Manje od poezije

Aleksandar Čancev
Lat­est posts by Alek­san­dar Čancev (see all)

    .

    .

    .

    .….Pre­ma čuven­om sti­hu Jev­geni­ja Jev­tušen­ka, koji je, kao što bis­mo danas rek­li, postao mem, „pes­nik u Rusi­ji je − više od pes­ni­ka“. Sto­ga i poez­i­ja mora biti više od poez­i­je. Tako o neviđenom proc­vatu savremene epo­he (nije baš jas­no koje to – njen Zlat­ni, Sre­brni, i čak Bron­zani vek su prošli) stal­no gov­ori pes­nik, izdavač i kul­turtreger Dmitrij Кuzmin, dok se mno­gi slažu sa njim.
    .….Po kvan­ti­tivn­im pokaza­telji­ma, stvarno je tako. Čini se da sko­ro svi pišu pesme. I dal­je su u opti­ca­ju – kao što se može pret­postavi­ti, pril­ično banal­ni – poet­s­ki nat­pisi na raz­gled­ni­ca­ma, maji­ca­ma, kor­po­ra­tivn­im čestitka­ma. Na najpoz­nati­jem pes­ničkom resur­su Stihi.ru (https://www.stihi.ru/) u trenutku dok pišem ovaj tekst, 17. sep­tem­bra 2019. godine, reg­istrovano je 826 820 auto­ra i objavl­jeno je 46 530 263 pesme. I da ponovi­mo slovi­ma – 46 mil­iona pesama!
    .….To je, nar­avno, naj­masovni­ji resurs, music for the mass­es. Ako uzmemo pro­fe­sion­al­ni­ja izdan­ja (mada u posled­nje vreme raz­li­ka između njih i onih drugih nije uvek lako uočlji­va, i nije stvar u naivnoj ili nesum­n­ji­vo prim­i­tivis­tičkoj poez­i­ji), tu vla­da isti raskol kao u društvu. Кako se u ruskom društvu, pre sve­ga u medi­ji­ma i blo­gos­feri, među­sob­no bore zapadnjaci/liberali i patriote/konervativci (ti nazivi su, kao što sam mno­go puta gov­o­rio, vrlo uslovni – tako, za „lib­erale“ nipoš­to nije karak­ter­is­tičan lib­er­al­izam mišl­jen­ja, dok teško da su svi konz­er­v­a­tiv­ci čitali Кon­stan­ti­na Leon­t­je­va itd, i sl.), tako i u pes­ničkom sve­tu besni pravi rat Crvene i Bele ruže, katoli­ci neprestano i nepomirlji­vo kolju hugenote. Uzgred, zan­imlji­vo je da isti takav kon­flikt između mod­ernista i konz­er­v­a­ti­va­ca besni i u ruskoj krit­i­ci i, u neš­to man­joj meri, u dra­maturgi­ji i prozi.
    .….Dak­le, jedan lager se aktivno zalaže za mod­ernističku poez­i­ju, bez rime, naglašeno proza­pad­nu, često šokant­nu, soci­jal­no ori­jen­ti­sanu, za ken­ton. Tak­va poez­i­ja se može naći na strani­ca­ma inter­net-izdan­ja „Vav­ilon“ (uga­sio se), „Vaz­duh“ (zame­nio ga je), u mnoštvu inter­net-izdan­ja pop­ut „Poolu­tono­va“, Tex­tOn­ly i drugih. Za tu poez­i­ju, osim soci­jal­nos­ti, karak­ter­is­tič­na je naglaše­na gen­der­na (auto)refleksija, opsce­na lek­si­ka, zatam­n­jenost ili, napro­tiv uličars­ka pojed­nos­tavl­jenost sti­la, uključi­van­je svakakvih „nepo­et­skih“ real­i­ja i slo­je­va lek­sike i svi ostali atribu­ti ono­ga što se sma­tra vrlo mod­ern­im i napred­nim, iako je pre­sta­lo da bude tak­vo još u doba Džem­sa Džo­jsa i Hen­ri­ja Mil­era. Evo posled­njeg obras­ca takvih poet­skih kanona – iz odelj­ka „Nova soci­jal­na poez­i­ja“ (da poez­i­ja može da i ne bude soci­jal­na, pitan­je je koje se, izgle­da, ne raz­ma­tra) u 158-oj svesci (№4, 2019) časopisa „Novi književni pre­gled“: „Jutro i nevi­nost (1) – 2“ Jelene Кos­tiljove (2) :

    zgrčivši se ispred pisma
    skupivši se sva
    do veličine sti­ha konvencija
    do
    vaših pred­sta­va o stihu
    do sti­ha korupcija
    do sti­ha žena
    do kvir-poezije
    do još nekakvog sranja
    ne sta­jem u njega
    svako jutro
    u dan
    u svet
    u dan dana

    .….Mogu se još dugo citi­rati i dru­gi obras­ci, ali teško da ćemo primeti­ti naroči­tu raz­liku, osim ako se, nar­avno, ne obra­ti­mo velikim pes­nici­ma pop­ut Genadi­ja Ajgi­ja i Vik­to­ra Sos­nore i poš­to­van­im savre­menici­ma pop­ut Dmitri­ja Vodeniko­va i Alek­san­dra Anaše­viča – i drugih (uzgred, nji­ho­va pri­pad­nost jed­nom ili dru­gom lageru je veo­ma sporna – veći­na znača­jnih auto­ra drži se po strani).
    A lager tradi­cional­ista grupiše se oko časopisa „Ari­on“ i drugih „debe­lih“ časopisa, „Кnjiževnih pitan­ja“, „Кnjiževnih nov­ina“ (teori­js­ka podrš­ka „iz vaz­duha“). Ovde se isto tako sma­tra­ju obavezn­im sil­abičko-ton­s­ki stih, rima, forme i teme koje su osveš­tane vekovi­ma, a razvoj poez­i­je, kao i mod­ern­izam i post­mod­ern­izam, čini se, ne samo da su pre­v­ideli, od nje­ga su se s negodovan­jem okrenuli. Evo ga prvi tekst iz posled­nje sveske „Ari­ona“ – iz „Ruina raja“ Vladimi­ra Sal­imona (3) :

    Кada je slonicu u zoo-vrtu
    hranio iz ruke,
    sed­lao konja,
    lopovske pesme na gitari
    moj drug me učio da sviram.
    Кada se u svo­ju škol­sku drugaricu
    zaljubio,
    postao nežan muž,
    saz­nao da će sin da se rodi,
    unapred kupo­vao pelene.

    .….Tre­ba primeti­ti da je za auto­ra-mod­ernistu objav­i­ti neš­to u tradi­cional­is­tičkom izdan­ju i obr­nu­to kom­p­liko­vani­je nego obav­i­ti puto­van­je kroz vreme, a sama opozi­ci­ja dva lagera bez ikakve alter­na­tive i treće sile jako suža­va, ako ne i eli­m­iniše mogućnost za stvarno neza­v­is­no orig­i­nal­no izraža­van­je. Takvi autori mora­ju da traže strana, neu­tral­na, stvarno neza­v­is­na (i ne pro­fil­isana, ne poet­s­ka) izdan­ja – ili im pre­osta­je da se proslave tako što će ih udos­to­ji­ti, te da izdan­ja iz oba lagera požele da ih objavljuju.
    .….To je stvarno tuž­na poja­va iz mno­go razlo­ga. Čitao­ca koji se (izne­na­da!) zain­tere­su­je za savre­menu poez­i­ju odvratiće sko­ro for­mal­is­tič­ka cen­zu­ra oba prav­ca, i on će užas­nut sklo­p­i­ti knjigu i neće joj se sko­ro vrati­ti. Oba lagera i dal­je će objavlji­vati samo one koji su im se zak­leli na ver­nost. I uopšte niko nika­da se neće zamis­li­ti o alter­na­tivi i u našem društvu, gde pos­to­je samo dva izb­o­ra – nepomirljivi sko­ro do total­i­ta­riz­ma zapad­n­jaci ili pot­puno zasle­pljeni počveni­ci, a prave alter­na­tive – kako nije bilo, tako ni nema.
    .….Već se nameće zaključak da ako je u Rusi­ji pes­nik još uvek – više od pes­ni­ka (što naglaša­va ona kra­jn­je izl­izana poza siro­mašnog, neurednog pes­ni­ka, koji puno pije – rus­ki inter­net pamti slučaj kada je jed­na agen­ci­ja vest o svađi alko­holičara u baru greškom ilus­trovala for­tografi­jom s pes­ničke pro­mo­ci­je na kojoj su učestvo­vali poz­nati pes­ni­ci i kri­tičari), onda je poez­i­ja – avaj, man­je od poezije.
    .….Nažalost, ovo unwish­ful think­ing je potvrđeno. Vodeći časopisi oba lagera – „Vav­ilon“ i „Ari­on“ (rima sug­er­iše da dva klana ima­ju i neš­to zajed­ničko, ako niš­ta dru­go her­metičku ide­ološku zatvorenost) ugasili su se. Poez­i­ja se objavlju­je retko – odnos­no, često, ali to su izdan­ja u tiražu od 200, 100 i man­je primer­a­ka (izuze­ci su – retke medi­js­ki izvikane pojave pop­ut Vere Polozkove ili Oksane Vas­jakine, koje ima­ju više veze sa pop­u­larn­im oku­pl­jan­ji­ma ili sa skan­dalozno-šokant­nim pub­licite­tom, nego sa pravom poez­i­jom). Čitao­ci, pose­ti­o­ci književnih pro­mo­ci­ja, recen­zen­ti i ostali recip­i­jen­ti – isključi­vo su unutra, unutar samog pes­ničkog društ­va, ako se ne raču­na­ju siro­mašni rođaci i pes­nikovi najbolji pri­jatelji. Mal­o­bro­j­na, pop­ut vlasi na ćelavoj pes­nikovoj glavi, šači­ca pes­ni­ka doći će, nakon upornih pozi­va, na pro­mo­ci­ju auto­ra, koji će posle uzvrati­ti poset nji­hovim pro­mo­ci­ja­ma – taj pri­zor postao je toliko uobiča­jen da se više ni ne komen­tar­iše. Veli­ki plus je ako orga­ni­za­tor ne pravi kok­tel, nego posle vodi oku­pljene na piće.
    .….Da li se ta poez­i­ja pre­vo­di? Min­i­mal­no, nar­avno. Uostalom, lib­er­al­ni lager je dos­ta akti­van – prak­tiku­ju se učestvo­van­je u svakav­im među­nar­o­d­nim zbor­nici­ma i almanasi­ma, nas­tupi. Patri­ot­s­ki lager uvređeno gunđa u zamašćeni okovrat­nik džem­pera ala Hem­ingvej, ali nije se potru­dio da nauči strane jezike. Drža­va pred­stavl­je­na nekim insti­tu­ci­ja­ma deli grantove uglavnom za pre­vode proze, potvrđene best­selere. U inos­transtvu našu poez­i­ju pre­vode isključi­vo pravi entu­ti­jasti – ili spret­no pri­do­bi­jeni i vezani po ruka­ma i noga­ma (sedi, ne ritaj se i pre­vo­di!) pre­vo­di­o­ci, pes­nikovi prijatelji.
    .….Ukleti krug je zaista zatvoren, a sudion­i­ci, kako se danas kaže, „poet­skog proce­sa“, pop­ut vučića u pes­mi Vladimi­ra Visock­og „Lov na vukove“; „sisali su vučicu i upili: ‚Ne sme se iza zastavice‘!“

    .

    .

    .

    (1) Ser­i­jnost je preter­a­no koris­tio još Endi Vorhol – kao što vidi­mo, u domaćoj mod­ernističkoj poez­i­ji opon­aša­ju se oni zapad­ni uzori koji za sam Zapad odavno nisu uzori.

    (2) https://www.nlobooks.ru/magazines/novoe_literaturnoe_obozrenie/158_nlo_4_2019/article/21358/

    (3) http://www.arion.ru/mcontent.php?year=2019&number=159&idx=3191

    .

     

    .….….….….….….….Sa ruskog Zorislav Paunković

    .

    .

    .

    .

    .