Moje detinjstvo

Aleksandar Jerkov
Latest posts by Aleksandar Jerkov (see all)

    Aleksandar Jerkov, rođen 1960. Univerzitetski profesor, teoretičar i istoričar književnosti. Redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i upravnik Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković.

     

     

     

    Prva reč koji ste izgovorili?  

     

    Ko to zna, dragi moj Enes, to je uvek deo neke lične mitografije koji su stvorili drugi. Mi živimo sa onim što su nam drugi rekli o našim prvim godinama života, ali nažalost i sa onim što nam drugi nisu rekli u našim zrelim godinama. Voleo bih, ali to ne kažem bez izvesne zebnje, da čujem sve ono što mi ljudi – bilo da držim do njih, ili baš i ne držim – nisu nikada rekli. Znam da ja tako ne delujem, jer pre svega neću tako da delujem, ali ja vrlo pažljivo slušam sve što se o meni kaže, ja sam tu stari sartrijanac, no iako su drugi pakao, što je tačno, nema ni rajskih doživljaja bez njih, i ja slušam bez obzira ne to što ne pristajem da budemo, kako je Sartr mislio, ono što drugi misle o nama. Nekom čudnom putanjom sudbine svašta do mene stigne, i ja iako živim svoj život onako kako – koliko mogu i koliko je to moguće – ja hoću, uz stari Ničeov štos slobode, inače genijalan, da kad moram ja hoću da moram, uprkos svemu tome ja ipak živim i sa svim onim što je neki odjek, da ne kažem jungovski senka, mog prisustva u ovom svetu.

    Dakle ne znam. Svakako isto što i svi, mama, tata (ovo malo teže, bio je to divan starinski strog otac, svi su ga se plašili, jedan veliki superego i pravi muški lik, ako rodnjaci neće sad da podivljaju zbog ove tradicionalne predrasudnosti) i, sasvim sigurno, meko. Ja ceo život pijem više mleka nego vode, piva i vina zajedno, mada, nažalost, decenijama ločem i ogromne količine kokakole. Meko je bilo velika stvar u mom životu, oduševljenje čak i onom čarobnom belom bojom. Gutao sam kajmak na mleku i penu, kad baka pomuze kravu, ko je danas još u prilici da pije tu jomužinu? Ja pamtim, i želim da pamtim, kako miriše bakina krava, kako je zove da je pomuze (ovo nije slučajan oblik, one su zaista zvale jedna drugu), još uvek mogu da čujem u sebi zvuk kad se otire voda dok se pere vime (kako se deklinira ova reč, šta kažete lingvisti?), i zvuk kad mleko štrcne u vedricu, to kako krava savršeno poznaje ruku koja je muze i ne trpi da neki neuki beogradski dečak poteže njenu sisu. Evo vam, dakle, jedne uspomene, tipično je da takvu imaju svi razmaženi beograđančići, ali ja ne glumim neku ljubav prema selu, od glupu parafolklornu matricu izgrađenu na laži kakvu šire po ulicama naših gradova oni koji su sa sela otišli i nikada se ne bi vratili, a usta ne zatvaraju o tome kako je sve na selu lepše i bolje, osim što nikada nikome ne bi da odgovore ko ih sprečava da odu tamo gde je toliko bolje. Dakle moralo je biti i to moje meko.

    Ali znam prve dve rečenice koje pamtim, mada me to niste pitali, i ako vam ovako budem odgovarao nećete imati dovoljno zakupljenog prostora na internetu da sve objavite. Jedna je vezana za razglednicu koju naravno da ne znam od koga smo dobili, ali znam da je na slici bio labud. Crno-bela fotografija, i divan elegantni labud u nekom jezeru ili parku. Ali đavo je đavo i nekako mi se ta slika pocepala, i taj očaj ne mogu da zaboravim, možda je bio prvi talas tuge, ja vrlo poštujem tugu iako sam bio srećan da sa njome ne drugujem i nadam se da bi me sudbina mogla poštedeti u meri u kojoj je poštujem brižno se odosim prema postojanju. Bio sam zbog te slike toliko žalostan, danima na granici suza. Ali kada se slika pocepala, nekako sam se zatekao, skroz mali, da sedim na stolu kada je ušao moj krupni teča, koji je voleo da me zadirkuje, i pitao me nešto, ali sam ja samo ponavljao ćepo siku. Oćeš ti meni kupiš dugu. Zašto čovek pamti ovakve stvari, a ja eto spekulišem da je tuga urezala to u detinju dušu, to niko ne zna. Da hoću da pravim mit od sebe – što možda ponekad pristaje piscima ali ne i ljudima poput mene – ja bih sada pričao o tome kakvu ulogu slika labuda u jezercu, zapravo više bazenu, ima za Malarmea, o ličnom mitu u francuskim teorijama i dometima tematske psihokritike. Svašta čovek u životu pročita, ali kada bi mogao da pročita sve što mu je ispisano u duši… ko zna šta bismo tada mislili sami o sebi. Niti znamo šta drugi nisu o nama rekli, niti znamo šta se u nas upisalo tim tajnim pisaljkama života koje ostavljaju nevidljive i trajne tragove. To je tome tako i ne vredi žaliti.

    Druga rečenica je bila kad su me terali da jedem poparu, koju moja majka nije volela i nije htela da pravi, moji mali rođaci gutali su je a ja nisam hteo ni da liznem. Baš u taj čas, sedeo sam u kolicima i tetka pokušavala da mi uvali kašiku, što nije mogla da postigne, dimničari počeše da čiste odžak i čulo se kako sajla prolazi kroz zid i čangrlja. I sad rođačka mudrost, poče pretnja da to dolazi babaroga i da će da me kazni ako ne pojedem poparu. Valjda sam već tada postao kritičar, ako ne baš književni a onda onaj volterijanski, jer pamtim koliko mi je bilo besmisleno to što ove rođačke žene pričaju i plaše me i vrlo sam mirno, otklonivši i tanjir i kašiku i sve njih zajedno, samo proglasio da to nije babaroga i da babaroge ne postoje, da ne znam šta čangrlja ali da se toga ne plašim i da neću da jedem. Tačka. Babajoge ne postoje i neću popaju. Sad zašto se toga sećam, ko to sigurno zna i može da kaže? Istina, naravno, ima još jedan dodatak: nije meni baš bilo skroz svejedno šta to čangrlja, čak sam posle, i onda kada se to u odrastanju razabralo, dugo bio nepoverljiv prema odžačarima, nisu mi se svideli čak ni uz Meri Popins. Ali sigurno znam da se ovoga ja ovako sećam, a šta mi je ko rekao kakav sam bio i šta sam govorio, to sve primam sa znatiželjom i željnom da znam, kao što bih voleo da znam šta drugi ljudi stvarno misle jedni o drugima, premda bi to sigurno bio Sartrov pakao, ali ovaj život sam živeo kako sam umeo i mogao, koliko sam ga razumeo i koliko mi je on to dopuštao, i hteo sam da ga živim. Ne bih se žalio, još ako bi to trajalo tako da i svoje poslednje reči upamtim, mogao bih da mu se ljubazno zahvalim. Ne vidim ni jedan razlog da tako i ne bude, utoliko pre što ne bih provocirao neki drugačiji ishod, ali zar ne mislimo svi tako, i niko ne znamo šta nas možda već sutra očekuje. Voleo bih da se slika života ne pocepa.

    Vaše prve igračke?

    Eh igračke. Ima li života bez igračaka? Kako moj Benjamin, Benjamin i Benjamin i Benjamin, traži igračke i lutke? Ljubav naravno neće naći, ko bi hteo takvog čoveka kakav je on bio, tu suštu ljubaznost i nedostižnost duše, ali i neku neodgovornost do granice opijata. Igračke su važne. Ćale je umeo da izdelje mač i da nožićem napravi konjića, da od umešenog testa napravi patku i gusku, da napravi pucaljku od zove ili frulu od vrbe. Snalažljivo seosko dete, dobar stari majstor. Kad bi na plaži od štapića sladoleda, koje smo mi naravno dobro olizali, a kad smo videli njegovo umeće, po celoj plaži smo skupljali štapiće, samo što nismo ljudima iz usta otimali sladolede, ali jesmo stajali i čekalil da oližu štapić pa da nam ga daju, moj tata je pravio splavove i male brodove, ili ograde za fenomenalne zamkove od peska, sa opkopom punim vode i mostom od štapića, mostom koji se podizao kad se konac namota. Od velikih krastavaca i malih bundeva pravio je galije, na njima jarbole od pruća i cela jedra, ništa na svetu nije bilo ni lepše ni uzbudljivije ni više jedinstveno od tih galija, a ja sam voleo Captain Blood Rafaela Sabatinija (Odiseja kapetana Blada). I voleo Arabelu Bišop, o kako sam samo bio zaljubljen u nju i jedva čekao da uskočim u brod, postnem kapetan galije, savladam sve prepreke, pobedim sve protivnike i dođem na ostrvo po nju. Voleo sam narvno i Toma Sojera, ali mi se Beki samo dopadala, ali Bafa, vođu karavana Zen Grej, i Mejbel, eh. To je bio život, to je bilo zapravo bolje od života, sve bih dao za još jednu takvu ljubav.

    Ne umem da kažem koliko mi, evo već mnogo godina, nedostaje moja dobri stari otac, i sada sam se sasvim nemuževno skoro rasplakao dok ovo pišem. A sve što smo jedan drugom u životu rekli stalo bi na dva lista hartije. I opet, ništa na svetu nije važnije od tog ispunjenog ćutanja, a nema igračke koja se može meriti sa ovima koje je on pravio, tu su i luk i strela, buzdovan, topovi od blata, rakljice, docnije trokalica, ono čudo sa kuglagerima umesto točkova što pravi najveću buku na svetu ali leti po asfaltu. Naravno, tu su kaubojski pištolji i opasači, kasnije onaj strašni emgejac sa kapislama koji stvarno puca i bije plamen iz njega, perje indijanskog poglavice, ali i pravi kaubojski šešir donet sa dalekog puta za sina koji je sa tim šeširom bio pravi junak Bonance. Auto na daljinski pogon, koji danas ima svako a tada je bio jedina takva igračka u mom delu Novog Beograda, amfibija koja ide po maminom tepihu ali i po napunjenoj kadi, bila su siromašna vremena, da ne mislite da se rasipalo, ali u njima uvek po neka velika stvar za onog švrću i zvrndova, jednog malog pametnjakovića nosa zabijenog u knjige, i jednog dečaka koji je lepo odrastao u jednoj maloj, skromnoj radničkoj porodici u novobeogradskom paviljonu.

    Samo, pričam vam svašta, i to me malo brine, a prava igračka je zapravo bio zeka sa kojim sam se kupao i kojem sam  pojeo vrhove ušiju koje sam glabao. Kakav je to zeka, pa to više ne postoji na ovom svetu, on bi kada ga stisneš pisnuo, kad u njega uđe voda malo štrcnuo, on je sve umeo i sve mogao i kada ga više nisam gurao u usta, i dalje je bio veliki značajni drug. Imao sam celu četu nekih malih zeka, i nekoliko meda i kuca, majušnih da stanu u dečiju ruku, i igrao sam se s njima da bi mi i devojčice pozavidele kakve sam im svetove, ali i ratove, pravio po kući. Kad bih gnjavio majku koja je obilazila prodavnice, dobio bih jednog takvog zeca i onda bi ona mogla na miru da gleda i radi šta hoće, a ja sam sa zečićem pričao, skakutao, pomerao ga, gurao pod nos tetama i čikama, i igrao se satima savršeno zadovoljan tim svetom, koji i jeste lepši, bolji i trajniji od ovog sveta u kojem smo se zatekli i kojem bih imao da prigovorim sve to što je u onom dečijem postojalo uvek, a u ovom treba dušu da ispustiš boreći se da nešto dečije i lepo sačuvaš. Posle mi je ujak iz Rusije doneo velikog gumenog zeca koji se naduva, e to je bilo važan trenutak. Taj zec nije bio igračka nego biće i bili smo ravnopravni. A onda, ako smem da gnjavim kad ste već rešili da me pitate što ne treba pitati ljude sentimentalne i pune poštovanja prema uspomenama, mada se stvarno pitam koga na svetu sve ovo uopšte može interesovati i pomalo likujem u sebi misleći, aha, našli ste kritičara da provocirate pitanjima intimnim i ličnim pa sad evo vam, sami ste trežili, udaviću vas da ćete pamtiti kada ste takav razgovor heli da vodite, još više da čitate, jer sve ovo nije ništa prema onome što dolazi u Slavoniji. Tamo, u jednom selu pored Slavonske Požege, u Oljasima, gde se išlo mnogo ređe nego u Vojvodinu očevih dedova, a kako je to lepa srpska zemlja, Zlatna dolina zvali su je Rimljani kojima uvek treba verovati, e tu sam jednog dana sa tetkom koja je bila kao neka velika sestra brao kupine. I danas kao lud volim da berem kupine uz put, trebalo je videti pre neku godinu u Ljutoj, sve sam otmen svet, a kupine otpadaju, i niko ih ne dira dok nisam počeo da jedem, i onda svi ti kupači i kupačice zagledajući me počeše da zastajkuju uz put i uživaju u onome što priroda daje a mi ne poštujemo. Treba biti normalan, a dobra volja i osmeh pomažu ljudima da se sete da se može biti normalan. Naročito su me zabavljali Rusi koji odlično znali da beru i uživaju, ali su se pogospodili u tim lepim primorskim kućama, pa su me zagledali pravo u oči kao da traži odobrenje da budu normalni, onakvi kakvi jesu, i profa im je uz osmeh i klimanje glavom davao dozvolu da se umažu kupinama, šta je bolje od toga. I tako, dok onaj dečačić u maminoj Slavoniji bere kupine, proleti nešto kao munja, baš strelovito, jedava sam video šta to tako brzo i trči. Šta je to šta je to šta je to… Kaže moja tetka-seka, mirno, najnormalnija stvar na svetu, pa to je zec protrčao. O Bože, pa zar zečevi stvarno postoje na ovom svetu, pa zar je to stvarno pravi živi zeci i on tako trči uz rub šume po polju? Šta je čuđenje pred tajnama kosmosa prema zecu koji se pojavi u dečijem životu, živ, pravi, stvaran, protrči i ostavi žal što ne mogu da ga stignem samo da ga gledam i trčim pored njega i da ga pitam, oko u oko, kako je to moguće da je on zec, možda i da mu se predstavim, ja sam Sašica, mnogo volim zečeve, hoćeš li da me povedeš sa sobom u tu kuću gde žive zečevi, samo malo da budem sa vama, neću ništa da diram i neću da smetam, samo malo da vas gledam i budem tu uz vas, i nikome neću reći gde je to da vam ne smetaju… povedi me zeko, zeko zekane, povedi me sa sobom u onaj divni svet u kojem postoji mašta i ima ljubavi i svi su stvarni i srećni. Hoćeš?

    Otrčao je zec, i uvek vidim trag tog odlaska, čak i sada kada čitam Crnjanskog. Zec je velika stvar u životu jednog zrelog čoveka koji čita velike knjige srpske književnosti.

    A tu, u selu, bila je kućica i jedna je komšinica uzgajala zečeve, srećom tada nisam znao zašto, bili su beli i imali crvene oči, dugačke mekane uši za koje si mogao da ih držiš, grebali svojim noktićima i mrdali njuškom. Mnogo je to bilo dobro. Poklonila mi je teta jednog zeca, i on je navodno bio moj, kadgod dođem, ali ja sam bio pametan klinac i brzo sam shvatio da to nije uvek isti zec, a i zašto se oni gaje. Ipak, ni tada nisam bio razmaženo derište, kad baka pravi supu ona koki ili petlu sekirom odseče glavu i onda to obezglavljeno biće skače dok iz njega štrca vrela krv. Strašno je to, ali ručak je ručak i prezirem licemere koji se zgražavaju ali ipak jedu. Poštujem one kojima je to teško, ali onda neće ni da vide ni da okuse meso.

    Ja sam mesožder. Mada više ne bih mogao da učestvujem u klanju, nekada su se dva puta godišnje klale svinje, a pomor prasaca i pernate životinje da ne pominjem. U proleće i u jesen po četiri debele vojvođanske svinje, mesar bi došao ali valjalo ih je držati, stric se bojao, a ja sam pomagao ocu, i mnogo je teško držati toliku svinju. Međutim, poslednji put, u vreme one jezive inflacije kada sam po Srbiji dobavljao po polovinu krave, pa je delio sa prijateljima kojima neću napisati imena, ali starijim od mene profesorima univerziteta, celu noć tranžirajući komade kao da sam mesar, poslednji put sam završio u  jednom prilično zaostalom selu sa jednim kolegom sa sa faksa čiji su roditelji tamo još živeli, i onda mi se klanje svinje i njeno cikanje tako smučilo da mislim da više ne bih mogao da uzmem udela u tom jezivom ubijnju iako jedem to što su drugi ubili, i sramota me je i jednog i drugog. Ali istina je teška disciplina i teško je govoriti o sebi onako otvoreno i pošteno kako čovek možda i želi ali uglavonom niko ne ume i ne uspeva, pa i ne sme. Pri tome ja volim zečetinu. Kod jednog prijatelja pored Smedereva baš smo jedili zečiće, i on je danas takođe profesor, kad treći, takođe danas profesor, kaže: a gde je trtica. Domaćin se smeje, e cvećaru jedan, odakle zecu trtica. Mnogo mi se dopadalo kako su jedan drugog zvali cvećaru, a ovaj šeret i cinik, naš domaćin, napravio je sa ovim svojim dugom najgori i najbolji štos na svetu. Tertulijan. Možda njih dvojica ovo pročitaju pa neka se nasmeju.

    Sredom je u Košavi bila zečetina, niko to u Beogradu nije jeo, tako da bi me u četvrtak dočekale kraljevske porcije. Letos na Peloponozu zec stifado, savršen. Ako pođete u Nafplion, zovite me da vam kažem gde je restoran. A najboljeg zeca, i jednu srnu, spremila je neka Vida iz Užica, u restoranu kod mog druga iz vojske, e od toga bolje ne biva, i bolje nisam jeo ni u odličnim restoranima po svetu.

    Nadam se, ipak, dok se poneko pita kakve veze imaju igračke sa ovim kulinarskim ispadom, da ponekom pada na pamet koliko cinizma ima u celom ovom opisu, i da se njime branim od sve one sentimetalnosti koja je provalila iz mene, skoro pa da se izvinjavam čitaocima, ako ih bude, što je sve ovo toliko natopljeno dečijim emocijama i što ja od toga ne bežim, i to sam ja, ali nekako mislim da možda i nemam pravo da tako pišem i pomalo se, da li snebivam ili stidim ne znam ni sam, tek sve mi se čini da moram da vama kažem, nemojte slučajno da steknete pogrešnu sliku o meni. Ne bih ja da izgledam u vašim očima kao neki nežni i fini dečak, nije to sve što bih imao da kažem o sebi, ja volim tu sliku zečeva i igre, i ne osećam ni najmanju nelagodu da sednem za sto i pojedem zeku. Ja sam, znate, zato kritičar. Da pročitam knjigu, nejnežnije što umem, i onda sednem za sto. Da nešto i napišem o njoj.

    Otvoreniji, čak i po cenu stida, od ovoga ne umem da budem. Otuda, mislite štogod hoćete. Tako je kako jeste.

    Vaše igre? 

    Sad se već pitam, je li ovo intervju sa mnonm, ili sa onim deteteom koje sam bio? Možda bi bilo bolje pitanje o igrama koje danas igramo? Ja volim Berna i transakcionu analizu, mnogo sam se zabavio pre sto godina kada je prevedeno Koju igru igraš i kada je moj najbolji prijatelj išao mesecima na transakcionu analizu, iako je sve to skupa zapravo površno i nije to neka velika ni teorija, još manje terapija, premda je tajna istina da ni Frojd ni Lakan nisu nikoga izlečili, nekmoli Jung, Adler, Rank ili Rajh.

    Recimo, da se umesto još jednog talasa mojih uspomena, pa da vašim čitaocima pozli od sentimentalnosti, ja zapitam kakvu igru vi to igrate kad me pitate nešto što zapravo stvara neki lični mit, kao što se takvi mitovi stvaraju o piscima. Vidi kakav je bio kao dete, pa je to do pola sentimentalna obrada slike kako su i veliki pisci bili deca, a sa druge strane, oni su i kao deca bili namenejni da budu veliki ljudi. Otuda bi vaša pitanja mogla biti slika jedne psihiološke projekcije u kojoj vi mene pitate po modelu mitologizacije pisaca, samo ja nisam pisac i još manje sam spreman na takve mitologizacije. Lepo vam rekoh, ja jedem zeke u pacu.

    Još je teže prećutati kakve igre ovo društvo igra sa nama, jer mi njemu posle socijalizma više nismo potrebni. Socijalizam je u mnogo čemu bio rogobatan, ali se upinjao da bude bolji od sveta i da napreduje. Danas je to samo iluzija, mi smo ostatak jednog vremena i kada bi mogli, vladari sveta bi nas danas ukinuli. Jednog dana oni će ostvariti svoj ideal u kojem smo mi nešto nebitno i privatno, pa ako neko baš hoće, taj to i neka plati, a oni koji ništa ljudsko i za ljude neće, nego hoće sve samo za sebe, oni ove naše gluposti i budalaštine, recimo časopise u kojima se matori ljudi ispovedaju šta su radili i kakvi su bili kao deca, za to se pare ne daju. Još možda ako bismo mi sada pričali o vrlinama našeg doba, o tome kako je jako dobro da oni koji imaju imaju, i ko je kriv onima koji nemaju što nemaju, za tu bi propagandu još neko nešto i dao, ali za to kakvih sam se igara igrao kao dete, i da znam i šta je klis, i pincek, i trule kobile, i jelečkinje barjačkinje, i žmurke i jurke, i tate i mame, i doktora i škole, i klikera, da te zasvrbi nadlanica kad dođe proleće i kad želja da spustiš nadlanicu na meku zemlju i bez đidanja ispiškaš protivnika, ili mu uzmeš kliker na okiš ili trougao, da bacaš nožić u krug, ili krajcatrice na liniju, da hvataš gundelje po parku, naročito kada se pare i ne beže, pentraš se po dudu u parku i bežiš kada se vlasnik kuće ispred koje je izrastao naljuti zbog dreke a ne zbog nezrelih dudova, da padneš sa klackalice ili mnogo gore sa ljuljaške, da praviš od mehanotehne male uređaje, sastavi sam, ili jednog dana pobediš na takmičenju u pravljuenju radio-uređaja i budeš član reprezentacije Srbije u elektrotehnici, šta to bilo koga briga, pa čak i ovaj mali retorički trik, iz poštovanja prema vama i ovom intervjuu, da sve to navedem a da se pravim kako neću više da vam odgovaram o sentimentalnim uspomenama, sve to nikoga ne interesuje i ne treba da interesuje. A šah i danas volim, i poslednje dve nedelje svako jutro po pola satra gledam blic partije sa ove savršene velike turneje, iz Pariza. I malo tugujem što su napravili mašine koje sada igraju bolje od svetkog prvaka, što šah svodi na kontest of fekultis u najnižem, nekantovskom smislu kompeticije, pa jedva možda još uvek da bude ona kreacija na granici umetnosti.

    Kao dete želeli ste da postanete?

    Čovek. To je jedina želja koju vredi imati. Voleo bih da kažem dobar, ali ko je stvarno dobar, odbijam da budem naivan i da verujem kako je moguće biti dobar čovek, ali bi bilo lepo truditi se onolliko koliko možeš. Oprostiti svetu i ljudima, i biti onoliko dobar koliko si u stanju da budeš i to je sve. A kad ne ispadne baš dobro, ima i toga, popravi koliko možeš i smeš. Umalo nisam postao astrofizičar, matematičar, elektotehnički inženjer, a svakako sam pomalo propali filozof i anglista, i ko zna šta sve još. Treba dobro propasti u mnogo čemu da bi se bilo makar nešto u nečemu. Mene ne tišti lažna skromnost pa ću bez okolišanja i snebivanja reći da mi se ne čini kako sam sasvim rđavo ispao, iako šta je sve moglo, pa niti sam ja umeo niti je život dopustio, ali nisam nezadovoljan. Kako to volim ironično da kažem: kad me pitaju kako sam, moj odogovor je – na sebe se ne žalim.

    Razgovarao: Enes Halilović