Menjanje prošlosti

Sašo Ognenovski
Lat­est posts by Sašo Ognen­ovs­ki (see all)

    .

    .

    .

    U svi­tan­je

     

    Presvet­lo je bilo sunce tog kobnog jutra

    Klik­tan­je kukav­i­ca i grup­ne seobe sit­nih vrabaca

    Otvo­rilo nam je oči.

    Ko nam priprema mis­li kada se lažemo

    Usta­jal­im maš­tar­i­ja­ma i suvim hlebom.

    Gde nam je hrabrost, dok nam geni vri­ju u bilu

    Jesen ima kap nos­tal­gi­je u svo­jim uvenućima

    A ovo je jutro poma­ma za sve, za mla­dost, za osmeh.

    Ova će prošlost osta­ti kao loše smišl­jeno svitanje

    Otići ćemo neostare­li, nepre­vareni, neodgonetnuti.

    Sud­bi­na nam je ostavi­la jednog od stotinu,

    Da tugu­je po navi­ci, da rida po protokolu.

    Ovde i tuga nema svoj razlog postojanja.

    Men­jamo poma­mu u novu istinu,

    U novu pro­le­gomenu, u novi suton.

    Ovde jutra više nema­ju cenu.

     

     

     

    Okr­vavl­jeno more

     .

    .

    Ko nam je kriv što nemamo Rama­janu, što nemamo Ilijadu,

    Što nemamo Kale­valu, što nemamo epsku trajektoriju

    Kako bis­mo utonuli u par­a­digme i dičili se slapovi­ma krvi.

    Niko nam je kriv što ne može­mo pred­stave i ubistva

    Da pretvo­rimo u pohode i osvajanja

    U dom­i­naci­ju nad zeml­ja­ma i nad morima,

    Nad zamkovi­ma i tvrđavama.

    Krivi su svi duhovni paćenici,

    Što su krenuli kriv­im putevima,

    Što je krv u penušavom moru još mrl­ja za pokazivanje

    Što je i more tako krva­vo samo pus­ta nostalgija

    Što nam je i sla­va posta­la poruga,

    I mi, nes­rećni, ono što je bilo

    Nika­da neće­mo promeniti.

    Naše more crveni od mem­o­ri­je poslušnosti.

     

     .

    Ovo što pišem

     .

    .

    Bar­i­jere topon­i­ma posta­ju nepremostive

    Nji­hovi se sinon­i­mi pret­vara­ju u oštre migrene

    Za koje se lek nika­da i neće pronaći.

    Ovo odak­le se nad­nosim više nisu prozori

    Ovo što mi pokreće vrtoglav­icu više nisu visine,

    Ovo je sivi mozaik isušenog pepela iznad dedinih poruka

    Ovo je crna sušti­na o jed­nom postojanju,

    O jed­nom civ­i­lizaci­jskom odstrelu,

    O ćutan­ju sa metas­taza­ma od neizre­cive ironije.

    Imali smo koči­je i tronove, imali smo pehare i blješ­tave sablje

    U prošlosti, imali smo odore i omče, šti­tove i lude,

    Dame prelepe što se svako­ga dana kikoću i zadirkuju

    Hero­je sa mitovi­ma prepriča­vane nakon svega.

    Ovo što pišem je posled­nje zaveštanje

    Naše­ga epskog „niš­ta“, naše jalove konsternacije,

    Ovo što pišem je dug i dosadan dan bez budućnosti.

     

     .

    . 

    Sada

     .

    .

    Ako vam je „nika­da“ sud­bi­na, prošlost će vas oprati

    Na potoci­ma beznadnosti .

    Mož­da ćete se jednog jutra probu­di­ti nasmejani

    Tihi u ironi­ji i sa tere­tom sramote od

    Bezide­jnos­ti.

    Vaši ratovi ima­ju miris mas­tike i grozdova,

    Vaši su sus­reti važni samo pet­naest minuta,

    Vaš će izdanak prepisati sve što je ostalo

    Od dedovine i dovešće se na skejtbordu.

    Svad­bi više nema. Sahrane su odavno završile.

    Vaše su pobe­de holo­gra­mi istori­jskih očuha,

    Više ne gov­orite šta vam padne na pamet.

    Odavno više to ne može tako …

    Izdale­ka se čuju zvona.

    Niko se ne okreće na nji­hov zvuk.

     

     .

    .

     

     

    Plač

     .

    .

    Dajte mu kaban­icu i ne budite vojsku.

    Odvešće ga vetar tamo gde nema heroja

    Gde ima devičan­skog ridan­ja i kriko­va jalovih snaha.

    Dajte mu lakri­mar­ij kada se bude vratio

    Kako ne bi zab­o­ravio koja ga je od njih očarala

    Da i sam ne postane poslužitelj gladi,

    Već samo saput­nik misli.

    Dajte mu drveni krevet bez jastuka

    Da ga san ne bi od ovog sve­ta odveo ni korak dalje

    Zato jer će ga tuga zadruži­ti još večeras

    I nika­da ga više neće napustiti.

    Dajte mu jeku plača dece

    Hero­ja u pogrešnom vre­menu i uga­site mesec

    On zna šta da radi čeka­jući jutro koje

    Evo već god­i­na­ma kasni.

     .

    .

     

     

    Savonaro­la

     .

    .

    Ako nev­ernike nat­er­amo da veru­ju u proklinjanja

    I u lažljive blagoslove, udah­nuli smo zatvorsku buđ

    Još ne ušli iza reše­ta­ka. Imali smo malu pauzu za susret

    Sa Gospodom.

    Džiro­lamo je zagra­bio sa bila glas­nih Medičija

    I natabao blat­n­javi put

    Za stopa­ma dede Lorenca

    I poz­vao nas je na pok­lon­jen­je ne bi li nas sus­reo pomor,

    Ne bi li nam pom­r­le bebe i ne bi li nas pojela žudnja.

    Crni su kvadrati i kru­govi, crne su piramide

    I pored toga što prete sa pre­pu­ca­van­jem, postmodernisti

    Tebi više veru­ju Džiro­lamo, pres­likava­ju te u negativu,

    Bes i boži­ju volju pret­vara­ju u dosadne refrene

    I umesto Mak­i­javeli­ja, oni ispravl­ja­ju ti Vorho­la za saputnika,

    Izdržaćeš to i ti tvo­ji seku­larni poslanici

    I tvo­ji sebežrtvo­vani crni dijaci, niš­ta od toga biti neće…

    Sada sve konzis­tori­je, sve kuri­je ima­ju dva i po veka da

    Pres­lušava­ju sve što para uši, da pogleda­ju sve što je

    Crno i belo, da išči­ta­ju sve što ne razumeju.

     .

    .

    .….….….….…..Sa     Sa make­don­skog: Autor

     .

    .

    .

    .

    .

    .

    .