Monolog u tri čina

Lat­est posts by Tijana Radović (see all)

    .

    .

    .

    Emil:  Svi smo ludi, kada se rodi­mo. Neki osta­ju ludi ceo živ­ot, a neki postanu nor­mal­ni. Ja sam gledao u mesec, kako tin­ja bujnom vatrom, žari i pod­gre­va mi ručak. Kada se pono­vo rodi­mo, očišćeni od gubav­ih i prašn­jav­ih istori­ja sve­ta, čin­i­mo se umiven­im i počešl­jan­im. Kan­i­mo se dod­voriti Sun­cu u nje­gov­oj lep­oti i nau­mu da nas obas­ja i otrgne od smis­la. Kao takvi leb­di­mo ko perce na vetru, čeka­jući i pono­vo čeka­jući pon­a­jviše kraj.

    A šta čini­ti sa vre­menom koje nam je dato, kako ga pre­vesti preko vode, a da se i sami ne udavi­mo u rečnoj buji­ci? To je ono što mučnom čoveku olakša­va vreme biti­san­ja na plan­eti, među zvez­dama u kos­mo­su tako velikom da je moralo da se uvede matem­atič­ka defini­ci­ja beskon­ačnos­ti, verovat­noća i kom­plek­snih bro­je­va da bi se objas­nio. Samo tako smo mogli saz­nati, šta je to na kra­ju kra­je­va, šta je to večno i kako živeti u toj večnos­ti a da nis­mo glad­ni. Onda nam svo hten­je i ljubav i nada i umet­nost i nau­ka mogu olakšati to vreme, da vidi­mo taj sat koji visi iznad naših gla­va, imag­i­narno i nepos­to­jano, hrabreći nas da čin­i­mo korake.

    Da ne bude­mo pes­imisti i nal­o­go­davci loše mis­li, još se okrećem lep­om, jer kako su rek­li, “Lep­ota će spa­siti svet“. I sad bez znan­ja o tome ispi­jam posled­nji cug vina, da se otrgnem realite­tu i uživim u toploti krvi koja teče. Masko­ta za kraj, svim bestid­nici­ma i hul­ja­ma, svim lažn­im i zavid­nim, svim koji podižu glas i svim onim koji ne vide i ne čuju.

    Još ne znam da li da se stidim ili bezgla­vo potrčim bos po snegu i zav­i­jorim zas­tavu oslobođen­ja i nasla­da slatkim medom i tako ostavim u znak sećan­je na jed­nu istori­ju, na jedan besti­dan čin radosti. Jer sreća je stid čove­ka u pro­gonu. Korak po korak-small steps Eli-vodim Vas u pros­tor koji diše, ispun­jen vre­menom vre­me­na, koga nema, koji ne pos­to­ji, gde je kraj morzeo­va azbu­ka pravl­je­na od šuma svet­losti, talasa, eto negde gore.

    Za mnoge pos­to­ji samo priča, baj­ka u kojoj sada živi­mo. A znam mnoge pat­uljke i divove i zma­jeve i svet­lost i tamu, a znam i ko je pobed­nik. Kažu da sto­ji negde na ušću reka, ali ja sam ga video svu­da gde se mag­i­ja odvi­ja. Gde niče voće iz zeml­je i povрće visi sa grana, gde čovek obr­nu­to sto­ji i maše noga­ma u vaz­duhu ne bi li negde sti­gao. To je naš svet, u dokoli­ci razu­ma, koji razum ne poz­na­je, već se nali­va prazn­im sudom.

    Sada na početku Sve­ga, da kažem da je osta­la samo praši­na, raz­ne­se­na kroz vekove. I bogovi Olimpa koji su napustili ljude, jer ovi nisu hteli niš­ta. Nis­mo hteli priče i raz­gov­ore, oseća­jući sam realite, našu iluz­i­ju stvarnos­ti Poče­tak istori­je moje i tvo­je, kako je se oslo­bod­i­ti a ne ubiti Avra­ma? Da se vra­ti­mo u svo ludi­lo svesti naših preda­ka, i osvetlimo samo one događa­je koje želimo da pam­ti­mo. I ne, ja ne patim i ne ne sme­jem se više, samo leb­dim negde između neba i zemlje.

    .

    ( Ulazi duša): Pro­trča­va hod­nikom, zas­ta­je, zagle­da se u Emi­la, koji sto­ji nepomičan i gle­da ispred sebe.

    .

    Duša: Pa sad kad smo stigli dovde, sve mi se čini toplim i mekim ko jas­tuk. Sve je niš­ta, i niš­ta je sve i to mi daje spokoj, umiru­jući me. Otpuš­tam napetost u rameni­ma i noga­ma. Grlim sebe, dugačkim ruka­ma. Oslušku­jem ptice i mrak. I čudim se, da čudim se sve­mu i svakome. I letim ka svi­ma, kao gol­ub, pis­monoša. Opet nosim pis­ma i vaz­duh, prozračan kao pena. Vidim daleko, ispered sebe i vraćam se kući. To me smiru­je i okre­plju­je, dok sed­im ovde sa tobom. U ovom času i pitam se šta je čas? Šta je sat vre­me­na? Kako da shva­tim vreme koje nam je dato? I šta nam je dato, kad vre­me­na nema, nego samo tač­ki­ca na nebu koje bro­ji­mo. Pa onda pomis­lim da je sat vre­me­na, 5000 tač­ki­ca koje tre­ba da izbro­ji­mo, i pomis­lim kako je to dobar posao. Posao koji otvara, a ne zat­vara. A i šta da otvori ta posled­n­ja tač­ki­ca na nebu? Kakav važan mit da rasprši? Politi­cus politi­carum! Duša klepeće, mazno se razvlači kao mač­ka na sofi. Mjau, mjau. Pogledaj me u oči, i videćeš sebe.

    .

    Emil:

    (Se trgne i počne da piše) — Derivati i anti­derivati difer­n­ci­jala i izvo­da po nekim funkci­ja­ma. I u krug.(pravi krug kre­dom i sta­je u nje­ga). Zagle­da se ispred sebe i češl­ja kosu, pravi gri­mace i plezi se.

    Posled­nje uporište moje snene duše je ovaj kazan. Kazan u koji sam stavio sav luk, koji je mogao da me ras­plače za čitavu deceni­ju. U nedostatku namir­ni­ca biram smeh (sme­je se grohotom).Vodicom da se operem ne bi mogao da se očis­tim od svog zla koje sam činio, koje su činili meni i mom telu i duši gubavoj. Da, oni su mis­lili na gubavu dušu, koju tre­ba zatreti i poniz­iti do sma­ka sve­ta. Do potopa, vodom pročist­tit sve. A znamo da su i živ­ot­in­je u paru, ispun­java­jući svo­ju dužnost na zemlji. Zato i ja sad tražim svoj par. Par cipela za hodan­je, za gledan­je i oduševl­ja­van­je (uzi­ma cipele i zagle­da ih). Eto, ja tražim neki par. Mož­da rukav­i­ca, za zimske dane.Volim ovaj kazan, pun mirisa i čežn­ji ka jed­nom bol­jem živ­o­tu i stvarnos­ti koja je umil­na i krot­ka kao lane, kao ken­guri­ca koja nosi mladunče, a ono izvire i glatko skače, pre nego što se pono­vo vrati u torbu.

    Visim sa ovog neba, i hvatam ga ruka­ma da ne bih pao, a znam da me nikad ne bi ispus­tion tamo dole. Kon­janik i voz  šište u trku i sme­ju se jed­no dru­gom kao deca. Jezik da uzmem i gov­orlji­vo opet da počnem da se kez­im Vama, što čitate ovo. Jezik je varlji­va rab­o­ta, čini nas man­jim nego što jes­mo ili većim nego što može­mo da bude­mo. Pro­go­varam kroz grč i uti­h­nu­tim glasom, sa kned­lom u grlu želim da saopš­tim svi­ma. A ne znam šta, do tišine koja peva can­ta­ta i boli mno­go boli dok se odmaram na njenom stubu. Jezik je kvarlji­va roba,uvek se otrgne mis­li a nikad ne može da je uhvati u svo­joj jed­nos­tavnos­ti. I mis­lim na lep­o­tu, a znam da sam sad preterao — p r e t e rao! (viče preterao 5 puta).

    .

    .

    Zavesa

    .

    .

    .

    .

    .