Mislim na Prag

Jelena Grebović
Lat­est posts by Jele­na Gre­bović (see all)

    -

    (Son­ja Ćir­ić, Neću da mis­lim na Prag, Lagu­na, Beograd, 2019)

    .

    .

    .

    .…..Roman Neću da mis­lim na Prag, autorke Son­je Ćir­ić, koja je čita­lačkoj pub­li­ci poz­na­ta po roman­i­ma Pri­lagođa­van­je je bele boje, Jed­va čekam sutra, Naša sja­j­na igra i Roman u mojoj glavi, izlazi 24. maja 2019. godine. Iste godine, ovaj roman osva­ja dve nagrade – nagradu Poli­tikinog Zabavni­ka za najbol­je delo namen­jeno mladi­ma u 2019. godi­ni, kao i Nagradu za dečju knjigu 2019. godine 64. Među­nar­o­dnog beograd­skog sajma.

    .…..Lin­earno pripovedan­je prek­in­u­to u prvom delu romana dnevničkim zapisi­ma koje glav­na junakin­ja stvara, a zatim priča­ma u priči u dru­gom delu romana, kao i iskreno det­inje radovan­je i tine­jdžer­s­ki živ­ot čine ovaj roman speci­fičn­im i pre­poruču­ju ga pažn­ji čak i star­i­je čita­lačke pub­like. U fokusu pripovedača – devo­jčice Dar­je, koja ide u sed­mi razred, nalaze se dve priče – njen lični živ­ot i Dobar dan, kafić koji posta­je svo­jevrsni topos romana, a koji će kas­ni­je iznedri­ti još mno­go priča. Roman prati živ­ot jedne beogradske porodice, naiz­gled slične mnogim drugim porodica­ma, a opet poseb­ne i različite na svoj način (kao što bi jedan veli­ki pisac to prime­tio), ispripovedan je u prvom licu, te pos­ma­tramo svet Dar­jin­im oči­ma. Pripovedač nas uvo­di u priču in medias res, dijal­o­gom koji svakod­nevno može­mo čuti.  Pred sobom vidi­mo svađu roditel­ja usled novčanih nepri­li­ka u koje porod­i­ca dolazi nakon što Boris, uni­verzitet­s­ki pro­fe­sor, osta­je bez posla, zbog čega Jele­na posta­je jed­i­na koja dopri­nosi kućnom budže­tu, dok za to vreme Dar­ja neće da mis­li na Prag.

    .…..Neću da mis­lim na Prag, naslov, a ujed­no i tema, provlače se kroz čitav roman kao svo­jevrstan refren koji tre­ba da naglasi da Dar­ja odbi­ja da mis­li na Prag, ali paradok­sal­no, ona to sve vreme čini. Pripovedač – Dar­ja uporno beži od ono­ga što je nesves­no sustiže, da bi na kra­ju romana ipak uspela da Prag ostavi po strani, a pri­jateljst­vo vrati na prvo mesto.

    .…..Dar­ja ima dara za pisan­je, što se iz njenog ime­na i može nazreti, a to uvo­di i  cen­tral­ni motiv ovog deč­jeg romana – motiv pisan­ja priče, kojim nas autor­ka ujed­no smeš­ta u metapo­et­sku ravan, često prisut­nu u književnos­ti „za odrasle”, ali man­je zas­tu­pljenu u dečjoj književnos­ti, što čini ovaj roman izuzetno privlačn­im za čitaoce. Lit­er­arno tak­mičen­je Mla­di pis­cikreativ­na Evropa, na koje Dar­ja nam­er­a­va da pošal­je svo­ju priču, posta­je okos­ni­ca unutrašn­jeg i spol­jašn­jeg suko­ba za Dra­ju, budući da iz njenog pripovedan­ja otkri­va­mo da nije reč samo o njenoj priči koju šal­je u Prag na među­nar­o­d­no tak­mičen­je, već da se pažn­ja usmer­a­va i na priču njene dru­garice Tamare. Devo­jčice, neka­da najbol­je dru­garice, odjed­nom posta­ju prikrivene rivalke: i jed­na i dru­ga žele da osvo­je nagradu i odu na puto­van­je u mag­ični Prag; među­tim, kako Dar­jin otac više nema posao, to jed­noj od njih pred­stavl­ja glavnu prepreku.

    .…..Pripovedan­jem u prvom licu, a i čita­jući dnevničke zapise koje ostavl­ja, stiče­mo uti­sak da glav­na junakin­ja neposred­no pred nama izgo­vara svo­je mis­li, oseća­je, svo­je namere, pa tako saz­na­je­mo da se Dar­ja novonastaloj situaci­ji pri­lagođa­va na izuze­tan  i domišl­jat način – tako što sama pokuša­va da zara­di novac za odlazak u Prag. Pored škol­skih obaveza koje su svakod­nevno namet­nute, u dogov­oru sa Ducom i Dacom­lazi do rešen­ja svog prob­le­ma – pisaće priče za novac. Ovakvim pos­tup­kom, Son­ja Ćir­ić, osim što u roman uvo­di kom­pozi­ci­ju priče u priči, pa Dar­ja pop­ut nekakvog mladog Bokača, odnos­no mlade Šeherezade, nas­to­ji da priča i zapisu­je priče kako bi ostavi­la pisani trag o Dobrom danu, dos­ta promišl­jeno i naiz­gled neprimet­no ostavl­ja metapo­et­ič­ki, odnos­no autopo­et­ič­ki komen­tar, koji sve­doči o položa­ju umet­ni­ka, a poseb­no mladog umet­ni­ka, u današn­jem društvu.

    .…..Pohađa­jući školu, Dar­ja se sus­reće sa nizom prob­le­ma koji je ometa­ju u nemišl­jen­ju o Pragu, a sus­rećući se sa prob­lemi­ma, ona uči važne živ­otne lek­ci­je. Evo­ci­ra­jući uspomene na baku Maju, Dar­ja pri­men­ju­je sva ona afir­ma­tiv­na načela koji­ma ju je Maja uči­la. Ona se, pre sve­ga, seća Majinih pos­tu­pa­ka i nas­to­ji da ih pri­meni u situaci­ja­ma u koji­ma se našla. Maja u Dar­ji budi ljubav, a uz pomoć promišl­jan­ja o svo­joj baki i o ljubavi, Dar­ja, iako tine­jdžer­ka, izgo­vara velike i potvrđene istine, omoguća­va sebi da sagle­da i okarak­ter­iše ljude i stan­ja iz dru­gači­je per­spek­tive, i to nepogreši­vo tačno. Baka Maja je spona sa prošlošću, ali istovre­meno, razmišl­ja­jući o Maji, Dar­ji sei­ni da je sve jed­nos­tavno i jasno.

    .…..Niz dijalo­ga ubrza­va rad­nju, dok Dar­jin­im monoloz­i­ma, u koji­ma se preispitu­je, pro­ma­tra prob­lem sa različi­tih stanoviš­ta, najčešće ima­jući na umu svo­ju baku Maju kao neku vrstu mudrog save­to­davca, rad­n­ja silazi do dubine duše. Kroz Dar­ji­no preispi­ti­van­je vidi­mo veličinu njenog det­injeg lika: ona je empa­ta i altru­ista, izuzetno nese­bič­na i predana onome što voli. Veli­ki broj liko­va prikazu­je različite tipove lju­di, da bi se opet, vra­tio na one najbit­ni­je – Jelenu, Borisa, Ducu i Dacu. Likovi žive u sadašn­josti, s tim što se prošlost uvek pom­in­je poz­i­tivno konoti­rana. Dar­ja evo­ci­ra prošlost kada mis­li na Maju, a Duca i Daca sa svo­jim Dobrim danom negu­ju vred­nos­ti prošlih vre­me­na. Prošla vre­me­na su, po prav­ilu, bezbriž­na i nude likovi­ma ute­hu i pomoć pri pre­vazi­lažen­ju nez­go­da u sadašnjosti.

    .…..Roman Neću da mis­lim na Prag nudi prikaz svakod­nevice sa kojom se sus­reću deca i odrasli, gov­ori o aktuel­nim temama koje okupi­ra­ju sve gen­eraci­je, i to sve čini jezikom koji je mladi­ma blizak, kojim oni gov­ore: bez mno­go vul­gar­iza­ma, ali sa obil­jem fraze­ol­o­giza­ma svo­jstven­im mlađim gen­eraci­ja­ma. Autor­ka nam u zamenu za svakod­nevno nudi orig­i­nalne opise, viđene oči­ma jedne trinaestogodišnjakinje.

    .…..Son­ja Ćir­ić stvara roman za decu u kojem oslika­va kako deca posta­ju lju­di. Ver­no podražava­jući gov­or juna­ka, ona uspe­va da dočara karak­ter­is­tike liko­va i sred­inu u kojoj žive. Teme koji­ma se autor­ka bavi su kom­plek­sne, a date kroz dečju vizu­ru mogu se učini­ti naivn­im, dok je, sa druge strane, način na koji se tim temama pris­tu­pa pri­lagođen uzras­tu kome je roman namen­jen. Poruke koje ovaj roman šal­je svo­joj ne sasvim odrasloj, ali svakako dorasloj pub­li­ci oprav­dava­ju nagrade kojim je delo ovenčano: pri­jateljst­vo je ponekad vred­ni­je od same priče, jer priče ne bi ni bilo da nema ljubavi iz koje nastaje.

    -

    .

    .

    .

    .