Tijana Radović

Monolog u tri čina

.

.

.

Emil:  Svi smo ludi, kada se rodimo. Neki ostaju ludi ceo život, a neki postanu normalni. Ja sam gledao u mesec, kako tinja bujnom vatrom, žari i podgreva mi ručak. Kada se ponovo rodimo, očišćeni od gubavih i prašnjavih istorija sveta, činimo se umivenim i počešljanim. Kanimo se dodvoriti Suncu u njegovoj lepoti i naumu da nas obasja i otrgne od smisla. Kao takvi lebdimo ko perce na vetru, čekajući i ponovo čekajući ponajviše kraj.

A šta činiti sa vremenom koje nam je dato, kako ga prevesti preko vode, a da se i sami ne udavimo u rečnoj bujici? To je ono što mučnom čoveku olakšava vreme bitisanja na planeti, među zvezdama u kosmosu tako velikom da je moralo da se uvede matematička definicija beskonačnosti, verovatnoća i kompleksnih brojeva da bi se objasnio. Samo tako smo mogli saznati, šta je to na kraju krajeva, šta je to večno i kako živeti u toj večnosti a da nismo gladni. Onda nam svo htenje i ljubav i nada i umetnost i nauka mogu olakšati to vreme, da vidimo taj sat koji visi iznad naših glava, imaginarno i nepostojano, hrabreći nas da činimo korake.

Da ne budemo pesimisti i nalogodavci loše misli, još se okrećem lepom, jer kako su rekli, “Lepota će spasiti svet“. I sad bez znanja o tome ispijam poslednji cug vina, da se otrgnem realitetu i uživim u toploti krvi koja teče. Maskota za kraj, svim bestidnicima i huljama, svim lažnim i zavidnim, svim koji podižu glas i svim onim koji ne vide i ne čuju.

Još ne znam da li da se stidim ili bezglavo potrčim bos po snegu i zavijorim zastavu oslobođenja i naslada slatkim medom i tako ostavim u znak sećanje na jednu istoriju, na jedan bestidan čin radosti. Jer sreća je stid čoveka u progonu. Korak po korak-small steps Eli-vodim Vas u prostor koji diše, ispunjen vremenom vremena, koga nema, koji ne postoji, gde je kraj morzeova azbuka pravljena od šuma svetlosti, talasa, eto negde gore.

Za mnoge postoji samo priča, bajka u kojoj sada živimo. A znam mnoge patuljke i divove i zmajeve i svetlost i tamu, a znam i ko je pobednik. Kažu da stoji negde na ušću reka, ali ja sam ga video svuda gde se magija odvija. Gde niče voće iz zemlje i povрće visi sa grana, gde čovek obrnuto stoji i maše nogama u vazduhu ne bi li negde stigao. To je naš svet, u dokolici razuma, koji razum ne poznaje, već se naliva praznim sudom.

Sada na početku Svega, da kažem da je ostala samo prašina, raznesena kroz vekove. I bogovi Olimpa koji su napustili ljude, jer ovi nisu hteli ništa. Nismo hteli priče i razgovore, osećajući sam realite, našu iluziju stvarnosti Početak istorije moje i tvoje, kako je se osloboditi a ne ubiti Avrama? Da se vratimo u svo ludilo svesti naših predaka, i osvetlimo samo one događaje koje želimo da pamtimo. I ne, ja ne patim i ne ne smejem se više, samo lebdim negde između neba i zemlje.

.

( Ulazi duša): Protrčava hodnikom, zastaje, zagleda se u Emila, koji stoji nepomičan i gleda ispred sebe.

.

Duša: Pa sad kad smo stigli dovde, sve mi se čini toplim i mekim ko jastuk. Sve je ništa, i ništa je sve i to mi daje spokoj, umirujući me. Otpuštam napetost u ramenima i nogama. Grlim sebe, dugačkim rukama. Osluškujem ptice i mrak. I čudim se, da čudim se svemu i svakome. I letim ka svima, kao golub, pismonoša. Opet nosim pisma i vazduh, prozračan kao pena. Vidim daleko, ispered sebe i vraćam se kući. To me smiruje i okrepljuje, dok sedim ovde sa tobom. U ovom času i pitam se šta je čas? Šta je sat vremena? Kako da shvatim vreme koje nam je dato? I šta nam je dato, kad vremena nema, nego samo tačkica na nebu koje brojimo. Pa onda pomislim da je sat vremena, 5000 tačkica koje treba da izbrojimo, i pomislim kako je to dobar posao. Posao koji otvara, a ne zatvara. A i šta da otvori ta poslednja tačkica na nebu? Kakav važan mit da rasprši? Politicus politicarum! Duša klepeće, mazno se razvlači kao mačka na sofi. Mjau, mjau. Pogledaj me u oči, i videćeš sebe.

.

Emil:

(Se trgne i počne da piše) – Derivati i antiderivati diferncijala i izvoda po nekim funkcijama. I u krug.(pravi krug kredom i staje u njega). Zagleda se ispred sebe i češlja kosu, pravi grimace i plezi se.

Poslednje uporište moje snene duše je ovaj kazan. Kazan u koji sam stavio sav luk, koji je mogao da me rasplače za čitavu deceniju. U nedostatku namirnica biram smeh (smeje se grohotom).Vodicom da se operem ne bi mogao da se očistim od svog zla koje sam činio, koje su činili meni i mom telu i duši gubavoj. Da, oni su mislili na gubavu dušu, koju treba zatreti i poniziti do smaka sveta. Do potopa, vodom pročisttit sve. A znamo da su i životinje u paru, ispunjavajući svoju dužnost na zemlji. Zato i ja sad tražim svoj par. Par cipela za hodanje, za gledanje i oduševljavanje (uzima cipele i zagleda ih). Eto, ja tražim neki par. Možda rukavica, za zimske dane.Volim ovaj kazan, pun mirisa i čežnji ka jednom boljem životu i stvarnosti koja je umilna i krotka kao lane, kao kengurica koja nosi mladunče, a ono izvire i glatko skače, pre nego što se ponovo vrati u torbu.

Visim sa ovog neba, i hvatam ga rukama da ne bih pao, a znam da me nikad ne bi ispustion tamo dole. Konjanik i voz  šište u trku i smeju se jedno drugom kao deca. Jezik da uzmem i govorljivo opet da počnem da se kezim Vama, što čitate ovo. Jezik je varljiva rabota, čini nas manjim nego što jesmo ili većim nego što možemo da budemo. Progovaram kroz grč i utihnutim glasom, sa knedlom u grlu želim da saopštim svima. A ne znam šta, do tišine koja peva cantata i boli mnogo boli dok se odmaram na njenom stubu. Jezik je kvarljiva roba,uvek se otrgne misli a nikad ne može da je uhvati u svojoj jednostavnosti. I mislim na lepotu, a znam da sam sad preterao – p r e t e rao! (viče preterao 5 puta).

.

.

Zavesa

.

.

.

.

.


Tijana Radović

Rođena 1977. godine u Beogradu. Završila je biohemiju na Hemijskom fakultetu u Beogradu. Objavila je zbirku pesama ,,Blue and Gray Period” (United p.c.,UK, 2017). Poezija joj je objavljena i u zbornicima ‒ ,,U lavirintima napuštenih demona” (Dom kulture Studentski grad, Beograd, 2016) i ,,Melodije naših reči” (Udruženje nezavisnih pisaca, 2017). Piše, živi i radi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja