Montaža

Lat­est posts by Zlatko Ste­vanović (see all)

    .

    .

    .

    Gura­jući 35 uz Slanač­ki put

    .

    Prokle­ta je uzbrdica
    crna i neplodna
    niš­ta u nju koren da pusti
    samo bezgla­vo da se otkotrlja
    šta smo bogu zgrešili u ovom kotlu
    rit­u­al­no posle smene
    guramo ga ka Lešće groblju
    ka okret­ni­ci vrtoglavici
    gde počin­je novi krug
    nikad se neće­mo odmoriti
    kažu pogle­di koji se izbegavaju
    muka iza zuba
    ko ster­il­isana zver u kavezu
    kaplju znoj i nafta
    gori guma kotrl­ja se kotao
    raste pred nama uzbrdica
    svakog dana sve grbavija
    nikad se neće­mo odmoriti
    kažu sluča­jni pogledi
    umor smo
    u umor ćemo.
     .

    .
    Meso

    .

    Otvo­rio sam vra­ta zgrade
    hod­nik je zaudarao
    neko je pržio loš komad mesa
    strah pred klan­je budi toksine
    posle zalo­gaj bude žilav
    i oseća se dva spra­ta ispod i iznad
    to je bila posled­n­ja pobuna žrtve
    pok­var­i­la je apetit onom što se obradovao
    kad je spazio u vitrini
    snižen­je pred istek
    otvorenih vra­ta zgra­da je odahnula
    u haus­toru su zav­i­jale raz­dražene lutalice
    uvek ima ko hoće
    i loš komad mesa
    i platu ispod časti
    lavež je rasterao vrane sa bandere
    samo je žica osta­la da dugo treperi.
    Grlo mi se grčilo
    tumarao sam u hod­niku tražeći prekidač
    kas­ni­je u stanu mučn­i­na se stišala
    ali se u noz­dr­va­ma ušuškala trauma
    ne bi tu pomo­gao ni tam­jan ni bosiljak.
    ,

    .
    Friz­er­s­ka

    .

    Kada sam posled­nji put
    toliko dugo sedeo ispred ogledala
    pro­ma­trao svo­je lice
    i bore
    te neu­moljive rel­jefe memorije
    bilo je poma­lo neprijatno
    kao da te neki nepotreb­ni poznanik
    zatekao kad ne treba
    sedeo sam tako
    mag­i­ja je trajala
    sve dok se niz ogr­tač nije otkotrljao
    prvi pra­men kose
    pun sedih
    više nego prošli put
    pred napuk­lim ogledalom
    posta­lo je neprijatnije
    ko je ovaj prose­di čovek
    i zaš­to me tako nepoverlji­vo gleda.
    .

    . 
    Mon­taža

    .

    Ne moraš o tome inten­zivno razmišljati
    ponekad je dovoljno da sku­vaš kafu
    sed­neš na terasu
    i sli­ka krene sama
    para­lel­no sa pticama
    koje ka zalasku poleću sa krovova
    odmo­ta­ju se kadrovi živ­ota koji ne živiš
    bla­gi tonovi u sepia filteru
    sva­ki put te zavedu
    (nije da te proganjaju
    ali su sve­jed­no tu)
    zamet­nu se ponekad i između dva semafora
    dok pos­ma­traš ljud­sku bedu
    kroz mut­no stak­lo autobusa
    krećeš se od tačke a do tačke b
    nekud ka nečemu
    i samo te ponese tada
    pes­ma i beli lan što poigrava­ju na vetru
    u sen­ci palmi
    tako bi bilo dobro
    sa dobrim ljudi­ma zapevati
    zatvoriti oči i reći
    pustiću ovo da mi se desi…

    .

    .

    .

    .

    .