Mladci i starci

Lat­est posts by Dušan Sto­jković (see all)

    .

    .

    (Mla­di i stari pis­ci samoubice)

    .

    .

    .….Svo­jevre­meno je Slo­bo­dan Marković objavio ukle­tu knjigu. Ona je sadržala pesme onih pes­ni­ka koje živ­ot nipoš­to nije mazio. Veli­ki je broj, i znača­jnih, pes­ni­ka okončao svo­je zemaljske dane svo­jevoljno a da se nije ni tridesete godine živ­ota nauži­vao. Sva­ka književnost ima svo­ga Bran­ka (Radiče­vića ili Miljkovića). U ruskoj poez­i­ji to su Ljer­mon­tov i Jesen­jin. Nji­ho­vo delo sasvim je, svo­jom nes­pornom vred­nošću i uti­ca­jem koji ni do danas pre­sah­n­uo nije, “pokri­lo” trag­ične sud­bine i odlične pesme mno­go­b­ro­jnih drugih, i ne samo ruskih, lirskih stradal­ni­ka. U nemačkoj poez­i­ji to je veli­ki ekspre­sion­is­tič­ki pes­nik Georg Trakl. U engleskoj poez­i­ji, u kojoj neko­liko veko­va već nepomeri­vo je Kitso­vo mesto, i neš­to man­je Šeli­je­vo, sve više im se pridružu­je i Vil­fred Oven, a goto­vo je pitan­je dana kada će se ovoj velikoj poet­skoj tro­j­ci pridruži­ti i trag­ični samoubi­ca Tomas Čater­ton. Kod Fran­cuza izuzetno slavl­jen pes­nik je Lotrea­mon (što je zaslu­ga nadreal­ista); u neš­to man­joj meri i Tris­tan Kor­bi­jer. Kod Por­tu­gala­ca je takav Mario da Sa Karneiro, po znača­ju odmah iza neprikos­novenih Kamoen­sa i Pesoe. Mađari ne zab­o­ravl­ja­ju Jože­fa Atilu, Pol­jaci Rafala Vojače­ka. Hrvati Jan­ka Polića Kamo­va. Datum smr­ti Čer­i­la Anvara „Dan knjige“ je u Indoneziji.

    .….Rem­bo koji je poez­i­jom pop­ut komete pro­ju­rio iza­z­vavši pravi potres, tako da se o poez­i­ji evrop­skoj i svet­skoj gov­oriti i dâ i mora, tako što se ona deli na onu pre Rem­boa i onu posle nje­ga (mno­go je vidljivi­ja i pre­sud­ni­ja ta međa od one koja bi se vezi­vala za Bodlero­vo ime i nje­gov dopri­nos svet­skoj poez­i­ji: Bodler je okončavao ono što mu je prethod­i­lo, “zaključavao”; Rem­bo je “otvarao” i vra­ta i pro­zore lirske kuće) – ne sme se nikako zab­o­rav­i­ti. Iako je poživeo trideset sedam god­i­na i nije iz živ­ota otišao samoubistvom, ovaj veči­ti dečak, đavo anđeoska lica, anđeo pre­vršen đavol­stvom, koji je prvu pes­mu na fran­cuskom jeziku objavio kada je imao pet­naest god­i­na, a poez­i­ji rekao defin­i­tivno zbo­gom pet god­i­na kas­ni­je, samo je njeno srce. Alhemi­ja reči prisut­na u nje­gov­oj Sezoni u pak­lu i nje­gov­im Ilu­mi­naci­ja­ma „zarazi­la“ je sve uklete pes­nike pristigle nakon nje­ga. Čak i onda kada njenog dejst­va nisu bili uopšte sves­ni, svi oni njome su makar nesves­no okrznu­ti. Mno­gi su njome bili sprženi. Kroz njih pro­go­vara i mno­go god­i­na posle svo­je smr­ti, i danas jed­nako kao juče, i danas kao nesum­n­ji­vo i sutra, onaj ko se s razl­o­gom može okrsti­ti neumrlim.

    .….Mla­di pes­ni­ci samoubice nipoš­to ne pred­stavl­ja­ju jedan čvrst “blok”. Može­mo ih podeli­ti, uslovno, na dve kat­e­gori­je / vrste. Jed­nu bi činili oni koje bis­mo odred­i­ti mogli kao mlade mlade, oni koji nika­da nisu dočekali svo­ju dvade­set treću god­inu. U dru­goj skupi­ni su oni koji su od njih star­i­ji ne više od osam god­i­na. Ali tih osam god­i­na pride ogro­man je vre­men­s­ki peri­od za one koji­ma je uskraćen bio. Prvi su bili, po logi­ci stvari, pes­nič­ki poletar­ci. No, na vred­nos­noj poet­skoj skali, bili su, sum­n­je nema, pravi majs­tori. Šta bi bilo kada bi bilo (da im se živ­ot, kojim sluča­jem, odužio), ne znamo i ne može­mo nikako da znamo.

    .….Evo spiska najm­lađih pes­ni­ka samoubi­ca. Nabra­jan­je vrši­mo una­traške (od najs­tar­i­jih ka najm­lađim) jer nam se to jedi­no prirod­no i čini. Dvade­set dve godine u trenutku smr­ti imali su: Dmitrij Veneviti­nov, Nadež­da Lavo­va, Vsevold Knjazev, Kar­lo Stu­par­ič, Enriko Frakasi, Hans Lejbold, Kamenko Garčin, Lora Berg­er, Pablo de Agvi­la. Dvade­set jed­nu: Svetislav Tisa Nikolić, Juli­jus Jano­n­is, Hav­i­jer Ero, Vladimir Šimanovič, Jokio Kusa­ka, Sofi Podol­s­ki, Joti T‘ Hoft, Marko Pavček, Bošt­jan Seliškar. Dvade­set: Toši­juku, Boži­dar, Kristof Fridrih Hajn­le, Eros Alezi, Feliks Fran­sisko Kazano­va, Alek­san­dar Bašlačev, Karoli­na Pat­in­jo. Devet­naest: Vik­tor Eskus, grof Volf fon Kalkro­jt, Vladimir Pole­ta­jev, Aleš Ker­mauner, Ilja Tjurin. Osam­naest – princ Ari­ma i Alde­baran, sedamnaest – Tomas Čater­ton, M. Suškov, Misao Fudžimu­ra, Pet­ja Dubaro­va i Ladislav Lan­da. Tri­naest – Oko Sindži.

    .….Iako sam od plani­ranih tri­naest, štam­pao osam knji­ga Gra­matike smr­ti u koji­ma se upra­vo samoubist­vo u lit­er­a­turi prikazu­je i prouča­va posred­stvom dela pisaca koji su se na nje­ga odlučili, priz­na­jem da ne znam, a ubeđen sam da će se isto desi­ti i kada čitav posao prive­den kra­ju bude, zaš­to pis­ci, i ne samo oni, podižu ruku na sebe. Ono što jeste ini­ci­jal­na kapis­la za samoubist­vo verovat­no je samo vrh ledenog bre­ga koji je dugo već krstario dušom ono­ga ko samoubistvu pribega­va. Alber Kami je s razl­o­gom pri­beležio kako je, jedi­ni pos­to­jeći, „doista ozbil­jan filosof­s­ki prob­lem – samoubist­vo“. Prit­om se on uputio za Kafkom – kojeg je, i inače, veo­ma često, i ne samo u Mitu o Siz­ifu, sle­dio – koji je, pre nje­ga, napisao da „metafiz­ič­ka potre­ba je samo potre­ba za smrću“. Kami­ju se, ironično, kako je to samo on umeo, suprot­stavio Borislav Pekić opaskom po kojoj je „jedi­ni ozbil­jan filosof­s­ki prob­lem kako samoubist­vo izbeći“. Prise­ti­mo se i Emi­la Sio­rana i nje­gove filosofske „dosetke“: „Da nam nije pomis­li na samoubist­vo, ovo­ga časa bis­mo se ubili!“ Nju „pro­duža­va“ dodat­ni aforizam po kojem je potreb­no, inten­zivno i neprestano, „mis­li­ti na samoubist­vo da je na kra­ju nevažno ubiti se ili ne“.

    .….Paradok­sal­nost napisanog nesum­n­ji­vo je ambiva­lent­na. Jad­no je živl­jen­je koje se plaća (neprekid­nim) razmišl­jan­jem o nebivstvo­van­ju. Čovek je onda samoubi­ca koji hoda. Smrt koja (ga) mis­li. Pravi „zaključak“ Sio­ra­nove mis­li (no, zaključak ovde pretho­di samoj mis­li) onaj je Blanšoov po kojem „kad gov­orim, smrt gov­ori u meni“. Fro­j­do­vo tvrđen­je da „izbor nekog obli­ka samoubist­va otkri­va najprim­i­tivni­ji sek­su­al­ni sim­bolizam“, pop­ut psi­hoanal­i­tičkog bumeran­ga, i samo otkri­va kako su, po ocu psi­hoanal­ize, Eros i Tanatos zmi­js­ki pre­pleteni i nerask­idi­vo srasli. Još Sveti Avgustin će povesti za sobom čitavu kolonu tumača samoubist­va za koje je samoubi­ca zapra­vo „ubi­ca“. Pitan­je je samo da li dovoljno „prikriv­en“. Fro­j­dov učenik najpre, pa teori­js­ki suparnik potom, Alfred Adler, samoubist­vo tre­ti­ra kao osve­tu živ­o­tu. Ono je, pre i iznad sve­ga, „imitaci­ja“ – ugledan­je na ono što su prethod­no učinili idoli, star­i­ji, članovi porodice, poz­nate ličnos­ti… To se, donek­le, suprot­stavl­ja, rani­je izne­tom, stavu začet­ni­ka mod­erne sui­ci­dologi­je Emi­la Dirke­ma, po kojem „sva­ki samoubi­ca daje svome činu lični oti­sak“. (Napisao sam „donek­le“ jer lični oti­sak može se naći i u samom izboru ono­ga koga ćemo opraš­ta­jući se sa živ­o­tom sledi­ti.) Nima­lo sluča­jno, i nipoš­to usput­no, Ljubomir Erić nas opom­in­je da „sva­ki čovek nosi u sebi skrivenog samoubicu“, a Ste­van P. Petro­vić doda­je: „A razlo­ga za samoubist­vo ima bar toliko koliko i razlo­ga za življenje.“

    .….Spomenuće­mo samo neko­liko po mno­go čemu osobenih i drastičnih samoubis­ta­va (o ostal­i­ma zain­tereso­vani čitao­ci mogu naći podatke u već spomenu­tim tomovi­ma Gra­matike smr­ti). Engles­ki pes­nik Tomas Čater­ton (1752–1770) počeo je sa jedanaest god­i­na da piše na izmišl­jenom staro­en­gleskom jeziku. Kas­ni­je će izmis­li­ti svešteni­ka i pes­ni­ka Tomasa Rouli­ja kojem će prip­isati svo­je pesme i prozu sročene upra­vo na tom izmišl­jenom jeziku (štam­pane, posthum­no, 1777. godine). U pitan­ju su, pored pesama, i nedovršeni spev (u dve­ma verz­i­ja­ma) Bit­ka kod Hast­ingsa, eklo­ga Eli­nor i Džu­ga, tragedi­ja Ela i spisi poslani Hora­su Volpolu – Postanak slikarst­va u Engleskoj i Istori­ja engleskog slikarst­va. Kada je otkriveno da je posre­di bila mist­i­fikaci­ja, siro­mašan i nes­rećan, pes­nik se ubi­ja arsenikom dok su po podu nje­gove sobe, kao i obično, bili rasu­ti komadići iscepanih rukopisa. Niko nije došao do mrt­vačnice da bi ga iden­ti­fiko­vao, a u reg­istru umr­lih upisano je (da li je tu slučaj poželeo i sa Šek­spirom i sa njim da se poigra) pogrešno ime – Vil­i­jam. Niko­la Žozef – Žil­ber (1751–1780), fran­cus­ki pes­nik, pao je s kon­ja i teško povre­dio glavu, te je, u duhovnom bunilu, poš­to je prethod­no napisao svo­ju antologi­jsku pes­mu „Oproš­taj od živ­ota“, progutao ključeve od kovče­ga u kojem je čuvao svo­je rukopise i tako umro. Naš roman­tičars­ki pes­nik Dam­jan Pavlović (1839–1866), poš­to je završio politehniku u Beču i Pragu i započeo sja­jnu kar­i­jeru u Beogradu, nes­rećno se zalju­bio u Katar­inu Kon­stan­ti­nović kojoj je držao časove a da nije znao da je u nju zaljubljen i njen dalji rođak – knez Mihai­lo Obren­ović. Izjavlju­je ovoj ljubav, a Milivoj Blaz­navac, „dežurno uho“ pored vra­ta iza kojih se prenošen­je znan­ja obavl­ja­lo, uz sil­na vređan­ja, izbacu­je ga na ulicu. Nes­ret­ni pes­nik ubi­ja se tako što dva puta udara glavom o šes­tar prethod­no postavl­jen na sto. Japan­s­ki roman­tičars­ki pes­nik Kita­mu­ra Tokoku (1868–1894) veša se iz kra­jn­je bizarnog razlo­ga: japan­s­ka književnost je sav­im dale­ka evrop­skoj. Misao Fudžimu­ra (1886–1904), dru­gi mla­di japan­s­ki pes­nik, ubi­ja se skokom u vodopad Kegon u Niku (sev­er Tokia), poš­to je prethod­no ure­zao u koru drve­ta svo­ju oproš­ta­jnu pes­mu, Grof Volf fon Kalkro­jt (1887–1906), pri­pad­nik stare i čuvene aris­tokratske porodice, kome je Rajn­er Mar­i­ja Rilke posve­tio poz­nati “Rekvi­jem gro­fu Vol­fu fon Kalkro­j­tu”, ubio se da ne bi služio vojsku. Dadaist Žak Vaše, duhovni otac Andre Bre­t­ona i čitavog nadreal­iz­ma, ubi­ja se tako što, sa još dvo­ji­com mladića (jedan će preživeti), uzi­ma pre­v­e­liku dozu opi­ju­ma u jed­noj od soba „Hotela fran­cuskog“ u Nan­tu. U svo­jim Pis­mi­ma je zabeležio: „Odbi­jam da poginem u ratu… umreću onda kada ja to budem želeo, a tada ću umreti sa još nekim. Dosad­no je umreti sam. Voleo bih da umrem sa nekim od mojih najboljih pri­jatel­ja.“ Bre­ton piše o nje­gov­im pri­jatelji­ma: „Verovat­no da jad­ni­ci poj­ma nisu imali čime će se to završi­ti a on je, eto, odlučio da na kra­ju izvede zlu šalu s nji­ma.“ Poljs­ki pes­nik Tadeuš Borovs­ki, koji se spasao gasne komore u logoru u kojem je bio, otrovao se gas­om u vlasti­toj kun­jin­ji 1951. godine, poš­to se prethod­no ože­nio, dobio kćerku i posti­gao lep uspeh književn­im delom. Kanad­s­ka pes­nikin­ja Iget Golen (1944–1972), autor­ka pes­ničke zbirke Čitan­je na bicik­lu, objavl­jene u godi­ni njene smr­ti, ekolog koji se zan­i­mao soci­jal­nim prob­lemi­ma, polila se ben­zi­nom i javno spalila na Trgu Žak Kar­ti­je u Montrealu.

    .….Dvo­ji­ca filoso­fa, Oto Vajninger (1880–1903) i Kar­lo Mihelšteter (1887–1910), napustili su živ­ot – obo­ji­ca u kob­noj, dvade­set trećoj godi­ni – neposred­no poš­to su okončali svo­ja živ­ot­na, nužno mladalač­ka, ali itekako uti­ca­j­na i vred­nos­no neza­o­bi­laz­na, dela, Pol i karak­ter, odnos­no Uveren­je i retori­ka, pokaza­vši da onaj kome smrt sedi, pop­ut anđela, na ramenu, može da piše i brže od nje i da ukrade od sebe – nikad ost­varenog – budućeg, ono što zaveš­ta­va budućnos­ti i tra­jan­ju. Vajninger se liša­va živ­ota u sobi u kojoj je pre nje­ga stanovao veli­ki, i najveći uz Johana Sebasti­jana Baha, kom­poz­i­tor, nje­mu omil­jeni, Lud­vig Betoven.

    .….Kada je o čitavoj ser­i­ji ruskih samoubi­ca, mlađih od trideset god­i­na u trenutku kada su samoubist­vo izvršili, početkom dvadestog veka reč (Vik­tor Lazare­vič Pol­jakov, Vik­tor Vik­torovič Gof­man, Alek­sej Kon­stan­ti­novič Lju­bič-Jar­molovič-Loz­i­na-Lozin­s­ki, Ana Mar, Vsevold Knjazev, Nadež­da Grig­ori­jev­na Lavo­va, Boži­dar, Olga Vak­sel, Vik­tor Alek­san­drovič Dim­itri­jev, Niko­laj Ivanovič Demen­t­jev), izd­va­jamo način na koji se od živ­ota opros­ti­la ljubavni­ca Valer­i­ja Brjuso­va, Nadež­da Lavo­va (1891–1913); ubi­la se metkom iz brauninga koji joj je upra­vo Brjusov, tvo­rac “Demona samoubist­va”, poklonio.

    .….Izves­tan broj samoubis­ta­va (najpoz­nati­ja su ona Serge­ja Jesen­ji­na i Bran­ka Miljkovića, ali i ona – verovat­na – koja su počinili Gas­para Stam­pa, Lotrea­mon, ili Tris­tan Kor­bi­jer) se – u posled­nje vreme popril­ično inten­zivno – ospo­rava­ju. Neka se i ne priz­na­ju za tak­va (npr. ono Dim­itri­ja Vladimiroviča Veneviti­no­va), a Niko­la Miloše­vić – nipoš­to ne jedi­ni – uvo­di i kat­e­gori­ju „prikrivenih“ samoubis­ta­va. Za primer uzi­ma dvoboj koji je Mihail Ljer­mon­tov pode­lio s Mar­ti­novim u pod­nožju gore Mašuk, neposred­no pre otpočin­jan­ja olu­je. Rus­ki pes­nik dopus­tio je svom pro­tivniku da dođe do crte sa koje je bilo dogov­oreno da due­lan­ti puca­ju a da se nije ni pome­rio sa svo­ga mes­ta. Kada je pro­tivnik podi­gao revolver s namerom da puca, Ljer­mon­tov nije ni pomakao svoj. Za našeg književnog teo­retičara „ubist­vo pes­ni­ka Ljer­mon­to­va pred­stavl­ja, po svoj prili­ci, jed­nu vrstu prikrivenog samoubist­va“, odnos­no samoubist­va „koje je potek­lo iz kra­jn­je depre­si­je i kra­jn­jeg oča­jan­ja“. Voleo bih da znam, i nisam jedi­ni, od čega je umro Lotrea­mon. Stal­no mi je pred oči­ma sli­ka koja ga prikazu­je onakvim kakav je bio i koju bih mogao da stavim pored sja­jnog imag­i­narnog portre­ta ovog fran­cuskog pes­ni­ka, rođenog u Mon­te­v­ideu, koji je odsan­jao Sal­vador Dali.

    .….Kar­lo Meninger piše i o hroničn­im samoubistvi­ma i prip­isu­je ih teškim alko­holičari­ma kakvi su bili, na primer, Edgar Alan Po ili Dilen Tomas. Društ­vo bi im prav­ili nesum­n­ji­vo narko­mani, ali i due­lan­ti i lju­bitelji pre­brze vožn­je. Ter­min hronično neki sui­ci­dolozi zamen­ju­ju ter­min­i­ma kvazi ili parasamoubistvom.

    .….O Klubu 27 poče­lo je da se priča i piše 1969, iako je on već imao u svo­jim redovi­ma Rober­ta Džon­sona koji je umro još 1938. Između ostal­ih pri­pada­ju mu (navodim samo one rokere koji su pisali pesme za vlastite kom­pozi­ci­je): Dži­mi Hen­driks (1942–1970), Dže­nis Džo­plin (1943–1970), Alen Vil­son (1943–1970), Džim Mori­son (1943–1971), Grem Par­son (1946–1973), Tim Bak­li (1947–1975), Piter Hem (1947–1975), Kurt Kobe­jn (1967–1994). Ijan Ker­tis, najbolji pes­nik među roker­i­ma, ubio se u dvadest četvr­toj. Aus­tral­i­js­ki rok pevač Majkl Drans­fild ih je takođe una­traške nad­skočio: ubio se u dvade­set petoj godi­ni. Sid Višiz bio je još brži: pre­su­dio je sebi u dvade­set dru­goj. Izves­tan broj ruskih pes­ni­ka i pes­nikin­ja samoubi­ca bavio se i rok muzikom. Naved­i­mo samo Alek­san­dra Bašlače­va i Janku Đag­ilje­vu (pes­nikin­ju je upra­vo samoubist­vo Bašlače­va i nag­na­lo da mu se pridruži učinivši isto). Važi to i za poljsku pes­nikin­ju Šarku Smazalovu.

    .….Bilo bi intere­sant­no poseb­no se poz­abav­i­ti (ostavl­jam to za neku drugu pri­liku) poez­i­jom kojom su nas dari­vale pes­nikin­je (devo­jke i žene) koje su pri­grlile samoubist­vo: Eri­na, Per­ne­ta de Gije, Gas­para Stam­pa, Ho Nan­sorhon, Karoli­na fon Gin­derode, Ejmi Levi, Stanisla­va Koča, Nadež­da Lavo­va, Mar­i­ja Poliduri, Olga Vak­sel, Antoni­ja Poci, Šar­lota Salomon, Lora Berg­er, Her­ta Kreft­ner, Inge­bor Bah­man, Jokio Kusa­ka, Eliz Nada Koven, Dani­jel Kolober, Šaka Smazalo­va, Veroni­ka For­est Tom­son, Mar­i­ja Emil­i­ja Korne­ho, Iget Golen, Sofi Podol­s­ki, Feliks Fer­nan­do Kazano­va, Alde­baran, Mari – Jo Simenon, Nel­gun Mar­mara, Pet­ja Dubaro­va, Tat­jana Sol­do, Jan­ka Đag­i­je­va, Klaudi­ja Ruđeri, Ana Gorenko, Nika Turbina i Karoli­na Patinjo.

    .….Da li, i šta, raz­liku­je poez­i­ju mladih pes­ni­ka samoubi­ca od one koju su pisali pes­ni­ci koji su mirno star­ili i ostar­ili? Pred nama je pitan­je na koje ne smemo ni po koju cenu osta­ti odgov­o­ra dužni. Ali, istovre­meno, i pitan­je na koje, ma koliko poez­i­ju pes­ni­ka mlada­ca pom­no išči­tavali, pravo­val­jan odgov­or, poseb­no takav za koji bis­mo sa sig­urnošću mogli reći kako pogađa u srce stvari – ne može­mo dati. Ipak, ne tre­ba odustati.

    .….Još 1883. godine, u časopisu „Lute­ci­ja“, počeli su da izlaze tek­stovi Pola Ver­lena o ukle­tim pes­nici­ma koji su sadržali i popril­ičan broj nji­hovih sti­ho­va i celih pesama i tako pred­stavl­jali mini antologi­ju ukle­tog pes­ništ­va. Kon­ačnu knjigu, dru­go, dop­un­jeno izdan­je Ver­len­ove studi­je, štam­pao je, kao i prvo, Leon Vani­je i ona je pred­stavi­la šestoricu pes­ni­ka: Tris­tana Kor­bi­jera, Arti­ra Rem­boa, Ste­fana Malarmea, Marselinu Debord – Val­mor, Vil­i­je­ma de L‘Il Adama i samo­ga Pola Ver­lena. Zadrži­mo li se na fran­cuskoj poez­i­ji, Pjer Segers je, 1972. i 1985, objavio antologi­ju Savre­meni ukleti pes­ni­ci, a Alen Bre­ton 1981. onu koja se zvala Novi ukleti pes­ni­ci. Žak Koli je, 2011. godine, objavio antologi­ju koja je sadržala pesme pedeset petoro fran­cuskih pes­ni­ka koji su „odlučili da nes­tanu“, Vouageurs de l‘absolu. Fran­cuske uklete pes­nike u pre­vo­du, knjigom koja je upra­vo tako i naz­vana, ponudi­la je našoj čita­lačkoj pub­li­ci Ves­na Cakeljić 1995. Prethod­i­la joj je Ukle­ta pes­niko­va noć­na knji­ga (1972) Slo­bo­dana Markovića, sub­jek­ti­van izbor – uz neko­like pesme aus­tral­i­jskih buš-rendžera – pesama sledećih pes­ni­ka: Edgara Alana Poa, Hris­tine Georgine Rozeti, Fran­soa Vijona, Arti­ra Rem­boa, Lotrea­mona, Serge­ja Jesen­ji­na, Peja Javoro­va, Borisa Paster­na­ka, Jirži Volk­era, Jelisavete Bagr­jane i Orhana Veli – Kanika.

    .….Šta je, dak­le, zajed­ničko mlađan­im pes­ničkim ukletnicima?
    .….Najpre, apso­lut­na živ­ot­na nepri­lagođenost. Kao da je živ­ot pro­lazio mimo njih. Ako bi ih i dodir­n­uo, onda je to činio tako što ih je ranjavao.
    .….Ne retko, pobuna pro­tiv takvog živl­jen­ja, ne retko takođe, narasla i do pobune pro­tiv živ­ota samog, koja je nji­hove pesme znala da pre­o­brati u pesme koje bis­mo, naj­tačni­je, seća­jući se nez­ab­o­ravne Munkove slike, naz­vati mogli pes­ma­ma – kricima.
    .….Kao da su živeli usred same smr­ti. Pre­do­dređeno trag­ičnih živ­ot­nih sud­bi­na. Ako ih nije odnosi­lo drago­voljno pribega­van­je preuran­jenoj, izabra­noj, po Ničeu slo­bod­noj, smr­ti, bile su tu velike katak­l­izme pop­ut rato­va i žuta gošća koja ih je nepogreši­vo upi­si­vala u svoj, na ranu smrt osuđeni, razred.

    .….U prisenku, i obi­la­to, i alko­hol i dro­ga uzi­ma­ju svoj danak.
    .….Odgov­or na postavl­jeno pitan­je i jed­no je pitan­je na koje se takođe samo može ponu­di­ti ambiva­len­tan, nekon­ačan odgov­or: Da li su ukleti pes­ni­ci bili, i crpli oda­tle, na korak samo od ludila?

    .….Osta­je­mo dužni i pokuša­ja da utvrdi­mo raz­liku, ako je uopšte ima, između pesama koje su ispe­vali pes­ni­ci i onih koje su plod pevan­ja trag­ičnih pesnikinja.
    Za Ale­na Bre­t­ona samoubist­vo je „posled­nje pročišćen­je“. Pes­ni­ci naše antologi­je nagov­eš­tava­ju ga – i goto­vo neprestano prizivaju.

    .….U pes­nici­ma koji su bili pred nama kao da tin­ja, inače nepos­to­jeći, samoubi­lač­ki gen, a plamti gen smr­ti koji nas sve naposletku smrvi. Čini nam se kako kod najboljih ne peva­ju to samo oni već smo suočeni sa osoben­im poet­skim dvo­glas­jem. Dru­gi glas „peva“ sama smrt.

    .….Mnoge nji­hove pesme „oproš­ta­jne“ su pesme. Oni su smeli, i znali, smr­ti da pogleda­ju ravno u oči. Iz nji­hovih pesama, ne retko, u nas, čitaoce, zuri smrt. Čita­jući ih, smešteni oči u oči sa onom čije nas hlad­no naruč­je nemi­novno čeka, stiče­mo li iskust­vo koje inače ne može­mo imati i do kojeg – moguće je – niko živ kao do iskust­va stići ne uspeva?
    .….Pesme mladih ukletih pes­ni­ka ne mogu se nipoš­to čitati ravn­odušno. I njih, kao i one koji su ih ispe­vali, dodir­nu­lo je kri­lo smr­ti. Čuje­mo li, dok ih išči­tava­mo i mi lep­rš istih?
    Nji­hove pesme pesme su u koji­ma su zmi­js­ki srasli Eros i Tanatos.

    .….Oni su mahom dostegli pre­ranu zrelost koja im je omogući­la da – uz nos mal­om bro­ju god­i­na koje su proživeli – ispune svo­ju pes­ničku sud­binu tako što će istresti sve što se zatek­lo u nji­hovim pes­ničkim vrećama.

    .….Morali su ispe­vati sve. Nije bilo vre­me­na za njih: svako nji­ho­vo danas moralo je biti i nji­ho­vo sutra, pogo­tovu ono sutra koje nika­da doživl­jeno ni neće biti.
    .….Ukleti pes­ni­ci ne lažu. Poez­i­ja jeste nji­hov jedi­ni život.

    .….I zato, ali ne samo zato, nji­ho­va poez­i­ja jeste, i mora tak­va biti – auto­bi­ograf­s­ka. No, nji­hove biografi­je same po sebi – iden­je posred pak­la, hodan­je dnom smr­ti – raz­liku­ju se od biografi­ja građan­s­ki pit­o­mih pes­ni­ka utonulih u dosad­no mican­je dosadnog i sporo­hodnog življenja.

    .….Čita­vo nji­ho­vo biće bilo je samo ran­ji­va koža. Po njoj su nemilos­rd­no grebali.
    .….Nji­ho­va reflek­sivnost bila je, kao bršl­janom, obrasla emo­ci­ja­ma. Retko se kod drugih pes­ni­ka može sus­resti takav i toli­ki emo­tivni drhtaj mis­li (primera radi, sasvim je dovoljno osmotri­ti kako je „prope­vala“ – her­ak­l­i­tovs­ka – vatra u Miljkoviće­vu pesništvu).

    .….Ukleti pes­ni­ci najveć­ma su učili od ukletih pes­ni­ka koji su im prethod­ili. Pos­to­ji, podzem­na, tradi­ci­ja ukle­tog pes­ništ­va. Jad­na je sva­ka književ­na kri­ti­ka i sva­ka književ­na istori­ja koja to ne uviđa i o viđenom ne pod­nosi pošten račun.

    .….I pored sve­ga, i uprkos sve­mu, nji­hov je živ­ot, jed­nako kao i nji­ho­va poez­i­ja, bio, i bila, proslavl­jan­je apso­lutne slo­bode. Oni sami jesu sprženi Ikari. Ono što nam je od njih osta­lo jeste pre­gršt sunčanih mrva. One sve­tle. Mala su sunca.

    .….Ostali su zau­vek, i nepopra­vi­vo, i nez­ab­o­ra­vi­vo, mla­di. Mihail Ljer­mon­tov je već sa četr­naest – pet­naest – šes­naest – sedamnaest god­i­na ispe­vao čitav niz antologi­jskih pesama. I oni među pes­nici­ma čija je sam­rt­na hora zaku­cala blizu tridesete nji­hove godine, mno­go god­i­na pre toga ispe­vali su pesme koje su pokazi­vale, i dokazi­vale, da pravi i aut­en­tični pes­ni­ci nesum­n­ji­vo jesu. Dovoljno je navesti samo jedan primer: čilean­s­ki pes­nik Horhe Kaseres poživeće dvade­set šest god­i­na, a antologi­jske pesme ispe­vao je, kao i mno­go znača­jni­ji od nje­ga Ljer­mon­tov, kada ih je imao samo petnaest.
    .

    2.

    .….Grig­orij Čhar­tišvili kon­statu­je, u svo­joj drago­cenoj knjizi Pisac i samoubist­vo: “U današn­jem sve­tu star­ci dobro­voljno odlaze iz živ­ota mno­go češće nego mla­di.” To “prav­i­lo”, među­tim, ne važi i kada su književni­ci u pitanju.

    .….Sasvim očeki­vano, mno­go je više mladih pisaca koji su digli ruku na sebe od onih koji su se na isti korak odlučili a da su u pozne godine zašli. Kada gov­o­rimo o starim samoubi­ca­ma među pisci­ma, proglašava­mo takvim samo one koji su doživeli osamde­se­tu. Među nji­ma je – i to se mog­lo očeki­vati – malo pes­ni­ka. Pes­ni­ci sagore­va­ju brzo. Nebo traži najlepše i naj­darovi­tije. Razlozi koji stare pisce pozi­va­ju da promene sve­tom nisu pre­više bro­jni i raz­liku­ju se – i to je sasvim očeki­vano – od onih koji su mlade pisce nag­nali da podignu ruku na sebe. Ako su mla­di, moguće je, bili, između osta­log, i popril­ično, zaljubljeni i u samu smrt, za stare pisce samoubice to bi se veo­ma teško mog­lo reći.

    .….Iako su bile opo­nentne, dve grčke filosofske škole – sto­ici i epikure­j­ci – oprav­davale su samoubistvom stanovištem po kojem se čovek sa živ­o­tom tre­ba, i mora, ras­ta­ti dos­to­janstveno. Ne vre­di živeti, po nji­ma, ako se živ­ot premet­n­uo u teret i sebi i drugima.
    .….Leg­en­da veli kako su Klean­tu (oko 331 /330–232 /231. p. n. e.), nasled­niku Zenona iz Kitiona na mes­tu pred­vod­ni­ka stočke škole mišl­jen­ja, lekari pre­poručili uzdrža­van­je od hrane kako bi se oslo­bo­dio gno­jnog čira na desni­ma, a on se odlučio da ne jede više uopšte i umorio se glađu. Isti način pre­suđi­van­ja sebi pri­me­nili su i, veli­ki, Demokrit (oko 460–oko 370. p. n. e.), sofista retor Isokrat (436–338. p. n. e.), koji je bio na strani make­don­skg kral­ja Fil­i­pa a nje­go­va rod­na Ati­na je bila zarati­la sa njim, Eratosten iz Kirene (oko 276–194. p. n. e.), kada je oslepeo, mađars­ki roman­si­jer Tibor Deri (1894–1977), poš­to je prethod­no slomio kuk, ali i naš Miloš Crn­jan­s­ki (1893–1977).
    Stoik Antipatar iz Tarsa (oko 210–oko 130. p. n. e.) još jedan je od star­ih samoubi­ca. Odlučio se da ispi­je otrov. Isto su uradili i kinik Krates iz Tebe (oko 365–oko 285. p. n. e.), rukovoditelj Atinske Platonove akademi­je Ksenokrat (oko 395–312. p. n. e.) i stoik Hrisip (oko 286–oko 204. p. n. e.; po dru­goj verz­i­ji napio se do smr­ti ner­azblažen­im vinom). Kinik Anti­s­ten (oko 445–oko 336. p. n. e.), Dio­gen­ov učitelj, zak­lao se nožem. Nje­gov učenik Dio­gen iz Sinope (oko 412–323. p. n. e.), kome je nadi­mak Pas done­lo to što je bio privrženi­ji ovim domaćim živ­ot­in­ja­ma nego ljudi­ma, najču­veni­ji kinik uopšte, obmo­tao je glavu ogr­tačem i tako prekra­tio disanje.

    .….Indi­js­ki filosof Nagarđu­na (oko 150–oko 250. n. e.) rešio je da pri­nese svo­ju glavu Budi te ju je odsekao, nad Budin­im kipom, sabljom.

    .….Mađars­ki pisac Šan­dor Marai (1900–1989), pucao je sebi u usta u San Dijegu. Bohu­mil Hra­bal (1914–1997), usaml­jen, onemoćao, bolestan, skočio je kroz pro­zor bol­nice u kojoj je boravio, a zvanič­na verz­i­ja je pokušala da ulepša nje­go­vo stradan­je tvrdeći kako se ono zbi­lo dok je hranio gol­ubove, iako naš Milan Čolić sve­doči kako pored pomenute bol­nice nika­da nijednog gol­u­ba nije ni bilo. Vladimir Stepanovič Iljašenko (1887–1970) se, par­al­i­zo­van, ustrelio.

    .….Sig­mund Fro­jd (1856–1939), koji je imao više od tridese­tak operaci­ja vil­ice i nosio, po sop­stven­im reči­ma, mon­str-napravu u usti­ma, pod­se­tio je svog lekara Mak­sa Šura na dogov­or koji su postigli i ovaj mu je, kada su bolovi postali nepod­nošljivi, dao injek­ci­ju mor­fi­ju­ma te se otac psi­hoanal­ize pre­se­lio na onaj svet u snu.

    .….Vil­i­jam Bek­ford (1760–1844), engles­ki pre­dro­man­tičar, izuzetno bogat ego­cen­trik koji je pose­dovao bogatu zbirku istočn­jačk­ih rarite­ta i sagra­dio veli­ki gotič­ki zamak, autor gotičkog romana Vathek, prestao je – nei­zleči­vo bolestan – da uzi­ma hranu i tako se pre­se­lio među mrtve. Bolestan od tumo­ra pluća, ital­i­jan­s­ki pisac Franko Luče­ti­ni (1920–2002), skočio je, kao i Pri­mo Levi, u ste­penišni otvor svo­je zgrade. Fran­cus­ki filosof Andre Gorc (1923– 2007) ubio se zajed­no sa ženom (pop­ut Hajn­ri­ha fon Kla­js­ta ili Osamu Daza­ia, na primer), a špan­s­ki pes­nik Huan Peres Kreus (1919–1999), borac u Špan­skom građan­skom ratu i zatočenik Frankovih zatvo­ra, ožen­jen našom zeml­jak­in­jom Milenom i veli­ki poš­to­valac naše zeml­je, skočio je kroz pro­zor na vest da je otpoče­lo NATO bom­bar­dovan­je Srbi­je i Crne Gore. Autoru pes­ničke zbirke Pevan­ja o Crnoj Gori i druge pesme (1981), posled­n­ja žel­ja je bila da urna sa nje­gov­im pepelom upra­vo u Crnoj Gori počiva.

    .….Dobro­voljno su napustili svet i, muza Majakovskog, Ljil­ja Jur­jev­na Brik (1891–1978), koja se uzgred­no bav­i­la i pisan­jem, veli­ki psi­hoanal­i­tičar Bruno Betel­ha­jm (1902–1990), najz­nača­jni­ji holand­s­ki pisac za decu Ani Mar­i­ja Gertru­da Šmit (1911–1995), sja­jni teo­retičar muzike i tana­tolog Vladimir Jankele­vič (1903–1985).

    .….Lista se tu ne okonča­va. Navodi­mo još pre­gršt ime­na: Tit Sil­i­je Ita­lik (6–101), Mihail Stanislavovič Čajkovs­ki (Sadik-paša) (1804–1886), Umber­to Kvi­to Fiero (1848–1929), Fred­erik van Ren­silir Dej (1851–1941), Kon­stan­tin Alek­san­drovič Čkedze (1894–1974), Džon Patrik (1905–1995), Vas Albert (1908–1998), Berton Roveše (1910–1994), Flečer Knebel (1911–1993), Žan-Nolel Viarne (1915–1996), Dže­jn Ejken Hodž (1917–2009), Gabri­jel Vitkop (1920–2002), Huan Larea (1895–1980), Ste­fan Rože (1914–1994), Albert Min­der (1879–1965) …

    .….Pri­beležili smo već kako su stari pis­ci imali man­je moti­va od izuzetno mladih književni­ka da prekrate svo­jevoljno život.

    .….Ne samo kada je o antičkim mis­lioci­ma i pisci­ma reč, jedan od njih je bila gor­dost koja ih je nag­o­ni­la da iz živ­ota iza­đu kada se ovaj pretvo­rio u staračko mučen­je, živ­otaren­je nedos­to­jno čoveka.

    .….Ruku pod ruku s tim motivom, ide i nemogućnost da se punim živ­o­tom živi i, poseb­no, i pogo­tovu, kao rani­je, stvara.

    .….Bolest je, na žalost, prirod­ni saput­nik starosti. Lju­di se na različite načine sa njom mire. Neki ne mogu da se pomire nikako.
    .….Pos­to­ji li i umor od živ­ota? Ima li ga, po logi­ci stvari, on bi najpre mogao da “zakači” pisce i filosofe.

    .….U posled­nje vreme posta­la je mod­er­na eutanaz­i­ja. Bolesni, razočarani, lit­er­arno i misaoni istrošeni pis­ci pribegava­ju joj se kako bi vlastit­om živ­o­tu, na zalasku makar, prib­av­ili priv­id davno iščilele punoće. Eutanaz­i­ja im omoguća­va, ili oni koji se na nju odluču­ju ima­ju iluz­i­ju kako to čini – da iz živ­ota iza­đu kao ljudi.

    .….Ne sme se zab­o­rav­i­ti ni usaml­jenost koja stare ljude, pa i pisce i filosofe svakako, “sače­ka” kada se “izmeste”, prirod­nim tokom stvari, iz gen­eraci­je kojoj rođen­jem pri­pada­ju Novo vreme traži nove ljude. Novo vreme ne priz­na­je u dovoljnoj meri one koji su pri­padali trenutku koji su oni nasledili. Sinovi najradi­je, i najoštri­je, ratu­ju sa svo­jim očevima.

    .….Ne sme se prene­breg­nu­ti čin­jeni­ca da među pisci­ma samoubi­ca­ma star­i­jim od osamde­set god­i­na nalaz­i­mo samo dve žene: Ani Šmit i Dže­jn Ejken Hodž, što je speci­fičan psi­hološ­ki fenomen kojem bi se tre­ba­lo pozabaviti.

    .….I na kra­ju, mož­da stare samoubice ka smr­ti goni strah od smr­ti (vre­menom ona posta­je jed­i­na misao koja se nji­hovim umom “val­ja”) koji se leči, ili “leči”, tako što se u ždrelo smr­ti uskače.

     

    ***

    .….Pri­zovi­mo nadreal­is­tič­ki slučaj. U imenu Lotrea­monovog Mal­doro­ra mogu se, i sim­bolič­ki, otkri­ti, dovoljno skrivene a nesum­n­ji­vo prisutne, neko­like reči: bol, zlo, bolest, muka, trud, zla­to, užas, groza… Sve se to iznaći da i u deli­ma pisaca i filoso­fa koji na sebe dižu ruku.

    .….Žan-Pol Sartr pri­beležio je: “Raz­li­ka između čove­ka i živ­ot­in­je jeste u tome što čovek može živ­ot da okonča samoubistvom.” Na svim ljudi­ma, ne samo pisci­ma, je da učine sve što je u nji­hovoj moći da ta raz­li­ka ne ostane jed­i­na koja pos­to­ji. Ospo­ra­va je već i to, što je teško dokaza­ti kako živ­ot­in­je nika­da samoubistvu ne pribegava­ju. Čhar­tišvili nas pod­seća kako se priča­lo kako je Mocar­tov pas umorio sebe na kom­poz­i­torovom grobu. Plin­i­je Star­i­ji bio je mno­go duhovi­tiji od fran­cuskog egzis­ten­ci­jal­iste. Po nje­gov­om mnen­ju, jedi­ni koji ne može sebe da poništi, sto­ga što je po defini­ci­ji večan, jeste Bog. Samoubist­vo je, po ovom autoru, najveći i naj­ple­meni­ti­ji pok­lon kojim ga je Gos­pod darivao.

    .….Samoubist­vo je mno­go uni­verzal­ni­ja, i složeni­ja, poja­va no što smo sprem­ni da priznamo.

    .

    .

    .

    .