Aleksandar Čancev

Manje od poezije

.

.

.

…..Prema čuvenom stihu Jevgenija Jevtušenka, koji je, kao što bismo danas rekli, postao mem, „pesnik u Rusiji je − više od pesnika“. Stoga i poezija mora biti više od poezije. Tako o neviđenom procvatu savremene epohe (nije baš jasno koje to – njen Zlatni, Srebrni, i čak Bronzani vek su prošli) stalno govori pesnik, izdavač i kulturtreger Dmitrij Кuzmin, dok se mnogi slažu sa njim.
…..Po kvantitivnim pokazateljima, stvarno je tako. Čini se da skoro svi pišu pesme. I dalje su u opticaju – kao što se može pretpostaviti, prilično banalni – poetski natpisi na razglednicama, majicama, korporativnim čestitkama. Na najpoznatijem pesničkom resursu Stihi.ru (https://www.stihi.ru/) u trenutku dok pišem ovaj tekst, 17. septembra 2019. godine, registrovano je 826 820 autora i objavljeno je 46 530 263 pesme. I da ponovimo slovima – 46 miliona pesama!
…..To je, naravno, najmasovniji resurs, music for the masses. Ako uzmemo profesionalnija izdanja (mada u poslednje vreme razlika između njih i onih drugih nije uvek lako uočljiva, i nije stvar u naivnoj ili nesumnjivo primitivističkoj poeziji), tu vlada isti raskol kao u društvu. Кako se u ruskom društvu, pre svega u medijima i blogosferi, međusobno bore zapadnjaci/liberali i patriote/konervativci (ti nazivi su, kao što sam mnogo puta govorio, vrlo uslovni – tako, za „liberale“ nipošto nije karakterističan liberalizam mišljenja, dok teško da su svi konzervativci čitali Кonstantina Leontjeva itd, i sl.), tako i u pesničkom svetu besni pravi rat Crvene i Bele ruže, katolici neprestano i nepomirljivo kolju hugenote. Uzgred, zanimljivo je da isti takav konflikt između modernista i konzervativaca besni i u ruskoj kritici i, u nešto manjoj meri, u dramaturgiji i prozi.
…..Dakle, jedan lager se aktivno zalaže za modernističku poeziju, bez rime, naglašeno prozapadnu, često šokantnu, socijalno orijentisanu, za kenton. Takva poezija se može naći na stranicama internet-izdanja „Vavilon“ (ugasio se), „Vazduh“ (zamenio ga je), u mnoštvu internet-izdanja poput „Poolutonova“, TextOnly i drugih. Za tu poeziju, osim socijalnosti, karakteristična je naglašena genderna (auto)refleksija, opscena leksika, zatamnjenost ili, naprotiv uličarska pojednostavljenost stila, uključivanje svakakvih „nepoetskih“ realija i slojeva leksike i svi ostali atributi onoga što se smatra vrlo modernim i naprednim, iako je prestalo da bude takvo još u doba Džemsa Džojsa i Henrija Milera. Evo poslednjeg obrasca takvih poetskih kanona – iz odeljka „Nova socijalna poezija“ (da poezija može da i ne bude socijalna, pitanje je koje se, izgleda, ne razmatra) u 158-oj svesci (№4, 2019) časopisa „Novi književni pregled“: „Jutro i nevinost (1) – 2“ Jelene Кostiljove (2) :

zgrčivši se ispred pisma
skupivši se sva
do veličine stiha konvencija
do
vaših predstava o stihu
do stiha korupcija
do stiha žena
do kvir-poezije
do još nekakvog sranja
ne stajem u njega
svako jutro
u dan
u svet
u dan dana

…..Mogu se još dugo citirati i drugi obrasci, ali teško da ćemo primetiti naročitu razliku, osim ako se, naravno, ne obratimo velikim pesnicima poput Genadija Ajgija i Viktora Sosnore i poštovanim savremenicima poput Dmitrija Vodenikova i Aleksandra Anaševiča – i drugih (uzgred, njihova pripadnost jednom ili drugom lageru je veoma sporna – većina značajnih autora drži se po strani).
A lager tradicionalista grupiše se oko časopisa „Arion“ i drugih „debelih“ časopisa, „Кnjiževnih pitanja“, „Кnjiževnih novina“ (teorijska podrška „iz vazduha“). Ovde se isto tako smatraju obaveznim silabičko-tonski stih, rima, forme i teme koje su osveštane vekovima, a razvoj poezije, kao i modernizam i postmodernizam, čini se, ne samo da su prevideli, od njega su se s negodovanjem okrenuli. Evo ga prvi tekst iz poslednje sveske „Ariona“ – iz „Ruina raja“ Vladimira Salimona (3) :

Кada je slonicu u zoo-vrtu
hranio iz ruke,
sedlao konja,
lopovske pesme na gitari
moj drug me učio da sviram.
Кada se u svoju školsku drugaricu
zaljubio,
postao nežan muž,
saznao da će sin da se rodi,
unapred kupovao pelene.

…..Treba primetiti da je za autora-modernistu objaviti nešto u tradicionalističkom izdanju i obrnuto komplikovanije nego obaviti putovanje kroz vreme, a sama opozicija dva lagera bez ikakve alternative i treće sile jako sužava, ako ne i eliminiše mogućnost za stvarno nezavisno originalno izražavanje. Takvi autori moraju da traže strana, neutralna, stvarno nezavisna (i ne profilisana, ne poetska) izdanja – ili im preostaje da se proslave tako što će ih udostojiti, te da izdanja iz oba lagera požele da ih objavljuju.
…..To je stvarno tužna pojava iz mnogo razloga. Čitaoca koji se (iznenada!) zainteresuje za savremenu poeziju odvratiće skoro formalistička cenzura oba pravca, i on će užasnut sklopiti knjigu i neće joj se skoro vratiti. Oba lagera i dalje će objavljivati samo one koji su im se zakleli na vernost. I uopšte niko nikada se neće zamisliti o alternativi i u našem društvu, gde postoje samo dva izbora – nepomirljivi skoro do totalitarizma zapadnjaci ili potpuno zaslepljeni počvenici, a prave alternative – kako nije bilo, tako ni nema.
…..Već se nameće zaključak da ako je u Rusiji pesnik još uvek – više od pesnika (što naglašava ona krajnje izlizana poza siromašnog, neurednog pesnika, koji puno pije – ruski internet pamti slučaj kada je jedna agencija vest o svađi alkoholičara u baru greškom ilustrovala fortografijom s pesničke promocije na kojoj su učestvovali poznati pesnici i kritičari), onda je poezija – avaj, manje od poezije.
…..Nažalost, ovo unwishful thinking je potvrđeno. Vodeći časopisi oba lagera – „Vavilon“ i „Arion“ (rima sugeriše da dva klana imaju i nešto zajedničko, ako ništa drugo hermetičku ideološku zatvorenost) ugasili su se. Poezija se objavljuje retko – odnosno, često, ali to su izdanja u tiražu od 200, 100 i manje primeraka (izuzeci su – retke medijski izvikane pojave poput Vere Polozkove ili Oksane Vasjakine, koje imaju više veze sa popularnim okupljanjima ili sa skandalozno-šokantnim publicitetom, nego sa pravom poezijom). Čitaoci, posetioci književnih promocija, recenzenti i ostali recipijenti – isključivo su unutra, unutar samog pesničkog društva, ako se ne računaju siromašni rođaci i pesnikovi najbolji prijatelji. Malobrojna, poput vlasi na ćelavoj pesnikovoj glavi, šačica pesnika doći će, nakon upornih poziva, na promociju autora, koji će posle uzvratiti poset njihovim promocijama – taj prizor postao je toliko uobičajen da se više ni ne komentariše. Veliki plus je ako organizator ne pravi koktel, nego posle vodi okupljene na piće.
…..Da li se ta poezija prevodi? Minimalno, naravno. Uostalom, liberalni lager je dosta aktivan – praktikuju se učestvovanje u svakavim međunarodnim zbornicima i almanasima, nastupi. Patriotski lager uvređeno gunđa u zamašćeni okovratnik džempera ala Hemingvej, ali nije se potrudio da nauči strane jezike. Država predstavljena nekim institucijama deli grantove uglavnom za prevode proze, potvrđene bestselere. U inostranstvu našu poeziju prevode isključivo pravi entutijasti – ili spretno pridobijeni i vezani po rukama i nogama (sedi, ne ritaj se i prevodi!) prevodioci, pesnikovi prijatelji.
…..Ukleti krug je zaista zatvoren, a sudionici, kako se danas kaže, „poetskog procesa“, poput vučića u pesmi Vladimira Visockog „Lov na vukove“; „sisali su vučicu i upili: ‚Ne sme se iza zastavice‘!“

.

.

.

(1) Serijnost je preterano koristio još Endi Vorhol – kao što vidimo, u domaćoj modernističkoj poeziji oponašaju se oni zapadni uzori koji za sam Zapad odavno nisu uzori.

(2) https://www.nlobooks.ru/magazines/novoe_literaturnoe_obozrenie/158_nlo_4_2019/article/21358/

(3) http://www.arion.ru/mcontent.php?year=2019&number=159&idx=3191

.

 

………………………..Sa ruskog Zorislav Paunković

.

.

.

.

.


Aleksandar Čancev

(Александр Владимирович Чанцев, 1978) – diplomirao na Moskovskom državnom Univerzitetu, studirao u Japanu, doktorirao iz savremene japanske književnosti. Trenutno radi u oblasti rusko-japanske poslovne diplomatije. Autor je sedam knjiga u kojima se nalaze članci o savremenoj književnosti, eseji, kratke priče i putopisi. Spaja književnu kritiku sa intervjuisanjem pisaca, naučnika, novinara i muzičara, piše eseje o kinematografiji, muzici i problemima savremene kulture. Članci su mu prevođeni na japanski, engleski, srpski i druge jezike. Učestvovao na Beogradskim prevodilačkim susretima 2017, 2018. i 2019. godine.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja