Moje detinjstvo

Aleksandar Jerkov
Lat­est posts by Alek­san­dar Jerkov (see all)

    Alek­san­dar Jerkov, rođen 1960. Uni­verzitet­s­ki pro­fe­sor, teo­retičar i istoričar književnos­ti. Redovni pro­fe­sor Filološkog fakul­te­ta Uni­verzite­ta u Beogradu i upravnik Uni­verzitetske bib­lioteke Sve­tozar Marković.

     

     

     

    Prva reč koji ste izgovorili? 

     

    Ko to zna, dra­gi moj Enes, to je uvek deo neke lične mitografi­je koji su stvo­rili dru­gi. Mi živi­mo sa onim što su nam dru­gi rek­li o našim prvim god­i­na­ma živ­ota, ali nažalost i sa onim što nam dru­gi nisu rek­li u našim zre­lim god­i­na­ma. Voleo bih, ali to ne kažem bez izvesne zeb­n­je, da čujem sve ono što mi lju­di – bilo da držim do njih, ili baš i ne držim – nisu nika­da rek­li. Znam da ja tako ne delu­jem, jer pre sve­ga neću tako da delu­jem, ali ja vrlo pažlji­vo slušam sve što se o meni kaže, ja sam tu stari sar­tri­janac, no iako su dru­gi pakao, što je tačno, nema ni rajskih doživl­ja­ja bez njih, i ja slušam bez obzi­ra ne to što ne pris­ta­jem da bude­mo, kako je Sartr mis­lio, ono što dru­gi mis­le o nama. Nekom čud­nom putan­jom sud­bine svaš­ta do mene stigne, i ja iako živim svoj živ­ot onako kako – koliko mogu i koliko je to moguće – ja hoću, uz stari Ničeov štos slo­bode, inače geni­jalan, da kad moram ja hoću da moram, uprkos sve­mu tome ja ipak živim i sa svim onim što je neki odjek, da ne kažem jun­govs­ki sen­ka, mog pris­ust­va u ovom svetu.

    Dak­le ne znam. Svakako isto što i svi, mama, tata (ovo malo teže, bio je to divan starin­s­ki strog otac, svi su ga se plašili, jedan veli­ki super­ego i pravi muš­ki lik, ako rod­n­jaci neće sad da podi­vl­ja­ju zbog ove tradi­cionalne pre­dra­sud­nos­ti) i, sasvim sig­urno, meko. Ja ceo živ­ot pijem više mle­ka nego vode, piva i vina zajed­no, mada, nažalost, deceni­ja­ma ločem i ogromne količine kokakole. Meko je bilo veli­ka stvar u mom živ­o­tu, oduševl­jen­je čak i onom čarob­nom belom bojom. Gutao sam kaj­mak na mleku i penu, kad baka pomuze kravu, ko je danas još u prili­ci da pije tu jomužinu? Ja pam­tim, i želim da pam­tim, kako mir­iše bak­i­na kra­va, kako je zove da je pomuze (ovo nije sluča­jan oblik, one su zaista zvale jed­na drugu), još uvek mogu da čujem u sebi zvuk kad se otire voda dok se pere vime (kako se dek­lini­ra ova reč, šta kažete lingvisti?), i zvuk kad mleko štr­c­ne u vedricu, to kako kra­va savršeno poz­na­je ruku koja je muze i ne trpi da neki neu­ki beograd­s­ki dečak poteže njenu sisu. Evo vam, dak­le, jedne uspomene, tip­ično je da takvu ima­ju svi raz­maženi beograđančići, ali ja ne glu­mim neku ljubav pre­ma selu, od glupu parafolk­lor­nu matricu izgrađenu na laži kakvu šire po uli­ca­ma naših grado­va oni koji su sa sela otišli i nika­da se ne bi vratili, a usta ne zat­vara­ju o tome kako je sve na selu lep­še i bol­je, osim što nika­da nikome ne bi da odgov­ore ko ih spreča­va da odu tamo gde je toliko bol­je. Dak­le moralo je biti i to moje meko.

    Ali znam prve dve rečenice koje pam­tim, mada me to niste pitali, i ako vam ovako budem odgo­varao nećete imati dovoljno zaku­pljenog pros­to­ra na inter­ne­tu da sve objavite. Jed­na je vezana za raz­gled­nicu koju nar­avno da ne znam od koga smo dobili, ali znam da je na sli­ci bio labud. Crno-bela fotografi­ja, i divan ele­gant­ni labud u nekom jezeru ili parku. Ali đavo je đavo i nekako mi se ta sli­ka pocepala, i taj očaj ne mogu da zab­o­rav­im, mož­da je bio prvi talas tuge, ja vrlo poš­tu­jem tugu iako sam bio srećan da sa njome ne drugu­jem i nadam se da bi me sud­bi­na mogla pošt­ede­ti u meri u kojoj je poš­tu­jem brižno se odosim pre­ma pos­to­jan­ju. Bio sam zbog te slike toliko žalostan, dan­i­ma na grani­ci suza. Ali kada se sli­ka pocepala, nekako sam se zatekao, skroz mali, da sed­im na stolu kada je ušao moj krup­ni teča, koji je voleo da me zadirku­je, i pitao me neš­to, ali sam ja samo pon­avl­jao ćepo siku. Oćeš ti meni kupiš dugu. Zaš­to čovek pamti ovakve stvari, a ja eto spekulišem da je tuga ure­za­la to u det­inju dušu, to niko ne zna. Da hoću da prav­im mit od sebe – što mož­da ponekad pris­ta­je pisci­ma ali ne i ljudi­ma pop­ut mene — ja bih sada pričao o tome kakvu ulogu sli­ka labu­da u jez­er­cu, zapra­vo više bazenu, ima za Malarmea, o ličnom mitu u fran­cuskim teori­ja­ma i dome­ti­ma tem­atske psi­hokri­tike. Svaš­ta čovek u živ­o­tu proči­ta, ali kada bi mogao da proči­ta sve što mu je ispisano u duši… ko zna šta bis­mo tada mis­lili sami o sebi. Niti znamo šta dru­gi nisu o nama rek­li, niti znamo šta se u nas upisa­lo tim tajn­im pisaljka­ma živ­ota koje ostavl­ja­ju nev­idljive i tra­jne tragove. To je tome tako i ne vre­di žaliti.

    Dru­ga rečeni­ca je bila kad su me ter­ali da jedem poparu, koju moja maj­ka nije volela i nije htela da pravi, moji mali rođaci gutali su je a ja nisam hteo ni da liznem. Baš u taj čas, sedeo sam u kolici­ma i tet­ka pokušavala da mi uvali kašiku, što nije mogla da postigne, dimničari počeše da čiste odžak i čulo se kako sajla pro­lazi kroz zid i čan­grl­ja. I sad rođač­ka mudrost, poče pret­n­ja da to dolazi babaro­ga i da će da me kazni ako ne poje­dem poparu. Valj­da sam već tada postao kri­tičar, ako ne baš književni a onda onaj volter­i­jan­s­ki, jer pam­tim koliko mi je bilo besmis­leno to što ove rođačke žene priča­ju i plaše me i vrlo sam mirno, otk­lonivši i tan­jir i kašiku i sve njih zajed­no, samo pro­glasio da to nije babaro­ga i da babaroge ne pos­to­je, da ne znam šta čan­grl­ja ali da se toga ne plašim i da neću da jedem. Tač­ka. Baba­joge ne pos­to­je i neću popa­ju. Sad zaš­to se toga sećam, ko to sig­urno zna i može da kaže? Isti­na, nar­avno, ima još jedan dodatak: nije meni baš bilo skroz sve­jed­no šta to čan­grl­ja, čak sam posle, i onda kada se to u odras­tan­ju raz­abralo, dugo bio nepoverljiv pre­ma odžačari­ma, nisu mi se svideli čak ni uz Meri Popins. Ali sig­urno znam da se ovo­ga ja ovako sećam, a šta mi je ko rekao kakav sam bio i šta sam gov­o­rio, to sve pri­mam sa znatiželjom i željnom da znam, kao što bih voleo da znam šta dru­gi lju­di stvarno mis­le jed­ni o drugi­ma, pre­m­da bi to sig­urno bio Sartrov pakao, ali ovaj živ­ot sam živeo kako sam umeo i mogao, koliko sam ga razumeo i koliko mi je on to dop­uš­tao, i hteo sam da ga živim. Ne bih se žalio, još ako bi to tra­ja­lo tako da i svo­je posled­nje reči upam­tim, mogao bih da mu se ljubazno zah­val­im. Ne vidim ni jedan razlog da tako i ne bude, uto­liko pre što ne bih provo­ci­rao neki dru­gači­ji ishod, ali zar ne mis­limo svi tako, i niko ne znamo šta nas mož­da već sutra očeku­je. Voleo bih da se sli­ka živ­ota ne pocepa.

    Vaše prve igračke?

    Eh igračke. Ima li živ­ota bez igrača­ka? Kako moj Ben­jamin, Ben­jamin i Ben­jamin i Ben­jamin, traži igračke i lutke? Ljubav nar­avno neće naći, ko bi hteo takvog čove­ka kakav je on bio, tu suš­tu ljubaznost i nedostižnost duše, ali i neku neod­gov­ornost do granice opi­ja­ta. Igračke su važne. Ćale je umeo da izdel­je mač i da nožićem napravi kon­jića, da od umešenog tes­ta napravi patku i gusku, da napravi pucaljku od zove ili fru­lu od vrbe. Snalažlji­vo seosko dete, dobar stari majs­tor. Kad bi na plaži od štapića sladole­da, koje smo mi nar­avno dobro oliza­li, a kad smo videli nje­go­vo umeće, po celoj plaži smo sku­pl­jali štapiće, samo što nis­mo ljudi­ma iz usta oti­mali sladolede, ali jes­mo sta­jali i čekalil da oližu štapić pa da nam ga daju, moj tata je pravio splavove i male brodove, ili ograde za fenom­e­nalne zamkove od pes­ka, sa opkopom punim vode i mostom od štapića, mostom koji se podizao kad se konac namo­ta. Od velik­ih kras­tava­ca i mal­ih bun­de­va pravio je gal­i­je, na nji­ma jar­bole od pruća i cela jedra, niš­ta na sve­tu nije bilo ni lep­še ni uzbudljivi­je ni više jedin­stveno od tih gal­i­ja, a ja sam voleo Cap­tain Blood Rafaela Saba­tini­ja (Odis­e­ja kapetana Bla­da). I voleo Ara­belu Bišop, o kako sam samo bio zaljubljen u nju i jed­va čekao da uskočim u brod, post­nem kapetan gal­i­je, savladam sve prepreke, pobe­d­im sve pro­tivnike i dođem na ostr­vo po nju. Voleo sam narvno i Toma Sojera, ali mi se Beki samo dopadala, ali Bafa, vođu kar­a­vana Zen Grej, i Mej­bel, eh. To je bio živ­ot, to je bilo zapra­vo bol­je od živ­ota, sve bih dao za još jed­nu takvu ljubav.

    Ne umem da kažem koliko mi, evo već mno­go god­i­na, nedosta­je moja dobri stari otac, i sada sam se sasvim nemuževno sko­ro ras­plakao dok ovo pišem. A sve što smo jedan dru­gom u živ­o­tu rek­li sta­lo bi na dva lista har­ti­je. I opet, niš­ta na sve­tu nije važni­je od tog ispun­jenog ćutan­ja, a nema igračke koja se može mer­i­ti sa ovi­ma koje je on pravio, tu su i luk i strela, buz­dovan, topovi od bla­ta, rakljice, doc­ni­je trokali­ca, ono čudo sa kuglager­i­ma umesto točko­va što pravi najveću buku na sve­tu ali leti po asfal­tu. Nar­avno, tu su kaubo­js­ki piš­tolji i opasači, kas­ni­je onaj strašni emge­jac sa kapis­la­ma koji stvarno puca i bije pla­men iz nje­ga, per­je indi­jan­skog poglav­ice, ali i pravi kaubo­js­ki šešir donet sa dalekog puta za sina koji je sa tim šeširom bio pravi junak Bonance. Auto na daljin­s­ki pogon, koji danas ima svako a tada je bio jed­i­na tak­va igrač­ka u mom delu Novog Beogra­da, amfibi­ja koja ide po maminom tepi­hu ali i po napun­jenoj kadi, bila su siro­maš­na vre­me­na, da ne mis­lite da se rasi­pa­lo, ali u nji­ma uvek po neka veli­ka stvar za onog švrću i zvrn­do­va, jednog mal­og pamet­n­jakovića nosa zabi­jenog u knjige, i jednog deča­ka koji je lepo odras­tao u jed­noj mal­oj, skrom­noj rad­ničkoj porod­i­ci u novobeograd­skom paviljonu.

    Samo, pričam vam svaš­ta, i to me malo brine, a pra­va igrač­ka je zapra­vo bio zeka sa kojim sam se kupao i kojem sam  pojeo vrhove uši­ju koje sam glabao. Kakav je to zeka, pa to više ne pos­to­ji na ovom sve­tu, on bi kada ga stis­neš pis­nuo, kad u nje­ga uđe voda malo štr­c­n­uo, on je sve umeo i sve mogao i kada ga više nisam gurao u usta, i dal­je je bio veli­ki znača­jni drug. Imao sam celu četu nek­ih mal­ih zeka, i neko­liko meda i kuca, majušnih da stanu u deči­ju ruku, i igrao sam se s nji­ma da bi mi i devo­jčice poza­videle kakve sam im sve­tove, ali i ratove, pravio po kući. Kad bih gnjavio majku koja je obi­lazi­la pro­davnice, dobio bih jednog takvog zeca i onda bi ona mogla na miru da gle­da i radi šta hoće, a ja sam sa zečićem pričao, skaku­tao, pomerao ga, gurao pod nos teta­ma i čika­ma, i igrao se sati­ma savršeno zado­vol­jan tim sve­tom, koji i jeste lep­ši, bolji i tra­jni­ji od ovog sve­ta u kojem smo se zatek­li i kojem bih imao da prigov­orim sve to što je u onom deči­jem pos­to­ja­lo uvek, a u ovom tre­ba dušu da ispustiš boreći se da neš­to deči­je i lepo saču­vaš. Posle mi je ujak iz Rusi­je doneo velikog gumenog zeca koji se nadu­va, e to je bilo važan trenu­tak. Taj zec nije bio igrač­ka nego biće i bili smo ravno­pravni. A onda, ako smem da gnjav­im kad ste već rešili da me pitate što ne tre­ba pitati ljude sen­ti­men­talne i pune poš­to­van­ja pre­ma uspom­e­na­ma, mada se stvarno pitam koga na sve­tu sve ovo uopšte može intereso­vati i poma­lo liku­jem u sebi mis­leći, aha, našli ste kri­tičara da provo­ci­rate pitan­ji­ma intimn­im i ličn­im pa sad evo vam, sami ste trežili, udaviću vas da ćete pamti­ti kada ste takav raz­gov­or heli da vodite, još više da čitate, jer sve ovo nije niš­ta pre­ma onome što dolazi u Slavoni­ji. Tamo, u jed­nom selu pored Slavonske Požege, u Oljasi­ma, gde se išlo mno­go ređe nego u Vojvod­inu oče­vih dedo­va, a kako je to lepa srp­s­ka zeml­ja, Zlat­na dolina zvali su je Riml­jani koji­ma uvek tre­ba verovati, e tu sam jednog dana sa tetkom koja je bila kao neka veli­ka ses­tra brao kupine. I danas kao lud volim da berem kupine uz put, tre­ba­lo je vide­ti pre neku god­inu u Lju­toj, sve sam otmen svet, a kupine otpada­ju, i niko ih ne dira dok nisam počeo da jedem, i onda svi ti kupači i kupačice zagleda­jući me počeše da zas­ta­jku­ju uz put i uži­va­ju u onome što priro­da daje a mi ne poš­tu­je­mo. Tre­ba biti nor­malan, a dobra vol­ja i osmeh pomažu ljudi­ma da se sete da se može biti nor­malan. Naroči­to su me zabavl­jali Rusi koji odlično znali da beru i uži­va­ju, ali su se pogospodili u tim lep­im pri­morskim kuća­ma, pa su me zagledali pra­vo u oči kao da traži odobren­je da budu nor­mal­ni, onakvi kakvi jesu, i pro­fa im je uz osmeh i kli­man­je glavom davao dozvolu da se umažu kupina­ma, šta je bol­je od toga. I tako, dok onaj dečačić u maminoj Slavoni­ji bere kupine, pro­leti neš­to kao mun­ja, baš strelovi­to, jeda­va sam video šta to tako brzo i trči. Šta je to šta je to šta je to… Kaže moja tet­ka-seka, mirno, najnor­mal­ni­ja stvar na sve­tu, pa to je zec pro­trčao. O Bože, pa zar zeče­vi stvarno pos­to­je na ovom sve­tu, pa zar je to stvarno pravi živi zeci i on tako trči uz rub šume po polju? Šta je čuđen­je pred taj­na­ma kos­mosa pre­ma zecu koji se pojavi u deči­jem živ­o­tu, živ, pravi, stvaran, pro­trči i ostavi žal što ne mogu da ga stignem samo da ga gledam i trčim pored nje­ga i da ga pitam, oko u oko, kako je to moguće da je on zec, mož­da i da mu se pred­stavim, ja sam Saši­ca, mno­go volim zečeve, hoćeš li da me povedeš sa sobom u tu kuću gde žive zeče­vi, samo malo da budem sa vama, neću niš­ta da diram i neću da smetam, samo malo da vas gledam i budem tu uz vas, i nikome neću reći gde je to da vam ne smeta­ju… pove­di me zeko, zeko zekane, pove­di me sa sobom u onaj divni svet u kojem pos­to­ji maš­ta i ima ljubavi i svi su stvarni i srećni. Hoćeš?

    Otrčao je zec, i uvek vidim trag tog odlas­ka, čak i sada kada čitam Crn­jan­skog. Zec je veli­ka stvar u živ­o­tu jednog zrel­og čove­ka koji čita velike knjige srpske književnosti.

    A tu, u selu, bila je kući­ca i jed­na je komšini­ca uzga­jala zečeve, srećom tada nisam znao zaš­to, bili su beli i imali crvene oči, dugačke mekane uši za koje si mogao da ih držiš, gre­bali svo­jim nok­tići­ma i mrdali njuškom. Mno­go je to bilo dobro. Pok­loni­la mi je teta jednog zeca, i on je navod­no bio moj, kad­god dođem, ali ja sam bio pametan klinac i brzo sam shva­tio da to nije uvek isti zec, a i zaš­to se oni gaje. Ipak, ni tada nisam bio raz­maženo der­ište, kad baka pravi supu ona koki ili petlu sekirom odseče glavu i onda to obezglavl­jeno biće skače dok iz nje­ga štr­ca vrela krv. Strašno je to, ali ručak je ručak i prezirem lice­mere koji se zgražava­ju ali ipak jedu. Poš­tu­jem one koji­ma je to teško, ali onda neće ni da vide ni da okuse meso.

    Ja sam mesožder. Mada više ne bih mogao da učestvu­jem u klan­ju, neka­da su se dva puta godišn­je klale svin­je, a pomor prasaca i per­nate živ­ot­in­je da ne pom­in­jem. U pro­leće i u jesen po četiri debele vojvođanske svin­je, mesar bi došao ali val­ja­lo ih je držati, stric se bojao, a ja sam poma­gao ocu, i mno­go je teško držati toliku svin­ju. Među­tim, posled­nji put, u vreme one jezive inflacije kada sam po Srbi­ji dobavl­jao po polov­inu krave, pa je delio sa pri­jatelji­ma koji­ma neću napisati ime­na, ali star­i­jim od mene pro­fe­sori­ma uni­verzite­ta, celu noć tranži­ra­jući komade kao da sam mesar, posled­nji put sam završio u  jed­nom pril­ično zaostalom selu sa jed­nim kole­gom sa sa fak­sa čiji su roditelji tamo još živeli, i onda mi se klan­je svin­je i njeno cikan­je tako smuči­lo da mis­lim da više ne bih mogao da uzmem udela u tom jezivom ubi­jn­ju iako jedem to što su dru­gi ubili, i sramo­ta me je i jednog i dru­gog. Ali isti­na je teš­ka dis­ci­plina i teško je gov­oriti o sebi onako otvoreno i pošteno kako čovek mož­da i želi ali uglavonom niko ne ume i ne uspe­va, pa i ne sme. Pri tome ja volim zečet­inu. Kod jednog pri­jatel­ja pored Smed­ere­va baš smo jedili zečiće, i on je danas takođe pro­fe­sor, kad treći, takođe danas pro­fe­sor, kaže: a gde je trti­ca. Domaćin se sme­je, e cvećaru jedan, odak­le zecu trti­ca. Mno­go mi se dopada­lo kako su jedan dru­gog zvali cvećaru, a ovaj šeret i cinik, naš domaćin, napravio je sa ovim svo­jim dugom naj­gori i najbolji štos na sve­tu. Ter­tuli­jan. Mož­da njih dvo­ji­ca ovo proči­ta­ju pa neka se nasmeju.

    Sre­dom je u Košavi bila zečeti­na, niko to u Beogradu nije jeo, tako da bi me u četvr­tak dočekale kral­jevske por­ci­je. Letos na Pelo­ponozu zec sti­fa­do, savršen. Ako pođete u Naf­plion, zovite me da vam kažem gde je restoran. A najbol­jeg zeca, i jed­nu srnu, spremi­la je neka Vida iz Uži­ca, u restoranu kod mog dru­ga iz vojske, e od toga bol­je ne biva, i bol­je nisam jeo ni u odličn­im restoran­i­ma po svetu.

    Nadam se, ipak, dok se poneko pita kakve veze ima­ju igračke sa ovim kuli­narskim ispadom, da ponekom pada na pamet koliko ciniz­ma ima u celom ovom opisu, i da se njime bran­im od sve one sen­timet­al­nos­ti koja je provalila iz mene, sko­ro pa da se izv­in­javam čitaoci­ma, ako ih bude, što je sve ovo toliko nato­pljeno deči­jim emo­ci­ja­ma i što ja od toga ne bežim, i to sam ja, ali nekako mis­lim da mož­da i nemam pra­vo da tako pišem i poma­lo se, da li snebi­vam ili stidim ne znam ni sam, tek sve mi se čini da moram da vama kažem, nemo­jte sluča­jno da steknete pogrešnu sliku o meni. Ne bih ja da izgledam u vašim oči­ma kao neki nežni i fini dečak, nije to sve što bih imao da kažem o sebi, ja volim tu sliku zeče­va i igre, i ne osećam ni naj­man­ju nelago­du da sed­nem za sto i poje­dem zeku. Ja sam, znate, zato kri­tičar. Da proči­tam knjigu, nejnežni­je što umem, i onda sed­nem za sto. Da neš­to i napišem o njoj.

    Otvoreni­ji, čak i po cenu sti­da, od ovo­ga ne umem da budem. Otu­da, mis­lite što­god hoćete. Tako je kako jeste.

    Vaše igre? 

    Sad se već pitam, je li ovo inter­vju sa mnonm, ili sa onim dete­teom koje sam bio? Mož­da bi bilo bol­je pitan­je o igra­ma koje danas igramo? Ja volim Berna i transak­cionu anal­izu, mno­go sam se zabavio pre sto god­i­na kada je preve­de­no Koju igru igraš i kada je moj najbolji pri­jatelj išao mesec­i­ma na transak­cionu anal­izu, iako je sve to sku­pa zapra­vo površno i nije to neka veli­ka ni teori­ja, još man­je ter­api­ja, pre­m­da je taj­na isti­na da ni Fro­jd ni Lakan nisu niko­ga izlečili, nek­moli Jung, Adler, Rank ili Rajh.

    Rec­i­mo, da se umesto još jednog talasa mojih uspom­e­na, pa da vašim čitaoci­ma pozli od sen­ti­men­tal­nos­ti, ja zapi­tam kakvu igru vi to igrate kad me pitate neš­to što zapra­vo stvara neki lični mit, kao što se takvi mitovi stvara­ju o pisci­ma. Vidi kakav je bio kao dete, pa je to do pola sen­ti­men­tal­na obra­da slike kako su i veli­ki pis­ci bili deca, a sa druge strane, oni su i kao deca bili namene­jni da budu veli­ki lju­di. Otu­da bi vaša pitan­ja mogla biti sli­ka jedne psi­hi­ološke pro­jek­ci­je u kojoj vi mene pitate po mod­elu mitol­o­gizaci­je pisaca, samo ja nisam pisac i još man­je sam spre­man na takve mitol­o­gizaci­je. Lepo vam rekoh, ja jedem zeke u pacu.

    Još je teže preću­tati kakve igre ovo društ­vo igra sa nama, jer mi nje­mu posle soci­jal­iz­ma više nis­mo potreb­ni. Soci­jal­izam je u mno­go čemu bio rogo­b­atan, ali se upin­jao da bude bolji od sve­ta i da napre­du­je. Danas je to samo iluz­i­ja, mi smo ostatak jednog vre­me­na i kada bi mogli, vladari sve­ta bi nas danas ukin­uli. Jednog dana oni će ost­var­i­ti svoj ide­al u kojem smo mi neš­to nebit­no i pri­vat­no, pa ako neko baš hoće, taj to i neka plati, a oni koji niš­ta ljud­sko i za ljude neće, nego hoće sve samo za sebe, oni ove naše glu­posti i budalaš­tine, rec­i­mo časopise u koji­ma se matori lju­di ispoveda­ju šta su radili i kakvi su bili kao deca, za to se pare ne daju. Još mož­da ako bis­mo mi sada pričali o vrli­na­ma našeg doba, o tome kako je jako dobro da oni koji ima­ju ima­ju, i ko je kriv oni­ma koji nema­ju što nema­ju, za tu bi pro­pa­gan­du još neko neš­to i dao, ali za to kakvih sam se igara igrao kao dete, i da znam i šta je klis, i pincek, i trule kobile, i jelečk­in­je bar­jačk­in­je, i žmurke i jurke, i tate i mame, i dok­to­ra i škole, i klik­era, da te zasvr­bi nad­lan­i­ca kad dođe pro­leće i kad žel­ja da spustiš nad­lan­icu na meku zemlju i bez đidan­ja ispiškaš pro­tivni­ka, ili mu uzmeš klik­er na okiš ili trougao, da bacaš nožić u krug, ili kra­j­ca­trice na lin­i­ju, da hvataš gun­del­je po parku, naroči­to kada se pare i ne beže, pen­traš se po dudu u parku i bežiš kada se vlas­nik kuće ispred koje je izras­tao nalju­ti zbog dreke a ne zbog nezre­lih dudo­va, da pad­neš sa klack­alice ili mno­go gore sa ljul­jaške, da prav­iš od mehan­otehne male ure­đa­je, sas­tavi sam, ili jednog dana pobe­diš na tak­mičen­ju u pravljuen­ju radio-ure­đa­ja i budeš član reprezentaci­je Srbi­je u elek­trotehni­ci, šta to bilo koga briga, pa čak i ovaj mali retorič­ki trik, iz poš­to­van­ja pre­ma vama i ovom inter­vjuu, da sve to nave­dem a da se prav­im kako neću više da vam odgo­varam o sen­ti­men­tal­nim uspom­e­na­ma, sve to niko­ga ne intere­su­je i ne tre­ba da intere­su­je. A šah i danas volim, i posled­nje dve nedel­je svako jutro po pola satra gledam blic par­ti­je sa ove savršene velike turne­je, iz Pariza. I malo tugu­jem što su naprav­ili mašine koje sada igra­ju bol­je od svetkog prva­ka, što šah svo­di na kon­test of fekul­tis u najnižem, nekan­tovskom smis­lu kom­peti­ci­je, pa jed­va mož­da još uvek da bude ona kreaci­ja na grani­ci umetnosti.

    Kao dete želeli ste da postanete?

    Čovek. To je jed­i­na žel­ja koju vre­di imati. Voleo bih da kažem dobar, ali ko je stvarno dobar, odbi­jam da budem naivan i da veru­jem kako je moguće biti dobar čovek, ali bi bilo lepo tru­di­ti se onol­liko koliko možeš. Opros­ti­ti sve­tu i ljudi­ma, i biti ono­liko dobar koliko si u stan­ju da budeš i to je sve. A kad ne ispadne baš dobro, ima i toga, popravi koliko možeš i smeš. Uma­lo nisam postao astrofiz­ičar, matem­atičar, elek­totehnič­ki inžen­jer, a svakako sam poma­lo propali filo­zof i anglista, i ko zna šta sve još. Tre­ba dobro propasti u mno­go čemu da bi se bilo makar neš­to u neče­mu. Mene ne tišti laž­na skrom­nost pa ću bez okolišan­ja i snebi­van­ja reći da mi se ne čini kako sam sasvim rđa­vo ispao, iako šta je sve mog­lo, pa niti sam ja umeo niti je živ­ot dopus­tio, ali nisam nezado­vol­jan. Kako to volim ironično da kažem: kad me pita­ju kako sam, moj odogov­or je – na sebe se ne žalim.

    Raz­go­varao: Enes Halilović