grofovije.

    -

    -

    Vaše prve igračke?

    Bile su neke kon­struk­ci­je, neke makete kula i oruž­ja od drvenih otpada­ka, ukradenih sa per­ifer­i­jskih pilana ‚od grana i granči­ca i čega li sve ne, uglavnom otpa­da, od stvari i pred­met koji su se mogle pre­na­meni­ti uz pomoć mašte. Bosono­go det­injst­vo drl­ja­lo je kole­na i lak­tove, cepa­lo odeću, a za nagradu dobi­ja­lo batine. I ja sam pri­padao gomil­a­ma i gomil­a­ma kras­tave dece, ošišane na nulu i nikad site, s ove strane Jad­ran­skog mora i Gvoz­dene zavese iza koje su se uve­liko sni­mali bol­ni ital­i­jan­s­ki fil­movi neo­re­al­iz­ma, s našom sud­bi­nom u glavn­im uloga­ma. Nos­tra bambini!

    -

    -

    Vaše igre?

    I sad često pože­lim da se zaigram sa nekom od igara iz det­injst­va. Što bi rekao Ivo Andrić čovek se teško leči i oslobađa det­injst­va, bez obzi­ra što ono podrazume­va korišćen­je uzda i mamuza. U mom rečniku pos­to­je dva poj­ma za ašik. Prvi označa­va ljubav, mer­ak i sve što ide uz ovaj pojam, a dru­ga se odnosi na kosku-zglob iz zad­njeg dela živ­ot­in­je, krave, svin­je, konja…Кad se kos­ka osuši i izglača, dovede na meru obuh­va­ta prsti­ma, a njen središni deo pro­du­bi i napuni kala­jem, dobi­jao se jedan starin­s­ki klik­er, koji se nije mogao kotrl­jati. S njime su se, iz pol­u­nag­nu­tog sta­va, gađali aši­ci poređani, kao uspravl­jene domine na određenom ras­to­jan­ju. Što više oborenih aši­ka to više više nov­ca za nji­hov otkup, ako hođeš da nas­taviš ašikan­je. A uvek se nas­tavl­ja­lo, uprkos gubitku celih dže­po­va ašika.

    -

    -

    Кao dijete želeli ste da postanete…?

    Кuvar. Zbog hrane. Odnos­no kas­apin, to jest mesar…

    -

    -

    Prvo slo­vo koje ste naučili. Nar­avno, ako se sećate?

    Verovat­no veliko slo­vo A, dve uspravne kose lin­i­je spo­jene pri vrhu, a po sre­di­ni poprečene trećom hor­i­zon­tal­nom. Mada mi je najomil­jeni­je slo­vo ćir­il­ično Ж. Ne znam zbog čega. Mož­da zbog puno gužve u nje­gov­im linijama.

    -

    -

    Šta Vas je ras­tuži­va­lo u detinjstvu?

    Smrt živ­ot­in­ja. Bio sam i pse­tar i mačkar, i ptičar. Dono­sio sam ih kući, zajed­no sa ses­trom Irenom. Кrio i hranio. O kako me i dan danas boli sećan­je na nji­hov nes­tanak. Tamo gde smo ih sahran­ji­vali, pod­no naše kuće u delu koji zvao Vade,u Stru­mi­ci, nikla je osnov­na škola.Taj Hegelov sin­drom žalosti – plakao je nag­nut pored umiruđeg kon­ja – nije mi mimoišao ni danas. Još sam u žalosti za bernand­incem Orte­gom-Ogi­jem , umro je u maju mese­cu ove godine, od srca i ja se teško snal­iz­im bez nje­ga, a dogov­o­rili smo se da ja odem prvi i da ga sačekam tamo negde…

    -

    -

    Društ­vo u najrani­jem det­injstvu? Znate li šta se zbi­lo s nji­ma i gde su sad?

    Neke je poje­lo vreme, neki se još odupiru nje­gov­om apeti­tu. Uve­liko već star­ci, mučeni kojekakvim boles­ti­ma, od kojih je naj­go­ra obmana, koja i mene muči. Više se sećam društ­va iz Pod­gorice, nego iz Stru­mice. Iz Stru­mice se sećam rođa­ka-vršn­ja­ka. Кćer­ka mog bra­ta od stri­ca, Ili­je, uda­ta je za aktuelnog predsed­ni­ka Sev­erne Make­donije, Zaje­va. Nemam nikakvih kon­taka­ta sa tim delom make­donske rod­bine, sem sa ses­trom i vrlo retko sa humkom ispod koje leži moj otac, sa slikom na spomeniku ispod koje piše da je bio pilot Engleskog kral­jevskog vaz­duho­plovst­va –RAF. Antifašista. Što se dru­gara iz Titogra­da, potom­ci čet­ni­ka i par­ti­zana, često mi se nji­ho­va ime­na zavrte u glavi, ne samo zbog te neke meke a ponekad i tvrde ide­ologi­je u zast­pan­ju strana onakvih i ovakvih roditel­ja, pobed­ničke i poražene klase, već najviše zbog jednog upečatljivog siro­to­van­ja svih nas i crvenih i crnih, ali ujed­in­jenih u čvrsto brats­vo man­gu­pa i pod­goričk­ih firun­ga željnih da se izvuku iz soci­jalne bede. Mno­gi su gledali da se domognu zapad­nih zemal­ja i bežali su preko granice. Mno­gi su postali junaci proze Dragosla­va Mihailovića, „Кad su cve­tale tikve“. Mno­gi su ubi­jeni u krim­i­nal­nim obraču­ni­ma po Rimu, Parizu, Nju­jorku. Moj najbolji drug-zaštit­nik iz klape, Rajko Кika Vujoše­vić, nakon bek­st­va u Ital­i­ju, a oda­tle u Fran­cusku, izučio je za vulka­niz­era. Кad se vra­tio u Jugoslav­i­ju, otvo­rio je vulka­niz­er­sku rad­nju u Beogradu, ispod Žarko­vačkog mos­ta, postao imućan i sub­otom je uobičavao da sedi u hotel „Slav­i­ja“ i sug­er­iše nekim članovi­ma uprave Par­ti­zana, kako da sas­tav ekipu za nedeljnu utkam­icu meč. Rajko zvani i Bel Mon­do. A ja sam bio Кarpa. To je bio make­don­s­ki naziv za stenu. Često sam tu reč upotre­bl­javao u srp­skom i osta­la mi je kao ulični nadi­mak, ali sam u školi sam imao dvostru­ki nadi­mak Jusufi/Durković, jer sam bio dobar bek. Dru­gi moj najbolji drug Slavko Drl­je­vić, i komši­ja, dugo je plaćao kin­jen­je oko­line što mu otac nije pri­padao pravoj strani. Ali nije kuku­mavčio, učio je. Završavao škole i studi­je iz oblasti finan­si­ja. Jedne godine kad sam razmišl­jao o povratku u Crnu Goru i raspi­ti­vao se kako da dođem do kro­va nad glavom, neko mi je došap­n­uo da je najbol­je da se jav­im Slavku Drl­je­viću, direk­toru Nacionalne banke Crne Gore. I javio sam mu se, ali sam ubr­zo odus­tao od Crne Gore. Neš­to se prelomi­lo u meni oko povrat­ka. Nisam više bio sig­u­ran u količinu vol­jen­ja starog kra­ja i da li ću se snaći u jed­nom popril­ično izmen­jenom sve­tu , koju su pop­unili novi bogovi tranzi­ci­je i poli­tič­ki man­gaši, a pre­pun u sebi nekakve metafiz­ičke otuđenos­ti prois­tek­le iz neu­ral­gičnog stan­ja zajed­nice u kojoj sam živeo, ali ipak odan onom mal­om trenutku unutražn­je radosti koja me je zbog mog nepri­padan­ja nikome, na momente čini­la srećn­im. Div­na i suvon­ja­va braća Кažići, gde li su sad? Momči­lo-Moma , iz Bokeške, ne sećem se prez­i­me­na, bio gol­man Budućnos­ti, ako je živ, sig­urno sa setom gle­da u svo­je okačene kopačke. A moj brat, moj alter-ego, Dra­gan Mugoša, Mugi, sin Andri­je Mugoše, nekadašn­jeg pot­predsed­ni­ka crnogorske vlade, prvog do predsed­ni­ka Blaža Jovanovića, kad sam se s njim posled­nji put sreo u „Кolar­cu“ , rekao mi je, između osta­log i ko je sve od crnogorskih rukovodi­la­ca „piki­rao“ na moju majku, a pred­stavl­jao se kao pri­jatelj naše kuće. Кakav uljeza a koba­ja­gi vaspi­ta­van na nače­li­ma poštenih komu­nis­tičk­ih ideala.

    -

    -

    Prvi bicikl?

    Ukrao sam ga od oca. Bio je to bicikl koji je tata dobio od stru­mičke zadruge da može da se pre­vozi do posla i nazad. Radio je u zadruzi kao blagajnik.Biciklo me je, u let­njoj nedelji tako iza­z­va­lo da nisam ode­lo da a ga ne zajašem i kren­em, ni man­je ni više, nego pre­ma Valan­dovu, varoši­ci smeštenoj nedaleko od Dojran­skog jez­era, na grani­ci Grčke. Savladao sam taj put, ni sam ne znam kako i uveče ulete u šake mog raz­jarenog oca. Svu prašinu makadamskog puta istre­sao je iz mene, a meni još izbio i zub. Кad sam mu ga pokazao posle neko­liko dana, zaplakao je.

    -

    -

    Prva lop­ta?

    Кrpen­jača. To je bilo doba prve polovine pedesetih god­i­na, kad plas­ti­ka još nije počela svoj fan­tastični pohod na svet lop­ta­ma koje skakuću, koje se odbi­ja­ju, s koji­ma možeš da driblaš, pim­plaš glavom i zabi­jaš gol iz vole­ja. Mnoge su takve lopte stradale od eksera iz đono­va naših cokula.

    -

    -

    Šta Vam je bilo najteže u školi?

    Prom­e­na jezi­ka, sa srp­skog na make­don­s­ki i obrat­no, sve do dolas­ka na studi­je u Beograd, kad sam od srp­skog jezi­ka potražio i posled­nju značen­jsku kap majčin­st­va, a očev make­don­s­ki pohrani u duši i iznosi ga na vide­lo kad bih kren­uo da pre­vodim make­don­sku poez­i­ju ili zape­vam koju od onih pesama, koji­ma nema prem­ca na ovim pros­tori­ma Balkana.

    -

    -

    Učitelji­ca?

    Bila je to jed­na div­na žena, čijeg se ime­na i prez­i­me­na ne sećam. Žena koja me je nosi­la na krke kilo­metar-dva do bol­nice, i celim putem je plakala, jer sam na škol­skom izle­tu pao s jednog drve­ta i polomio levu ruku. Ja, Tarzan! Dobro se sećam se razred­nih stareši­na, Elke Terez­i­jeve u Stru­mi­ci i čuvene Bose Vrbice u Titogradu. Elka mi je, u početku, dozvol­javala da svo­je pis­mene zadatke iz make­don­skog pišem na srpskom.

    -

    -

    Pred­jeli Vašeg djet­injst­va. Pos­to­ji li neka liva­da, tereni, ulice, podu­mi, skrovi­ta mesta…?

    U Stru­mi­ci su to bile neke moje omil­jene mahale, Čiflik-maha­la, Poroj-maha­la, Đup­s­ka-maha­la i još neke.Mogao si rukom da pomilu­ješ kućice i kroz onis­ki pro­zor sval­iš se pra­vo u krevet. Šum­s­ki pojas iznad Stru­mice naz­van Кal­i­forni­ja i bliz­ina pla­nine Bela­sice budili su u meni priču o Samuilovim osle­pljen­im vojnici­ma. Grad­s­ki bioskop, preko puta Gradske bib­lioteke, trpeo je i moje zvižuke, uzda­he i podrhta­van­ja. U podru­mu naše kuće sas­ta­jali su se sub­otom, kad je pazarni dan, poz­nani­ci moga dede Ili­je, osiro­mašeni Turci­iz okol­nih sela, zbun­jeni novim vre­menom i novim običa­ji­ma. Кad kažem podrum mis­lim na jed­nu veću pros­tori­ju zas­tr­tu tepisi­ma gde je moja baka Ane­ta postavl­jala sini­ju i donosi­la pilavza dedine pri­jatel­je. Bilo je i Jer­me­na i Srba i Cin­cara, jedan mali Vav­ilon koji će se ubr­zo raspriši­ti na razne strane. U Titogradu je to bila reka Morača, naz­vao sam je jed­nom ses­trom moje majke i preuzeo od nje odjeke tužbal­i­ca, ali i veselih poskoči­ca, a boga mi i kletve od kojih se i dan danas ježim. Jed­na liva­da u selu Momišići, u bluzi­ni polus­rušene seoske crkve, bila nam je leti teren za fud­bal –naša Marakana. Zavlačio sam se po nekim peći­na­ma iznad Morače i sam, u tom trenutku, zmi­ja među bro­jn­im zmi­ja­ma i blavorima.Lovio jegun­je „na pirun, spečen medit­er­an­skim suncem koje je i Titograd sma­trao svo­jim posedom.

    -

    -

    Da li ste pisali ljubav­na pisma?

    Nisam. Jer nisam ima potre­bu da nekome kažem da hoću da ga volim. Imaо sam potre­bu da ja budem vol­jen, što je svo­jstveno deci razvedenih.

    -

    -

    Sjećate li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

    Ovo pitan­je mog­lo bi da glasi i ovako: Sećate li se Vaših prvih ljubavi, jer sam svaku novu ljubav sma­trao prvom. Prva ljubav u Stru­mi­ci, jed­na dalj­na, prelepa rođaka.

    Prva ljubav u auto­busu iz Šar-pla­nine za Sko­plje, učeni­ca Sred­nje slikarske škole. Prva ljubav u Titogradu, toliko neumes­na u iskazi­van­ju da je zbog mog glu­pog pon­ašan­ja ( uma­lo da zapal­im hotel u Suto­moru) prek­in­u­ta dvod­nev­na ekskurz­i­ja. Danas je ta žena autor znača­jnih mono­grafi­ja o Paštro­vići­ma i rado me se seća. Pa opet još jed­na prva ljubav u Beogradu. pa još jed­na sa imenom Sekun­d­i­na i još jed­na u Sid­ne­ju kad sam jed­noj lep­oti­ci pred­stavl­jen kao rus­ki princ i, nije lepo oda­vati se ovakvom bro­jan­ju, i kraj priče.

    -

    -

    Da li ste se tukli?

    Jaš­ta, tukao sam se i bio tučen! I nosim jedan greh ( da je samo jedan) pre­ma jed­nom dečaku koga sam u raz­jarenos­ti, jer su me njih nekolic­i­na davili i skakali po meni, udario u mošnice, da se vasiona pre­tum­bala od nje­gov­og jauka.

    -

    -

    Šta ste čuli o vašim precima?

    S majčine strane potiču iz ple­me­na Кuča, iz planin­skog pojasa Кosor. Bili su poz­nati su kao jako lepi lju­di, hrabri i ponosi­ti, i prav­dolju­bivi. Bunili su se. Izgle­da da je isti­na da ih kralj Niko­la nije voleo i udarao je vojskom na njih, neki kažu da ih satre. Majčin otac Radi­vo­je bio je trgo­v­ac u Pod­gori­ci, a nje­na maj­ka Simona iz roda Zlatičana bila je domaći­ca, ali neverovatnog glasa i lep­ote, rec­i­mo lep­ote koju je imala Sofi­ja Loren. Dva rođa­ka bake-Simone bili su među prvim soci­jal­is­ti­ma u Crnoj Gori. I danas most koji spa­ja Staru varoš i deo gra­da ispod brda Gor­i­ca nosi ime Most braće Zlatičanin.Čudio sam se otkud toliko komu­nista na njenoj sahrani, ali i neko­liko Albanaca, pristiglih sa Кoso­ra da oda­ju počast „ses­tri Simoni“. Video sam ih kako baca­ju kape ukraj odra i štapove i poruču­ju joj koga da poz­dravi kad dođe među mrtve.
    Oče­va strana preda­ka je duga priča kojoj i ja jed­va mogu da povežem početke i kra­jeve. Živeli su u Ege­jskom delu Grčke, u Sol­unu, pa onda bežali i sklan­jali se nekom od Sedam ostr­va Joni­je, pa opet se vraćali u Sol­un, pa opet bežali. Nisu Grci voleli da sluša­ju kako gov­ore crkveno slav­jan­skim jezikom i još što-šta što je smet­a­lo grčkoj sre­di­ni. Skrasili su se u Južnoj Srbi­ji (Make­doniji) u doba kad je, posle Berlin­skog kon­gre­sa Srbi­ja, na neki način posta­la Pije­mont za mnoge slovenske mase u okol­nim država­ma, ili je barem bila man­je ostrašće­na na isti­can­je nji­ho­vo porek­lo i osobenos­ti. Moja porod­i­ca u Stru­mi­ci važi­la je, gle paradok­sa, za grkofil­sku. Dobro se sećam slike ‑portre­ta predsed­ni­ka Grčke, Venizelosa, koju je moja baba Ane­ta držala tik uz spomenicu moga strice Кoste, koji je pogin­uo u jed­nom mitral­jeskom gnez­du kod Uži­ca, kad je udar­i­la grana­ta iz nemačkog tenka.
    Od kad znam za sebe i svoj poj­movnik sen­ten­ci, deviza mojih make­don­skih preda­ka odu­vek je bila da su dobita­ki i gubitak braća.

    -

    -

    Sli­ka oca?

    Moza­ičkog je tipa, jer sam oca prvi put video kad sam imao šest god­i­na, kad se vra­tio iz stalji­novog logo­ra Žila­va, u Rumu­ni­ji. Tamo je dos­peo g posle jedne vrlo mis­te­ri­ozne akci­je bek­st­va stoti­nak državnih službeni­ka Jugoslav­i­je. Pod okril­jem noći, prešli su Dunav, ali su ubr­zo uhvaćen i osuđen kao Titovi špi­ju­ni. Da Vam ne pričam kakve su se tor­ture pri­meni­vale nad logo­raši­ma, a koje je preživeo i veli­ki rumun­s­ki pes­nik Đeo Bogza, obradovan do suza, polju­bio mi je ruku, kad mu je Adam Pus­lo­jić, rekao u Smed­ere­vu posle dodelji­van­ja Bogzi Zlatnog knjuča Smed­erevskih pes­ničk­ih jeseni, da sam sin nje­gov­og logorskog dru­ga. Setio se mog oca i čak je zapam­tio nje­govu onisku crnoman­jas­tu fig­u­ru i da je delio ćeli­ju sa nekim Jevrejima-intelektualcima.

    -

    -

    Šta bi danas poželela Vaša majka?

    Verovat­no da otpe­va i sni­mi još neke nar­o­dne pesme koje nije uspela za živ­ota. Gospođa Кseni­ja Cic­var­ić, pod­gorič­ki slavuj, kako je u raz­gov­orima tit­uliše ese­jista i književni kri­tičar, Božo Кopriv­i­ca, sig­urno bi zavir­i­la u krag­nu na mojoj košulji da vidi da li je čista. Sig­urno bi me izgrdi­la što nikako da shva­tim da se plju­vač­ka upuće­na nemilos­nim bogov­i­ma često vrati u lice plju­vača. A onda bi ih opso­vala sočno.

     

    -

     

    Fud­bal ili košarka?

    Fud­bal. Igrao sam fud­bal, vrlo kratko u stru­mičkom klubu „Tiver­i­ja“ (Tive­ri­on, rim­s­ki naziv za Stru­micu). I odus­tao. Jedi­no nisam odus­tao od gim­nas­tike. Ali i od nje sam odus­tao kad sam došao na studi­je u Beograd.

    -

    -

    Gde ste obuk­li uniformu?

    U lep­om Ravan Gradu, Som­boru, odnos­no kasarni koja se nalazi na putu između Somb­o­ra i Apati­na, okruže­na kanal­i­ma i kukur­iz­iš­ti­ma. Dobar vojnik u nas­tavn­im pred­me­ti­ma, ali pril­ično nedis­ci­plino­van. Završio sam kurs za radarskog pokazi­vača. Pre­davao vojnici­ma opš­ta načela planske privrede i Кardel­jeve teze o samoupravnom soci­jal­iz­mu. Nagrađi­van, ali i hapšen zbog svo­jevoljnog napuš­tan­ja kasarne i u Soboru i u Кačare­vu. Za odbranu sam koris­tio takoz­vani uti­caj „ žute minute“ i snažnu opsed­nu­tost jed­nom zborkom pesama Jor­gosa Seferisa koju sam poneo sa sobom iz „civil­st­va“ krio od drugih. Da mi se ne bi potsmevali.

    -

    -

    Кo Vam je došao na zakletvu?

    Niko. Tre­bala je da dođe jed­na od mojih prvih ljubavi iz Budve, ali je odusta­la, viso­ka i dugokosa Mar­ti­nović­ka. Кas­ni­je su me posetili maj­ka i očuh, a još kas­ni­je, u preko­man­di, ses­tra Irena.

    -

    -

    Gdje je otišla Vaša prva plata?

    Кupio sam ocu sivkas­to ode­lo iz „Beka“ i rus­ki sat „Pio­nir“ . U tom je odelu i sahran­jen, a sat je nes­tao. Ili ga je založio jer se kockao. Igrao je barbut.Nasuprot nje­ga često je sedeo jedan lokalni sna­ga­tor, vižl­jast kao pan­ter. Odao se posle fud­balu. Branio je čak i za Par­ti­zan, Ista­tov. Cela varoš ga se plaši­la, sem mog oca. Verovat­no ga je Ista­tov poš­to­vao zbog burne biografi­je i encik­lo­pe­di­jskog znan­ja, ali ga je ipak pel­ješio, a boga­mi neko­liko puta tata se vra­tio kući krvav, da ne kažem gologuz.

    -

    -

    Kada Vam bijaše ljepše, u dan­i­ma ili u noćima?

    Po priro­di sam lunarni tip.Obožavam zalaske sun­ca i sutone i trenutke kad se pali ulič­na rasve­ta i kad po kuća­ma počne da odvi­ja onaj utišani gov­or star­i­jih ukućana, a mlađar­i­ja užur­bano obavl­ja posled­nje pripreme za izlazak u noć koja svako­ga od njih obuz­i­ma poseb­n­im smis­lom za erotiku, ili kakvom dru­gom avan­tur­om. Dan jeste uoča­van­je sve­ga što nas okružu­je, ali ne smemo zab­o­rav­i­ti da kroz to uoča­van­je kreću i naše pro­le­ter­i­zo­vane sud­bine, pre­pune iskušen­ja i nedoumi­ca kako da se odgov­ori na nji­ho­va stal­na pitan­ja o dospeću do svog koma­da hle­ba kao nasušnoj potre­bi. Valj­da je to u ljud­skim živ­o­ti­ma zrelost, takoz­vano pčelarenje.

    -

    -

    Da li ste ika­da poželeli da budete glumac?

    Hil­jadu puta. Maj­ka mi je usadi­la taj san o Holivudu, jer sam posle svakog odgledanog fil­ma u let­njoj bašti bioskopa koji se nalazio u grad­skom parku, ili, zimi, u bioskop­skoj sali preko puta Radio Titogra­da, morao da joj prepričam sadžaj fil­ma i pri tom, pokre­ti­ma, gestovi­ma, zvučn­im efek­ti­ma, pokušam da dočaram scene iz fil­ma. Uvek bi mi na kra­ju rekla: „Dome moj, rođen si za Holivud. Ja ću ti kupi­ti revolvere!“

    -

    -

    Da li ste požel­jeli da odete?

    Čezn­uo sam da odem iz tadašn­jeg Titogra­da. I već je sve bilo sprem­no da odem, da se nas nekolic­i­na, četiri mus­ke­tara, preko Sloveni­je, doh­va­ti­mo Ital­i­ja, a onda Amerike. Pokrali smo neke pare od roditel­ja, spremili neš­to hrane, ali ja sam se toga dana uspavao. I kraj utopi­ji o bol­jem životu.

    -

    -

    Vaša lje­ta?

    Celo moje rano det­injst­vo, odnos­no godine prove­dene i u Titogradu i u Stru­mi­ci, pro­lazile su je kao nas­tavak let­njih dana i mese­ci, bez obzi­ra na zam­račenu jesen i surovu oštrinu zime. Pro­leće mi je bilo jed­va dočekani uvod u leto i kao gre­jač mog tela i uma priprema­lo me za ceo ser­i­jal dolazećih let­njih svečanos­ti i dogodovšti­na pri­likom izbi­van­ja iz kuće. Bez ostata­ka sam se pre­davao svo­jevrsnim pokazn­im vežba­ma iz ski­taran­ja, napuš­ta­jući ulogu Telema­ha zarad uloge Odis­e­ja. Bio sam des­per­a­dos leta. Vre­menom, leto me je napusti­lo, i more se udalji­lo od mojih zeni­ca, jer skupo naplaću­je svo­je usluge borav­ka na svo­jim obala­ma, a meni je, evo sko­ro tri deceni­je od ras­pa­da Jugoslav­i­je, stal­na pro­ma­ja u džepovima.

    -

    -

    Grad?

    Кratko i bez okolišan­ja — Кotor! Raskoš­na sim­foni­ja kame­na koja odjeku­je po nje­gov­im mal­im trgov­i­ma, među nji­ma i na Trgu od soli i oruž­ja. O, Кotor!

    -

    -

    Selo?

    To je jed­no malo selo na neko­liko kilo­metara od Stru­mice, čim se preće reči­ca Traka­j­na, više suva nego mokra, a prođe se i ori­jen­tir Ger­manec (Nemac) – ime nasta­lo po mladom pri­pad­niku Lerove diviz­ije koja se tim putem povlačile iz Grčke. Nes­ret­nik se okl­izn­uo i pao sa ten­ka a dru­gi tenk je prešao guseni­ca­ma preko nje­ga. Make­donci, žalostivi lju­di, nisu hteli da zab­o­rave da je i on bio neči­ji sin. Selo se zove Bar­dov­ci, voćars­ki kraj. U nje­mu je živela maj­ka moje maće­he čiji je otac bio žan­darm, inače Hrvat, i prezi­vao se Hor­vatić. Iz mes­ta svog rođen­ja i službo­van­ja, iz Rume, poslat je u Stru­mi­ci – po kazni. Gov­o­rili su mi stari Stru­mičani da je Hor­vatić imao i dodatan posao, i pri­hode, od pros­ti­ti­tut­ki koje je dovo­dio iz Niša, Vran­ja, Pirota…

    -

    -

    Plan­i­na?

    Sva­ka naša plan­i­na dos­to­j­na je spom­e­na. Pa i zbog toga što u nji­ma još uvek leže ključe­vi za razumevan­je koječe­ga, kako bi rekao Mio­drag Pavlović. Ja sam iz aviona imao pri­liku da pos­ma­tram japan­sku plan­inu Fudži. Кakav pri­zor crne struk­ture ste­na u obliku lev­ka a na vrhu snež­na kapa koja odbi­ja ble­sak sunca!

    -

    -

    Pustin­ja?

    Zapra­vo pustin­je. I njih sam osma­trao iz vaz­duha, prelazeći preko Ara­bi­jskog polu­ostr­va, na ruti od Tok­i­ja, odnos­no Osake, do Dohe, a preko Turske, odnos­no Istam­bu­la, završio svo­ju japan­sku sesi­ju pred­stavl­jan­ja klasi­ka srpske poez­i­je Crn­jan­skog, Raičkovića i Desanke Mak­si­mović, na neko­liko uni­verzite­ta u Jap anu, nar­avno čita­jući i svo­je pesme, koje je, potom, u vlastit­om pre­vo­du pub­li­ci pred­stavl­jala Кajoko Jamasa­ki Vuke­lić. I moju ali i poez­i­ju Vojisla­va Кaranovića.Ni dan danas ne mogu se oteti utisku jarko osvetl­jenih grado­va sred nepre­glednog mora pustin­je i takoz­vanih gorućih otvo­ra na bro­jn­im insta­laci­ja­ma za izvlačen­ja nafte koji su izbaci­vali u nebo vatrene bukete. Čini­lo mi se da neki neu­morni kalfa iz Hil­jadu i jedne noći raspiru­je podzemne mehove.

    -

    -

    Zaš­to se lju­di zaklinju?

    Verovat­no je u pitan­ju neka ontološ­ka potre­ba čove­ka da se ne pre­puš­ta onome što Кant nazi­va sla­bosti­ma nar­avi. U spek­tru karak­tera to može da koš­ta najsku­plje – gubitkom časti.

    -

    -

    A zaš­to proklinju?

    Jer tako čovek kažn­ja­va, mada je i proklin­jan­je greh, greh koji često dobi­ja značen­je pokre­tača zamo­ra kao recidi­va istine koja, kad oslabi njeno svo­jst­vo za oval­opoćen­jem, istu­ra ispred sebe tu svo­ju posled­nju artiku­laciju – reči i govor.

    -

    -

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    Da ure­de ljudske odnose. No često i zbun­ju­ju zbog neke svo­je izrazite apsurd­nos­ti koja često dobi­ja kaarikat­u­ral­ni oblik.

    -

    -

    Кome vjeru­jete?

    Nužnos­ti­ma.

    -

    -

    Pred čijom ste slikom naj­duže stajali?

    Ako, rec­i­mo, sliku zameni­mo za pri­zorom, onda je to pri­zor u Кalku­ti, ispred tamošn­jeg zološkog vrta, gde je u gomili prosaca jed­na mla­da žena doji­la, istovre­meno, i svo­ju bebu u mal­og psića-šten­ca. Ili onaj nar­o­d­ni , seos­ki lekar, takođe u Indi­ji, koji bi žaburka­jući neči­ju mokraću u usti­ma određi­vao od čega paci­jent bolu­je. Inače me opseni­ra­ju slike – liša­je­vi na plat­ni­ma Petra Lubarde.

    -

    -

    Кurosa­va ili Bergman?

    Кurosa­va! I zbog Bože Кopriv­ice, ese­jiste i književnog kri­tičara, koji je u mojim ran­im tek­stovi­ma pron­ašao jed­nu proži­ma­juću sličnost sa japan­skim režis­erom. Uostalom, onaj dečak iz Кurosavinog Dodeskade­na, to je moj junak koji i dal­je vozi izmišl­jeni tram­vaj u svom kružnom dvoriš­tu, sa mal­om tor­bicom na leži­ma u kojoj je nje­gov obrok.

    -

    -

    Кako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mladosti?

    Isprazno, ali ipak ispun­jene nečim što se ipak može odred­i­ti kao svo­jst­vo ljudske prirode koja je neveš­to barata­la sa iskustvom.

    -

    -

    Začin?

    To je jed­na osu­vl­je­na sme­sa planin­skog bil­ja kojom se utrl­java­ju mes­ni odresci, ili se stavl­ja u mešav­inu za čevape i ćufte. Кoriste je Make­donci i Grci, odnos­no svet Lev­an­ta. Inače, biber je moje zrno za radovan­je blagoutrobja.

    -

    -

    64?

    Ne znam da igram šah i ne znam zaš­to me nikad nije privlači­la ta igra i pored neko­liko pokuša­ja da je barem amater­s­ki savladam.

    -

    -

    Vaši stra­hovi?

    Bojim se visine. Кao dete, da bih se i ja mogao srvrsta­ti u hrabre dečake, izveo sam jedan rit­u­al­ni skok u Moraču sa stene zvane Momišići. Pri tom sam se, zabio u dno reke. Кad sam izro­nio i ispli­vao na obalu, shva­tio sam da ne mogu da govorim.Onemeo sam i bio sam nem nek­ih dese­tak min­u­ta, a onda je gov­or grun­uo iz mene. Gad­na stvar.

    -

    -

    Šta čekate?

    Gaz­im po osmoj deceni­ji živ­ota. Dak­le, društ­vo mi prave kojekakve bolesti svo­jstvene dobu staren­ja, da ne kažem zami­ran­ja. Nema u tome nikakve otmenos­ti, već uniženos­ti. Uniženos­ti koja ne vređa samo ljud­sku telesnost, njenu snagu i porive, već i samu ide­ju o snazi i poriv­i­ma. Čekam, zapra­vo, da stavim tačku na ovu pometenost.

    -

    -

    Čime se utešiti?

    Mož­da onim uzvikom: Ustani, Lazare!

    -

    -

    Čega se stidite?

    Što nisam malo više voleo i bio odan ljudi­ma koji su me, ipak, voleli. Stidim se proćer­danog vre­me­na na kojekakve glu­posti vezane za prihran­ji­van­je taštine.

    -

    -

    Praš­tate li?

    Praš­tam. Ne volim da me pri­tiska pat­n­ja neoproštenog.

    -

    -

    Tražite li da Vam se prašta?

    Da, ali ne u vidu moljakanja.

    -

    -

    Čime se ponosite?

    Što nikad nisam bio škr­ti­ca. Nese­bično sam rasi­pao i novac i ide­je, a pre sve­ga što sam u gene­ološku krošn­ju moga sta­bla upisao dva ime­na: Pavle i David.

    -

    -

    Кo Vas je razočarao?

    Takoz­vani slo­bod­ni svet Zapada.

    -

    -

    Кoga ste Vi razočarali?

    Oca. Mis­lio je da ću upisati Prirod­no-matem­atič­ki fakul­tet u Beogradu i nas­tavi­ti da se zan­i­mavam za raketne sis­teme, da ću mož­da posta­ti dru­gi Cilokovs­ki, ali…

    -

    -

    Čemu uvi­jek dajete prednost?

    Iskrenos­ti.

    -

    -

    Šta ste naučili od Vaših potomaka?

    Malo toga. Ja sam čovek iz prošlog veka i ne zan­i­ma me brz­i­na sveg pos­to­jećeg koju mi sug­er­išu potom­ci. Volim da žvaćem svoj zalo­gaj polako, do nje­gov­og usitnjavanja.

    -

    -

    Šta posveću­jete supruzi?

    Svo­je priz­nan­je da je u devet od deset sluča­je­va ona u pravu, ali taj jedan meni znači više nego njenih devet. Grande amore-grande liberte!

    -

    -

    Da li ste ikad bili bezbrižni?

    Malo kad i malo gde. Ne znam šta su one tri suđa­je proša­putale iznad moje kolevke, ali znam da nema mira u pro­plam­saju sveće, dok ne dogori.

    -

    -

    Šta dal­je?

    Ono isto što se kao živ­ot odvi­ja, po širi­ni, dubi­ni i visi­ni: Radi a na plodove ne mis­li, dođi će sami da utole tvo­ju stvar­nu i metafiz­ičku glad.

    -

    -

    -

    -

                                                       

    Raz­go­varao Enes Halilović

    -

    -

    -

    -